Почетна / АРХИВА / Хорепископ Наум: Свето Јеванђеље и свети Оци о светој послушности

Хорепископ Наум: Свето Јеванђеље и свети Оци о светој послушности

Share on FacebookTweet about this on TwitterPrint this page

Бог наш је извор живота и Творац свега видљивог и невидљивог. Он је једини извор блаженства, вечних добара и радости. Са овог светог извора може пити само човек који воли Бога. Љубав према Богу је покретачка сила наше послушности Богу, послушности Његовим Јеванђелским заповестима, по речима Господњим: Ако ме љубите заповести моје држите (Јн. 14, 15). И: Ко има заповести Моје и држи их, то је онај који Ме љуби; а који Мене љуби, тога ће љубити Отац Мој; и Ја ћу га љубити и јавићу му се сам (Јн 14, 21). Послушност Богу чини да човек расте из силе у силу до мере раста човека савршена, до мере раста висине Христове (Еф. 4, 13). Она човека показује савршена у Христу Исусу (Уп. Кол. 1, 28). Света послушност чини да човек буде сличан Анђелима. Анђелску радост, љубав, чистоту, јединство са Богом, имали су наши прародитељи у Рају пре пада.

Прави човек је само јеванђелски послушан човек. Сваки други човек је нечовек, качовек, потчовек, ђавочовек. Једина сила која човека може одвојити од Бога јесте грех. Грех је једини преградни зид између Бога и човека. Због високог бедема греха човек не види Бога. Због грмљавине страсти у души човек не чује Бога. Нема малог и великог греха. Сваки грех је непослушност Богу, сваки грех је убица душе, сваки грех кидише на нешто боголико у нашој души. Наши прародитељи су само због једног греха непослушности у рају, најпре умрли душом, а затим и телом. Смрт је плата за грех (Рим. 6, 23). Грех је једини рушитељ јединства човека са Богом. Иза свакога греха стоји ђаво. Он је, због непослушности Богу, због гордости, збачен са Неба. Непослушни људи су само његови добри ученици и каскају за њим. Непослушни људи граде јединство са ђаволом.

Јединство човека са Богом (=живот вечни), након греха непослушности у рају, дар је Спаситеља нашег, Богочовека Господа Исуса Христа. То јединство се остварује само у светој Цркви Православној помоћу светих Тајни и светих врлина. Изван свете Цркве Православне нема јединства са Богом, нема спасења. То значи да деца Божија, синови Божији по благодати, могу бити само православни хришћани. Светом послушношћу у Цркви Божијој, човек поново успоставља своје јединство са Богом, враћа себи изгубљени рај, по нелажној речи Господњој: Царство Божије унутра је у вама (Лк. 17, 21). Другим речима, рај је унутар православног, послушног, смиреног и чистог срца. Ово потврђују и речи Господње: Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско(Мт. 5, 3). И: Блажени чистим срцем, јер ће Бога видети (Мт. 5, 8).

Први Адам је кроз непослушност увео грех и смрт у људски род а други Адам – Господ Христос је кроз послушност обесмртио људски род. Прави послушници од „Онога што пострада научише се послушности“ (Јев. 5, 8) и зато „Он постаде свима који Га послушаше узрок спасења вечног“ (Јев. 5, 9).  Кроз свету послушност човек се уподобљава Богочовеку Христу, прелази у табор своје старије браће – бесмртних Анђела, враћа првобитну лепоту свога бића, живи у заједници са Богом. Прави послушник достиже љубав, покорност, незлобивост, бестрашће малог детета. Због тога је послушник и највећи у Царству небеском (Уп. Мт, 18, 4). Он је већи и од пустињожитеља који живи по својој вољи. Највећи међу људима је онај који највише личи на Христа. А највише на Њега личи онај који има Богочовечанску послушност.

Цело Јеванђеље је прожето послушношћу Сина према Оцу. Господ је био послушан Оцу своме до смрти и то до смрти на Крсту (Фил. 2, 8). Тиме нам је дао пример послушности. Света послушност, као мајка свих врлина, није ништа друго до испуњење Јеванђеља Христовог. Она од човека тражи потпуно самоодречење. Сам Господ Исус благовести: „Ако ко хоће за Мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој, и за мном иде“ (Мт. 16, 24). „Одрећи се себе“ – значи одрећи се своје огреховљене природе, свог расуђивања, одрећи се своје грешне воље, одрећи се старог човека, који пропада у жељама варљивим (Еф. 4, 22),. „Узети крст свој“ – значи трпети тегобу одсецања сопствене воље и све животне невоље. „Ићи за Христом“ – значи бити послушан Богу (=Светом Јеванђељу) у свему. Послушност према духовном оцу је, при томе, основна школа послушности према Богу. Ко не слуша духовног оца кога види, како ће слушати Бога кога не види? Ко не заврши „основну школу“ послушности не може уписати средњу школу борбе са страстима, а самим тим, ни доћи до факултета бестрашћа. Без дипломе ове „основне школе“ човек је „духовни понављач“ и због тога не може ући у Царство послушног Господа Христа.

Прави послушник је у свему сличан Господу Христу који је сишао с неба не да твори вољу Своју, него вољу Оца који Га посла (Јн. 5, 30) и „није дошао да Му служе него да служи“ (Мт. 20, 28). Господ Исус је био послушан не само Оцу Небеском него је слушао и служио и људима. Он је најпре био послушан својој Пресветој Мајци и свом привидном оцу Јосифу (види Лк. 2, 51). Он је послушао губавога и исцелио га (Мт. 8, 3), слушао је капетана и исцелио његовог слугу (Мт. 8, 5-13), слушао је старешину синагоге Јаира, пошао дому његовом и васкрсао његову ћерку (Лк. 8, 41). Господ је први дао пример послушности и смирења оправши ноге својим ученицима и рекавши: „Кад вам, дакле, опрах ноге, Ја Господ и Учитељ, и ви сте дужни једни другима прати ноге. Јер сам вам дао пример да, као што ја учиних вама, и ви чините“ (Јн. 13, 14-15). Ако се сам Богочовек Христос потчинио човеку ради Бога зар да се ми људи не потчинимо духовном оцу ради Бога?

Циљ наших подвига јесте чистота срца. Срце се чисти вршењем заповести Господњих. У подвигу чишћења срца неминовна је духовна борба са страстима старог човека. Та борба се не може успешно водити без савета, подршке и молитава духовног оца, који у томе има опитно знање и благослов Божји. Духовник је стога сарадник Божји у лечењу душе. Од послушника се тражи да буде послушан свом духовном оцу јер је, по речима Светог Василија Великог „Христос изабрао ученике и одредио баш овај начин живота; зато што је наставник (старешина), као човек који собом преставља самога Спаситеља, постао посредник између Бога и људи, и свештенодејствује пред Богом за спасење оних који му се потчињавају (Св. Василије Велики: ор. cit., гл. 22, стр. 377, ч. 5). Ми сами не можемо себе лечити због урођеног самољубља које пристрасношћу изврће правилан суд о себи. При доношењу суда о другима самољубље не смета, због тога нас други боље могу познавати и лакше лечити. Послушност духовном оцу, спољашња и унутрашња, је услов напретка у хришћанском животу, услов нашег спасења.

Преподобни оци Калист и Игњатије у својој књизи о безмолвију и молитви пишу: Послушник пре свега мора имати чисту и нелажну веру према свом наставнику у таквој мери, да у њему гледа самога Христа, и да га слуша, као што Господ Христос каже: Ко вас слуша мене слуша; и ко се вас одриче мене се одриче; а ко се мене одриче, одриче се онога који је мене послао (Лк. 10, 16). И: Све што није од вере грех је (Рм. 14, 23). Да је Господ поставио пастире у Цркви Својој видимо из Господњих речи Светом Апостолу Петру: Петре, љубиш ли ме већма него него ови? Паси овце моје (Јн. 21, 15-16). Исту власт даје Господ и наредним пастирима и учитељима што се очитује у свима подједнако даном праву, као Петру, да све свезују или раздрешују (види Мт. 18, 18). Због тога се овце Христове морају покоравати духовним пастирима као Христу све док су они сами православни (=Христови) и њихове наредбе чисте од греха. Ако духовни пастир падне у јерес он више није Христов пастир него вук. Од вука се на сваки начин треба уклонити.

Велико светило васељене, Преподобни Антоније Велики нас учи: „Савршенство подвига твог јесте послушност; и добро је човеку ако од младости носи јарам Господњи – служи и слуша“, И  Свето Писмо каже: Који немају савета падају као лишће (Прич 11, 14) и: Ништа не чини без савета (Сир. 32, 21). Од непослушног човека одступа благодат Божија и непријатељ рода људског – ђаво, лако осваја душу и пустоши је као што непријатељи пустоше неограђен град.

Света послушност доводи до савршенства, учи човека разликовању добра и зла. Само добар послушник може бити добар епископ, добар свештеник, добар монах, добар старац, добар родитељ.

При спољашњој потчињености потребно је и одсецање својих схватања. Због тога свети оци говоре: Најсигурнији пут ка спасењу јесте: откривати своје помисли најмудријим оцима и њих имати за руководитеље ка врлини, а не ићи за својим помислима и расуђивањем. Као што Господ и говори преко пророка: Питај оца свога и он ће ти јавити, старије своје и казаће ти (5 Мојс. 32, 7). О значају исповедања помисли старцу Преподобни Јован Касијан говори: „И као што змија, извучена из мрачне рупе на светлост, стара се да побегне и сакрије се, тако и зле помисли, разголићене отвореним признањем и исповешћу, старају се да беже од човека“. Онај ко открива духовнику не само оно што ради него и оно што мисли и ни у чему се не ослања на своје мишљење, у своје време задобија истинско смирење.

Свети пророк Давид говори: Грех свој казах Теби, и кривице своје не затајих; рекох: исповедам Господу преступе своје; и ти скиде с мене кривицу греха мога (Пс. 31, 2). И Преподобни Јован Лествичник благовести: Ране показане не погоршавају се, него се исцељују (Лествица, слово 4, пар. 10). При исповедању помисли старцу послушник мора водити рачуна да његова исповест не буде немарна или испитивачка, него да старца моли са смиреним трудом и тугом од свег срца, као што моли Бога, па ће онда и добити. Смиреном молитвенику сам Бог говори преко старца. Немарном Бог не само да ускраћује корист него му и осуду даје.

О плодовима свете послушности Преподобни Јован Лествичник пише: „Од послушности рађа се смирење, а од смирења – дар духовног расуђивања, од расуђивања – дар посматрања, а од овога – прозрење. И ко не би пожелео ићи добрим путем послушности, видећи да од ње проистичу таква добра? О овој великој врлини и добри псалмопевац рече: По доброти својој, Боже, ти си уготовио јадноме (Пс. 67, 11) послушнику долазак свој у срце његово“ (Лествица, сл. 4, пар. 105).

Прави послушник је далеко од гордости јер за сваки добри дар и сваки савршени поклон од Оца Светлости свесрдно благодари Богу и све приписује учинку молитве свог духовног оца.

Старац Јосиф Исихаста је говорио: „Ни свештенство, ни Божанско Причешће, ни умне молитве, ни пост, ни бдење – не спасавају без послушања. Оно што бива по својој вољи, без послушања, односи ђаво“. А старац Јефрем, његов ученик, учи нас: „Послушање чини чуда; Послушање је смирење; Послушање доноси све дарове. Преко послушања Христос даје молитву. Молитва не спасава; послушање спасава“.

О непослушности, пак, Свети Теофан Затворник каже: „Отворена непокорност и расправљање! То је већ нескривени сатанизам.“ А Преподобни Амвросије Оптински упозорава: „Непослушање је такав грех, да се ни мучеништвом не искупљује.“

Због свега горе реченог нека свака богољубива душа ревнује у светој послушности. Ко пије са њеног извора подражава Христу и постаје Његов сунаследник. Зато, послушник неће ожеднети до довека, него вода коју му света послушност (=Христос) даје постаје у њему извор воде која тече у живот вечни (Уп. Јн. 4, 14), који нека задобијемо сви, молитвама Пресвете Богородице и свих светих. Амин.