Почетна / АУТОРИ / Теодор Зисис / Теодор Зисис: ЗАБРАЊЕНЕ СУ ЗАЈЕДНИЧКЕ МОЛИТВЕ СА ПАПИСТИМА САГЛАСНО МИШЉЕЊУ СВЕТОГ ЈУСТИНА ПОПОВИЋА (први део)

Теодор Зисис: ЗАБРАЊЕНЕ СУ ЗАЈЕДНИЧКЕ МОЛИТВЕ СА ПАПИСТИМА САГЛАСНО МИШЉЕЊУ СВЕТОГ ЈУСТИНА ПОПОВИЋА (први део)

Share on FacebookTweet about this on TwitterPrint this page

1. Српска Црква дијахронијски је антипапска

Српска Православна Црква вековима је имала чврст и непоколебљив антипапистички став, као уосталом и цела Православна Католичанска Црква, која је, насупрот мишљењу неуких или активистичких екуменистичких богослова, и саборно, али и сагласним мишљењем Светих Отаца, осудила Папизам као јерес.

Православни монаси, одбијајући да прихвате Папизам као Цркву – као што то данас без срама чине црквени великодостојници и богослови, тобож Православни – на Светој Гори и на Кипру поднели су ужасна мучења, и поштују се од стране Православне Цркве као мученици[1]. Слично је и са исповедницима анти-папистичким Светитељима, који су прогањани и оклеветани од стране паписта и латиноумних Православних – као што су, између осталих, свети Григорије Палама и свети Марко Евгеник Ефески.

Папизам, послушни слуга у рукама Сатане, по речима светог Григорија Паламе[2], не задовољава се само изношењем јереси и заблуда, него је покушавао и покушава да их наметне силом, имајући толику мржњу према онима који не прихватају његове јереси, да их одводи у смрт: „он беше човекоубица од почетка и не стоји у истини“[3]. Нарочито оно што су учинили Паписти током првог освајања Цариграда 1204. године превазилази по ужасу и насиљу чак и понашање иноверних и варварских освајача. Већина историчара се слаже у оцени да, у случају да царевина није била ослабљена папским крсташима, не би након сто педесет година пала у руке Мухамеда, повлачећи са собом у пад, али не и у ишчезнуће, величину Ромејства. Ужас насиља и покоља Паписти су поновили и два пута током 20. века. Најпре током Другог светског рата, када је под покровитељством Хитлерових Нациста злогласни кардинал Степинац у папској Хрватској организовао и спровео заједно са Усташама покољ 800.000 Православних Срба, и у наше дане када је Папа не само дипломатски подстицао разбијање Југославије у корист папистичких Хрвата и Словенаца, него је и (без срама!) током недавног српско-босанског рата на саветовању дипломата у Ватикану, саветовао да се помогне босанским Муслиманима и да се разоружају Православни Срби, као што је тада обелоданио у грчким медијима Посланик европског парламента Г. Ромеос: „Разоружајте Србе и наоружајте Муслимане“[4].

Навели смо само пар карактеристичних примера изражавања мржње од стране Папизма према Православнима, од многобројних како у прошлости тако и у садашњости – осим озбиљних догматских заблуда и јереси – да би се објаснио непроменљиви негативни став Православних према Папизму, који подлегавши Кушачу врши и политичку власт, са свим лошим пратећим особинама које одликују светске моћнике и богаташе.

Православни, а међу њима најпре Срби, због својих недавних страдања, у својој православној свести имају усађену и развијену одбојност према Папизму. Због тога и двојица међу највећим свеправославним црквеним и теолошким физиономијама двадесетог, преварног, века, које је Српска Црква недавно прибројала лику Светих, Епископ Охридски Николај (Велимировић), и архимандрит и професор Догматике на Богословском Факултету у Београду Јустин (Поповић), следујући великим антипапистичким Светитељима Православне Цркве, изразили су необоривим аргументима потпуно одступање Папизма од еванђељских истина, заправо изопачење Еванђеља, и из разлога тога изопачења насталу дехристијанизацију Европе. Због тога је била сасвим природна и очекивана – када је на темељу одлука Другог ватиканског концила (1962-1965) почео да јача међухришћански и међурелигијски Екуменизам синкретистичких планера Новог Доба, а Ватикан лицемерно под плаштом љубави, као анђео светлости, почео да се отвара према Православнима – снажна реакција Грчке Цркве, под блаженопочившим Архиепископом Хризостомом Другим, са скоро целокупном њеном јерархијом, као и уједињеном Светом Гором, на филопапистичко деловање патријарха Атинагоре. Исти став имала је и Српска Црква, у којој је тада владала теолошка мисао и вековно отачко усмерење српских Светитеља и јерараха, посебно ојачана снажним присуством поменутих двојице нових Светитеља Православне Цркве, од којих је свети Јустин (Поповић) једном обимном Представком, отачки изобличио делање патријарха Атинагоре.

Исто је свети Јустин учинио и када је 1974. Римокатоличка јерархија у Србији послала допис Светом синоду СПЦ, којим је тражила да се допусти Православним клирицима да учествују у заједничким молитвама које је организовала Римокатоличка јерарахија у периоду 18-25. јануара 1975, и које су тада бојажљиво почињале, а нарасле у наше дане до неслућених размера као „седмица молитве за јединство хришћана“, и које се сваке године одржавају током последњих десет дана јануара. Свети Синод Српске Цркве је тада, пре него што ће одговорити на писмо-позив Паписта за заједничке молитве, затражио богословско мишљење од – тада прогоњеног од стране комунистичког режима – професора Догматике о. Јустина. Након добијања мишљења Свети Синод је одговорио негативно на позив папских јерараха да православни клирици учествују у молитвеној седмици.

У достављеном Мишљењу свети Јустин наводи свете Каноне који забрањују заједничке молитве, не само током званичног богослужења и Божанске Литургије, него и „свако заједничко мољење, ма и појединачно са јеретицима“. Ови Канони важе и данас и као јеретике обухватају и Римокатолике и Протестанте. „Није ли још Свети Сава у његово време, пре седам и по векова, називао римокатолицизам ‘латинска јерес’“, пита Свети Јустин. У наставку тамним бојама осликава понижење које доживљава света Православна Светоотачка и Светосавска Црква учешћем у Светском Савету Цркава. Одлуку о учешћу назива „језивом“, као и „невиђеним издајством“, које проузрокује „стид код сваког искреног и на Светим Оцима васпитаног православца“.

2. Запажања и процене

а) Епископи би требали да се саветују и са другим клирицима. Нису свезнајући.

Служи на част и похвалу тадашњем Светом синоду СПЦ, јер се није егоистично ослонио на богословске моћи својих чланова епископа, него је затражио мишљење једнога архимандрита професора, које је и усвојио, забрањујући учешће Православних клирика у заједничким молитвама са Папистима и Протестантима. У наше дане заједничке молитве не само са инославним Хришћанима него и са припадницима других вера постале су свакодневна пракса патријараха, архиепископа, митрополита, епископа, других клирика, нажалост и монаха, и многих лаика.

Представке и студије стотина клирика и монаха, међу којима има и угледних јерараха, поштованих игумана и јеромонаха, клирика професора, мноштва духовно будних монаха и лаика, као што је био случај са познатим „Исповедањем Вере против Екуменизма“, не само да се не узимају у обзир, нити пак изазивају забринутост оних који егоистично упорствују у јеретичким девијацијама Екуменизма, него напротив умножавају заједничке молитве и екуменистичке манифестације, а неки од предводника Екуменизма чак дижу глас предлажући кажњавање и прогон оних клирика и монаха који су забринути због ширења свејереси Екуменизма.

Недељник Православна штампа (Ορθόδοξος Τύπος) бр. 1948.

Часопис Теодромиа (Θεοδρομία) 3, 2012, стр. 325-336. 

Превод са јелинског
Архим. Симеон

————————————————————————————-
[1] Ради се о тринаест Преподобномученика Исповедника манастира Пресвете Богородице Кандара, одведених на мучеништво од стране Латина на Кипру 19. маја 1231, који се због тога и прослављају сваке године 19. маја. Света Гора прославља такође преподобномученике пострадале за време латиноумног патријарха Бека: из манастира Ивирон (13/26. маја), из Протата – заједно са Протосом светим Козмом (4/17. јуна), као и из манастира Зограф (10/23. октобра). Сви ови Светогорци мученички су пострадали 1274. године од Латина.

[2] Περί της εκπορεύσεως του Αγίου Πνεύματος (О исхођењу Светога Духа) 1, 1, у Π. Χρήστου, Γρηγορίου του Παλαμά Συγγράμματα, том 1, стр. 23-24: „Та дакле умна и због тога још више проклета змија, прво и средње и последње зло, лукави, који увек храни и подстиче ниско и приземно лукавство, неуморни наговарач на преваре, вешти подстрекач на сваку богомрску мисао и ненадмашни измишљач – не заборављајући никада своје лукавство – преко њему покорних Латина уводи ново умовање о Богу…“

[3] Јн. 8, 44.

[4] Дневне новине „Το Βήμα“, 31.3.1993. у рубрици „Γνώμη“ (Мишљења). Види подробније у тексту Теодора Зисиса, „У Србији нападају Православље“, часопис Θεοδρομία 1 (1999), свеска 2, стр. 115 и даље.