Почетна / ПОДСЕЋАЊА / Подсећање: Нови живот Ђурђевих ступова

Подсећање: Нови живот Ђурђевих ступова

Share on FacebookTweet about this on TwitterPrint this page

ГЛАСНИК КиМ број 140, 12. децембар 2002. године

Упоредо са обновом манастира Светог Георгија у Старом Расу група младих монаха обнавља и духовни живот

Хладан децембарски ветар струјао је црквом, мешајући оштрицу даха са звуком целофана којим су били прекривени прозори и начињена нека заштита која би требало да представља врата. Јеромонах Герасим смиреним гласом читао је Библију и вршио обред. Емилија се крштавала у Ђурђевим Ступовима. Емилија је студенткиња из Београда. Дошла је овде са кумом, њеном сестром и другарицом, да буде ближе вери.

– Желим да верујем у Бога, да верујем у љубав, да имам наду. И желим да то спознам од оних који су на том путу постигли више, да бих и ја постигла више. Први пут сам овде била летос, примили су нас срдачно, без много формалности и церемонија, као сестру по крви и духу. Зато сам желела да се моје крштење обави баш овде – каже Емилија.

Кроз окно се беласа обновљени конак, који нестварно делује наспрам старог здања цркве. Јер, овде оно мало што је преживело векове, рошаво и израњавано, једино као да пркоси постојањем. На лицу му ожиљци рушења, камен сагорео од ватре. По остацима фресака љубавне поруке, урезана имена, траг силе. Без страха и поноса.

Обреду присуствују и три београдска студента. Дошли су овде да се исповеде.

– Први пут сам се преко студентског поклоничког путовања срео са Ступовима када овде није било готово ничега, сазнао њихову историју и схватио њихов значај, везао се за њих. Али, једна од најважнијих ствари била је начин на који сам примљен, као у свом другом дому. Отац Герасим ме је као млађи човек привукао, и ја зато пређем неколико сати вожње да бих се њему исповедио – каже Милан, студент математике. Јеромонах Герасим, родом из Београда, за којег световно име и „бивши живот“ више не постоје, био је у тинејџерском добу момак који се ничим није разликовао од својих вршњака. Напротив, свирао је бубњеве, имао своју рок групу, свирао по клубовима. После се посветио спорту, играо у „Вождовцу“, био центар у „Обилићу“. И онда, када би свако други уживао у благодетима овоземаљског задовољства и онога што обећавајућа каријера пружа, Герасим је почео да размишља о смислу и суштини живота, докучио неке њему својствене мисли, осетио, каже, позив Бога и отишао као искушеник у Црну Реку. После се замонашио у Дечанима, а одатле, као монах, стигао у Сопоћане. У Ђурђеве Ступове дошао је пре две године, да удахне живот монашки у оно што човек поново сазда.

– Отац Петар, Василије и ја прешли смо из Сопоћана да бисмо оживели Ступове. Да удахнемо у свете камене зидине и духовни живот. Тако су, ето, сада са нама још два монаха, бивши искушеници, Георгије из Горњег Милановца и Симеон из Београда, који су се овде, после читава три века, први замонашили и сада су саставни део братства – каже Герасим.

Георгије је, прича, живео брзо и бурно, завршавао факултет и маштао о сасвим другачијем животу, али је, ипак, све то време, негде у себи, носио потребу да кроз књиге и музику тражи духовност. Када је није могао наћи довољно у књигама, једноставно је отишао као искушеник у Црну Реку. Тамо му се придружио и Симеон, такође апсолвент. Праву мудрост и знање, признају обојица, пронашли су у манастиру. И истину која их је испунила.

– Овде су, пре обнове, у рушевине долазили само наркомани да се дрогирају. Сада њих нема, а све ово поприма онај величанствени, свети изглед, и у простору и међу људима – каже Самир. Потом, јеромонах Герасим прича окупљенима историју манастира Светог Георгија у Расу, познатијег као Ђурђеви Ступови, једног од најстаријих манастира средњовековне Србије и најзначајнијих културних места српских земаља. Историју Божје одаје која је, од када је саграђена 1171. године, стално била изложена разарањима, тако и толико да су, до недавно, осим цркве и капеле једва били видљиви њени остаци на површини земље. Тукли су је аустријско-турски ратови 1689. године, била је војно упориште турске војске у XIX веку, а и у Првом и Другом светском рату окупаторским војскама служила као утврђење, а њено камење ношено за друга упоришта. Тек 1960. године започети су систематски радови на заштити и обнови од стране Народног музеја у Београду и Завода за заштиту споменика културе у Краљеву, који су кулминирали почетком радова на изградњи конака пре две године. Био је то почетак новог раздобља у тужној и тешкој историји Ступова.

– Обновљен је монашки конак, историјска трпеза краља Драгутина, монашка трпезарија, кухиња, зимска капела и гостопримница, а на пролеће, ако Бог да, у плану је и обнова цркве. Али, оно што је подједнако важно, ако не и важније, јесте да је обновљен и манастирски живот после нешто више од три стотине година – каже Герасим.

 

Осам векова Вукановог Јеванђеља

ЗЛАТНО ПЕРО СТАРЦА СИМЕОНА

Вуканово јеванђеље, један од најстаријих споменика српске писмености, за разлику од нешто старијег Мирослављевог јеванђеља, представља једновремено једну од наших најзапостављенијих рукописаних књига. Недовољно проучено, скромно публиковано, готово заборављено на полицама лењинградске Публичне библиотеке, где је доспело још средином 19. века, Вуканово јеванђеље по многим својим квалитетима, а нарочито необичним минијатурама, писму, графији и језику, представља споменик културе и духовности подједнаког значаја као Мирослављева величанствена књига.

Иако је у науци општеприхваћено мишљење Стојана Новаковића да је Вуканово јеванђеље исписано за најстаријег Немањинов сина – кнеза Вукана у време када је он, прекршивши очеву вољу да на престо Србије седне његов млађи брат Стефан Првовенчани, повео рат и завладао свом српском земљом (1201-1208), запис старца Симеона, главног од петорице писара овог дела, упућује на другачије закључке. Пишући ситним и неугледним рукописом малу личну историју, али и описујући временски тренутак у коме је књига довршена, монах-писар Симеон на 189. листу Вукановог јеванђеља, изреком вели – „написах ову књигу своме г(осподи)ну великом Жупану“.

Средњовековна цензура  

Од овог места, па у наредних једанаест редака текст је био истрвен (избрисан), а није могао садржати ништа друго него посвету владару. Иза ових редова стоји запис о борби српске власти после Немањине смрти, о чему старац Симеон говори с нескривеним ужасом. Констатујући да је Христос по милости својој предао власт кнезу Вукану, једини именом потписани црноризац Вукановог јеванђеља, заправо не слави најстаријег Немањиног сина нити му књигу изреком посвећује. Из свега реченог лако је извести закључак да је Вуканово јеванђеље заправо било посвећено великом Жупану Србије Стефану Немањи, односно да је писано још за његовог живота. Посвета је морала бити избрисана у новонасталим околностима, а управо то принудно брисање, једна врста средњовековне цензуре, омогућило је прецизнију датацију времена настанка књиге у године између 1200. и 1202.

Вуканово јеванђеље је, као и Мирослављево, заправо јеванђелистар, односно богослужбена књига у којој су текстови Новог завета прилагођени литургијским потребама. Први део Вукановог јеванђеља, који обухвата читања од Пасхе до понедељка Педесетнице, писала су чак тројица писара (од 2. до 28. листа), док је други део јеванђеља од уторка Педесетнице до краја црквене године (од листа 29 до 189), као и месецослов, прокимене и алилујаре, исписао старац Симеон као четврти и заправо главни писар ове ванредно значајне књиге. Пета рука на јеванђељу је она писара-коректора, који је прегледао довршен текст.

За разлику од раскошног Мирослављевог јеванђеља са његових триста шездесет страна великог формата (41,8 пута 28,4 центиметра и 327 златом застављених илуминација несравњиве лепоте, Вуканова књига, начињена на пергаменту највероватније од јагњеће коже, знатно је мања по димензијама (25,3 пута 19,7 центиметара) и поред 328 иницијала, изражених углавном у тератолошком стилу има тек четири заставице и две минијатуре, које, међутим, представљају прави преседан јер су њима илустроване читаве странице књиге. На првој страни јеванђеља насликан је Свети апостол и јеванђелиста Јован у хаљини раздераној тако да му се виде голе потколенице. Дат је као старац по византијском узору у пози средњовековног писара који своје дело ради на коленима, јер писарски сто, као простор на коме се рукопише књига, појавиће се тек крајем 17. и почетком 18. века. Минијатура је цртана на природној основи пергамента, а затим обојена плавом, црвеном и зеленом бојом.

Необично приказивање апостола и јеванђелисте са голим ногама, као и књига пред њим високо издигнута на пулту из које он очигледно преписује, на јединствени начин говоре о животу и раду средњовековног писара више него о личности једног од четворице јеванђелиста. Подеране хаљине последица су дуговремене понизне молитве, која је морала претходити преписивању светих књига. Потом, књига издигнута пред Светитељем указује да пред собом имамо преписивача, односно писара из средњег века, јер дело Јованово је аутентично сведочење о Христовом животу, страдању и поукама, дакле није препис неке старије свете књиге.

Тако нам је заправо старац Симеон посредно дао верну слику амбијента у коме је радио и он сам, као и свих типичности које су пратиле подвиг сваког писара на подручју ондашње Рашке, па и шире. Јер да није ореола око Светитељеве главе и сигнатуре која прецизира о коме је реч, слика би без двоумљења била растумачена као портрет анонимног средњовековног писара занетог послом. Овакво виђење и тумачење прве минијатуре Вукановог јеванђеља до сада није било присутно у науци.

И лик Христа Емануила, насликан на 76. листу Вукановог јеванђеља, наместо јеванђелисте Луке, јер управо ту почињу читања јеванђеља по Луки, такође је изузетак у својој појавности. Сликан смеђим тушем као дечак који проповеда у храму, он седи на раскошном комаду намештаја који свој узор несумњиво има у српским престолима ондашњег времена. Голих ногу до колена и обнажених руку до лактова, у краткој туници којом се потенцира његово дечаштво могао би бити тумачен као млади принц да око његове главе нема жутог обојеног нимба са уписаним крстом, чије крајеве красе три црвена камена. Десна рука којом благосиља у оси је сасвим мало окренута у десну страну тако да у себи има нешто од геста античких оратора, који подизањем руке желе да нагласе тежину и уверљивост изговореног. Прекрштене босе ноге, ослоњене на зелени постамент, дају овом призору раздрагану животност и неку фину природност управо својствену дечаку на прагу младићких година. Уочљива невештина у сликању екстремитета, међутим, не умањује љупкост ове необичне минијатуре чије изворе треба тражити у итало-византијској уметничкој кохезији и одјецима позног комнинског стила.

Упоређено са раскошним златосјајем Мирослављевог јеванђеља прескромно, али по свом културном и духовном значају једнако немерљиво.

Тамара Огњевић