Почетна / ПОДСЕЋАЊА / Подсећање: Свакодневна искушења на Косову

Подсећање: Свакодневна искушења на Косову

Print Friendly, PDF & Email

ГЛАСНИК КиМ број 146, 31. јануар 2003. године

Епархија рашко-призренска осуђује напад на српски аутобус код Вучитрна

МЕЂУЕТНИЧКА МРЖЊА И НЕТОЛЕРАНЦИЈА ОДВЛАЧЕ КОСОВО ДАЛЕКО ОД ЦИВИЛИЗОВАНОГ СВЕТА И ДЕМОКРАТИЈЕ

Грачаница, 27. јануар 2003.

Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска најоштрије осуђује јучерашње каменовање аутобуса са српским избеглицама које су биле у посети гробљу у Вучитрну.

Епархија апелује на УНМИК и КФОР да обезбеде сигурност за све грађане Косова и Метохије без обзира на њихову етничку или верску припадност.

Као друштво које је дубоко засновано на етничкој дискриминацији и нетолеранцији према Србима и мањинском становништву, Косово све више одвлачи цео регион од европских интеграција и демократије. Учестала скрнављења хришћанских споменика и напади на људе који посећују гробове својих ближњих показују запрепашћујући недостатак културе и поштовања према основним људским и хришћанским вредностима.

 

НЕУСПЕО ПОКУШАЈ УСПОСТАВЉАЊА ПУНКТА КОСОВСКЕ ПОЛИЦИЈЕ У СЕВЕРНОЈ МИТРОВИЦИ

 Грачаница, 24. јануар 2003.

Информативна служба ЕРП КИМ из добро обавештених извора у Северној Митровици сазнаје да је данас покушано постављање пункта Косовске полиције (КПС) у Северној Митровици у непосредној близини главног моста, а уз подршку војника КФОР-а, што је изазвало спонтано окупљање и протест Срба. После вишечасовног протеста припадници КПС-а су одустали од првобитне намере постављења пункта.

СНВ такође сазнаје да су по наредби шефа УНМИК-а Михаела Штајнера постављене 3 камере у центру Северне Митровице као још један вид притиска на Србе. Српско национално веће сматра да је данашњим покушајем постављања контролног пункта КПС демонстрирана јасна намера да се настави са притиском и стратегијом уношењем немира међу преосталим Србима у Митровици.

Данашњи покушај постављања пункта Косовске полиције се међу Србима Северне Митровице такође доживљава као провокација која је требала да изазове инцидент између српских демонстраната и УНМИК полиције и тако амортизује последице прекључерашњег албанског терористичког напада на зграду Регионалне УНМИК полиције у Пећи, изјавила је за информативну службу ЕРП КИМ Др Рада Трајковић, која је данас боравила у Косовској Митровици.

Српско национално веће апелује на српски народ Косовске Митровице да остане уздржан и не подлеже провокацијама, али истовремено да покаже одлучност у заштити својих виталних интереса.

Епархија рашко-призренска и СНВ КИМ најоштрије осуђују терористички напад у Пећи.

 

КФОР обавештава Епархију рашко-призренску да ће до даљњег штитити све угрожене православне цркве и манастире

 Грачаница, 23. јануар 2002. год.

Православна Епархија рашко-призренска данас је примила обавештење од команданта снага КФОР-а, генерала Фабија Минија да је до даљњег замрзнут процес уклањања заштитних пунктова око угрожених православних цркава и манастира на Косову и Метохији. Према обавештењу које је стигло из команде КФОР-а, мировне снаге ће и даље штитити православне цркве и манастире. То се, каже се у саопштењу, односи и на цркву Св. Илије у Подујеву, пошто је недавно из кругова УНМИК-а незванично пристигла информација да ће војни пункт бити уклоњен.

Пре два месеца, италијанска агенција АНСА обавестила је јавност да ће КФОР штитити само неколицину најважнијих историјских споменика док ће преостале цркве остати без сталне заштите КФОР-а због смањења броја војних снага. Ова одлука изазавала је веома бурну реакцију Епархије рашко-призренске и том је приликом епископ Артемије изјавио да за Цркву не постоје мање или више важне богомоље, већ да су оне све пред Богом једнаке. Истовремено, ова информација је протумачена као индиректно охрабрење албанским екстремистима да слободно наставе са уништавањем православног духовног и културног наслеђа, које је на просторима Косова и Метохије већ досегло невиђене размере.

Најновија одлука КФОР-а да и даље штити православне цркве и манастире по досадашњем режиму заштите представља охрабрујући моменат који показује да је над вишим стратегијским интересима преовладало схватање реалне ситуације и потреба на терену.

Погоршање безбедности и све већи број оружаних напада на Косову и Метохији потврђују да је снажно присуство КФОР-а и те како потребно ради очувања сигурности свих грађана. У условима потпуне незаштићености за Српску Православну Цркву и српски народ КФОР остаје као једина поуздана заштита од екстремизма и насиља албанских екстремиста.

 

Владика Артемије: Неслога раздире државу

Владика позвао на међусрпско помирење

Грачаница (Срна) – Време светог Саве у много чему подсећа на данашње – и тада је унутрашња неслога међу браћом раздирала младу српску државу, констатовао је јуче у Грачаници епископ рашко-призренски Артемије, говорећи на свечаној академији поводом Савиндана.

Он је упозорио да је данас српска држава, стицајем околности и нечијом погрешном политиком, доведена у стање бити или не бити.

„Видимо поново тај унутрашњи раздор, пре свега у врховима наше власти. И сада, као и тада, многе опасности надиру споља на српски народ и државу“, рекао је владика Артемије.

Владика рашко-призренски сматра да „нам је сада него икад пре потребан миротворачки дух светог Саве, јер у врховима власти и народу постоје толике поделе и трвења“.

„Време је да поново имамо и окупимо се око миротворачког духа Светога Саве“, поручио је владика Артемије.

  

Медрговац крај Подујева, једино преостало српско после доласка међународних снага

МИ ЗНАМО ДА ЈЕ ОВО И ДАЉЕ СРБИЈА

Ви сте нам први Срби који нам долазите са косовске стране од доласка ове стране војске. Из праваца Подујева и Приштине преко бројних албанских села тешко је замислити да Србин може безбедно да прође и дође до ових наших гудура и у ову недођију. Ако Србин крене Лабским крајем сигурно је и данас ставио главу у торбу. Нас је овде заштитила и сачувала Србија. Боље да кажем општина Медвеђа. Овом причом нас дочекује најстарији мештанин јединог преосталог српског села Медрговац у општини Подујево 87-годишњи Тодор Цицмил.

Дубоки трагови гума Кфорових возила у снегу и блату говоре да и до овог села долазе страни војници. У три махале Медрговца у тринаест домаћинстава живи 23 становника, углавном старих. У средишњој махали, где су четири српске куће, налази се мала база чешког Кфора у којој је стално најмање двадесетак војника.

– Срби из Орлана, Подујева и других места са Косова пролазили су тог јуна 99. преко нашег села за Србију, а ми смо одлучили да не идемо. Тако смо чекали ове безбожнике као овце нож. Иза нас смо имали државу Србију а према Косову само албанска села и Албанце. Дошли су брзо и страни војници па је наш опстанак био још сигурнији – наставља старина Тодор.

Три махале српских домаћинстава у Медрговцу удаљена су један од друге више од пола километра. У Медрговцу је и тридесетак кућа Албанаца, али су она у другом делу, на западној страни планине.

-Живимо као животиње у резервату и са тоталном изолацијом од Косова и Метохије. Једини излаз нам је према 20 километара удаљеној Медвеђи која нас је од првог дана помагала и ставила у заштиту као да припадамо њиховој општини. По томе се и види да је и Косово Србија. Захваљујући Медвеђи село је опстало. Ето, пре годину дана из правца Медвеђе асфалтиран је пут дуг километар и по до Медрговца, до саме административне границе, па сада смо се приближили и Србији и Медвеђи – каже Момчило Ивовић, који ради у Куршумлији, али сваког викенда посећује остареле родитеље у селу. У Медрговцу су остали само стари. Албанци су заузели сеоску школу па су српска деца морала да наставе школовање у Куршумлији, Медвеђи или другим суседним школама у Србији где Медрговчани имају родбину.

– Од доласка Кфора Албанци су запалили само две српске куће а било је и неколико случајева крађе крупне стоке. Сада нам највише уништавају и краду шуме. Оскрнавили су нам и сеоско гробље. Све је то Кфор евидентирао и забележио, али до сада још нико није ухапшен нити је одговарао за ова недела – каже Момчило.

Албанци су јуна 1999. године посекли бандере за струју које су водиле према српским махалама па су Срби више од пет месеци били без струје. Онда су чешки војници поставили нове бандере и успоставили струју за село. Мештани кажу да одржавају добре односе са чешким војницима који им помажу и штите их.

– Све до краја прошле године чешки војни лекар је обилазио, прегледао и давао медицинску помоћ болеснима у селу. Сада понекад дође лекар из Медвеђе или ми одемо тамо за лекарску помоћ – каже Милош Спасић.

Самохрана 68-годишња Милица Сарић каже да јој Кфор месечно даје 34 евра, „за брашно, со и шећер“. Иако је село на великој надморској висини мештани говоре да овде успева све добро: пшеница, кукуруз и кромпир али да су најбољи терени за узгој стоке.

– Живимо од мало оваца и крава. У оваквој ситуацији толико и можемо – казе Мара Ивовић.

З. В. Влашкалић

 

Манастир Свети Архангели код Призрена без струје

Како платити рачуне

Призрен, Београд – Братство манастира Свети Архангели код Призрена због неплаћених рачуна већ другу недељу живи без струје. Према речима игумана Германа (Вучићевића), струју на Косову и Метохији нико није плаћао од доласка међународне мисије средином јуна 1999. године и сад су почели да пристижу нагомилани рачуни, за које манастири на Косову и Метохији тешко могу да обезбеде средства, јер су остали без извора прихода.

– Није проблем да пронађемо новац и да платимо 5.000 евра колико дугујемо за струју. Службеници локалне Унмикове канцеларије за мањине у Призрену рекли су нам да би, ако прихватимо да платимо, висина рачуна могла да буде умањена. Али, проблем треба трајно решити. Струју треба и убудуће плаћати, а ми смо остали без извора прихода и наших верника, тако да ћемо опет упасти у дуг. Са друге стране, сви српски манастири на Косову и Метохији, према ранијим прописима које је Унмик наследио, регистровани су као правна лица, тако да користе индустријску струју која је четири до пет пута скупља од електричне енергије за домаћинства – објашњава игуман Герман.

Манастир Свети Архангели (14. век), задужбина цара Душана, после 550 година од рушења обновљен је 1995, а прошле године обележио је 650. годишњицу постојања. Један од монаха из овог братства Харитон (Лукић) отет је одмах по доласку Кфора. Његово обезглављено тело пронађено је после годину и по дана и сахрањено у манастиру Црна Река.

Ј. Тасић

 

Под окриљем будванског неба

САН О ПОВРАТКУ НА КОСМЕТ

Будва, јануара 2003

„Господине генерале, ово је мој позив успаваном свету и сили која је притисла моју земљу, моје Косово и Метохију, а Ви је предводите. Српкиња сам, мајка троје деце, професор српског језика и књижевности. Песникиња. Живела сам и радила у Приштини у јединој српској школи на Косову и Метохији, „Ацо Маровиц“. Одгајана сам уз Шекспира и Пушкина, Достојевског и Ћосића. Разумела сам и оправдала Хамлетову борбу. Сада сам прогнана, изненађена безумљем шиптарског терора. Само три недеље сам издрзала под Вашом слободом“.

Ово је део писма песникиње Браниславе Вујачић, које је она упутила генералу Мајклу Џексону, команданту Кфора на Космету пре две и по године. Живела је у Приштини. Сада, нада се, привремено је са породицом у Будви.

Рођена сам у Поповцу код Параћина пре 54 године. Студирала сам Филолошки факултет у Приштини. У њој сам остала да радим. Удала сам се и изродила троје деце, кћерке Јелену и Милицу и сина Марка – каже ова скромна жена, која се поезијом почела да бави у гимназијским данима.

У студентско доба добила је награду „Лазар Вучковић“. Било је то још 1972. године. До сада је објавила три збирке песама, „Додир лета“ (1972), „Пробуђени путеви (1975), а недавно је у издању НУБ „Иво Андрић“ из Приштине објављена збирка „Усмерење пута“, а припрема нову збирку „Песме за Јефимију“. Њу пише у Будви.

Поезију је тешко писати, али ја је и даље пишем. Овде, у Будви, моја породица и ја смо лепо прихваћени и захвална сам свим Будванима, али себе и даље видим као расељено лице, везано за Космет. Космет носим у срцу.

Међутим, стварност ме је одвојила од Космета, али нада у мени не престаје, да ћу поново бити тамо. Живели смо у улици Патријарха Данила 17. А 26. јуна 1999. године, уочи Видовдана, напустили смо Приштину. Ништа нисмо успели са собом да понесемо из стана. Остале су нам на зидовима иконе Светог Николе и Богородице Дечанске за којима и данас највише жалимо. После пет дана пошто смо стигли у Будву, јављено нам је да је Албанац обио наш стан и уселио се у њега. Кажу да је тамо и данас – завршава своју исповест Бранислава Вујачић, бришући сузе са свог лица.

Станко Паповић