Почетна / ЧЛАНЦИ / Домаћи / Свети Василије Велики

Свети Василије Велики

Share on FacebookTweet about this on TwitterPrint this page

Међу јерарсима изврсном, међу учитељима премудром, и међу свима светима великом угоднику Божјем Василију отаџбина беше Кападокија. Отац му сe зваше Василије, а мајка Емелија. Роди се око 330. године, у време Константина Великог при крају владавине његове.

У седмој години родитељи га дадоше да учи школу, и у њој показа убрзо успех. Јер због бистрине ума он у току пет година изучи философију. Онда остави отаџбину, отиде у Атину, која у то време бејаше мајка целокупне мудрости јелинске. Ту изабра себи за учитеља славнога Евула; поред њега и друге учитеље: Химерија и Проересија.

А као ученик беше такав, да се у мудрости такмичио са својим учитељима, па их чак и превазилазио. И дивљаху се учитељи његовом разуму и ревности, целомудрености и чистоти живота. Ту му школски другови беху: Григорије, који касније би епископ у Назијанзу, па патријарх у Цариграду, а назван је Богослов; и Јулијан, који затим постаде цар римски и грчки, и отпадник од Бога и Ливаније софист.

Василије и Григорије живљаху у великој и неразлучној љубави, јер и један и други беху благе нарави, кротки и целомудрени. И њихова је међусобна љубав била таква, као да им једна душа беше у два тела. Василије се много труђаше да сазна тајне божанске мудрости. И овај дивни младић одлучи у срцу свом да не окуси хлеба или вина док му Вишњи Промисао не подари разумевање непознатих ствари. И провевши по школама петнаест година, изучи сву јелинску мудрост: граматику, реторику, астрономију, философију, физику, медицину и природне науке. Али још не постиже ону истинску мудрост, помоћу које би познао мудријега од свих: Творца истинитог Бога.

Желећи да се научи и Божанској мудрости овај дивни Божији угодник одлази у Египат. У Египту од архимандрита Порфирија измоли свете књиге из којих упознаје веру истиниту и божанске догмате. После годину дана, са благословом оца Порфирија, одлази у Јерусалим да види света места и чудеса што се тамо дешавају а одатле поново у Атину. Ту, својом божанском проповеђу, приводи Богу свог учитеља Евула. Њега нађе у школи у предграђу, како води разговор са ученицима о филозофским питањима, на које је Василије одмах дао решење. Присутни упиташе: „Ко је тај што тако одврати филозофу?“, а Евул одговори: „Или Бог или Василије“. Заједно са њим се враћа у Јерусалим и ту обојица примају Свето Крштење у Јордану од патријарха Максима. Када епископ приђе да Крсти Василија муња огњена сиђе на крштаване и из муње излете голуб, сиђе у Јордан, узмути воду, и узлете на небо.

Наставајући у Кесарији, Василије вођаше онакав живот какав је раније видео код многих подвижника када је обилазио Египат, Палестину, Сирију и Месопотамију, посматрајући у тим земљама оце подвижнике. И подражаваше их животом монахујући добро. И архиепископ кесариски Ермоген, који дође после Леонтија, рукоположи га за презвитера. И беше наставник монасима у Кесарији. А када се архиепископ Ермоген престави Богу, тражаху за престо светог Василија као достојног и од Бога предуказаног. Али он, избегавајући положај, сакри се.

Али наступи време када су потребе свете Цркве, коју су јеретици узнемиравали, побудиле обојицу, и Василија и Григорија, да оставе пустињу. Григорија узе себи за помоћника у граду Назијанзу његов отац Григорије, који, стар, није већ имао снаге да се јуначки бори са вуцима. А архиепископ кесариски Јевсевије умоли Василија, коме се беше обратио писмом помирења, да се врати к њему и помогне Цркви против које су војевали аријанци. Видећи такву невољу свете Цркве, и претпостављајући општу потребу и корист пустињачком животу, блажени Василије напусти усамљеништво, и дође у Кесарију. Ту се много потруди, и речима и списима очишћавајући правоверје од јереси.

У том периоду Свети Василије бива изабран и посвећен за архиепископа Кесарије. После извесног времена блажени Василије мољаше Бога  да му подари благодати, мудрости и разума, како би својим властитим речима могао вршити бескрвну службу, и да сиђе на њега Дух Свети. А после шест дана би као изван себе; у седми дан сиђе на њега Свети Дух, и он поче литургисати, и приношаше сваки дан бескрвну жртву. После неког времена он поче с вером и многом молитвом писати својом руком тајне свете службе. И те ноћи јави му се у виђењу сам Господ са Апостолима, творећи предложење хлеба и чаше на светом жртвенику; и подигавши Василија рече му: „По молби твојој нека се уста твоја испуне хвале, да би својим властитим речима приносио бескрвну жртву.“ – А он уста дршћући, и не беше у стању да очима гледа у пресветлу појаву Господњу.

У то време цар Валент дође и у Кесарију Кападокијску. Ту се свим силама стараше да Василија привуче на аријанску страну. А потстаче своје кнезове и велможе и саветнике да молбама и обећањима и претњама придобију Василија за аријанство. Доведен у Антиохију епарховом суду и упитан, зашто се не држи цареве вере, он је неустрашиво исповедио своју Православну Веру: Не дај Боже, да скренем од праве хришћанске вере, и пођем за безбожним аријанским учењем, јер сам од Отаца примио да држим и славим веру у једносушност. Ни судијина претњу смрћу није га поколебала: Дао Бог да за истину пострадам, и да се од окова тела разрешим, јер то одавно желим, само се ви не одреците свога обећања. 

Василију Великом није недостајало дара за теолошки рад, за теорију хришћанске мисли. Његови значајни догматски и егзегетски списи најбоља су потврда његове мисаоности и његовог знања. Колико је пажње посвећивао богослужењу види се и из његовог значајног рада на исправљању и садржајном обогаћивању свете Литургије. Аскетски напор његов био је толики да је, кажу, већ у четрдесетој години изгледао као старац. Али је претварање хришћанске љубави у свудаприсутно надахнуће личног и социјалног живота његов највећи и најсветији подвиг, његова основна, апостолска врлина.

Свети Василије је био архиепископ Кесарије близу десет година а мирно се преселио у Небеску отаџбину 1. јануара 379. године после многотрудног испосничког живота, прогона, борбе са јеретицима. За десет година своје пастирске службе учинио је више него десет епископа заједно. Његова сахрана је била величанстен тријумф, јер народ, посебно сиротиња, уме да препозна Божијег угодника.

Као велики поборник Православља, моралне чистоте и ревности, велики богословски ум, велики строитељ и стуб Цркве Божије – Свети Василије се справом назива Великим. У црквеној служби назива се пчелом Цркве Христове, која носи мед вернима и жаоком својом боде јеретике.

Сачувана су многобројна дела овога оца Цркве, богословска, апологетска, подвижничка и канонска. Његова Литургија се служи десет пута у години и то: уочи Божића и Богојављења, 1. јануара (на његов спомен), у све недеље Часног поста осим Цветне, на Велики четвртак и на Велику суботу. Организовао је монашки живот и написао Монашка правила. Делом О Духу Светом поставио је темељ православне пневматологије, тј. православног учења о Духу Светом.

 

Тропар, глас 1

Во всју земљу изиде вјешчаније твоје, јако пријемшују слово Твоје, имже богољепно научил јеси, человјеческија обичаји украсил јеси, царскоје свјашченије, оче преподобне: моли Христа Бога спастисја душам нашим.

По свој земљи пронесе се глас о Теби, јер она прими благовест твоју којом си богодолично изложио догмате, природу си бића објаснио, а људски живот Богом украсио, царствени свештениче, оче преподобни Василије, моли Христа Бога да спасе душе наше.

Кондак, глас 4

Јавилсја јеси основаније непоколебимоје Церкве, подаја свјем некрадомоје господство человјеком, запечатљеја твојими вељенми, небојављене Василије преподобне.

Небовесниче, Василије преподобни, показао си се непоколебљив темељ Цркве, свима си људима дао неукрадиво господство, запечативши га својим догматима.