Почетна / ПОДСЕЋАЊА / Подсећање: Суморна слика преосталих Срба на Косову

Подсећање: Суморна слика преосталих Срба на Косову

Print Friendly, PDF & Email

389

ГЛАСНИК КиМ број 119, 18. јул 2002. године

Јеромонах Кирило, старешина манастира у околини Гњилана, градитељ и заштитник народа

ЗОВ ДРАГАНАЧКИХ ЗВОНА

Трећа је година како у двадесетак села Косовског Поморавља још опстаје петнаестак хиљада Срба.Од средине јуна 1999. броје дане, како кажу, свог тешког робовања усред слободне Европе. Истини за вољу, последњих месеци слободније се крећу, али још страхују за живот чим дубље зађу у своје њиве и шуме. Кад их обузме осећање да су заборављени од свих, дође им јеромонах Кирило, старешина манастира Светог Архангела Гаврила, смештеног у сеновитој шуми у близини села Драганац, на десетак километара од Гњилана.

Захвални су том божјем човеку што у оној пометњи од пре три лета не оставише куће и не прикључише се збегу што се из Метохије пробијао ка централној Србији.

Предање каже да је црква манастира у Драганцу подигнута на темељима задужбине цара Лазара. Подигао је 1381. на пет километара између свог родног Прилепца и чувеног Новог Брда. Садашњу цркву народ овог краја саградио је између 1865. и 1869. године. Прилогом од сто дуката њено подизање је помогао и Михаило Обреновић, књаз српски. Пре десетак година Гњиланци уз манастир саградише и нови конак. Сада цркву и конак даноноћно чувају амерички војници.

Дипломац Електромашинског факултета у Скопљу 1965. инжењер у Трепчи, Комбинату „Косово“ и у „Колубари“, јеромонах Кирило, рођен у Вучитрну, на крају радног века пожелео је да се врати у свој завичај, на Космет. Замонашио се 1994. у манастиру Дечане, а јануара 1999. епископ рашко-призренски Артемије поставио га је за старешину Драганца. Кад је почетком пролећа исте године Србија засута бомбама, јеромонах Кирило је кренуо у обилазак српских села око Биначке Мораве. Нико тада не помишљаше да напушта родни крај. Али, кад је почело повлачење југословенске војске и полиције, наступи најезда и зулум наоружаних Албанаца.

Ни манастир терористи нису поштедели. Често су га опкољавали, претили калуђерима и секли манастирску шуму, све док једног јулског дана стабло не уби дрвокрадицу. Кад су силеџије украле манастирску „ладу“, отац Кирило је пешице стизао до српских села у Косовском Поморављу. Народу је преносио поруку Цркве да не напушта своје домове. Људи су га послушали. У Клокоту, Витини, Јасеновику, Прековцу и другим селима, скидали су ствари са натоварених тракторских приколица и аутомобила решени да остану. Отац Кирило, сада један од српских одборника у гњиланској општини, старао се да његов народ не оскудева у храни, лековима и другим потрепштинама.

Не сматра да је заслужан за опстанак манастира у Драганцу и Срба у Косовском Поморављу.

– Манастир сачува Бог и Свети Архангел Гаврило, а овај народ ће опстати под окриљем Цркве – каже стамена старина. – Жалим што Срби из Гњилана оставише своје куће, па у њему сада једва да има око 250 српских душа.

Отац Кирило служи народу и Цркви неуништивом вољом и задивљујућом снагом. Уочи Ускрса почео је да зида нови звоник. Сам клеше камен и уграђује га у високу кулу што се уздиже покрај манастирске цркве.

– Звона манастира у Драганцу нису се оглашавала више од 20 година – вели отац Кирило. – Опет ће се разлећи гњиланском котлином 26. јула на дан манастирске славе Светог Архангела Гаврила и народног сабора. Жеља ми је да се на тај дан наш народ окупи у што већем броју. Да дођу они који осташе на овој светој српској земљи, али и они што су отишли.

Нека дођу, поручује отац Кирило, да чују драганачка звона и да свет види да нас још има.

Александар Микавица

У Приштини осванули антисрпски леци

ПРОТИВ ПОВРАТКА МАЊИНА НА КОСМЕТ

Приштина, 13. јула (Бета)

У Приштини су јутрос осванули леци на којима је представљен српски припадник паравојних снага који ножем сече албанско дете, са натписом: „Не допустите повратак злочинаца на Космет“.

У лецима је наведено и име тог војника, обученог у униформу паравојних снага, и објашњава да је он из Вучитрна, а да је његова жртва неидентификовано 13-годишње дете.

Аутори летка од УНМИК-а траже да не допусти да се на Космет врате они који су починили злочине.

Портпарол УНМИК-а Сајмон Хејзлок упозорио је да је објављивање таквих летака – покушај да се спречи повратак мањина.

„Ово је гадно. Свако може издати летке са сликама, а порука је сасвим јасна, пошто смо видели доста оваквих ствари“, рекао је Хејзлок и додао да они који деле такве летке треба да се стиде.

Срби са Косова

ТРИ ГОДИНЕ ПУСТИХ СНОВА

Пише: Миодраг Милојевић

Три месеца после првог избеглиштва, негде у септембру 1999, мештани Драгољевца код Истока, села са седамдесетак српских кућа, њих тридесет и троје, са женама, малом децом и једном деветомесечном бебом, вратили су се у родно село. Село је за та три месеца, колико у њему није било Срба, опљачкано и попаљено, али повратницима то као да није сметало.

Комшија Сокољ Кастрати их, у први мах, позива на кафу. После сат времена он седа у аутомобил и као курир креће од куће до куће, од једног до другог албанског села, да извести да су се Срби вратили у Драгољевац. У вечерњим сатима, почиње прави рат између Шпанаца из Кфора и Албанаца, који су први запуцали, најпре пушкама, затим митраљезима. Већ сутрадан, организатор демонстрација Насер Сатри је успео да окупи пет хиљада демонстраната, пред којима су Шпанци, иако су у међувремену добили појачање, морали да се повуку. На педесет метара од велике српске куће у центру села, где су Срби били лоцирани, љубазни Шпанци су им допремали храну и воду. Три кордона Шпанаца је покушало да се одупре маси од пет хиљада људи, читава два сата. У маси демонстраната Срби у првим редовима препознају своје комшије који узвикују пароле: – Мишо четник! Блага четник! Драги црна рука! Блага криминал! Радоја ћемо у фризидер! Шпанци су Србе пребацили на горњи спрат куће. Албанци из масе су кренули за Србима, пењући се на дрвеће испред куће.

Организатор демонстрација Насер Сатри познат је по томе што је далеке осамдесет треће године пуцао у инспектора Бабовића у Истоку, а затим је из суда искочио кроз прозор и побегао у иностранство. Бабовић је и данас у инвалидским колицима, непокретан, живи у Београду, док се Сатри, у јуну 1999. године, вратио на Косово са ореолом хероја.

А кад је постало јасно да ће обруч пред разгоропађеним Албанцима пући, Шпанци попуштају, евакуишу Србе оклопним возилима и у маси Албанаца започиње победничко славље. Од тада све до данас Срби из Драгољевца у мобилном стању чекају на свој повратак.

„Пресељење“ сточног фонда

Стари Петко Рајичић, који је у међувремену још три пута боравио у селу и Милош Рајичић, организатор повратника, привремено настањен у Косовској Митровици, провели су и преспавали ту драматичну ноћ на поду у демолираној кући без врата и прозора. Рајичић је навраћао у Драгољевац још петнаестак пута.

Иако између Срба и Албанаца, бивших комшија, нема никаквих контаката, радозналост на обе стране је велика. Петко Рајичић разговорао је с једним албанским дечаком који је у суседном српском дворишту чувао стоку. Било је то у октобру прошле године. Када су га Срби који су, у пратњи Шпанаца, изненадно стигли, млади Албанац, син Миљуша Исенаја, одговорио је на неколико питања.

Прво што га је Петко Рајичић упитао било је:

– Јесте ли све сви вратили?

– Јесмо! Само нам је Ариф Исенај погинуо!

– Па и код нас нема свих на списку живих. Ви сте се вратили и ми треба да се вратимо.

Што се тиче Миљуша Исенаја, Петко Рајичић хоће да буде правичан: – његов син је напасао краве у српском дворишту, али своје краве! Комшије смо, познајем његова говеда, али многи држе нашу попљачкану стоку.

Срби из Драгољевца не могу, кад стигну у краткотрајну посету, да наврате код комшија Албанаца, а радо би бацили поглед на њихов „сточни фонд“ и пољопривредне машине. Зато вире преко плота, не би ли угледали неку своју украдену ствар или животињу. Милош Рајичић каже: – Моја жена је, у пратњи двојице Шпанаца, препознала нашу краву. Пришла је, миловала јуницу. Јунца, тешког четири стотине килограма, није видела. Вероватно су га Албанци заклали. Нашла је краве код првог комшије Џавида Реџаја, друга је припала Раму Кастратију. Тај Кастрати је први Албанац из Драгољевца који је кренуо у избеглиштво. Догодило се то годину дана пре почетка бомбардовања. На велико запрепашћење Албанаца и Срба, Рам Кастрати, с фамилијом и имовином спакованом у три тракторске приколице, напушта село. Бежи у Рожаје, код тазбине, где је провео читав рат. Међутим, кад су јуна 1999. Срби избегли, он стиже у село и – одмах присваја јуницу Милоша Рајичића.

Када је Рајичићева жена пришла јуници, почиње расправа:

– Моја жена тврди да је крава наша, а Кастрати да је његова. Шпанци траже сточну легитимацију, коју нико од Срба, наравно, нема. И куда бисмо с кравом, чак и да имамо доказе да је наша? Шпанцима је, наравно, све јасно, али они су само војска. Пре него што се о свему не одлучи на неком вишем месту, не желе конфликте и полемику.

Општи грабеж и рушење

Милош Рајичић успео је да сазна још нешто:

– Две хиљаде блокова које сам припремио за други спрат куће „преселило се“ код комшије Џавида Раџаја. Сејачицу за кукуруз сам приметио код другог комшије, педесет метара од куће… Долазећи у посету Драгољевцу, а посете су увек изненадне, Милош са двојицом Срба на крову једне од српских кућа затиче комшију и негдашњег доброг познаника Амета Куртаја из суседног села Доњи Исток, који је већ поскидао и отерао цреп.

– Стаде човек, скамењен, на крову, крамп му испаде из руке. Скидао кровну конструкцију. Успео је некако да сиђе, а Шпанци су му наредили да се јави у Редушу, село три километра удаљено од Драгољевца, где се налази њихова база. Но, тешко да је Амет кажњен, јер нико од Албанаца који су опљачкали Драгољевац није кажњен.

Када су се први пут вратили у Драгољевац, Срби су још затицали дрвеће у својим двориштима и на њивама. Дрвећа у Драгољевцу више нема. Петко Рајичић је успео, док је био у посети, да изброји стабла:

– Имао сам 230 воћки. Све су посекли, остало је само 17 стабала које је комшија Албанац оставио до своје њиве. Вероватно се нада да ће то ускоро бити његово, па зашто да сече?

Гробље у Драгољевцу је делимично порушено, док је гробље у суседном српском селу Мужевина – потпуно уништено. Ипак, у Мужевини су односи Срба и Албанаца мало бољи. Кад је фебруара ове године Рајичић у Мужевини видео како се неколицина Албанаца рукују са тамошњим Србима, који су, као и он, дошли у обилазак, није могао очима да верује. У искреност овог руковања он верује и не верује. Кога Сокољ Кастрати једном позове на кафу и гуштера се плаши…

Срби из Драгољевца су ових дана добили информацију да источка општина још није на повратничком реду. Сада је, тако су им рекли, на реду Клина, то јест села око Клине. У пустом селу данас су и путеви непроходни, од набачених стабала и грања. Али су Срби из Драгољевца, упркос свему, спремни да се врате, као и пре три године. Док не дође дан повратка, Петко Рајичић сваке ноћи сања своје село, али је важно шта ће бити на јави.

НАША СВЕТЛОСТ Број 355 о 13 – 20. 07.2002.