Почетна / ЕПАРХИЈА / Часопис "Свети Кнез Лазар" / Избор Текстова / Родољуб Лазић: Поводом изјаве цариградског патријарха Вартоломеја

Родољуб Лазић: Поводом изјаве цариградског патријарха Вартоломеја

Print Friendly, PDF & Email

Извор: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 1998, БРОЈ 1 (21), СТРАНЕ 159-160

Залагање за прекид чланства Православних Цркава у Светском (=Екуменистичком) савету цркава Патријарх Цариградски г. Вартоломеј означио је, у интервјуу за амстердамски лист „Трув“ као – „апсурдно“. Ко је против екуменизма, тај „по други пут разапиње Христа на крст“, каже овај православни Патријарх.

(„Светигора“, бр. 67, стр. 33-34)

Екуменизам проповеда да постоји много „хришћанских цркава“ које, свака на свој начин, носе у себи истину Христову, и да међусобним усаглашавањем у оквиру ССЦ (Светког савета цркава) треба да оформе једну Цркву. То је тзв. „теорија грана“ која чини теолошку потку екуменизма, док је modus vivendi за остварење јединства – „дијалог љубави“.

Зна се да велику већину у ССЦ чине различите протестантске денонимације које, на овај или онај начин понављају или развијају неку од јереси из прошлих времена. Дакле, по мишљењу екумениста (и патријарха Вартоломеја) не постоје јереси, него само различита учења (узведена на ниво „цркава“) која треба колико-толико усагласити. Ми, међутим, сматрамо да постоји само Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква (=Православна Црква), док су све остале „цркве“ у ствари заједнице које су, проповедајући јеретичка учења, отпале од Цркве. Црква се са овим заједницама не може ујединити, него се те заједнице, одрекавши се својих јеретичких учења, кроз покајање и анатемисање сваке, а нарочито своје јереси могу само присајединити (Православној) Цркви. Пошто је овакав православни став у супротности са основном екуменистичком „истином“ (о постојању много „цркава“ и о њиховом уједињењу путем „дијалога љубави“) јасно је да, по мишљењу екумениста, сви они који заступају такав став „по други пут разапињу Христа на крст“.

Но, ова колико груба, толико и неистинита тврдња екумениста не треба нимало да нас брине: са нама су сви Свети Оци и Учитељи Цркве, који су кроз историју на Васељенским и Помесним Саборима тадашња (а и данашња) јеретичка учења прогласили, вођени Духом Светим, за јереси (не за гране једне Цркве) и једне за другима од здравог ткива Цркве одсецали и аријанце, и духоборце, и несторијанце и монофизите и све остале, које данас екуменисти називају „различитим хришћанским традицијама“; са нама је Св. Максим Исповедник, који је одбио заједницу са „граном“ монотелита, до мученичке кончине јасно и гласно исповедајући да су они јеретици; са нама су и св. Иринеј Лионски, св. Василије Велики, св. Јован Златоусти, св. Сава Освећени, св. Јован Дамаскин, св. Марко Ефески, св. Григорије Палама и многи други свети Оци који су непоколебиво ревновали за чистоту православне вере разобличавајући погрешна и накарадна учења. Зато нека патријарх цариградски Вартоломеј буде доследан, па нека и за њих, као и за нас, каже да су таквим својим анти-екуменистичким ставом такође „по други пут разапињали Христа“.

Толико о „поновном разапињању Христа“. А што се тиче „апсурдности“ напуштања ССЦ тиче: ако знамо да се у црквена богослужења током заседања Скупштина ССЦ (нпр. Камбера 1991.г.) незазорно укључују пагански обреди и ритуали; да се на појединим скуповима под окриљем ССЦ пропагирају и штите права тзв. „мањинских заједница“ (феминисткиња, хомосексуалаца и других); да поједине чланице ССЦ рукополажу жене за бискупице и пасторице; да естаблишмент ССЦ подстиче зближавање и са осталим светским религијама, јер и тамо тобоже „дише Дух Свети“ итд. – Није ли сасвим јасно да је сведочење Православне Цркве у ССЦ за 50 година постојања ове организације доживело потпуни фијаско, да је зрно истине пало на каменито тле не родивши никакав род, те да је збиља апсурдно, али не напуштати, него остајати даље у ССЦ. То су (за сада) схватиле Јерусалимска, Грузијска и Српска Патријаршија. Очекујемо да ће њихове светле, Богонадахнуте примере следити и остале Помесне Православне Цркве, и да ће, не осврћући се, напустити свејеретички Содом и Гомор. Одговорност Цариградске Патријаршије је највећа. Прво стога што је цариградски патријарх (још увек) први по части међу православним поглаварима, па би његова изјава у том смислу несумњиво убрзала процес напуштања Помесних Православних Цркава из ССЦ. Друго стога што је управо Цариградска Патријаршија (Енцикликом из 1920.г.) и отворила „Пандорину кутију“ екуменизма међу православнима, па би био ред да она ову екуменистичку саблазан и оконча.

Тешко је не разумети речи: „Човека јеретика по првом и другом саветовању клони се, знајући да се такав изопачио и греши; самога себе је осудио“ (Посланица Титу, 3, 10, 11). Још је теже разумети како то да их првочасни православни поглавар не схвата.