Почетна / ЧЛАНЦИ / Анти-екуменистички блок / Старац Гаврил Светогорац: Папизам је јерес

Старац Гаврил Светогорац: Папизам је јерес

Print Friendly, PDF & Email

Разговор са старцем Гаврилом,
из келије преподобног Христодула са Патмоса,
која припада манастиру Кутлумушу

Један од најпознатијих стараца данас са Свете Горе несумњиво је Гаврило Светогорац. Многи сматрају да он наставља путем који је утро недавно прибројани лику светих старац Пајсије Светогорац. Познат по своме подвижничком животу већ је постао прибежиште којем хрле реке поклоника.

Недавно је са њим је обављен разговор на тему Папе и Папизма. Управо због велике смутње која се данас ствара међу вернима по питању карактера и односа према Папизму као јереси, обављен је овај разговор са старцем, како би верни могли да чују аутентични глас са Свете Горе који преноси став Светих Отаца, незаблудивих учитеља Православних и по овим питањима. Осим подвижничког живота старац Гаврил познат је и по дубоком познавању отачке философије.

У наставку доносимо део разговора са старцем Гаврилом Светогорцем у коме говори о Папи и Папизму.

Ускоро ће се у штампаном издању појавити цео разговор са старцем Гаврилом Светогорцем.

Уредништво

 

 

– Старче, ко је уствари Папа? Шта о њему уче Оци Цркве?

Папа је:

Највећи архијересијарх и свејересијарх свих векова и свих епоха.

Врховни разоритељ и презирач Апостолских Канона и Канона Васељенских и Помесних Сабора.

Препун луциферског и неумереног егоизма, јер себе објављује непогрешивим и поставља изнад Помесних и Васељенских Сабора.

Најинтелигентнији изумитељ новачења и погрешних учења.

Непријатељ је Бога и Богородице немилосрдан, а пријатељ ђавола најприснији.

Носилац јединствени јеретичких умовања и злославља.

Новатор и реформатор Апостолских и Отачких Предања, који нема равног себи у читавој историји људског рода.

Папино јединствено и искључиво дело јесу сваковрсна новачења и злославља, које је унео у људски род, као и неследовање догматима Апостола, Учитеља и Светих Отаца.

Инспиратор многострани небројених новачења у вери, животу и Цркви.

Зачетник свакога зла и погибли за целокупно човечанство.

По учењу наших Отаца Папа је лжехристос и антихрист, највећи јеретик свих векова и епоха.

Оно што су били аријанци у прво време, данас су паписти.

Старац Филотеј Зервакос, један од највећих савремених противника папизма и паполатрије, говорио је да је папизам претеча Антихриста.

Свети Козма Етолски, ватрени равноапостол и свештеномученик, проповедао је: „Папу да проклињете, јер је он узрок зла“ (90-то Пророчанство).

Свети Јустин Поповић, тај велики савремени српски светитељ, учио нас је да „у историји људског рода постоје три главна пада: Адамов, Јудин и Папин“ (Άνρθωπος και Θεάνθρωπος, изд. Астир, Атина 1970, стр. 141-162).

 

– Старче, шта у суштини важи за паписте?

Паписти су непријатељи Бога и Пресвете Богородице.

Приликом чуда са светогорским монахом из келије манастира Зографа, у време када су овде дошли Латини да убеде Оце да прихвате унију у време аутократора Михаила осмог и патријарха Јована Бека, сама Пресвета Богородица каже шта су у суштини паписти.

Тада су светог Прота обесили, светога Козму, а друге монахе из Кареје су обезглавили. Монахе из Ивирона су удавили.

У оно време у једној келији у близини бугарског манастира Зографа био је један старац. И једно вече, када је пред иконом Пресвете Богородице говорио Акатист, и када је стигао до речи Радуј се невјесто неневјестнаја, обрати му се Пресвета Богородица и каже му: „Радуј се и ти старче Божији“.

Старац се уплашио, и каже му Пресвета Богородица:

„Не бој се. Похитај у манастир и кажи оцима да непријатељи моји и непријатељи мога Сина долазе. И они који желе нека побегну у шуму и спашће се. А који хоће нека остану и боре се“.

Тада старац похита у манастир и рече оцима то што му је поручила Пресвета Богородица. Неки оци побегли су у шуму. Двадесет шест, међутим, отаца заједно са игуманом затворили су се у пирг, и Пресвета Богородица сама дође тамо да их охрабри. Дођоше Латини и рекоше им да признају за главу Цркве Папу. Одговорише и рекоше им – ми само Исуса Христа признајемо за главу Цркве. Спалише их. Њихова имена су записана у бугарским Часословима.

 

Наводи се још да је неки подвижник једне вечери видео изван своје келије Пресвету Богородицу заједно са двојицом свештенообразних мужева. Похита, учини им метанију и каже: Пресвета Богородице, дођи да благословиш моју келију.

А Пресвета Богородица му одговара: Нећу ући, јер имаш унутра мога непријатеља.

Старац се ожалостио. Никога није имао унутра. Пре доста времена позајмио је једну књигу од неког подвижника. И на крају те књиге читајући нађе два слова Несторија против Пресвете Богородице, где ју је називао Христородицом и човекородицом а не Богородицом.

То је био разлог зашто Пресвета Богородица рече нећу ући, јер имаш унутра мога непријатеља.

Ко год има пријатељство са непријатељима Божијим и Пресвете Богородице, аутоматски постаје и он непријатељ Божији и Пресвете Богородице, и биће погубљен заједно са њима.

Свештени Златоуст каже: „Ко пријатељује са непријатељима царевим, не може бити пријатељ царев, али ни живота неће бити достојан, него ће се погубити са непријатељима“.

 

– Старче, какав став треба да имамо ми лаици према папским свештеницима и према нашим папопоклоницима?

У доба Франачког ропства на Кипру, православни епископи били су прогнани, и наметнуто је било да се у православним црквама и манастирима помињу Латини епископи.

Православни народ међутим није одлазио у те цркве, јер су помињани Латини Епископи.

Свети Герман Цариградски (1222–1240) пише тада једну посланицу Кипранима и каже им:

„Заклињем све лаике, који сте верна чада Православне Католичанске Цркве, да бежите хитро од свештеника који су се потчинили Латинима, и нити да се у храму сабирате са њима, нити да узимате било какав благослов из њихових руку. Боље је да се молите у својим кућама сами, него да се сабирате у цркву заједно са Латиномислећима. У супротном наследићете исту осуду као и они“ (Ιωσήφ Βρυεννίου, Τα ευρεθέντα έργα, том 2, Солун 1990, PG 140, 620A).

 

– Старче, да ли је значајно тачно и неискварено чување вере? Треба ли да се боримо за њено очување?

Читамо у житију Пајсија Великог, 19 јуна:

Једном је Светитељ послао свога послушника неким послом у град. На путу послушник срете неког Јеврејина. Овај видевши да је монах простодушан, каже му: „Драги мој, зашто верујеш у једног обичног, распетог човека, када он није уопште био очекивани Месија? Други треба да дође, не тај. Још се није родио, чекамо га“. И послушник му рече:

„Вероватно да је тачно то што кажеш“.

Кад се вратио у пустињу свети Пајсије не обрати му се уопште. Најзад, након многог преклињања послушника, светитељ му рече:

„Ко си ти? Не познајем те. Мој послушник је био Хришћанин и имао је на себи печат Светога Духа, али ти ниси тај. Ако си ти заиста мој послушник, онда те је благодат крштења напустила и лик Христов је нестао“.

Послушник му са сузама исприча разговор са Јеврејином, и светитељ му одговори:

„Јадниче! Шта је могло да буде горе и луђе од таквих речи којима си се одрекао Христа и његовог Крштења? Сад иди и плачи над собом колико желиш, јер немаш место крај мене. Твоје име је записано са онима који су се одрекли Христа, и заједно са њима бићеш осуђен и мучен“.

 

– Старче, постоји ли могућност да некада прихватимо Папу и паписте?

Папу ћемо прихватити и ујединићемо се када се одрекне свих јеретичких учења и прихвати оно што учи наша Црква. Тада ћемо се ујединити.

Али то је веома тешко.

Може се десити некада да сунце престане да излази на истоку и да почне да излази на западу, Папа међутим неће се никада одрећи Примата, никада се неће одрећи непогрешивости, никада се неће одрећи Филиокве. Може у неким мањим питањима и да учини уступке, у овоме међутим неће чинити уступке.
Филиокве је јерес. Светитељи наше Цркве су то осудили као јерес. То је јерес. Свети Дух исходи само од Оца а не и од Сина.

У Светој Тројици постоји монархија а не диархија.

 

– Старче, неки клирици нам кажу да се може молити заједно са римокатолицима. И да нема ничег лошег да се моле један поред другог.

Турци су 1716. године опседали Крф и са копна и са мора. Свети Спиридон је тада чудотворно спасао Крф.

Управник острва, Андреас Пизанис [то је било време латинске управе Крфом, па је и управник био римокатолик], хотећи да заблагодари светитељу за избављење, одлучио је да постави у његовом храму један олтар, одмах поред Светог Престола Православних, како би се на њему вршила тајна Божанске Евхаристије по Латинској догми. Ту би латински свештеник вршио божанску Литургију.

Свети Спиридон се две ноћи узастопно јавио Пизанију у обличју православног монаха и поручио му да то не чини, јер ће се у противном покајати. Управник међутим није хтео да послуша.

Следеће ноћи чувар на улазу у утврђење, у близини барутане, види неког монаха како се приближава са упаљеном бакљом у руци и да улази у утврђење. Повиче му: „Ко си ти?“, и зачу одговор „Ја сам Спиридон“. Утврђење је дигнуто у ваздух са свим околним кућама. Погинуло је хиљаду људи, заједно са њима и Пизанис.

Није могуће да се Православље помеша са Папизмом. Није могуће!

 

– Старче, неки свештенослужитељи тврде да паписти имају свештенство. Шта да им одговарамо?

Не, немају свештенство. Тако уче Светитељи. Свети Никодим Агиорит у Пидалиону каже: Латини су некрштени, они су древни јеретици. Како онда имају свештенство?

Превод са јелинског
Архим. Симеон