Почетна / БОГОСЛУЖЕЊА / Катакомбе / Хиротонија хорепископа старорашког и лозничког Николаја

Хиротонија хорепископа старорашког и лозничког Николаја

На Светој Архијерејској Литургији у манастиру Светог Николаја Мирликијског у Лозници код Чачка, у Недељу Мироносица, 26. априла текуће године, Његово Преосвештенство епископ рашко-призренски и косовско-метохијски у егзилу Г.Г. Артемије, обавио је чин хиротоније хорепископа старорашког и лозничког Г.Г. Николаја, дугогодишњег игумана манастира Црна Река, знаменитог пастира Цркве Божије, и ревносног борца за чистоту Свете Вере Православне.

На божанственој Литургији Његовом Преосвештенству епископу рашко-призренском и косовско-метохијском у егзилу Г.Г. Артемију саслуживало је петнаестак свештенослужитеља истоимене епархије.

Пред своју хиротонију наречени Владика Николај је, пред Епископом Артемијем и свом Црквом Божијом, исповедио своју Православну Веру у Тројичнога Бога. У току свете Литургије Високодостојни Архимандрит Николај хиротонисан је у чин хорепископа.

Овом великом и веома значајном догађају за Цркву Христову присуствовало је бројно монаштво епархије и око 500 верника из свих крајева Србије. Знајући какву је улогу одиграо отац Николај у делима духовне обнове нашег народа и одбране Цркве од свејереси екуменизма, сви присутни су одушевљено и једногласно при хиротонији клицали: Достојан! Аксиос! Радост и благодарност Богу за новог епископа, била су два осећања приметна код свих присутних. Радост – јер је се овом хиротонијом улива нова животна енергија у тело Светосавске Цркве, благодарност Богу – јер сваки дар добри, и сваки поклон савршени одозго је, силази од Оца Светлости (Јк. 1, 17).

На крају божанствене Литургије, новохиротонисаном хорепископу Николају обратио се Преосвећени Владика Артемије речима:

Драги брате у Христу, Владико Николаје!

Данас је празник Педесетнице, данас је Дух Свети сишао у овом храму на твоје Преосвештенство, као што је некада сишао на свете ученике и апостоле Господа Христа. Долазак Светога Духа на апостоле у виду огњених језика, јесте рођендан Цркве Божије, јесте укрепљење оних плашљивих рибара галилејских, који су и после Васкрсења Господа Христа и ако су веровали у Њега, крили се од Јевреја и њиховога гнева. А Господ им је обећао пред своје славно Вазнесење: „Седите у Јерусалиму док се не обучете у силу с висине“. И у педесети дан после Васкрсења, а у десети дан после Вазнесења, десило се то, испунило се то обећање, које је Господ својим ученицима упутио. Сишао је Дух Свети на њих, сишла је та сила с висине на њих, и они су постали неустрашиви борци и проповедници. Чега? Васкрслога Господа Христа. Проповедници живота вечнога, проповедници Јеванђеља Христовога.

Проповедници свега онога што је Господ донео на земљу са неба и предао људима у Цркви својој. Тај догађај понавља се на свакој хиротонији Епископа. Он се и данас поновио овде у овоме Божијем храму, и благодат Духа Светога, сила с висине сишао је на твоју Преподобност, и попризвала те на велики посао на жетву Господњу, јер је жетве много а посланика мало. Мало је данас оних који истину проповедају, који иду истинским путем, који следују Свете апостоле, Свете оце Богоносне, Светог оца нашег Саву Српскога, а много је оних који траже неке странпутице и иду њима. Зато је Дух Свети данас призвао тебе, да будеш проповедник Васкрсења Христовога, и проповедник праве јеванђељске вере Православне, неокрњене, неискварене, непомућене, него онакве какву су нам предали Свети апостоли и Свети Богоносни оци. Нека Господ укрепи твоје телесне и физичке снаге, за тај велики крст који си узео данас на своја плећа. Да га носиш достојно и када завршиш своје течење у овоме свету, примиш достојну награду од Пастиреначелника Господа Христа, који нека буде милостив и нека буде с тобом у све дане живота твога. Амин.

Пуноћи црквеној својом првом Архијерејском беседом обратио се и хороепископ Николај речима:

Ваше Преосвештенство, часни и преподобни оци, христољубиви народе,

у овом најсветијем тренутку мога живота, када примам жезал епископске службе, стојим пред Богом и пред пуноћом Цркве Христове устрептале душе, испуњен осећањем благодарности Богу, славословљем и молитвом. Сва три осећања сливају се у један троједини срдачни усклик: „Велики си Господе и чудесна су дела Твоја и никаква реч није у стању да опева чудеса Твоја“.

Више је разлога оваквог молитвеног трепета моје душе. Први је величина Тајне која је надамном данас извршена. Свака Хиротонија новог епископа је нова Педесетница јер се изнова конституише Црква Божија силаском Духа Светога. У њој Божанска благодат немоћ људску исцељује и недостатке допуњује оспособљавајући човека – то најважније биће у свима световима, за узвишену архипастирску крстоносну службу. Слава и хвала Богу на овом бесценом небеском дару.

На своје ново и уједно најтеже послушање епископа Цркве Божије, послушање сарадника Божијег у обделавању људских душа и припреми за Царство Божије, позива ме сам Господ Христос устима мога епископа и духовног оца, борца за Истину Христову и исповедника Свете Вере Православне – Владике Артемија. Позива ме у време небивало у историји нашег крстоносног народа. Позива ме у време када многи одступају са спасоносног пута Господа Христа како из редова народних вођа тако, нажалост, и из редова пастира Цркве Божије које је рука Господња поставила за „стражаре дома Израиљева“ (Уп. Јез. 3, 17). Само ретки ревнују за спасење и не поводе се за пролазним лепотама овога света. Одасвуд допиру до нас страшни звуци удараца таласа Мртвог мора екуменизма и глобализма о већ силно оштећене зидове Светосавске Цркве. Слушајући све те апокалиптичне звуке и вапајно се молећи Богу речима псалмопевца Давида: По доброти Својој Господе чини добро српском Сиону – Цркви Светосавској, и нека се подигну зидови Јерусалимски – нови епископи, онда ће ти бити миле жртве Правде – покајање српског народа, тада ће метати на жртвеник Твој теоце истинског богослужења (Пс. 50, 20–21). И чу Господ молитву нашу, а пре свега молитву српских угодника на небу, Господ молитву нашу прими (Пс. 6, 10), подиже нам Господ још једног епископа – моју недостојност а даће Бог, верујем и друге, да сви заједно силно „затрубимо на узбуну“, како би се спасло што више душа унутар зидина испроваљиваног Српског Сиона – Светосавске Цркве.

Моје досадашње дугогодишње послушање игумана манастира и пастира Христовог носило је велику одговорност и захтевало је огромну жртву љубави, трпљења, и снисхођења слабостима људским, шта тек рећи о архипастирској служби. Епископска служба је наставак апостолске службе, тог смерногхођења за Христом носећи свој крст до голготе на којој нас чека распеће. Добро то зна моја душа. Најдубље осећам своју немоћ и недостојност, али се ипак покоравам благослову свога духовног оца – благослову Божијем. Свето Послушање је изнад свега, без обзира колико је горка чаша која мора да се испије. Само због Светог Послушања опет и опет, Преосвећени Владико, срцем и устима говорим: „Нека је благословено“.

Своје ново послушање с љубављу прихватам знајући да „све могу у Христу који нам моћ даје“ (Фил. 4, 13) и радосно са Крстом у срцу и рукама излазим на њиву Господњу кличући заједно са пророком Давидом: Снага је моја и песма моја Господ и би ми за спасење (Пс. 117, 14). Свецелог себе с љубављу приносим на жртву Богу и роду имајући на уму речи Господње: „Кад извршите све што Вам је заповеђено, говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили, што смо дужни учинити“ (Лк. 17, 10).

Као члан војујуће цркве Божије, драга децо моја духовна, програм мог епископског деловања је пре свега програм одбране Свете Вере Православне од свејереси екуменизма. Епископ – Апостолски наследник у Цркви Христовој, се зато и поставља на „месту Божијем“- да чува Истиниту Веру и Цркву, којом се једино може спасти народ Божији и ући у Царство Божије. Војујући за чистоту вере војујемо за своје спасење. У тој борби потребно је да сви ми, а најпре епископи, узмемо свеоружије Божије, да би смо се могли одупрети у зли дан екуменизма, и одолети свему одржати се. Да сви опашемо бедра своја истином, да се обучемо у оклоп правде, да обујемо ноге у приправност за јеванђеље мира. Изнад свега потребно је да узмемо штит вере, о који ћемо моћи погасити све стреле нечастивога којих је много у наше време. Да узмемо и мач духа, који је реч Божија и да се сваком молитвом и прозбом молимо у Свако доба (Еф. 6, 12 – 18). Потребно је да са наше стране учинимо све оно што је у нашој моћи, да док борба траје не будемо пасивни, да не ћутимо јер се ћутањем издаје Бог. Остало препустимо Богу знајући да је „слабост Божија јача од људи“ (1. Кор. 1, 25). Добар пример борбе за веру и јеванђелског живота епископа више делује на људско срце од многих речи. Свестан сам ове истине и уз Божију помоћ трудићу се да ову истину у живот преточим.

Крајње је нејеванђелски и душегубно изговарати се у наше време сентименталним и празним фразама о „духу времена“ или о „дијалогу љубави“ насупрот досадашњим „вековима мржње“. По речима светих отаца, немар и нерад и уопште свако грешење, особито о веру, ма колико имало саучесника, не постаје од тога мањом грешком. Немарност и равнодушност, незнање или издајство других – благовести Преподобни Јустин Ћелијски, никада не може бити изговор за било кога, особито за Епископа Цркве Божије.

У горњим речима садржан је и програм мог епископског рада – програм крсто-васкрсни. Молим Господа Бога да ми у томе буде помоћник, да ми да снаге и небеске мудрости да се борим за Истину Његову до смрти. Уздам се у молитве Мајке Божије, Светог Николаја чудотворца – мог небеског заштитника, Светог Саве, Светог Владике Николаја, Преподобног Јустина Ћелијског, Преподобног Петра Коришког, Преподобномученика Харитона и осталих угодника Божијих из нашег рода. Уздам се, у молитве мог духовног оца – Владике Артемија, и у Вашу молитвену помоћ, драга моја децо духовна. Нека би дао Бог да моја пастирска служба буде Богу угодна, да буде у славу Божију, а мени и роду нашем српском на спасење.

Други разлог због кога данас моја душа молитвено трепери је недокучива премудрост Божија која оно што је слабо пред светом изабра да посрами јаке (1. Кор. 1, 27). Гледајући на мноштво непријатеља који нападају на нашу свету Цркву осећам се као Давид пред Голијатом, слаб и свестан да сву своју наду морам да положим на Господа. Радује ме што у тој борби нисам сам јер је око мене монаштво из Црне Реке, Грачанице, Сопоћана, Светих Архангела, Бањске и из других наших манастира из Рашке области и са распетог Косова и Метохије, духовни синови Владике Артемија, и духовни унуци Светог Јустина Ћелијског, које све молим да ми буду неодступни помоћници у овој најважнијој борби на овом свету, борби за очување чистоте вере. Такође позивам и све који ревнују за чистоту вере и своје спасење, „оних 7000 што не приклонише колена Валу“, да нам се придруже како бисмо у љубави којом нас заволе Христос заједно ходили ка Царству небеском. Овце Христове победиле су милионе крволочних незнабожних вукова. Чини ми се да и данас Господ призива просте и некњижевне слуге Христове да се зидају у одбрамбене бедеме Светосавске Цркве и просвећују народ српски Истином Христовом. Слава моћи Твојој Господе.

Трећи разлог мог трепета је радост која долази од слободе. То је слобода којом Христос ослободи род људски од робовања идолопоклонству. Хвала Ти Господе на тој слободи. Савремено име идолопоклонства је секуларизам и екуменизам. Идол секуларизма и екуменизма је човекобог а наш узор је Христос богочовек који је једини Пут, Истина и Живот. На том путу смо се окупили и ми, драга духовна децо, и тако је настала епархија рашко-призренска у егзилу доневши многе плодове од којих је један и овај свети манастир у коме се данас налазимо. Заиста само је премудрост Божија могла да устроји минули след догађаја, свима нама добро познат, а који своју круну добија у данашњој хиротонији. Она нам јасно сведочи – жива је Српска Светосавска Црква. Слава Премудрости Твојој Господе!

Ваше Преосвештенство, благодарим на досадашњој очинској бризи и љубави, на стрпљивом обделавању моје душе од корова страсти и греховних жеља. Ви сте ме „Јеванђељем родили“ (1. Кор. 4, 15) и провели кроз све степене јерархијског служења у нашој Светој Цркви. Данас ми указујете велико поверење и част кроз доделу епископског чина при поштовању Свештених канона Свете Цркве Христове. Благодарим на поверењу и просим Ваше свете молитве за успешно обављање овог заиста тешког послушања.

Господ нека и Вама да снаге и премудрости да борбу коју сте давно започели у црноречкој обитељи успешно приведете крају, да Црква Светосавска извојује још једну победу, да са Апостолом Павлом можете рећи: „Добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах. Сад ме чека венац Правде, који ће ми у онај дан дати Господ, праведни судија (2. Тим. 4, 7-8).

Њему Васкрслом Спаситељу нашем, победиоцу греха, смрти и ђавола, нека је и од нас свака слава, част и поклоњење, са Оцем и Светим Духом, кроза све векове и сву вечност. Амин.

Христос Воскресе!

По завршеној беседи ђакон је произнео многољетије Епископу Артемију и новохиротонисаном хороепископу Николају.

Ово веома свечано евхаристијско сабрање имало је још једну празничну ноту. Наиме, сестре из катакомбе Светог Саве у Жеровници код Косовске Митровице, прославиле су своју славу – празник жена Мироносица. Тим поводом Владика Артемије је, после Свете Литургије, пререзао славски колач сестрама мироносицама из светосавске катакомбе и честитао им празник.

Уследило је честитање новом хороепископу Николају а затим и празнична трпеза за све присутне коју су припремиле сестре манастира Светог Николаја и славарке – сестре мироносице са Косова и Метохије.

Преосвештеном и високодостојном Господину Господину Николају, Божијом милошћу православном  Хороепископу старорашком и лозничком, подај Господе дуг и миран живот, здравље и спасење, победу над непријатељима и сачувај га на многе године!

Кратка биографија Хорепископа Николаја (Николић)

Хороепископ Николај је рођен 26. фебруара 1952. године у селу Соколова код Лазаревца од оца Љубомира и мајке Дмитре. На крштењу је добио име Негослав. Основну школу и гимназију завршио је у Лазаревцу. Апсолвирао је на Ветеринарском факултету у Београду. У манастир Црна Река долази 1983. године. У чин расофора замонашен је од стране Епископа Павла, потоњег Патријарха српског, уочи Аранђеловдана 1986. год.  У малу схиму замонашен је од свог епископа и духовног оца Владике Артемија, 18. 08. 1991. год. Надаље, све чинове прима од свог духовног оца – Владике Артемија и то: чин јерођакона (Аранђеловдан 1991. год.), чин јеромонаха (други дан Васкрса 1992. год.), чин протосинђела (Аранђеловдан 1992. год.). Сва рукоположења примио у свом манастиру – Црној Реци. У чин архимандрита је произведен 26. децембра 2010. године у манастиру Светог Јована Крститеља у Љуљацима.
За хорепископа изабран 20. фебруара 2015. год. на седници Епархијског савета.

Хиротонисан је 26. априла 2015. у манастиру Светог Николаја Мирликијског у Лозници код Чачка.

Од свог доласка у манастир Црну Реку, под окриље Светог Петра Коришког, монашки живот оца Николаја протицао је у великом труду на свим послушањима. Хранећи се светим послушањем и мудро руковођен саветима свог игумана, касније и Епископа, Владике Артемија, отац Николај је напредовао из силе у силу. Због свог врлинског монашког живота Господ му је доделио место настојатеља манастира Црна Река 1992. године. За време његовог игуманства Црна Река постаје највећи расадник монаштва у Србији и шире. До 2010. године, када је и наступио прогон од стране екумениста и глобалиста, кроз Црну Реку пролази око 100 монаха. Многи од њих су сада игумани светосавских катакомби и борци за Праву Веру широм света. Од 2010. године са својом братијом се налази у егзилу.

Многе душе је отац Николај привео Богу чупајучи их из канџи греховног живота. Многи манастири мушки и женски добили су своје нове чланове захваљујући духовном руковођењу оца Николаја. Многи хришћански бракови склопљени су и правилно настављани на пут побожности његовим старањем. Његове проповеди, савети, уопште пастирско деловање донели су Цркви Божијој неизмерну корист у наше време. Све то чини га заиста достојним узвишене архипастирске службе у Цркви Божијој.

Отац Николај је дуго година био члан Црквеног суда Епархије рашко-призренске.

Тренутно је члан Епархијског савета Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у егзилу.

Његовом хиротонијом Црква Божија добија још једног правог архипастира – борца  за чистоту Свете Вере Православне, трубу Православља, мудрог учитеља, неуморног делатеља на њиви Господњој, пример праве побожности и љубави према Господу.

Нека би дао Бог да се и у архипастирском раду Владике Николаја прослави име Господње као што је то било у досадашњем плодоносном пастирском раду. Амин. Боже дај и буди му на укрепљење.

Протосинђел Наум

 

 

 

Фотогалерија са наречења и бденија

Фотогалерија са Литургије и Хиротоније