ЛИТУРГИЈСКЕ РЕФОРМЕ − ГДЕ НАС ВОДЕ II (видео)

Приближавају се дани прославе 1700 година од доношења Миланског Едикта, чији ће центар бити Ниш.

Врло вешто су ове манифестације подељене у две целине, те ће у првом делу (20-21. септембар) главну ролу имати Паписти, а петнаестак дана касније Православни. Нема сумње међутим да ће и приликом једних и других  манифестација бити забележено обострано присуство. Шта међутим Паписти имају са Нишом, овом приликом? Зашто је потребно да они организују своју прославу поводом 1700 година доношења Миланског едикта − у Србији?

Они су већ обележили тај догађај манифестацијама у Милану, маја ове године. Такође су узели учешћа приликом сличних манифестација које је, и сасвим природно, организовала Цариградска Патријаршија, такође маја 2013. Шта пак хоће сада да прослављају 1700 година Миланског едикта својим тобож манифестацијама у Србији!?

Ако је Српска Патријаршија хтела већ да прославља 1700 година доношења Миланског едикта, на својој територији, и у својој организацији − што иначе и нема смисла, јер Српска Црква са самим Миланским едиктом, како у време његовог доношења, тако и вековима после тога, није имала апсолутно ништа, и ван је елементарне логике и просечне људске интелигенције идеја појединих да се 1700 година Миланског едикта прославља на овако помпезан начин у Србији; сам пак тзв. Милански едикт је иначе проглашен у Никомидији, која опет нема никакве везе са Српском Црквом, а прогласио га је Ликиније, савладар тада цара Константина!; евентуално би пак, по границама крајње снисходљивости, може се рећи, могло бити схваћено прослављање рођења Светог Цара Константина, који јесте рођен у Нишу, али тај јубилеј се не поклапа са 2013. годином! нити је пак Српска Црква у време његовог живота и рада имала са њим било какве везе; он се јесте родио у Нишу, али је царовао у Риму, а затим у Цариграду; дела због којих га је Црква прибројала лику светих везана су непосредно, и неодвојиво, за Цариградску Патријаршију, Нови Рим, који је тада био и престоница Источног Римског царства; не за Београд, а још мање за Ниш; или је можда говорио српским језиком, припадао Српској Православној Цркви?

Црква Христова уосталом не прославља никада дан нечијег телесног рођења (осим два изузетка, Рођење Пресвете Богородице, и Рођење Светог Јована Претече), него само дан упокојења, што уствари представља рођење за вечни живот; те је и са тог аспекта евентуално прослављање рођења Светог Цара Константина апсурдно − уколико је дакле Српска Патријаршија желела да организује прославу 1700 година доношења Миланског едикта, зашто јој је било потребно да у то укључује и доказано јеретичке паписте? Сувишно је рећи − непријатељски, кроз векове, настројене према Православљу! Папска подигнута обрва вековима већ има један основни циљ − како потчинити Православне под своју тијару!

И у том светлу може се много боље схватити и сагледати мноштво њихових поступака. Како оних у злголасној Ендехазији током Другог светског рата, тако и данашњих, па и ових непосредно везаних за прославу 1700 година доношења Миланског едикта, и промовисања у Србији, „на велика врата“, Папизма као легалне и легитимне цркве, док је он заправо јеретичко збориште.

На један заиста перфидан начин надбискупу београдском г. Хочевару дају се овиме прерогативи које не поседује − признаје му се свештенство, које нема, а самим тим и Свете Тајне, које такође нема − а Паписти се представљају као сестринска Црква, као друго плућно крило (претворише екуменисти, далеко било, Православну Цркву Христову у једно плућно крило), све то у духу наравно Баламандског споразума из 1993. године, који Српска Црква никада није званично усвојила, али га, као што видимо, српски екуменисти незванично и подмукло спроводе у дело.

Исправан став који би сваки Православни требало да има према г. Станиславу Хочевару, сагласно свакако учењу Светих Отаца о ставу према јеретицима папистима, јесте − бежите од Паписта као што се бежи од змије! Јер свако дружење, састајање, пријатељевање са њим(а) доводи душу свакога Православнога у опасност да изгуби вечно спасење; да буде заведен демонском обманом и заблудом, као што су и Паписти, одавно.

У светлу, дакле, предстојећих папистичких манифестација (20-21. септембра) у Нишу, и њихових миса које ће вршити, није на одмет погледати суноврат Паписта − који је толико очигледан у данашње дане, и то на много нивоа и на разне начине − а који се огледа, између осталог, и у резултатима и достигнућима лигургијских реформи, које преко Митрополита Зизјуласа, а у Српској Цркви преко А. Јевтића идр, прете да суноврате и Српску Цркву у амбис удаљености од Светог Саве, Светог Јустина Ћелијског, Светог Владике Николаја, Светих Мученика и Новомученика Српских, свих Светитеља и самога Христа.

Уредништво

Окултни, контемплативни плес, којим папски свештеник позива верне да се опусте и смире:

Капућински монах Cesare Bonizzi пева хеви-метал:

Плес и песме у папистичком храму San Giovanni, Laterano:

Песме и на папистичкој миси у бискупији Evreux, Француска: