Почетна / ЕПИСКОП / Обраћања, Текстови / Божићна посланица 2015.

Божићна посланица 2015.

 

 

 

 АРТЕМИЈЕ

ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ
ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП
ЕПАРХИЈЕ РАШКОПРИЗРЕНСКЕ
У  Е Г З И Л У
Српске православне цркве

Монаштву, свештенству и верном народу
Сверадосни поздрав

МИР БОЖИЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ!

 

„Христос се рађа. Славите Га;

Христос (долази) с неба, сретните га…”
(Ирмос прве песме канона)

Тај сусрет са новорођеним Богомладенцем Христом, ставља нас, браћо и сестре, пред духовно огледало у коме видимо и сагледавамо не своје лице, него лице и историјски ход читавог рода људскога. Та слика није ни мало весела и још мање пожељна. На тој слици се јасно сагледавају сви падови, ужаси и трагедије човека и човечанства. Зато Христос и долази да спаси човека од свих тих ужаса. И зато, долазак Његов тако радосно дочекујемо и славимо.

Погледајмо мало свет пре Христа, и без Христа. У свакој епохи, посебно у моментима великог духовног и материјалног назадовања, сусрећемо многе  личности, разних струка и звања, философа и научника, књижевника и песника, војсковођа и револуционара, који себе истичу као спасиоце и усрећитеље човека, најављујући један нови свет (НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК) у коме неће бити места за старе невоље и страдања. Такве „усрећитеље” човечанства имали смо и у нашем Српском народу. Није тако давно било када је читавом Србијом одјекивало гесло и парола: „нема повратка на старо”. Свуда се истиче „борба” за права човека, права детета, чак и за права животиња, али пут до тог „права”, исти ти назови усрећитељи, натапали су и натапају крвљу људском, калдрмили и поплочавали костима и лобањама стотинама хиљада и милионима невиних људских бића, па чак и мале, још нерођене деце.

Није било мало случајева када су поједини и различити радикални покрети успевали, на један или други начин, да завладају појединим народима. Довољно је погледати само прошли двадесети век па да свима буде јасно кроз какву смо голготу прошли и у какав смо безизлаз стигли. Шта нам се десило са нашим Косовом и Метохијом, нашим народом и нашим светињама тамо. Осврнимо се и погледајмо, свуда око нас пламте ратни пожари: у Ираку, Авганистану, Либији, Украјини, Сирији… Људи који су обећавали да створе рај на земљи, претварали су целу земљу у пакао.

Можда ће Вам, драга децо духовна, горње речи изгледати чудне, можда ћете се запитати зашто се о томе говори данас на дан највеће радости, када се у Витлејмској пећини родио Онај кога су пророци наговештавали, и Кога је анђео објавио пастирима у пољу, рекавши: „ Ево, јављам вам радост велику која ће бити свему народу, јер вам се данас роди Спас, који је Христос Господ”, а што потврдише хорови анђела који над њима појаху: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља” (Лк. 2, 10–14). Али, питаће неко: Зар иде да данас „када су се небо и земља сјединили”, када је Бог постао човек, „ када се сви Анђели веселе и радују на небу”, „ јер данас се Христос рађа у Витлејему од Пречисте Дјеве”, да ми вашу пажњу и поглед усмеравамо на таква ужасна страдања широм света, да се бавимо таквим и толиким (не)делима људских руку?

Да, браћо и сестре, о томе говоримо, и треба да говоримо, како би смо схватили да је рођење Господа нашег Исуса Христа дошло управо онда „када дође пуноћа времена” (Гал. 4, 4), у време највећег људског пада и пропадања. Дошао је Господ баш тада да донесе једну нову поруку свету, да даде сасвим другачији одговор за главни проблем човека, проблем смрти као последице греха, како нас учи свети апостол Павле, говорећи: „Плата за грех је смрт” (Рим. 6, 23) А грех, откуда грех? Грех је од Ђавола као узрочника сваког греха и сваког зла. То је та троглава аждаја, грех, смрт и ђаво, која је у својим канџама држала сав род људски од Адама па до Христа. Зато Син Божји постаје син човечији, рађа се као младенац, одраста међу људима, учи их вечним истинама о Богу и о човеку, страда од људи распет на крсту, васкрсава из гроба да би људима даровао живот вечни.

Сама слика Рођења Христовога сведочи како то Детенце, које повијено у пелене лежи у овчијим јаслицама, као у некој колевци, у једној пећини која подсећа на гробну раку, долази да уништи смрт и да обожи човека, да обнови лик Божји у човеку. По светим Оцима човек, иако је пао у грех и отпао од Бога, ипак није изгубио „икону Божију” по којој је саздан, није дакле изгубио почетни свој однос и сродност са својим Творцем. Лепота иконе Божје постоји сачувана у сваком човеку, иако је премазана катраном греха, те изгубила своју јасноћу, она је у њему ипак препознатљива. Управо, то обнављање Иконе Божије у човеку, и јесте истинско спасење човека.

Бог шаље новог Адама, Сина Свога Јединородног, да нико од људи не погине, него да „има живот вечни”. Син и Логос Божји узима целокупну људску природу, осим греха, јер грех и није саставни део те природе, него странац и уљез у људску природу. Христос прима стару људску природу и обнавља је. Прима тело људско да га обесмрти. Прима душу људску да би је осветио. Прима целог човека да би га обожио.

Начин оваплоћења представља суштину нашег спасења, али и један начин живота за сваког хришћанина. Живимо у овом свету који страда и пати и данас од последица човековог пада. Јер, човек је крив за сва зла у свету, јер он је увео грех у овај свет. Отуда циљ, задатак и чежња сваког верника јесте да прихвати овај свет и да га принесе оваплоћеном Логосу, да га Он освети као што су Мудраци са Истока принели Богомладенцу дарове: злато, ливан и смирну. То, браћо и сестре, чинимо на свакој божанској Литургији, приносећи хлеб и вино, да бисмо после призива Духа Светога, примили Тело и Крв Христову, приносимо наш стари живот да бисмо добили нови у Царству Небесноме. Дужни смо да то чинимо свакодневно, сваки за себе посебно, и сви скупа као црквено тело, приносећи као дар Богомладенцу Христу све наше муке, невоље и страдања, да их Он олакша, орадости и исцели.

То посебно важи за нас, драга децо духовна, који ево по пети пут дочекујемо овај светли празник по нашим скромним катакомбама, „као незнани и познати, као они који умиру и ево живимо, као кажњавани али не убијени, као жалошћени а увијек радосни, као сиромашни а многе богатећи, као они који ништа немају а све поседују” (2. Кор. 6, 9-10). Зато за нас, који се трудимо да следимо Господа Христа, празник Његовог рођења, празник очовечења Сина и Логоса Божјег, представља почетак уједињења свих и свега. Нествореног и створеног бића, неба и земље, анђела и људи, старог и новог, „јер се данас ради нас роди Детенце младо, – превечни Бог” (Кондак).

Прослављајући и ове године рођење на земљи Спаситеља света, треба да знамо да Господ наш Исус Христос увек пребива са Црквом Својом и у Цркви Својој, дарујући нам све оно што је потребно за наше спасење. Ми то гледамо и доживљавамо из године у годину. Све је више оних који препознају Истину Божју, који сагледавају сву пагубност јереси Екуменизма и зато прилазе и испуњавају наше скромне катакомбне богомоље. Нарочито нас радује што је све више младих и деце који осећају да је Божић по преимућству дечији празник, јер је Богомладенац њима најближи, а и они Њему најдражи.

Божић је празник живота, празник рађања и обнављања како сваког појединца, тако и нације. Отуда је Божић и опомена онима који, помрачени грехом, убијају нерођену децу своју, и тиме постају највећи непријатељи себи и своме народу. Нека би Витлејемски Богомладенац просветио све нас да останемо и будемо у служби живота, а не у служби и власти смрти.

У овој духовној радости, браћо и сестре, желимо да вам честитамо наступајућу нову 2016. годину, са молитвеном жељом да нам она буде од Бога благословена, да нам донесе више мира, слободе и правде међу људе на земљи, како би се током целе године трудили само у ономе што је Богу мило и драго, а избегавали све оно што од Бога удаљује и од Бога одводи.

Призивајући благослов Божји на све вас, децо наша духовна, поздрављамо вас поздравом вечне радости

 

МИР БОЖИЈИ!


ХРИСТОС СЕ РОДИ!

 

Ваши молитвеници
пред Витлејемским Богомладенцем
+Епископ АРТЕМИЈЕ
Предстојатељ ЕРП у егзилу

+Хорепископ старорашки
и лознички – НИКОЛАЈ

+Хорепископ новобрдски
и панонски – МАКСИМ

О БОЖИЋУ 2015. године.