Почетна / ЧЛАНЦИ / Домаћи / Иларион Алфејев у Српској Цркви

Иларион Алфејев у Српској Цркви

Print Friendly, PDF & Email

Реаговање на ставове митрополита Илариона Алфејева изнесене у интервјуу за „Политику“ (http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Strpljivim-dijalogom-do-resenja-polozaja-SPC-u-Crnoj-Gori.sr.html), а које преноси www.borbazaveru.com

У тексту који следи осврнућемо се на неумјесне ставове и предлоге који долазе од врха Руске православне цркве, тј. од високопреосвећеног композитора и дипломате Илариона Алфејева, који „широкогрудо“ изналази решења за српске невоље дувајући у глобалистичку свиралу.

У поменутом интервјуу високопреосвећени композитор износи „соломонске“ предлоге за спас Српске цркве, а који се тичу решења за опустјеле манастире на КиМ-у (за које даје план да се попуне руским монасима) и решења за статус српских епархија у Црној Гори, које мора бити такво да задовољава и актуелне власти у Црној Гори (дакле рачунајте са аутономијом, а у догледно вријеме и са аутокефалијом).

Имали смо прилике да и раније чујемо став овог „врлог“ духовника Руске цркве, изнијет приликом посјете Богословском факултету у Београду, који уосталом није само његов лични став већ став и званичне Руске православне цркве (РПЦ), тј. Московске Патријаршије (МП), о проблему насилног свргавања владике Артемија и његовом отпору таквом насиљу, као о дјелу самовољног расколника.

Ово не би требало посебно да чуди, ако се зна из каквог духовног контекста долази високопреосвећени композитор, који је десна рука патријарха Кирила, духовног чеда лењинградског митрополита Никодима Ротова – освједоченог екуменисте и латинофила који је издахнуо крај ногу папе Војтиле. Поврх тога, сама МП је кроз деценије оптуживана од стране Руске заграничне цркве за јерес сергијанизма (прозване по митрополиту Сергију Старогородском који је, поред тога што је у почетној фази бољшевичког разорног богоборног дјеловања припадао тзв. „Живој-Обновљенческој Цркви“, по карактеру прореволуционарној, модернистичко-реформаторској, и након чега је кроз јавно покајање поново примљен у РПЦ под патријархом Тихоном у истом чину, 1927. године наново исказао своје стварно лице и црквоборну нарав, пактирајући и потпуно потчињавајући Цркву милитантно-атеистичкој држави, јавно лицемјерећи пред свјетском јавношћу како у СССР-у нема прогона хришћана, и то у најужаснијем периоду које по својој суровости превазилази прогоне за времена Нерона и Диоклецијана). Такође је МП оптуживана од Заграничне цркве и за саучесништво у физичкој ликвидацији Катакомбне цркве, оне која је мученичком крвљу посвједочила да, и ако је свака власт по допуштењу Божијем, свака власт није од Бога и да Црква Божија не може бити скутоноша сваке, а нарочито не богоборне власти.

Таква, једна крајње лицемјерна позиција (гдје прикривени агенти безбожне машинерије покривају најстакнутије положаје у врху Цркве, да би дјеловали као продужена рука режима на спољнополитичком плану, док би истоврмено на унутрашњој сцени садејствовали у прогону свих искрених и ревносних вјерника и чланова Цркве), није могла опстати неокрњена и на догматском плану.

Први сабор одржан у Москви након Другог светског рата, на коме је присуствовао и српски патријарх Гаврило, по свом декларативном опредељењу био је антиекуменистички, али и у складу са међународним положајем СССР-а у послератном периоду и Стаљинове стрепње од изоловане позиције и могуће агресије западних сила. У моменту када се ситуација промијенила, када су политички циљеви и приоритети СССР-а преусмјерени, МП мијења и свој однос према екуменизму, доказујући да за сергијанизам, за који важи основни принцип безрезервне сарадње, кооперативности са властима и владајућом идеологијом, не важе догматске препреке. И тако сплетом околности, или по нарочитом допуштењу Божијем, лицемјерје се кроз искушења само разобличава.

Данас, када је главна фракција бивше Руске заграничне цркве успоставила општење са МП, ситуација није поправљена, јер ова Патријаршија није промијенила свој курс, док је Загранична црква пала на кољена одустајући од светих принципа антиекуменизма и антисергијанизма.

Из овога се види колика је истинитост пророчанства, које се приписује Св. Игњатију Брјанчанинову, а којим је упозоравао „…Судећи по духу времена и неспокоју који влада, може се претпоставити и да ће се институција Цркве, која се већ дуго љуља, пасти страховито и изненада. И стварно, то нико није у стању да заустави и спријечи. Садашњи начин да се институционална Црква очува позајмљен је од овога света, што је супротно Цркви, а последице ће бити њен убрзан пад…“

Проблеме које има РПЦ са екуменизмом, са најамницима на челу Цркве, сергијевцима и никодимовцима инсталираним још за вријеме совјета, не тиче се само ње саме већ и цјелокупног Православља, јер намјесто да као највећа помјесна Црква носи лучу православне чистоте, она се утркује за престиж и почасно мјесто у свјетској сатаниној зборници.

Овдје додајем једно успутно запажање, да званични представници помјесних православних цркава, пре свега се брину о превазилажењу политички мотивисаних раскола (као што је Македонски раскол, Украјински раскол, чак и Мирашев раскол је примамљивији од раскола зилота старокалендараца, што је наравно проузроковано силином политичке моћи и подршке која стоји иза ових карикатуралних псевдоцрковних креација) док они који су вјерски мотивисани (какви су дистанцирани дијелови Руске заграничне цркве, или чак и онај дио грчких старокалендараца који нису екстремни у својим ставовима по питању оцјене стања унутар светског православља, али који настоје да се уклањају од пандемије екуменизма), такви су потпуно неинтересантни, односно они су крајње неприхватљиви у причи о изградњи вавилонске куле свјетског Православља, чију изградњу потпомажу творци новог светског поретка.

Поштења ради, без сувишне критичке настројености према врху Руске цркве, оно што је као изненађење дошло из врха Српске цркве од стране тзв. „јустиноваца“, далеко превазилази дјело никодимоваца у РПЦ.

Тзв. „јустиновци“ (Амфилохије, Атанасије и Иринеј бачки), горди на своје највише богословско образовање, одавно без презања (или страха Божијег, што вјерујем да је њима потпуно страно, у противном не би чинили то што раде) на најсуровији начин врше прекрајање и профанизовање српског црквеног живота.

Наравно да нико није толико наиван да помисли да је све што чини поменути „трио“ плод њихових убјеђења, има ту и много слабости личног карактера и подлегања уцјенама.

Било како било, данас „црвени патријарх“[1] изгледа као наивно јагње наспрам ових вукова, који су се врзмали око Св. Јустина Ћелијског, али слабо да су шта од њега примили.

Благодарећи њиховом пактирању са западним фактором и поданичким режимом у Београду (са тзв. „Евро-слинавцима“ како говораше један умировљеник из злогласног „триа“, док душу не продаде непоменику), дошли смо у ситуацију да су Косовски манастири опустјели од синодалног удара на Епархију рашко-призренску, горе него од НАТО бомби или шиптарског терора. Тако да би сад Руски монаси требало да попуне ову празнину. Шта рећи, до повикати као праведници из Јовановог Откровења: „Докле ћеш, Господару Свети и Истинити, одлагати да судиш и осветиш…“.

А Његош пјева:
„Не бојим се вражијега кота,
па да га је ка на гори листа,
већ се бојим од зла домаћега“
и ваистину нико никога не може нагрдити, као што народ може да нагрди његова сопствена „елита“.

У том духу самонагрђивања, иде и други предлог за решење статуса епархија СПЦ у Црној Гори, у којој је свака брана пукла и гдје зло незауставиво напредује. И ту се пројављује погубност сергијанизма, чији мото и врхунска вјера је да Црква не може опстајати у позицији супростављања владајућем режиму и пре или касније мора да пактира са њим, какав год тај режим био. Нема линије, границе, доње црте, против монтираних лажи, демонског пројекта монтенегринског национализма, за коју би митрополит икумениста заложио своју даљу судбину. Вјероватно у самообмани маркира своју личност као гарант нечега, а чега то нико жив више не зна. Искрено се надам да неће посрнути до паралеле или поређења са једном врло биједном фигуром политичког и јавног живота у Црној Гори, каква је личност проф. др Новака Килибарде [некад је овај несретник био лидер најснажније српске странке у Црној Гори, на своје промоције доводио је великог митрополитовог пријатеља и пјесника Матију Бећковића, гдје је објављивао да је црногорска нација млађа од њега, а вјерује да ће пре њега и нестати. Међутим, када су наступиле подјеле унутар владајуће партије у ЦГ, за Мила или Мома (наводно у једном ширем смислу за Милошевића или против њега), наступио је период брзог преокрета за Новака Килибарду, који је у првој фази обезбјеђивао дио српских гласова за Ђукановића (што је истине ради чинио и митрополит Радовић, уприличавањем пријема у београдској патријаршији за Ђукановића и Маровића – а то је дјеловало као гаранција њихове србофилске позиције). На концу исти Килибарда је постао члан Дукљанске академије наука и умјетности (једне монтенегринске сепаратистичке псевдонаучне установе) чији је главни циљ доказивање како Црногорци нису ни српског, нити словенског етничког поријекла, већ илирског или каквог другог. Ова људска карикатура јавно је признала да је сво вријеме током 90-тих дјеловао за потребе режима, а по налогу Државне безбједности, и да је имала за циљ да манипулише и обмањује српско бирачко тијело у ЦГ]. Може ли митрополит у некој догледној будућности наликовати овој причи – вријеме ће показати – а за сад је на сличном трагу.

Резултати досадашњег рада то потврђују – Српска црква нема више тај званични назив у ЦГ, митрополит је предстојатељ некакве безличне православне заједнице, која ради политичке коректости не смије превише да инсистира на свом историјском поријеклу. Надаље, митрополит је еволуирао од Србина и српског митрополита, до Црногорца српског презимена – што је једна поститоистичка јалова формулација. Данас се са пуном озбиљношћу намеће предлог за формирање црквене аутономије у ЦГ, као вид компромисног решења са криминалном, проамеричком, србомрзачком влашћу, што само потврђује онај црквоборни став да клерикална структура није ништа друго до средство у рукама владaјућих структура. Митрополит је негдје изјавио да сваки атеизам полази из олтара, а мањкавост своје вјере он доказује и својом неспремношћу да се жртвује на бранику опстанка Српске цркве и Српства у ЦГ.

Андрија Ракочевић дипл. инг. арх.
из Мојковца, тренуто борави у Херцег Новом, Црна Гора

———————————————————————————————-
[1] Тако је у црквеним круговима често називан српски патријарх Герман (Ђорић).