Почетна / БОГОСЛУЖЕЊА / Празници / Рождество Христово – Бοжић

Рождество Христово – Бοжић

Share on FacebookTweet about this on TwitterPrint this page

Божић је први од дванаест великих хришћанских празника. Богослужбено име овог празника је – Рођење у телу Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа. Српски народни назив овог празника – Божић, настао је од речи Богић (=мали Бог). Због особитог значаја, у црквеним књигама назива се „Мала Пасха“, а Св. Јован Златоусти назива га „часнијим и славнијим од свих празника и мајком свих празника“. Да није било Божића не би било ни Васкрса (празника над празницима), ни Духова, ни Цркве, ни Хришћанства.

Зашто је било потребно да се Христос Бог обуче у људско тело и постане оно што пре није био – човек?

Бог је постао човек да би спасао Адама и потомство његово од власти греха и смрти. Адам је био у телу када је преступио заповест Господњу (када је пао под власт греха и смрти), зато Створитељ Адамов – Син Божији, долази у телу да спаси Адама и потомство његово од власти греха и смрти. Бог постаје човек да би човек постао бог – „бог по благодати“ – уче нас Свети Оци. Својим рођењем Господ нам открива тајну стварања човека, његово достојанство и на делу открива безграничну милост Своју и смирење Своје.

У Богочовеку Христу стекле су се све свештене тајне неба и све тужне тајне земље. Кроз Њега је невидљиво постало видљивим, небеско-земаљским, божанско-човечанским, онострано-овостраним. Поставши човек Христос се није раздвојио од Свог Божанства и од Свог небеског Оца, задржао је све оно што је раније имао и био. Само је примио нешто ново – човечју природу, а Његова вечна својства оваплоћењем се нису смањила, нити се Његов однос према Оцу и Духу променио. Силаском Сина Божијег на земљу људи су „примили усиновљење“ (Гал. 4, 5), а као синови Божији примили су од Бога као Оца све дарове јер „нису више странци ни дошљаци, него суграђани светих и домаћи Божији“ (Еф. 2, 19). Ове Свете дарове хришћани добијају у Светој Цркви кроз Свете Тајне и Свете Врлине.

Ове дубоке и надумне тајне Божића наш српски народ је преточио у своје предивне и богате божићне обичаје. У њима главна обележја су: Бадњак, слама, чесница (божићни хлеб), положајник.

Бадњак је обично младо, храстово или церово дрво, које се на Бадњи дан ујутро рано сече и доноси пред кућу. Увече, уочи Божића, бадњак се пресеца и заједно са сламом увече уноси у кућу и налаже на ватру. Бадњак символише самога Богомладенца Христа. Као што бадњак осветљава и загрева целу кућу, тако и Христос својом Божанском науком и благодаћу осветљава и загрева душе оних који у Њега верују. Ложење ватре нас символично подсеча на ложење ватре од стране Јосифа у витлејемској пећини где се Господ родио.

Слама нас јасно подсећа на овчије јаслице, у које је на сламу положен Богомладенац Христос рукама Свете Богородице.

Положајник символизује саме Анђеле Божије који су се јавили витлејемским пастирима и објавили им радосну вест о рођењу Христовом, као и саме витлејемске пастире који су се први поклонили Богомладенцу, а у даљем смислу и источне мудраце који су рођеном Богу у телу принели на дар злато, тамјан и смирну.

Чесница је пшенична погача којa се замешује у јутарњим сатима на сам дан Божића и у коју се ставља један сребрни новчић. Добила је име по старој речи „чест“ (част), што значи „део“ („на равне части“ – „на једнаке делове“), јер Божићни ритуал подразумева ломљење чеснице на делове и то искључиво рукама. По доласку домаћина из цркве са ране Литургије, сви се окупљају око празничне трпезе. Тада домаћин ломи честницу и свимаbec1-v даје по комад. Сматра се и верује у народу, да онај ко добије комад са новчићем, те године биће посебно напредан и благословен у својим делима. Чесница овде представља самога Господа Христа, небески хлеб, који је дошао да се дарује људима за храну, јер је сам он рекао: „Ја сам хлеб живота“ и ученицима на тајној вечери: „Узмите једите, ово је тело моје… Пијте из ње сви, ово је крв моја…“.

У првим вековима Хришћанства, Божић се празновао 6. јануара, заједно с празником Христовог крштења, под заједничким називом Богојављење, (грчки Θεοφάνια), или тачније, јављање (грчки Επιφάνια). Према Златоустом, то је због тога што се Христос крстио на дан свога рођења. Као што Сунце надјачава и побеђује таму, тако и Рођење Христово, тј. рођендан Сина Божјег надјачава људску таму, грех и патњу. У тропару на Божић певамо: „Рођењем Твојим, Христе Боже наш, засија свету светлост богопознања.“

На месту рођења Христовог у Витлејему, царица Јелена подиже у IV веку храм, а касније, цареви Теодосије (438) и Јустинијан (535) својим указима наређују свеопште празновање дана Христовог рођења.

Божић је у српској традицији породични празник и на овај дан се не иде у посете.

БАДЊИ ДАН, навечерје Рођења Христовог – Божића. Уочи Бадњег дана бди се, бденише и не спава – отуд му и назив у српском језику: Бадњи, настало од б’дити. Ујутру рано се сече бадњак, а у цркви се служе „царски часови“, насред храма, уз отворене царске двери и читање Светих Јеванђеља и кађење. У наставку се служи Литургија Светог Василија Великог, а на сам празник – Светог Јована Златоустог. На Бадњи дан се строго пости и по старом обичају, једе жито и мед, у спомен на древну праксу припремања оглашених за крштење на празник Христовог Рођења.

Вињета 1

Тропар, глас 4.

Рождество Твоје Христе Боже наш, возсија мирови свјет разума, в њем бо звјездам служашчии звјездоју учахусја Тебје клањатисја солнцу правди, и тебе вједјети с висоти востока,
Господи слава тебје.

Твојим рођењем Христе Боже, засија свету светлост Богопознања, јер се у тој светлости звездом учаху они који звездама служе, да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе Исток са висине, Господе, слава Ти!

Кондак, глас 3.

Дјева днес Пресушчественаго раждајет, и земља вертеп неприступному приносит, ангели со пастирми славословјат, волсви же со звездоју путешествујут: нас бо ради родисја отроча младо, превјечниј Бог.

Дјева данас Натприродног рађа, а Земља пећину приноси Неприступном. Анђели с пастирима прослављају у песмама, а мудраци са звездом путују, јер се ради нас роди Дете мало, Превечни Бог.