Молитвени црквено-народни Сабор у манастиру Светог Николаја Мирликијског у Лозници код Чачка

Саборност као карактер православне Цркве дубоко је укорењена у српској народној души. Ако завиримо у прошлост видећемо да су се многе важне и преломне црквено-нациналне одлуке управо доносиле на саборима, и то не само на великим попут овога у Лозници него и на локалним, манастирским, градским и сеоским.

У организацији Богом спасаване епархије рашко призренске и косовско метохијске у егзилу, одржан је трећи по реду, сада већ традиционални, годишњи молитвени црквено-народни сабор. Колико је дивно, толико је и ретко данас видети да се нешто озбиљно обнавља, негује и учвршћује у Србији, од онога што је у нашем народу одувек било свето, честито и миломе Богу приступачно.

Нажалост, ова значајна црквено-народна институција је у српској Цркви дуго времена била прекинута, што милом, што силом и била је потпуно напуштена и заборављена. Међутим, иако су гране посечене, иако је стабло иструлело, хвала Богу сачуван је корен.

По изузетно лепом времену и на још лепшем месту, подно чувене планине Јелице, окупило се око 2000 светосавских душа са свих страна Србије, србских земаља и расејања. На општу радост и одобравање овогодишњи сабор је био посвећен Светом владики Николају Жичком.

Светом архијерејском литургијом је началствовао његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски у Егзилу г. Артемије уз саслуживање Хорепископа старо-рашког и лозничког г. Николаја и тридесет једног свештенослужитеља наше прогнане епархије.

У беседи на литургији чули смо глас нашег пастира доброг, владике Артемија, којег добро познајемо и за којим хоћемо да идемо, који је између осталог рекао: „Сабрао нас је Дух Свети да бисмо сагледали плодове Духа Светога јер прошле недеље славили смо Свету Тројицу или Духове, како се у народу каже, у ствари силазак Светога Духа на апостоле и рођење Цркве Божије на земљи. А данас славимо плодове дејства Духа Светога и плодове које је Црква Божија узвратила Богу за сва добра које је нама као људима дао. Који су то плодови? Тешко је рећи колики је број светитеља Божијих које данас славимо… Сви су они постали то што јесу благодаћу Духа Светога. И вером у Господа Христа и животом по тој вери… Ми овде данас сабрани, браћо и сестре, на овај дивни богомољачки сабор, попут оних сабора који су одржавани за време Светог владике Николаја и ми смо овде дошли призвани благодаћу Духа Светога да управо будемо заједно у молитви, заједно у вери, заједно у међусобној љубави и у исповедању Имена Господа Христа. Нека би Господ дао молитвама Свете Богородице и свих светитеља које данас славимо у ову недељу свих светих, да нама Господ дарује снаге духовне и телесне да останемо на путу Светих Отаца наших, да останемо верни вери православној, да ту веру чувамо и сачувамо неупрљану, неокрњену, неизмењену разним измишљотинама људи. Да тој вери учимо нашу децу и омладину, да би се Име Божије славило у нашем народу до скончања света и века. И да бисмо живећи тако овде на земљи, када пођемо одавде били удостојени да се нађемо у Царству Његовоме, тамо где се сви светитељи Божији налазе и да са њима свима и ми славимо Свету Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин. Нека је срећан и Богом благословен данашњи празник и данашње сабрање.“

Након Свете Литургије, уследио је предах и послужење до почетка свечане академије, која је почела у 12 часова. Током ове паузе могли смо да чујемо предивне песме на традиционалном српском инструменту фрули од брата фрулаша Славољуба Гудурића из Прибоја. Свети владика Николај је говорио да где се чује фрула ту се окупљају Срби а сам је знао да засвира из ње у иностранству и тако из разних народа „дозове“ и окупи своје изненађене сународнике.

На почетку академије је отпевана химна Светом оцу нашем Сави. Сабор је затим званично отворио и благословио Епископ Артемије пригодном уводном речју и добродошлицом у којој је измеређу осталог рекао: „Сва три сабора имају за циљ да нас пробуде, да нас укрепе у вери, да нас упуте како треба да живимо и да следујемо наше славне и свете претке. Зато смо овај сабор почели химном Светоме Сави, нашем духовном родитељу, вођи и путовођи за живот вечни. Овај сабор посвећен је Светоме владици Николају, Епископу охридском и жичком и подсећа нас на његове бомољачке саборе које је држао широм Србије и окупљао народ и учио вери православној.“

Затим је Владика Артемије предао реч новохиротонисаном хорепископу Николају, који је своје кратко казивање и благослов сажео у чувену српску духовну аксиому: „Благо мајци која Саву роди и Србима док их Сава води.“

У наставку, сестре монахиње су отпевале тропар и кондак Светом владики Николају. Сабором је председавало председнишво од 10 чланова а програм академије је водио брат Бобан Ковачевић из Косовске Митровице.

Први говорник је био професор Миодраг Петровић и то на тему „Свети владика Николај и богомољачки покрет“. Како по доброј традицији и приличи оваквом богољубивом сабрању чули смо и народног гуслара Радована Шојића, који је надахнуто гуслао о заборављеним и запустелим народним обичајима. После гуслара, говорио је професор др Љубомир Протић на тему: „Нека размишљања о стању нашег народа, са посебним освртом на Косово и Метохију“. Затим је водитељ прочитао веома надахнуто писмо брата Жељка Которанина. Посебну пажњу заслужује део из тог писма у коме је аутор рекао да је трон Светога Саве измештен из Београдске Патријаршије у епархију рашко призренску у егзилу. Након ових речи зачуо се дуготрајан аплауз у народу. Затим је Архимандрит Максим прочитао саборску посланицу.

На крају академије, владика Артемије је као добри домаћин упутио завршну реч: „Ево, браћо и сестре, нисмо имали намеру да вас толико задржимо али потребно је било јер све што се чуло овде надам се да је нашло места у вашим срцима. Посебно ова посланица коју је Архимандрит Максим прочитао. То је порука свима нама и од свих нас нашем народу. Зато је потребно као и ранијих година да тај закључни акт и документ овога саборовања заједнички и усвојимо. Како? Да ли гласањем? Не. Него једним спонтаним аплаузом, акламацијом усвајамо ову посланицу“ – уследио је велики аплауз. После аплауза Владика је додао: „Још једном захваљујем свима вама на труду, на жртви, на љубави коју сте показали доласком данас на ово саборовање. Желим да се догодине у Име Бога, поново овде саберемо у још већем броју. Хвала вам.“

На самом крају сви су сложно запевали песму „Са Косова зора свиће“.

Као и претходна два, и овај сабор је донео велику радост и укрепљење стаду Христовом. Та радост у срцима видела се на лицима, по оној отачкој поуци: „Оно што се налази у срцу види се на лицу“. Тај дар благодати Божије може се очекивати само на местима где се исповеда и верно чува Христова наука тј. права светоотачка вера. Међутим тамо где се Дух Свети жалости и одгони супротним посупцима, није тако.

Док је у Лозници код Чачка народ здушно исповедао праву веру заједно са своја два епископа и тридесетак свештеника, дан раније у Сарајеву се догађало нешто сасвим супротно – издаја православља! Наиме, званични представник и предводник многобројне (54) делегације СПЦ, епископ захумско херцеговачки Г. Дурић, јавно је порушио ограду православља, којом је оно одељено од свих лажних вера и учења и то пред римским архијеретиком Папом. Поражавајуће је и понижавајуће шта је све он изговорио Папи у свом петоминутном говору и које све црквене речи и изразе је том приликом злоупотребио да би му се додворио и покорио. Да његове речи нису биле резултат збуњености или треме сведочи то што их је он срочио пре тог сусрета, у миру и натенане, промишљено а онда их пред њим и авај свима, јавно прочитао. Он изгледа не зна или неће да зна да јеретици, латини нису ни крштени а камоли шта више од тога. У ствари: „Они су хиљадугодишњи оскврнитељи Васељене“ како их је прецизно назвао Митрополит Антоније Храповитски.

Међутим Г. Дурић на самом почетку кличе архијеретику Папи: „Благословен који долази у Име Господње“. И затим додаје: „Зато је Ваш долазак велико охрабрење и утјеха понајприје босанско-херцеговачким католицима којима долазите као архипастир. Ми пак православни хришћани у сусрету са Вама осјећамо не мању радост што као поглавар сестринске нам Цркве и епископ Рима посјећујете нашу земљу. Доносите нам благослов Римске катедре, једне од најдревнијих и најславнијих Цркава.“ Шта видимо само у овом једном пасусу? Најсрамније лицемерење и подилажење Папи. Затим, јавно називање папске јеретичке организације сестринском црквом. И на крају призивање благослова од јеретика (што је злослов и проклетсво, по учењу Светих Отаца).

Шта тек рећи на ову хвалопојку Папи: „Зато са радошћу и одобравањем пратимо сваки Ваш подухват у којем се постављате пророчки у односу на свијет и још више у односу на саму Цркву.“ Или овде где се поставља као ученик према учитељу: „Желимо да нас утврдите у нашем увјерењу да се човјека достојни односи између различитих нација и вјера морају заснивати на узајамном поштовању и искреном саосјећању.“ Дакле у свега неколико минута видели смо велики и јавни пад у велико кривоверје једног православног епископа али и оних који су га тамо послали. Видели смо најтужнији призор издаје вере и понижавања епископског достојанства, српске цркве и народа. Заиста призор вредан проливање многих и горких суза. Онолико колико је исток удаљен од запада, толико је Лозница духовно удаљена од Сарајева.

Ипак да ли се и могло очекивати нешто боље од Епископа који је уводио цивиле и жене у свети олтар у тамо их причешћивао!? Но, није кривица само на плоду зато што је труо, већ пре свега на дрвету које га је родило, јер: „Не може дрво добро плодове зле рађати, ни дрво зло, плодове добре рађати.“ (Мт. 7:18)

То је само још једна потврда оправданости и насушне потребе црквенонародних сабора, јер народ је чувар вере, коју данас увелико кваре неки српски епископи, док остали у томе саучествују својим ћутањем. Једно је сигурно, светосавски барјак се високо вијори у нашој епархији у егзилу и благо сваком оном ко има очи да га види али и срце да му приђе и целива га.

протосинђел Евтимије