Др Миодраг Петровић: Саборска одлука о Епископу Артемију

Дешавања у вези са питањем „случај Артемије“ дугогодишња су, бременита и мало коме непозната. У томе се исувише далеко стигло тако да сада више треба размишљати о изазваним последицама него о измишљеним узроцима тог случаја. Јер, о узроцима су више мислили утицајни појединци из црквених и политичких кругова. Овима, као утицајним, спонтано су се придруживали људи који су им подређени, не размишљајући тада довољно о могућим штетним последицама од тога, како по Цркву тако и по Државу, с обзиром на болно питање судбине Косова и Метохије. А то питање се, стицајем многих неповољних околности, неминовно преламало и преко плећа епископа Епархије рашкопризренске, др Артемија. Силом наметнутих политичких и дипломатских решења у вези са Косовом и Метохијом, а на штету Срба, као у кључалом казану нашао се и епископ Артемије. У тако сложеним и тешким околностима било шта и било како да је предузимао, држећи се аутономних, црквеним канонима загарантованих, архијерејских права, неизбежно је било да са једне или више страна наиђе на осуду. У тој и таквој дубљој позадини треба тражити праве узроке за сва поступања утицајних политичара и црквених људи, као и за све црквене одлуке и казне до сада изречене против епископа Артемија.

Оно што је таквим одлукама и казнама изазвано нагони нас да сада, са разлогом, више размишљамо о последицама, а мање о узроцима „случаја Артемије“. Последице су бројне и веома штетне не само по Цркву него и по Државу.

Којом од последица изазваних донетим одлукама Светог архијерејског синода, двају администратора Епархије рашкопризренске и, најзад, Светог архијерејског сабора може Српска православна црква да се похвали?

• Драстичним смањењем броја свештених и монашких лица у тој црквеној области?

• Изјавом верника у тој епархији и ван ње да их раздор међу епископима одвраћа од вере, што се и преко телевизије преноси?

• Мешањем полиције у поредак и живот Цркве?

• Опште стеченим утиском да је црквеноканонско право мањкаво и недовољно за доношење правичних одлука, па је због тога неизбежно призивање физичке силе како би се те одлуке спровеле у дело?

• Непоштовањем, односно неспровођењем редовног црквено-канонског и уставног поступка при изрицању казнених мера?

• Упорношћу тужитеља, изазваном нетрпељивошћу до уништења?

• Небригом да се сваком човеку приступа душебрижнички, лекарски спасоносно, а не утркивањем у оптужбама за које можда нема довољно стварног покрића?

• Благонаклоним гледањем на истурање нестручних званих „верских аналитичара“ да довијањем, односно Цркви несвојственом комбинаториком, импровизовано и необјективно, понекад чак и у пророчком стилу, обавештавају јавност о битним црквенодуховним питањима?

• Препуштањем да на црквени живот пресудно утичу самозвани стручњаци за црквено право и, што је још горе, предводници у демонстративном кршењу непрекршивих правила црквених Отаца?

• Методом да се најпре преко грађанских гласила јавног обавештавања створи слика о оптуженоме и кривицама што му се непроверено приписују, све са циљем да лакше прође унапред позната коначна црквена одлука?

Зашто се, због свега тога, не омогући епископу Артемију да у редовном црквеносудском поступку, у складу са Свештеним канонима и Уставом Српске православне цркве, одговори на оптужбе? Црквено канонско право је писано у духу човекољубља и братољубља. По бризи о човеку, оно умногоме надмашује чак и оне најсавршеније грађанске законе данас цивилизованог света.

У „случају“ око епископа Артемија, дакле, уколико би се непристрасно применило црквеноканонско законодавство, не би било подела међу епископима, свештенством, монаштвом и верницима; не би се потезало за полицијом; не би се за испомоћ користиле импровизоване услуге „црквених аналитичара“. Ако се утврди да је заиста крив, верујући народ ће то разумети и никаквих, вероватно, подела или раздора по том питању не би било. Владао би мир и канонски поредак у Цркви. А Држава не би имала разлога да се уплиће у црквени живот. Избегли би се гнев и осуда од стране грађана због таквог њеног уплитања. Овако се и од нецрквених људи чује уверење да се у „случају Артемије“ у дубљој позадини ради о политичким више стварима, а мање о црквеним суштинским питањима.

Редовни црквеноканонски и уставни поступак у случају око епископа Артемија није спроведен вероватно из бојазни да се оптужбе, изречене против њега, неће потврдити као основане. При таквој сумњи или сазнању, негодовање тужитеља траје и пројављује се кроз нове оптужбе и претње, које се протежу чак и на свакога онога ко се усуђује да га правда. Мржња и жеља за осветом и понижењем до потпуног уништења било ког човека, представља тешко обољење од којег човекомрзац сам мора да се лечи; други од тога не може да га излечи.

Али на редовни црквенокански поступак и евентуално преиначење већ донетих исхитрених одлука против епископа Артемија одговорни и не помишљају. Последња саборска одлука у новембру 2010. године, којом је Епископ противно свештеним каноима низведен у раван монаха, није донета једногласно. Од присутних епископа на Сабору, седморо их је било против и шесторо уздржаних. Пошто се јавно саопштава, и пренаглашава, чињеница да су на крају ипак сви епископи потписали такву одлуку, неко ће се ту замислити – да ли подједнаку вредност могу да имају потписи вољно и невољно потписаних епископа? Не толико у очима људи колико пред Богом. Зато се оправдано намећу неколика важна питања, као на пример:

• Је ли при таквој разједињености епископа могло да се у Сабору каже оно што је за Апостоле важило: „… испунише се СВИ Духа Светога, и говораху ријеч Божију са смјелошћу“ (Дап 4, 31), или: „Јер угодно би Светоме Духу и НАМА…“ (Дап 15, 28).

• Је ли при таквој разједињености епископа у Сабору могло да се помисли на смисао праксе коју су, са разлогом, увели Оци на Васељенским и Помесним саборима, а то је – да сваки од њих у једнини потписује саборске одлуке овако: „Одлучивши потписах“ (следи име и назив епархије). Ово зато што пред Богом нема колективне одговорности. Пошто је при доношењу одлуке о епископу Артемију било и других саборских одлука, епископи који су били против његовог низвођења на степен монаха требало је, приликом потписвања, то и да назначе, без чега се оставља утисак да је по том питању постигнуто јединство са Духом Светим, а није.

Ако се уз све то има у виду и канонско начело о томе да се за кривице саборска одлука доноси „ПОШТО СЕ САСЛУША ОКРИВЉЕНИ“ и, што је вeома важно, у његовом „ПРИСУСТВУ“ (канон 1. и 2. Седмог помесног сабора у Цариграду 394. године, в. Пидалион, Атина 1886, стр. 375-376), али и то да се епископ не низводи на степен монаха, сходно наредби Отаца Десетог помесног сабора у Цариграду 879. године, који у 2. канону наглашавају: „…Установљујемо да надаље неко ко је уврштен у архијерејски и пастирски каталог не низводи себе на место оних који се паствују и кају. Уколико се пак неко усуди да то учини, после изрицања и разјашњења овде саопштене одредбе, тај, лишивши себе архијерејског чина, нека се не враћа више на пређашње (достојанство) које је таквим поступком поништио“ (Пидалион, стр. 296-297; уп. Н. Милаш, Правила Православне цркве, књ. II, Нови Сад 1896, стр. 295-296); ако се, дакле, све то има у виду, онда се оправдано поставља питање канонске ваљаности последње саборске одлуке о низвођењу епископа Артемија на степен монаха. Такво низвођење води изругивању епископског достојанства.

Смисао наведеног канона не своди се искључиво на забрану појединцу епископу да себе низведе у раван монаха. Црквени Оци тим каноном, у ствари, дају до знања да нико, па ни Сабор архијереја не може тако нешто да учини. Јер, уколико би се радило о кажњавању кривца епископа, таквоме место није међу монасима; он у том својству увек важи за потенцијалну опасност по црквени поредак. Уколико би Сабор архијереја, дакле, и хтео себи да припише такво недопустиво право, то би водило у апсурд по којем је он (Сабор) тај који се низвођењем епископа у монаха шегачи са ЕПИСКОПСТВОМ као узвишеном црквеном установом.

Тумачећи наведени канон, Светогорци Агапије и Никодим забрану низвођења епископа на степен монаха доводе у раван канонске забране да епархијски епископ подноси оставку (исто, стр. 297), јер и подношење оставке је вид ниподаштавања епископског достојанства.

Али не ради се више ту искључиво о епископу Артемију као јединки, него је уопште реч о изузетно важној и узвишеној црквеноканонској установи која се зове ЕПИСКОПСТВО. Према томе, на његове тужитеље пада тешка одговорност за исхитрено и противно канонима омаловажавање те установе. Ово тим пре што „случај Артемије“ почива још увек на оптужбама само. Морало је да се иде до краја, а то значи да се оптужбе детаљно и непристрасно провере, потврде и јавности обзнане. Без таког поступка остављен је простор за озбиљне сумње, које и јесу, у ствари, семе раздора у црквеној плироми. Терет одговорности за такво стање у Српској православној цркви не пада на невине, него на виновнике, и то одговорност превасходно пред Богом.

Ако се таква саборска одлука, изречена против епископа Артемија, сматра коначном и неопозивом, без икакве могућности да буде преиспитана, и ако упорно треба истрајавати на омаловажавању епископског достојанства, онда за утеху, Бога ради а не људи, нека се чују речи псалмопевца Давида: „Једни се хвале колима, други коњима, а ми именом Господа Бога својега. Они посрћу и падају, а ми стојимо и не колебамо се“ (Пс 20, 7-8). Јер моћ Цркве Христове не почива на утеривању страха у њене чланове, ни на упливу политичара или призивању полиције у помоћ, већ на Јеванђелској и Светоотачкој ИСТИНИ, без које су љубав и јединство међу хришћанима, у ствари, ЛИЦЕМЕРСТВО.

Плод таквог лицемерства је мешавина и прихватање „многих истина“, оличених у „многим хришћанским црквама“ које, обједињене, чине ЕКУМЕНИЗАМ. Данас није мали број међу члановима Православне цркве оних који себе хоће што пре да виде у том таквом сливу различитих хришћанских, па и нехришћанских, вероисповести. Али ти противрече учењу исказаном у СИМВОЛУ ВЕРЕ о томе да верујемо: „У ЈЕДНУ, СВЕТУ, САБОРНУ И АПОСТОЛСКУ ЦРКВУ“; не у две или више. Основна одлика ЈЕДНЕ ЦРКВЕ је та што зна за један само ПУТ, за једну само ИСТИНУ и за један само ЖИВОТ (Јн 14, 6), тј. зна за ХРИСТА и Његову Јеванђелску науку коју су проповедали, протумачили и засведочили Свети Апостоли, правоверни Оци, Учитељи, Исповедници, и Мученици. Одступање од те ИСТИНЕ води у ЕКУМЕНИЗАМ, који је Свети Јустин Ћелијски са разлогом назвао – СВЕЈЕРЕС. Јер, Христос је глава ЈЕДНЕ ЦРКВЕ; није основао више цркава; недељив је. Та ЈЕДНА ЦРКВА се свакодневно моли за јединство и умножење правоверних људи.

Исту веру тог великог српског и свеправославног богослова, Светог Јустина Ћелијског, исповеда и његов ученик епископ Aртемије, због чега га и сматрају великом сметњом на путу ка захукталом екуменизму.

Пошто ће неко са гневом и осудом да ми приговори на ово што др Артемија и после саопштене саборске одлуке о његовом низвођењу са епископског достојанства на степен монаха називам епископом, дужан сам да за то наведем неке од разлога:

• Зато што свештени канони не дозвољавају да се епископско достојанство омаловажава на начин како је то учињено са њим;

• Зато што у историји Цркве Христове није мали број оних епископа који су се епископски понашали и после неканонски донетих саборских одлука о њиховом извргнућу; богослужили су, подржавани од правоверног народа Божјег, за шта Свети Јован Златоусти служи као изразити пример;

• Зато што код нас није дирано у епископско достојанство чак ни онда кад епископ јавно јеретички наступа, или недоличним животом саблажњава многи народ, што није тешко, ако треба, и доказати;

• Зато што је имао пуно канонско право и обавезу да Епархију рашко-призренску брани као невесту, не дозвољавајући да му буде истргнута и неканонски, за његова живота, предата на управу другоме;

• Зато што већу одговорност осећа пред Богом, него пред људима;

• Зато што у његовом веровању и живљењу много црквености има у строго православном духу;

• Зато што је од стране његових тужитеља изостало оно обавезно канонско братољубље у искрености;

• Зато што је својим полувековним свештенослужењем Српској православној цркви био од велике користи;

• Зато што је достојанствено и смерно епископски поднео сву лавину тешких оптужби, које још увек нису доказане;

• Зато што саборска одлука о његовом извргнућу није нашла потврду у душама правоверног народа Цркве Христове;

• Зато што су за заживљавање такве одлуке неопходне додатне присиле, претње, утеривање страха наспрам сваког верника који с правом тражи и очекује да се правично хришћански поступа.

А шта је оно о чему је требало његови тужитељи добро да размисле пре учесталог доношења одлука којима, како се показује, није у суштини постигнуто све што се желело. Јер, он богослужи и у складу са канонским учењем остаје доживотно у дубокој духовној свези са Епархијом рашко-призренском и косовско-метохијском.

Требало је, дакле, најпре предвидети ту евентуалност да се епископ Артемије заиста неће унедоглед повиновати неканонским одлукама, донетим у његовом одсуству, без прописаног црквеноканонског и уставног поступка и без доказаних, као истинитих, олако и исхитрено изречених оптужби.

При таквој евентуалности, требало је озбиљно размислити о могућим последицама, које нису морале бити изазване, као на пример:

• Да ће се око епископа Артемија свијати непредвидљив број верника;

• Да ће га подржати неко од епископа, не само из крила Српске православне цркве;

• Да му може прићи непредвидљив број свештених и монашких лица;

• Да му се могу приклонити и звани „старокалендарци“;

• Да ће свакако размишљати и о томе да му словесно стадо не остане без архипастира и др.

Је ли Српској православној цркви немогуће било да друкчијим, што ће рећи канонским, одлукама избегне настало стање?

Коме је од архијереја у Српској православној цркви потребно да се о њој ствара утисак као установи прогањања и кажњавања, а не љубави, мира, слоге и Царства Божијег на Земљи? Ако у „случају Артемије“ треба да превладава дух претњи и кажњавања, поставља се питање – где ће томе бити крај? Јер, са кажњавањем треба почети од епископа који су у сабору били против, или уздржани, наспрам одлуке (не само последње) против епископа Артемија, па све до оног обичног верника који слуша његове проповеди и учествује на богослужењима.

Али све што се збива, за наук треба да нам служи. По промислу и допуштењу Божјем бива и оно што се у Цркви догађа. За сваку недаћу или искушење мудри верујући људи умели су да кажу и запишу: „Због прегрешења наших допусти Бог…“, као и оно: „Нема греха који може да надвлада Божје човекољубље“. Поучен Божјим човекољубљем, и човек треба да постане човекољубив.

Миодраг М. Петровић
Научни саветник Историјског института САНУ, у пензији