Почетна / ЧЛАНЦИ / Домаћи / Иван Максимовић: Манастир Дубоки Поток, шта се дешавало

Иван Максимовић: Манастир Дубоки Поток, шта се дешавало

ШТА СЕ ДЕШАВАЛО
У МАНАСТИРУ ДУБОКИ ПОТОК

dub_pot1Присећамо се дешавања од пре месец дана, на данашњи дан 19. децембра, у манастиру Дубоки Поток, када је Епископ рашко-призренски Артемије служио свету Архијерејску Литургију, након вишемесечног изгнанства. У мору информација које су се пласирале у јавности поводом тог догађаја, углавном тенденциозно изфабрикованих, поготово од стране неканонски постављене власти у Епархији рашко-призренској, подсећања и истине ради доносимо сведочење једног од очевидаца немилих догађаја, везаних за избацивање и протеривање канонског Епископа Артемија и његовог монаштва са територије Богом дане му Епархије и са територије Косова и Метохије.

+         +         +

Ево не прође ни пуна недеља од догађаја у манастиру Дубоки Поток а у медијима се могло чути све осим једног – истине! Пуну истину не знам ни ја али када видим и прочитам све то у медијима, заиста је мало поменуто од онога што се тамо дешавало тог дана и ноћи. Ово је прича из мог угла, ово је  моје сведочење.


dub_pot2Свега неколико сати по завршетку Антиекуменистичког скупа испред патријаршије у Београду, стигла је вест о сутрашњем служењу Свете Литургије у манастиру Дубоки Поток. Изненађеност, радост, узбуђење морали су кратко да трају јер је ваљало прибрати се и наћи превоз до манастира, а што смо просто чудом успели. Неколико сендвича, флаша воде и који комад топле одеће брзо су спаковани у ранац и кренуло се на пут последњим превозом тог дана, у поноћ.  Након неколико сати вожње стигло се у Косовску Митровицу. Кратак предах па са пријатељима смо аутомобилом пошли даље у манастир. Радост је непрестано била „нападана“ али свака се таква помисао, вером и прихватањем онога што наилази већ традиционалном реченицом „ма нек буде шта буде“, разливала као кишне капи о кишобран. Сви смо знали да ово неће проћи без „трзавица“.

Добро познатом стазом стигло се до капија манастирског дворишта пред којом смо се сретали са старим пријатељима, браћом у Христу. Радост се осећала свуда унаоколо. Пристизали су и мештани Зубиног Потока и околних места, жеђ за истином, љубав према Господу и истрајавање у борби за веру све су нас тог јутра окупили на том месту.

dub_pot3У самом дворишту, пред црквом, почело се са припремом за служење Литургије. Сазнање да је тог јутра раније закључан овај свети храм и однесена просфора, никоме није умањила свечаност Литургије ради које смо се окупили. Почиње да роси киша па се одлучило да она ипак буде служена у манастирској трпезарији како не би смо покисли.

Међу окупљеним народом радост што ће „коначно поново моћи да се иде на Литургију, да се венчава и крштава по светосавским канонима, да се неће ићи на Литургије прилагођене дневној црквеној политици и онима (ономе) који српске кољаче проглашава свецима. Да ће се моћи поново исповедати вера онако како светосавски канони налажу а срце једино захтева“.

Народ се током читавог трајања службе тискао у самој трпезарији, многи као да нису ни стајали на својим ногама у тој гужви а опет су сви били тако мирни да се стварао утисак као да је потпуно празно када се окрене глава у другу страну. Гужве је било и у ходнику и испред конака. По завршетку Литургије сретали смо се испред, поздрављали се, упознавали, разговарали уз чај, кафу и остало послужење. Осећала се и блага напетост и ишчекивање – шта даље? Ипак, већина се након Литургије, занесена радошћу и празничном атмосфером, упутила назад својим кућама. Ми само не желимо да своје душе упутимо, кроз маглу или боље рећи смог екуменизма, у суноврат и ништа више! Мислили смо да у својој земљи имамо право да начинимо такав избор. Пошли смо назад у Косовску Митровицу.

Седећи са пријатељима време је текло како то већ обично бива, препричавање најновијих догађаја и dub_pot4интерне шале. У међувремену сам ступио у контакт са агенцијом ФОНЕТ и по договору послао десетак фотографија са Литургије како би уредник одлучио да ли ће их, колико и које објавити. Док су се фотографије „качиле“ почеле су да стижу вести са свих страна. Са телевизије, од пријатеља и познаника… „Монаси су поново у манастиру Девине Воде“ нешто касније већ нова вест „Теодосије врло грубо избацује монахиње из Девиних Вода, вуку их по поду, гурају, псују“… Узнемиреност, проверавамо вест. Тачно је, није тачно, чекамо… Кроз сат времена или мање стиже одговор од власника агенције ФОНЕТ како „могу бити сигуран да фотке са јутрошње Литургије та агенције неће копирати, објављивати, архивирати или на било који други начин употребити“ (?). Вест о Девиним Водама је истинита, потврђују нам. Поново се организујемо и, у мањем броју него јутрос, крећемо опет ка Дубоком Потоку. Тамо је већ, по обављеном кукавичком послу избацивања монахиња из манастира Д.В, стигао Теодосије и само ушетао у пратњи неколико попова.

Народ се, мада не у таквом броју као на Литургији, опет окупио али овај пут у жељи да сачувају свој манастир. Посебно расположени за то били су мештани Зубиног Потока који су то врло лично доживели па су се и наглас чудили „еј бре, ја овде кичму оставио зидајући конаке и манастир, знаш и ти, ту си био“ обраћа се младић старијем човеку који потврђује: „па, јес, радили смо нон стоп овде“, -„Е… а dub_pot7сада не могу недељом да уђем у своју цркву да се помолим Богу“ јер је игуман Ромило закључао цркву како се у њој не би служила Литургија. Већ је пао мрак. Присутност неколико КПС-оваца, разне гласине и понека провокативна шетња Теодосија кроз конак били су једини „догађаји“ извесно време. Појавио се ту и неки лик у кожњаку и лицем ишараним ситним ожиљцима, из БГ-а, Србин. У сталном контакту са КПС-овцима који су се према њему понашали крајње покорно и послушно, веома сигурно је деловао и трудио се да тако организује ствар да се ништа „не види“ камером и никако не забележи.

На послетку се групици придружио и „монах“ Андреј, дежурни батинаш из Дечана (да подсетим, то је онај монах који је при једној од посета владике Артемија Дечанима од пре две године тако претукао протосинђела Симеона Виловског да је на крају Виловски завршио са гипсом на нози и нико за то није одговарао. Он се такође налазио и фебруара ове године у Грачаници на улазу манастира не дозвољавајући монасима из Црне Реке да се виде са својим духовним оцем и тако испровоцирао тучу а на крају је о. Антоније рашчињен због тога). Епархијски возач Синиша је „мирно стајао“ међу народ и једино мрдао ухом и оком наоколо. Уколико не би било кога од монаха или ко би му се чињеницама супротставио кукавички би наговарао народ против Артемија, наравно прећуткујући да на пример „ови из Хоче десет година зидају један те исти зид у Дечанима“ како је неки младић приметио. Не помињући „богатство“ манастира Дечани ни како се до тога дошло.

Монахиње нас питају, сваког понаособ, јесмо ли гладни, хоћемо ли чај, кафу, воде…

dub_pot5Полицајци испред конака се буне док их фотографишем, учим их закону када и како то као фотограф смем да радим. Упорно понављају да то не смем па им упорно понављам закон, ту као почињу да се смирују и окрећу леђима. Добијају позив на мобилни телефон и отрчавају до капије и стају са спољашне стране капије. Ниже испод, неколико возила „цивилних“ (ЕУЛЕКС). Локални момци који су се окупили ту делују као чувари крај капије и пристају да ми позирају за фотографисање.

Након скоро сат времена локални полицијски чиновник са грбом тзв. „републике косова“ улази у конак и одмах одлази до просторија у којима се налази Теодосије (?), затим изашавши из одатле позива нас све у трпезарију зарад „важног саопштења“. У страху је, није дорастао чак ни ситуацији саопштавању „важне информације“. Каже да је КПС добила саопштење од СПЦ да све оне који немају дозволу за боравак у манастиру избаце напоље. Не уме да одговори каква је то дозвола, ко даје ту дозволу, од када нам треба дозвола да би ушли у манастир, где добавити извесну дозволу ни како она изгледа… Један дечкић се већ нервира и у лице каже полицајцу како то да сад сме да од монаха тражи „дозволу“ а њему „кад попије две-три“ само кажу „добро вече“ кад прође поред њих. Полицајац дрхти, монаси смирују младића. Мештани се буне што полиција хоће да их избаци из њиховог манастира али монаси све смирују. И тако добијамо рок од пола сата да напустимо манастир…

У једном тренутку један од Теодосијевих попова улази у трпезарију, испија сок који налази на столу, и пошто је трпезарија празна излази и закључава је (како ми не би смо имали где да се одморимо) а онда одлази до Теодосија. Ишетали попови вани, смешкају се, гледају нас као врло пријатељски и братски („нема везе“ што су пре само неколико сати вукли те исте монахиње по поду). Монаси излазе пред окупљене и понављају да никако не сме доћи до насиља. Види се да ту има много полиције, ако и када дођу да им лепо ставимо до знања да не желимо да напустимо манастир али да се не опиремо физички.dub_pot8 Испред конака се осећа некаква тежина али истовремено и празнична атмосфера и радост. Присуство монаха и владике Артемије који враћају праву веру у народ, све лоше помисли растерују као сенце јутарњу маглу. Владика Артемије у холу, на спрату, са монаштвом смешећи се као што то обично чини подсећајући на речи Господње „не бој се стадо мало“… Сама његова појава уноси радост.

Чекамо, групица мештана Зубиног Потока и околине пред манастиром, монаси горе… Са оним пред капијом манастира, готово библијска сцена. Сам манастир на узвишењу, дрвени мост преко омање речице и осветљена црква са звоником на коме се вијори српска застава. Народ свестан своје физичке „немоћи“ али радостан, ведрог духа. Углавном се чују шале на рачун ситуације. Доле под капијом, униформисани полицајци са рукама на леђима, шетају лево десно, стража… од капије пут се даље спушта низ планину. Местимично, попут логорских ватри, назиру се светла од аутомобила. Сваки час пристижу возила.  Низ кривудави пут, кроз грање, делују као бакље док прилазе. Слабо осветљене чете наоружаних војника корачају путем ка капији. Сијају бљештаве кациге, штитови се љуљају ритмом корака (специјалаца), чује се бат војничких чизама из мрака. Све их је више, гомилају се пред капијом…

dub_pot9Међу нама нема страха, једино се нестрпљење јавља. Време пролази… И пролази… Изгледа да смо их сувише озбиљно схватили или им је „стао сат“. Полиција и возила и даље пристижу. Прорадио има сат(!), група КПС-оваца креће, улазе у манастирско двориште, док се приближавају горе на спрату почиње да се пева „са Косова зора свиће“, пева се радосно. Пар тренутака касније стиже вест да су се полицајци окренули  и изашли из дворишта(?). Већ се од младића испред чују шаљиви и неувредљиви повици полицији да дође поново. Један од монаха се шали „Шта је ово, одбили смо први напад? Смешка се – Иване, сад ће ући кроз кров“.

Неколико исцрпљених монаха се бори са сном седећи на поду. Након неколико минута поново крећу… Поново се враћају назад.

Сад се већ питамо је ли их страх од ненаоружаних монаха и неколико цивила (међу којима има и жена), заиста је тешко схватити их озбиљно. Коначно креће читава чета полицајаца у реду по четири. Полицајци ко полицајци, нервозним и кратким покретима руку, које прати извијање тела у правцу у коме руком показују, покушавају да натерају неколико људи који се налази испред да напусте манастир. Очигледно је да не знају како то да ураде, немају реалан разлог за тај захтев, све су нервознији. Изгледа да већ озбиљно прете.  Људи полако устају и крећу ка излазу. Оног лика из Бг-а dub_pot6нема нигде „ни за лек“. Улазе у конак. Све време се гласно пева „са Косова зора свиће“. Прво се срећу са неколицином младића који такође траже да им се објасни зашто да напусте манастир. Кратки и нервозни покрети полицајаца. Од песме се не чује шта причају. Хватају младиће испод руке и изводе их ван. КПС-овци сад већ морају до монаха, горе на спрат. Пењу се уз степенице, један по један се измешта позади како би могли да се заклоне иза оних који долазе после њих. Не знају шта да раде са нама, покушавају да нешто кажу, дрхте, сузе им у очима, потпуно су погубљени. Стиже онај што нам је дао „пола сата“. Стаје испред нас, дрхтавим гласом покушава да се обрати. Нико их ни не посматра, пева се… „земљо храбрих витезова, Милоша и Лазара“… Долази неки са вишим чином, млађи човек. Он већ успешније глуми самопоуздање и много нервозније маше рукама. Пошто су стварно сморили а ништа се нису чули од песме, један од монаха им довикну „само ви радите свој посао“. Овај поче нервозно „Добро, ти сад можеш да утичеш на њих али…“ – „Ама јеси га чуо“, кажем му седећи са осталима на поду, „лепо ти каже, само ти ради свој посао“. Погледам их, унервозили се што су уопште ту.

Пошто сам био најрадозналији да видим шта се свуда дешава, остао сам последњи који је отишао на спрат и тако се нашао први до полицајаца. Питам се све време, загледајући их у цокуле и чизме, хоће ли почети да буду грубљи, да нас шутирају. Није баш да ме то није исцимало, што би рекли… „Ако ме неко, овако нервозан, спуца том цокулом изломиће ми кости и могу да се поздравим са бубрегом“… трудим се да се примирим. У том тренутку, кроз групу  полицајаца (или одакле већ) изађе један од монаха и седе баш између мене и полицајаца. „Не бој се стадо мало“ прође ми кроз главу… Овај са чиновима даде команду и поче извлачење. Прво монаха испред мене (колико год да су се трудили да буду уљудни ипак су то пандури у „стресној ситуацији“. Вуку оног монаха као да ће их поклати. Дођоше и по мене. Прво ме као лепо моле, не слушам их… Виде да нема вајде од приче. „Ајмо, држи га тамо“ опколише ме и подигоше са пода. Пошто нисам могао да пружим отпор нисам хтео ни помоћ да пружим, само сам се dub_pot11опустио. Подигнутог са пода носили су ме низ степенице у рукама. Један КПС-овац у цивилу им се придружи у ходнику и одмах ми уврну руку, после пар корака схвата да прави будалу од себе и пуста ме. Кад су ме већ изнели ван из конака, то више није имало сврхе. Кажем им да ћу сам одатле а они просто радосни. Врате се унутра а један ме, држећи под руком, „отпрати“ до капије. Сад већ све оне специјалце видим изблиза, пуна опрема за разбијање демонстрација. Не знам колико их је али их баш има на броју. Вукући једног по једног све су нас извели ван. Монаси достојанствено трпе, монахиње и жене певају док их изводе. Ту су правдања КПС-оваца почела. Као то им је посао, морају децу да исхране (не знам само од чега  живе деца оних који нису у полицији) и сличне форе. Немци из ЕУЛЕКСА се смеју цинично и иронично, како то они умеју. Французи нешто умеренији. Ипак, сви се пренеразе када монаси и монахиње почињу са њима да причају на немачком, француском, енглеском. Већ се заузимају другачији ставови, постају умеренији у свом смеху. Једино су се Срби заиста дигли на Србе и то на земљи на којој и због које су их сви ови остали малтретирали и направили од њих највећи конц-логор савременог света.

Стојимо испред и чекамо да видимо шта ће бити са владиком Артемијем, јединим канонским епископом рашко-призренске Епархије. Остало се већ, поприлично искривљено, могло чути из медија…