Почетна / БОГОСЛУЖЕЊА / Љуљаци / Хиротонија хорепископа новобрдског и панонског Г. Максима

Хиротонија хорепископа новобрдског и панонског Г. Максима

Share on FacebookTweet about this on TwitterPrint this page

Сагласно одлуци Епархијског савета епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у егзилу од 23. јуна 2015. године, у манастиру Светог Јована Крститеља у Љуљацима, извршено је, 29. августа текуће године, наречење, а сутрадан и хиротонија архимандрита Максима (Новаковића), настојатеља манастира Свете Тројице у Кули, за хорепископа новобрдског и панонског.

Чин наречења је извршио Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски у егзилу Г.Г. Артемије. Након наречења, новонаречени за хорепископа архимандрит Максим служио је свечано бденије. На бденију су појали монаси из неколико манастира Епархије у егзилу, што је празничном бденију дало узвишену ноту торжествености. Ова предивна монашка служба (бденије) је била својеврсна увертира у сутрашњу Велику литургијску свечаност и хиротонију на којој је, наречени  за хорепископа, архимандрит Максим, благодаћу Духа Светога, узведен у највиши степен служења у Цркви и постао прејемник апостолске благодати.

Свету Архијерејску Литургији је служио Његово Преосвештенство епископ рашко-призренски и косовско-метохијски у егзилу Г.Г. Артемије, уз саслужење хорепископа старорашког и лозничког Г. Николаја и 16 свештенослужитеља Епархије.

Велика литургијска свечаност и хиротонија хорепископа новобрдског и панонског Г. Максима, сабрала је у благодатну Љуљачку пустињу бројно монаштво епархије и око 1000 светосаваца из свих српских земаља и дијаспоре у којих беше једно срце и једна душа (Уп. Дап. 4, 32), преиспуњених духовном радошћу и благодарношћу Богу на великом дару – новом хорепископу Г. Максиму.

У њему је света косовско-метохијска земља, на којој је рођен и одгајан до прогона од стране шиптарских терориста, дала Цркви Божијој смиреног и богомудрог архипастира Христовог, ревносног посленика на њиви Господњој, послушног монаха који је стекао и опитно монашко делање кроз свето послушање у манастиру и академско богословско знање на Богословском факултету Српске православне цркве у Београду. Архипастира који на свом телу носи ране двоструког прогона: шиптарског и екуменистичког. Због свега горе реченог народ је једногласно и свим срцем на хиротонији клицао: Достојан! Аксиос!

После хиротоније Владика Артемије се кратком беседом обратио верном народу:

„У име Оца и Сина и Светога Духа!
Данас се браћо и сестре поновила света Педесетница, дивни догађај, рођендан Цркве, када је Господ ниспослао Духа Свога Светога у виду огњених језика на апостоле. Од тада су апостоли постали неустрашиви у проповедању речи Божје и сведочењу истине, коју су проповедали чак до смрти своје, јер су сви они за истину Божју, за  проповед своју и животе своје положили. На једном месту у Светом Писму Господ каже: Жетве је много а посленика мало и молите се Богу да изведе посленике своје на жетву своју. Ми смо се пет година молили да Господ пошаље жетеоце достојне и способне да обаве духовну жетву. Пре пар месеци хиротонисан је владика Николај за хорепископа рашког и лозничког, а данас Господ нас је наградио још једним даром – рукоположен је Преосвећени владика Максим за Епископа новобрдскога и панонскога. Нека би Господ дао да се они покажу достојни чина који су примили, да служе Богу и своме роду целога живота свога. Амин“.

Својом првом архипастирском беседом народу се обратио и Владика Максим:

„Преосвећени владико и свети старче Артемије, преосвећени владико Николаје, часно свештенство, високопреподобни и преподобни оци и братијо монаси, високопреподобне и преподобне матере и сестре монахиње, благочестиви саборе народа светосавског, Свети оци нам оставише ово божанско правило: све са Богом почети и са Богом завршити{footnote}Епископ Никодим Милаш, Правила Православне цркве с тумачењима, књига I, Нови Сад 1895. стр. 427.{/footnote}. Ево и ја, своју реч почињем у име Триипостасног Бога, Оца и Сина и Светога Духа.

Ради потребе Цркве и неопходности наставка наше борбе за очување вере отачке, а по благослову преосвећеног епископа Артемија и на основу одлуке Епархијског савета наше страдалне и исповедничке Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у егзилу, хиротонисан сам данас у хорепископа новобрдског и панонског.

У циљу очувања древне и неизмењене вере отачке прибегли смо васпостављању исто тако древне, предањске и црквено-саборне институције хорепископа. Сходно канонском предању записаном у 37. и 39. канону Светог пето-шестог васељенског сабора, поверена ми је на нашем матичном епархијском подручју област новобрдска, где је било седиште древне Новобрдске митрополије, а у прогонству, у коме и даље пребива наша Епархија, одређена ми је на старање област Панонска, у којој се налази манастир свете Тројице, у Кули, чији сам настојатељ. Тиме ми је учињена велика част седења на апостолском трону, јер је први панонски епископ био свети Андроник, ученик светог апостола Павла и један од седамдесет апостола. Вековима касније његов наследник на овоме трону био је свети Методије архиепископ панонски, брат светог Кирила Словенског просветитеља.

Блажене успомене, свети ћелијски тајновидац и животописац Јустин, записао је између осталих и следеће речи у житију светог Фотија Великог: исповедати и бранитиправу веру – Православље – веће је од свих других врлина. Ниједна друга врлина, веле (свети оци), није пред Богом тако велика и за Цркву тако корисна као исповедање и брањење праве и истините вере. Јер Истина је Бог (Јн. 14, 6), и љубав према Истини Божјој и исповедање богодане Истине у Цркви, тојест истините црквене вере, ослобађа и освећује и спасава нас људе (Јн. 8, 32; 17, 19; 2 Сол. 2, 10). У овим страшним данима за Цркву православну и веру отачку остаје нам да се пре свега држимо оваквог светоотачког искуства и поуке, као наше главне смернице и оријентира.

Правда Божја и истина Божија, а пре свих истина вере православне у овоме свету иде на ногама страдања, како нас уче свети оци. То нам потврђује и дубоко мученичко и исповедничко искуство Цркве. На овоме свету Црква проходи свој пут, а то је заправо пут Њеног Оснивача и Утемељитеља, Њене вечите и неодвојиве Главе – Христа, јер је Црква Богочовек Христос, продужен кроз векове{footnote}Преподобни Јустин Ћелијски, Догматика Православне цркве, Београд 1978, стр. 10.{/footnote}, по речима светог Јустина Ћелијског. Тај пут полази од Голготе, коју Црква доживљава и преживљава у њеном историјском постојању, бивствујући у овоме свету, док преко ње греди ка Васкрсењу, ка својој есхатолошкој смерници, тј. ка вечном благобитију у Христу. Голгота и крст једини воде у Васкрсење, а Васкрсење у вечност Царства Небеског. То је пут Цркве и свих нас у Цркви, то је пут који нам је зацртао и трасирао Сам подвигоначалник и савршитељ нашег спасења, Исус Христос.

Зато је најумесније да своје данашње прво архипастирско слово украсим речима светог исповедника вере православне, епископа Варнаве Настића, који се сараспео на голготи Цркве и саваскрсао њеним васкрсењем у Царству Небеском. Своју приступну беседу на дан хиротоније започео је следећим речима: Висина части, по Христовом мерилу, додељује се људима према висини спремности на жртву… Они који беже од жртве, беже и од једине части под овим Божијим сунцем, за коју је вредно борити се.

Време комунистичког безбожја у коме је ову беседу изговорио свети исповедник Варнава било је за Цркву тешко и страшно. Наше време је по много чему слично, зато попут њега и ја епископски чин који са страхом и трепетом примам – доживљавам, схватам и прихватам као позив на успињање на своју голготу и као част која се мери спремношћу на жртву и страдање. Спремност на подношење сваке жртве, труда и страдања у циљу проповеди и ширења вере хришћанске, била је основна покретачка врлина светих апостола. Од њих, па све до данас таква спремност је превасходно опредељење и осећај којим се руководи сваки истински пастир Цркве Христове, сваки православни епископ. Примајући са њима равночасну, апостолску благодат епископства, свестан сам да тиме примам обавезу да следим такав њихов програм рада и делања, уздајући се у Христа Спаситеља, Кога су они проповедали.

Свагдашња утеха за хришћане остају апостолске речи: како се страдања Христова умножавају на нама, тако се и утеха наша умножава кроз Христа (2. Кор 1, 5). О њиховој истинитости најживље и најуверљивије сведочи духовно разрастање наше Епархије у условима прогонства. Изобиље благодати које нам Бог у овим временима одстрадавања и одстојавања на позицији православне вере дарује, пре неколико месеци пројавило се, између осталог, у виду хиротоније хорепископа Николаја, а данас у виду ове хиротоније. Ти духовни плодови дело су руке Божје, а произрасли су из истинске ревности за очување свете вере православне и Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Зато, све што смо уз Божју помоћ до сада радили и што смо урадили у нашој Епархији, закључно са овом хиротонијом, има тај свети и узвишени циљ – а то је очување православне вере и Цркве Христове. Ово је једини прави смисао и садржај и данашњег светог сабрања, овог педесетничког, светодуховског догађаја под сводовима Љуљачке обитељи, и над часним гробовима блаженопочивших њених ктитора, одважног проте Томе и протинице Милице. Било које другачије тумачење свеукупне наше борбе и делања у Епархији и ове данашње хиротније, биће само плод недобронамерног умовања у односу на нас.

Силаском Светога Духа на апостоле у Сионској горњици, рођена ја Црква. Хиротонија православног епископа представља понављање и продужетак тог чудесног догађаја. Такво понављање Педесетнице препорађа Цркву, потврђујући нам да Свети Дух непрестано пребива у Њој, крепећи је, обнављајући је, сабирајући је кроз веру православну у Богочовеку Христу, јер истинска саборност Цркве, по речима светог Максим Исповедника, извире из тог дубоког и савршеног јединства у неизмењеној вери православној свих у Цркви

Савремени прогонитељи православних, из редова јерархије Српске православне цркве показују своју екуменистичку љубав према папистима и осталим јеретицима, а нас, своју православну и једнокрвну браћу гоне. Таква подвојеност у њима показује да екуменистичко опредељење потпуно удаљава од основа православља и у своје присталице уноси нездраву духовност, чији су плодови недоследност, лицемерје и противречност. Господ је нашу страдалну Епархију, њеног епископа, њен клир, монаштво и вернике, иако прогоњене, презрене, понижаване, клеветане и потлачене поставио као својеврсну брану тој надирућој секуларизацији и налетима свејереси синкретистичког екуменизма и хуманистичког реформаторства у Српској православној цркви и шире. Апостол Павле је рекао, да је страдање за Христа дар Божји (Фил 1, 29) и ми то заиста осећамо и тај дар примамо са благодарношћу Богу на свему што се са нама збило и збива. Зато и ја, у овоме светоме часу, користим прилику, не да оплакујем наша протекла и предстојећа страдања, већ да заблагодарим Богу што је и моју смерност заједно са старцем и сабраћом удостојио да страдам за свето име Христово и веру православну.

Недаће кроз које наша Епархија пролази показују да је све што се са њом дешавало пре прогонства била припрема за ово њено садашње исповедничко истрајавање на бранику вере православне. Све што се и у мом личном животу до сада дешавало показује да је промислом Божјим то била припрема моје недостојности да будем део овог духовног фронта у нашој Епархији, на којој се бије бој на живот или смрт, на живот у вери православној или духовну смрт ван ње. Зато смирено благодарим Богу што ме је призвао из небића да угледам овај свет на исповедничкој и мученичкој косовскометохијској земљи и тиме од малена у моју свест усадио узвишеност и величанственост мученичке жртве за веру Христову, крунисане у српској страдалној историји најсветлијом и најсветијом одсеченом главом Лазаревом и видовданском косовском жртвом.

Рођен сам украј свете и духовно богате Косовске равнице, у сиромашном и малом рударском насељу Кишници, поред Приштине, спојене са селом Грачаница и духовно закриљаване истоименом древном српском светињом. У тој светињи, поред које су Видовога дана, Срби приобрели истински духовни вид, духовно сам и сам прогледао у светој тајни крштења. Сваки Видовдан поред Грачанице у мом детињству био је дубоки духовни доживљај светолазаревске и видовданске жртве, дубоки доживљај тог, у Косовском боју оствареног, онтолошког фундамента светосавске етике. Оно што је свети Сава апостолском речју и светитељским делом проповедао, то је свети кнез Лазар својом мученичком крвљу испунио и запечатио. Тај духовни печат Косовског завета, та духовна хрисовуља дубоко се урезала у моје убого срце и истрајала у мени чак и онда када сам гоњен злошћу рата са својом породицом кренуо путем колоне мноштва избеглих косовских Срба.

Косово и Метохија су праг Небеске Србије, вођену дубоко људском и хришћанском чежњом да прекорачи тај праг, Бог је моју духовно жедну душу привео и положио у искусне руке мог првог духовног оца, тадашњег црноречког игумана, а садашњег владике Николаја старорашког и лозничког. Но, онда када сам помислио да сам нашао најбољег духовног пастира, кога је сваки хришћанин могао само пожелети, на моје удивљење открио сам да је он само један од чеда још већег духовног горостаса, владике Артемија. Избеглиштво са Косова и Метохије осликава сав мој живот пре доласка у манастир, јер сам у савременом обезбоженом свету целог живота у себи носио дубоки утисак странствовања и неприпадања данашњем друштву материјализма, комфора, сладострашћа и свеопште духовне и моралне посрнулости, савременог расхристовљеног друштва, у коме тријумфује потпуно одсуству јеванђелских идеала. Мој живот у правом смислу те речи почео је доласком у манастир, где ме је примио у своје очинско духовно наручје са топлом љубављу и предусретљивошћу мој старац, авва и епископ Артемије. Поживео сам десетак година и оставио своје пострижене монашке власи у Дому Свете Тројице, светој српској царској лаври, манастиру Сопоћани, задужбини светог немањићког владара Уроша Првог, у монаштву названог Симеон.

Пошто духовно претходи телесном, то сам пред Богом и пред народом Божјим дужан да се пре свега захвалим Богу, а онда управо мом духовном родитељу, владици Артемију, смерном слуги Божјем, опитном старцу, неустрашивом чувару отачког предања и беспрекорном пастиру Цркве Христове, који ме је поред мноштва својих духовних чеда, моје сабраће монаха, духовно породио и даље порађа и препорађа, пре свега својим светим примером живљења. Јер, њему је увек на првом месту испуњавање воље Божје и живот по њој, чему све нас учи као врховном постулату духовног живота. Благодарим му и на свим богонадахнутим поукама изнедреним из његовог дубоког монашког искуства и смиреног послушања и оданости личности и предању његовог светог старца, новопросијавшег угодника Божјег, Јустина Ћелијског, новог богослова.

Благовољење и провиђење Божје одредило је њега, нашег свеопштег старца, авву и епископа Артемија, за носиоца исповедничког барјака на светосавској линији одбране вере православне. Само благи Бог, једини срцезналац, види колико се радујем што је моју смерност до данас, а од данас јошо чигледније, удостојио да на тој линији стојим поред њега и макар покушам да га подржим у његовој јуначкој и праведној борби у годинама у којима је. Од смиреног срца и дубоког осећања сопствене недостојности овог достојанства и таквог дара милости Божје, благодарим свом старцу на таквој части, на указаном поверењу и на свој његовој досадашњој љубави и дуготрпљењу, снази и труду који је уложио руководећи моју смерност путем монашког живота и духовног узрастања.

Особито му у своје име и у име моје духовне сабраће и сестара, благодарим од срца што је искреним послушањем своме старцу и оданошћу њему,  нас – своја чеда – учинио духовним унуцима светог Јустина Ћелијског и прејемницима и причасницима његовог христоцентричног, светоотачког, саборно-црквеног и богословског предања. Такво и толико богатство својој деци оставља само истински духовни отац. Време ће убрзо показати да управо то светојустиновско духовно наслеђе представља залог наше духовне обнове, али и очувања вере православне, вере светосавске, Српске православне цркве и Цркве у васељенским размерама. Православно и антиекуменистичко опредељење светог Јустина Ћелијског продужио је само један од његових духовних чада, епископ Артемије, то додатно у нама ствара осећај радости зато што смо његова духовна деца.

Наш духовни деда, свети Јустин Ћелијски, је у својој непоколебивој борби за чистоту вере православне, против европског хуманизма и синкретистичког екуменизма поставио високу лествицу, а његов духовни син, епископ Артемије је настављајући где је он стао, ту исту борбу подигао на степеницу више. Зато је примање епископског чина из његових руку, тим пре, још већа част, али исто тако и велика одговорност, јер ме обавезује да истом ревношћу и одважношћу њихову борбу наставим. Сагледавши пред таквим подухватом све своје недостатке и мањкавости, остаје ми добра нада у благодат Божју која недостатке допуњује и немоћи исцељује, у молитве свих светих угодника Божјих,  као и у благослов и молитве свог старца, али и свих вас присутних из стада Христовога, свеколиког сабрања свештеника, монаха и верника.

Како ред налаже, благодарим и својим родитељима, Радомиру и Милосави, преко којих ме је Господ увео у постојање. Од свег срца благодарим њима, скромним и честитим православним Србима, што су ме од малена васпитавали на основама патријахалних вредности, које су изворно јеванђелске и дубоко укорењене у нашем народу. Ову благодарност дужни смо указивати својим родитељима по заповести Господњој, али и по речима светог владике Николаја Жичког, који вели, да је: животни пут сваког од нас натопљен очевим знојем и мајчиним сузама. Хвала њима и свој мојој фамилији и пријатељима на подршци у мом богословском образовању и монашком стремљењу, као и на разумевању у свим протеклим неједноставним годинама у Српској православној цркви и у нашој Епархији.

Користим ову прилику и да од свег срца честитам на постојаном ношењу крста двоструког исповедништва, тј. исповедања вере православне и истрајавања у оданости старцу (које је равно исповедању вере), својој сабраћи монасима и сестрама монахињама и уједно им благодарим на њиховој љубави, смирењу и трпљењу којима су до сада носили и покривали све моје недостатке и слабости, онако како то чине само истинска браћа и сестре. Посебно изражавам благодарност свом малом, али великом монашком братству манастира Свете Тројице у Кули, јеромонаху Хризостому и јерођакону Никодиму, који су свим срцем, ревносно, смерно, одано и предано трпели сво моје неискуство и немоћи, носећи самном крст прогонства и трпећи самном све недаће и тескобе у делу оснивања манастира и бриге за нашу духовну паству.

Благодарим и свим својим парохијанима, духовним чедима и свим нашим епархиотима што стоички са нама носе крст прогонства и исповедања вере православне. Благодарим им на трпљењу и ношењу свих моји недостатака, неискуства и младости. Господ нека узврати њима и свим пријатељима ближим и даљим, који саучествују у животу и борби наше Епархије на било који начин, макар и једним молитвеним, састрадалним уздахом.

Благодарим и свим нашим непријатељима који нам не дају да се духовно успавамо и који нас макар и несвесно буде на духовну стражу, бодрост и добро служење Христу Богу и Цркви Његовој.

На крају, сажетак свег нашег програма рада и живљења јесте намера и циљ да останемо на путу Божјем, на путу апостола, мученика и светих отаца, а Бог је Тај Који чува своју Цркву, брани је и спасава. У томе је наша нада и наша победа.

Завршавајући овим своју реч, на самом крају, као и на почетку благодарим због свега и за све Великом Архијереју, Богочовеку Христу, у  светој Тројици слављеном са Оцем и Светим Духом, призивајући на помоћ себи и свима нама благодат Његову и молитве Пресвете Богородице и свих Светих. Амин“.

После приступне беседе Владике Максима, Владика Артемије је новом архипастиру предао жезал, као симбол троструке власти: служења, учења и управљања. При томе је Владика Артемије рекао:

„Ево драги брате у Христу владико Максиме, данас си постављен на вишем ступњу него што си до сада био, пастир словеснога стада. Пастир је незамислив без штапа у рукама, зато предајемо теби сада овај владичански жезал као симбол пастирске власти, не да њиме строгошћу руководиш своју паству, него да ти ово буде потпора у твојим напорима. А ти, угледај се на светог апостола Тимотеја, коме његов учитељ свети Павле поручује да пасе стадо Божије љубављу, смирењем, кротошћу, и пре свега да буде пример стаду својим животом, својим смирењем, својом кротошћу, својим трпљењем. Нека Господ и тебе укрепи на томе путу да истрајеш до краја живота свога. Амин“.

Ово свештено литургијско сабрање завршено је многољетствијем које је народ отпојао епископу Артемију и новом хорепископу Максиму.

Уследила је трпеза љубави за све присутне коју је припремило братство манастира Светог Јована крститеља.

За време трпезе љубави верном народу су се, пригодним кратким беседама, обратили сва тројица архијереја: Артемије, Николај и Максим. Пригодну реч, у име монаштва епархије, произнео је и протосинђел Дамјан. После свог обраћања, уручио је Владици Максиму заједнички поклон монаштва – икону Пресвете Богородице.

И овом приликом верни народ се песмом „Са Косова зора свиће“ још једном срдачном нити везао за најсветију српску земљу, истовремено се молећи Богу да ускоро раскине са ње окупаторско-глобалистичке окове.

Господ да услиши молитве народне а новом хорепископу новобрдском и панонском Г. Максиму да дарује дуг и миран живот, здравље и спасење, победу над видљивим и невидљивим непријатељима, и да га сачува на многе године! Амин.  

 

Кратка биографија хорепископа Максима (Новаковића)

 

Хорепископ Максим (Новаковић) је рођен 21. септембра 1981. године. На крштењу  добија име Миливоје. Рођен је и одрастао је на Косову и Метохији, у рударском насељу Кишница, недалеко од знамените Грачанице, у близини Приштине. Основну школу је завршио у Кишници, 1996. Прву приштинску гимназију (природно-математички смер) похађао је до рата 1999. године, када услед најезде НАТО трупа и шиптарских терориста скупа са породицом напушта Косова и Метохију и одлази као избегло лице у Баточину, код Крагујевца (Кишница је данас скоро сасвим етнички очишћена од Срба). У Крагујевцу завршава четврту годину средње школе у Првој крагујевачкој гимназији, 2000. године. Исте године уписује Православни богословски факултет Српске православне цркве у Београду.

Након завршене прве године факултета 2001. године одлази у манастир Сопоћани као искушеник. Замонашен је 2004. године од стране надлежног епископа и духовника обитељи Артемија. Рукоположен је за јерођакона 2006. године, за јеромонаха 2009. године. У чин протосинђела узведен је 2013. године, а у чин архимандрита 2015. године. У периоду од 2002. до 2006. године, боравио је, на послушању, наизменично у епископском двору у Грачаници и у манастиру Сопоћани. На уписаном факултету дипломира је 2007. године из предмета Православна литургика, на тему „Литургијско богословље оца Јустина Поповића“.

Поред ревносног труда у стицању теолошког знања, у манастиру се ревносно труди и у обављању свих наложених манастирских послушања.  Својим теолошким знањем и монашким трудом даје велики допринос оживљавању и неговању издавачке делатности сопоћанског манастира. При свему, не живи по својој вољи, него по саветима и благословима свог духовног оца и Епископа Артемија. Љубав, поверење и послушање према свом старцу су три најсветлије врлине Владике Максима. Оне су га, понајвише, и узвеле на преузвишено епископско достојанство.

У периоду удара на Епископа Артемија и епархију рашко-призренску 2010. године, скупа са монасима који су остали верни свом канонском епископу и духовнику Артемију бива избачен из свог матичног манастира, а касније, заједно са Епископом Артемијем, депортован ван граница Епархије, од стране припадника шиптарске полиције и нелегалних власти на Косову и Меотхији, као и органа МУП-а Републике Србије.

У животу и раду Епархије у прогонству бива задужен за оснивање и васпостављање катакомбног манастира Свете Тројице у Кули, у Бачкој, којег је настојатељ, као и за капелу светог пророка Илије у Младенову, такође у Бачкој, свакако и за духовну опскрбу и старање о свим парохијанима на подручју Вовјодине и шире. Учествовао у оснивању катакомбног манастира Свих Светих Срба, у Бечу, где је око годину дана вршио дужност настојатеља.

Главни је уредник званичког епархијског гласила, богословског часописа Свети Кнез Лазара и члан је уређивачког одбора листа Православни глас. Написао на стотине чланака и краћих радова везаних углавном за борбу против јереси екуменизма и борбе против урушавања православне вере и Српске православне цркве под налетом ове духовне пошасти.

Члан је Епархијског савета епархије рашко-призренске и косовско-меотхијске у прогонству, као и Свесрпског националног већа, организације Срби на окуп.

За хорепископа новобрдског и панонског изабран на седници Епархијског савета којом је преседавао епископ рашко-призренски и косовско-метохијски у прогонству Артемије, 23. јуна 2015. године. Хиротонисан је за хорепископа новобрдског и панонског, 30. августа 2015. године у манастиру Светог Јована Крститеља у Љуљацима.

Протосинђел Наум

 

 

 

Фотогалерија са наречења

Фотогалерија са Хиротоније