Почетна / ПОДСЕЋАЊА / Подсећање: Трагичне судбине Срба на Косову

Подсећање: Трагичне судбине Срба на Косову

Share on FacebookTweet about this on TwitterPrint this page

ГЛАСНИК КиМ број 127, 11. септембар 2002. године

Косовске трагедије

ЧЕТРНАЕСТ СВЕЋА

Пише: Миодраг МИЛОЈЕВИЋ

Када у цркви угледате ситну, бојажљиву старицу која пали четрнаест свећа, чврсто подвезану црном марамом – можда пред собом видите Јулку из Топличана. Не питајте је ништа – јер Јулка је све речи исплакала. За село Топличане на Косову мало ко је чуо. Али, кад се помене Старо Градско – многима све постаје јасније. На шестом километру од Липљана, једно наспрам другог, су села Старо Градско и Топличане. Прво је српско, а Топличане, Крајиште и Велики Алас су албанска села, са по десетак српских кућа.

Јулка се више и не сећа када је – пре или с почетком бомбардовања, напустила Топличане и стигла у Старо Градско, где су уточиште пронашли и малобројни Срби из суседних села Крајишта и Великог Аласа. Негде на граници два села, Јулка се, са сином, настањује у једној напуштеној албанској кући, одакле је, чим је стигла, исељава КФОР. Из Топличана је пренела нешто својих ствари, пребацила и кокошке и то „на коњска кола“, другог превозног средства није било. КФОР је стациониран у Дому културе и школи у Старом Градском. Срби су се онда осетили сигурним да обављају пољске радове који су били у јеку. Почела је жетва. Био је 27. јул 1999. године. Жетва се увек обављала на линији раздвајања српских и албанских села, уз јаке страже једних и других. Под КФОРом то више није било могуће, оружје сада мора да се крије. Четрнаесторица Срба жетвара су, ипак, понели добро скривено оружје – у џаковима. Финци из Кфора нису га пронашли. Али, оружје је у џаковима неефикасно: док се пронађе и употреби – треба времена.

Смрт сведока

Напад Албанаца био је изненадан и добро организован. Само један од четрнаесторице погинулих пронађен је нешто даље од осталих, само је он покушао бекство. Остали су, најпре возач, чије се тело пресамитило преко волана, изгинули заједно. Догодило се то на три километра од центра Старог Градског, у њивама према Великом Аласу.

Тек после поноћи Финци позивају родитеље и родбину погинулих у сеоску школу, где им саопштавају истину. Масакр који се одиграо на њиви посматрао је из непосредне близине један Албанац, који је радио своју њиву. Када су се Албанци повукли, престрављен оним што је видео, он је побегао у своје село, стигао кући, испричао шта се догодило, а затим је исте ноћи – добио срчани напад и напрасно умро.

Јулкин син Милован Јовановић је, с пиштољем за пасом, од кога се никад није одвајао, путовао сваког дана из села у Приштину на посао. Пешачио је шест километара до Липљана, а даље настављао аутобусом. Није му било тешко – и школу је завршио као ђак-пешак. На радном месту, где је радио са Албанцима, није било мржње. Ни у селу је није било, бар не јавно, али…

Оног дана, кад су Срби изгинули на жетви, војници из КФОРа су, изгледа, реквирирали Милованов пиштољ, мада тврде да га нису нашли. Сазвали су родбину, међу којима је највише било ојађених родитеља. – Позвала нас у школу та војска из другу државу – каже Јулка. – Ноћом. Кажу, сви су погинули! Кад смо то чуле, ми, мајке, попадале смо у несвест…

Кад те се држава сети

Лешеве су КФОР-овци одмах отпремили за Приштину. – Љубице – кажем једној од жена – да отидемо за Приштину, да ги видимо још једанпут. Под јаком пратњом у Приштину крећу четири најхрабрије мајке и осам очева. Само један од четрнаесторице погинулих није имао мајку, него жену. Јулка је у Приштини поново пала у несвест:

– Улегли смо унутра. У капелу. Сви леже у беле вреће. Ја сам плакала. Албанци су ми дали воду. Нисам хтела да узмем. Нећу од ваше руке да узмем. Ви сте га и убили! Да је среће да умрем поред моје дете! Особље болнице, Албанци, имали су обзира према родитељском болу.

А пре но што је изашла из капеле, Јулка је још стигла да пољуби сина. Последњи пут.

Потом је напустила Старо Градско „о трошку наше државе“.

Превоз је платила новцем, који је после погибије сина, заједно с новим оделом, стигао из Београда. Држава се, ето, сетила Јулке Јовановић: кад више није имала сина, стигло је одело за њега. Стигао је и новац – за сахрану. Пре сахране ништа није стизало. Јулка то није хтела да прими. Покушале су да је смире кћи и сестра једног од погинулих:

– Немој, мајко, тако…

Јулку је заболело и то сто су је Срби из Старог Градског питали да ли жели сина да сахрани у Топличанима: – Што то да ме питају, као да не знају да у Топличане више нема ниједног Србина?

Са свих страна на сахрану су дошли људи. На сеоском игралишту положено је четрнаест сандука. Опет је Јулка изгубила свест. А око игралишта – са свих страна војници КФОРа. Видела је Јулка, тог дана, педесет попова. У тринаест колона, стоји родбина. Једна од мајки из Старог Градског је 27. јула изгубила два сина: Радована и Јовицу. Јовица је возио комбајн…

КФОР је обезбеђивао сахрану, а потом се повукао. Били су кратки и јасни:

– Даље на гробље идете на своју руку. Ако хоћете да и сами погинете, онда идите.

Још двадесет дана је Јулка остала у Старом Градском, затим отишла у избеглиштво:

– Нисам желела да дођем овде. Све сам имала наду да останемо, да ми син ради у Приштину…

Платила је камион хиљаду марака, понела нешто ствари и растала се са човеком који јој је пружао уточиште. За покој душе сину, оставила је гајбу пива. Јулкину кућу у Топличанима запалили су Албанци.

У Старом Градском слободе кретања нема ни до данас. За Јулку Јовановић ни данас пут до гробља није проходан. Празником, и кад год може, с високо подвезаном црном марамом, Јулка је у цркви. Треба јој дуго, док уздрхталим рукама, не изброји четрнаест свећа.

У селу Старо Градско, 27. јула 1999, за време жетве убијени су: Ратко Живић (1967), Јовица Живић (1973), Момчило Јанићијевић (1946), Јовица Јанићијевић (1981), Миле Јанићијевић (1957), Слободан Јанићијевић (1965), Саша Цвејић (1973), Љубиша Цвејић (1939), Станимир Ђекић (1955), Божидар Ђекић (1947), Андрија Адаловић (1967), Никола Стојановић (1936), Миодраг Тешић (1951) и Јулкин син Милован Јовановић (1969).

НАША СВЕТЛОСТ – Крагујевац

Број 363 о 07 – 14. 09.2002.

 

У призренском округу

ПОВРАТАК СРБА У СРЕДСКУ ЖУПУ

Средска Жупа, 9. септембра

Одлуком КФОРа и УНМИКа, а после састанака са хуманитарним организацијама и представницима Завичајног удружења Призренаца, у најкраћем времену Србима ће бити омогућено да се врате у Средску Жупу и шест околних засеока.

По рецима Ненада Трифуновића, председника Извршног одбора Завичајног удружења Призренаца, с обзиром на то да су у последње три године Средска Жупа и околна села били назначени као „небезбедна зона“, после састанка је одлучено да су овде створени услови и да заинтересовани Срби могу да се врате. По речима Трифуновића, сви заинтересовани могу да се обрате Удружењу које се налази у Балканској улици број 25 у Београду, а повратак ће бити спонтан. Како каже Трифуновић, у том региону ниједна кућа није оштећена, окружење је безбедно, а куће нису ни узурпиране. По његовим подацима око 80 одсто оних који су живели у самом граду Призрену сада би хтело да се врати у Средску Жупу и околна села, како би били што близе Призрену.

До доласка КФОР-а у призренској општини живело је нешто више од 15.000 Срба, а сада их је у самом граду остало 60, а у неколико села Средске Жупе око 300 српских душа. Средска Жупа са централним насељем Средска, као и 13 околних села, бројала је својевремено 3.500 Срба, а сада у варошици нема ни једног јединог Србина, иако их је до доласка војне и цивилне мисије УН у лето 1999. било око 1.600.

У мешовитим српско-муслиманским селима Локвице – живи осам стараца, у Драјчићу је остало 30, Плањане броји пет душа, Мушиково 70, а у Горњем Селу је само четворо Срба. Српско село Живињане, у којем је живело око 200 душа, потпуно је спаљено, а мештани протерани. У селу Богошевце остало је шесторо Срба, у Стојковцу нема ниједног, као ни у Милачићи, Томичићи, Пејчићи… Нешто мало муслимана има у Горњем и Доњем Љубињу, Небрегошту и Манастирцу.

По речима Јордана Костића, родом из Драјчића, поред Срба из Средске Жупе у лето пре три године иселило се и више од две трећине муслиманског живља. Они су претежно отишли у новопазарски крај, Босну, али и у Турску.

Преостали Срби из Локвица, Брајчића, Мушникова… и данас живе од оскудне хуманитарне помоћи и од намирница које им обезбеђују и поклањају комшије муслимани.

У јесен 2000. и половином прошле године Албанци из призренског краја, по речима Драгана Палића из Средске, користили су средачку долину за илегалан одлазак у Македонију, где су се борили на страни албанских паравојних формација против власти у суседној Македонији. Успут, поред Срба, у овим насељима уклањани су и протеривани и муслимани.

Б. Радомировић

 

Враћа се живот у метохијско село Бича код Клине

НА ПОВРАТАК ЧЕКА ЈОШ 27 ПОРОДИЦА

 БЕОГРАД/ БИЧА – Двадесет седам српских породица из метохијског села Бича код Клине требало би да се врати на своја огњишта у уторак, 10. септембра – сазнаје „Глас“.

У потпуно опустошено, некада српско село, подсетимо,29. јула вратило се 14 мештана са презименом Дончић. Бича је тек друго српско село, поред оближњег Осојана код Истока, где је после више од три године почео процес повратка.

У селу у којем је пре рата живело око 130 српских породица са преко 500 житеља, до темеља су уништене све куће, посечени су воћњаци и затровани или затрпани бунари, прекопани гробови, а срушена је и црква Свете Петке. Неколико дана после доласка Срба, њихове дојучерашње комсије Шиптари из села Ступељ „дочекали“ су их пуцњима из аутоматског оружја, али, на срећу, није било повређених.

За протеклих месец дана под кров су стављене куће за повратнике, уведена је струја и вода и очекује се да се сељани ускоро уселе. „Велику помоћ у храни, одећи, обући, грађевинском материјалу и алату добили смо од Координационог центра за Косово и Метохију.

Недавно су нас посетили представници Координационог центра Љиљана Белош и Борислав Тајић, а редовно нас обилазе и храбре сестре из Пећке Патријаршије и братија Високих Дечана“, каже за наш лист Небојша Дончић (41), један од повратника, истичући да им је једина веза са породицама које су расељене широм СРЈ мобилни телефон.

И поред непријатељског окружења и веома тешких услова за живот, Бичани су чврсто решени да овде остану и опстану. Жељно ишчекујући остале комшије, храбри повратници се надају да је ово само почетак повратка свих српских прогнаника на место својих корена.

Живот у шаторима

Протеклих четрдесетак дана повратници, међу којима је и једна жена, живели су у шаторима. Недавно су добили агрегат за струју, а воду им доноси КФОР у цистернама. Купање и прање веша хладном водом обављали су у импровизованим кабинама.

П. Пашић

 

Закључци Одбора за Косово и Метохију Скупштине Србије

СРБИ И НЕАЛБАНЦИ ОБЕСПРАВЉЕНИ

Преостали Срби и други неалбанци на Косову и Метохији су обесправљени, општи је закључак расправе вођене јуче на Одбору за Косово Скупштине Србије.

У дебати о тренутном стању у Покрајини, базираној на основу анализе Координационог центра, потпредседник тог тела Слободан Самарџић рекао је да је у међународној заједници и њеним највишим телима, попут Савета безбедности УН, општи притисак и тренд да се у оценама о стању на Косову и Метохији приоритет даје нечему што није тренутно највећи проблем.

Ко блокира повратак

Самарџић каже да је „притисак општи, како би се приказало да на Косову и Метохији делују паралелне институције Срба, не би ли се сакрило реално стање у Покрајини, које је без реда у сваком погледу, а против чега је УНМИК неспособан да се избори“.

У процесу повратка расељених Срба и других неалбанаца у протекле три године није практично ништа учињено, иако Координациони центар има детаљан и осмишљен програм повратка, казао је он.

УНМИК нема примедби на тај план, али је очито да га блокира – рекао је Самарџић и навео да је стрепња међународних мисија у Покрајини да се програмом формирања више од двадесет српских насеља заправо Срби не хомогенизују.

„УНМИК-у је битније да на Косову и Метохији одржи привидан мир него да врати Србе“, рекао је Самарџић и додао да међународне мисије када је масовнији повратак Срба у питању, воде рачуна о реакцији Албанаца.

Самарџић је казао да је у координационом центру због пасивности УНМИК-а најављен покушај масовног повратка Срба 21. септембра у организацији више удружења расељених.

За власти у Београду институције које организују Срби нису паралелне и циљ је да се оне на Косову одрже, казао је Самарџић, и додао да би посртање у томе имало за последицу нови талас исељавања Срба са Косова.

Човић: Безбедност очајна

Процес повратка треба упоредо да прати и безбедност, сматра потпредседник Владе Србије Небојша Човић.

Он је казао да ако је пре две године било 100 убијених, а прошле 50, не значи да је безбедност повећана.

„Безбедност је слобода кретања, а ње за Србе на Косову и Метохији нема“, категоричан је Човић.

Председник Одбора Момчило Трајковић предложио је формирање специјалног фонда за помоћ преосталим косовским Србима и другим неалбанцима, залажући се за алтернативне варијанте повратка расељених лица.

Трајковић подржава организован повратак расељених Срба, али предлаже да се истовремено држава сама организује на пројектима подизања кућа расељенима у срединама у којима су Срби компактни.

Таква акција би се, каже Трајковић, спровела без проблема и без одобрења УНМИК-а, додајући да би се тиме охрабрило преостало српско становништво у Покрајини и вратило поверење у власти у Београду.

Очекује се да ће међу закључцима расправе на седници скупштинског Одбора за Косово бити и предлог српском парламенту да на посебном заседању буде разматрано стање на Косову и Метохији.