Почетна / АУТОРИ / Хорепископ Максим / Хорепископ Максим: Екуменистички сусрет двојице верских поглавара на Куби

Хорепископ Максим: Екуменистички сусрет двојице верских поглавара на Куби

Print Friendly, PDF & Email

Од како је начелник једне посве профане институције, Одељења за спољашње послове Руске православне цркве, митрополит волколамски Иларион Алфејев, одсвирао својеручно компоновани концерт папи Бенедитку XVI, интензивно је компонована и прича за јавност о сусрету московског патријарха, екуменисте Кирила, са папом римским. Ових дана труд на том пољу уродио је плодом. Догодио се сурет патријарха Кирила московског и папе римског Франциска, на Куби, 12. фебруара, текуће године и том приликом потписана је заједничка Резолуција.

Како одмиче време скандалозна позадина овог сусрета и дешавања која су предходила и последовала њему, постаје све очитија за јавност. То „испливавање“ није спречио ни конспиративни приступ организатора овог сусрета, потпуно стран увек саборном и јавном карактеру деловања православних пастира, а својствен секташком менталитету лажне мистике и масонске прикривености, којом одише и јерес и стратегија деловања секте екуемениста, убачених у редове пастира Цркве православне. Тај конспиративни елемент у деловању екумениста показује колико је екуменизам стран етосу православне Цркве, која зна да „нема ништа тајно што неће бити јавно“ (Мк 4, 22; Лк 8, 17) и зна да се истина вере проповеда апостолски, а дела у складу са том истином пастирски, а то значи смело, отворено, јавно широм ваесељене. Из тог разлога да свака тајновитост у деловању црквених великодостојника улива сумњу у исправност онога што се чини прикривено од очију пастве, сакривено од сазнања, тиме и става и суда црквене пуноте. Екуменисти, као последоватељи своје јеретичке лажи, немају, нити могу имати благодатно осведочење исправности онога што чине у свом срцу, зато им њихова нагрижена савест налаже да прикривају себе и своја дела, своје посете папи, прошле и предстојеће, своје тајновите договоре, потписане акте, којима хуле на православно предање, вређају Бога, наружују светињу саборности, јединства и јединствености и вере и Цркве Христове, православне.

Овакав став прикривања екуменистичких потеза које повлаче архијереји Цркве православне, није стран ни српским епископима, међу којима се посебно истиче Иринеј бачки, који своје посете папи, у друштву митрополита Амфилохија, упорно прикрива, па још покушава да прикрије и само прикривање. Но, о таквима вечити песник живога Бога и истине Божје, свети пророк Давид, вели: “у замку, коју су сами наместили, ухвати се нога њихова.“ (Пс 9, 15).

Сад је, такође, очигледно да је функција Илариона Алфејева „православни“ пандан институцији у Ватикану, под називом Папски савет за јединство хришћана, на челу које је швајцарски кардинал Курт Кох, а која има један једини циљ – промовисање екуменизма по ватиканском моделу, тј. на основама очувања папизма. Својеврсни „министар“ спољних, а на самом делу екуменистичких, послова Руске православне цркве, Иларион Алфејев, се унаоколо хвалио лепом сарадњом са својим колегом-екуменистом, Куртом Кохом, дакле оба екуменистичка административно-бирократска тела, с обзиром да као институције представљају својеврсне паралеле, одлично функционишу, што показује плодна међусобна сарадња, особито ова на Куби.

Екуменизам као јерес извитоперује основне поставке православног догматског учења. Иста та извитопереност садржана је у ставовима и делању јерараха екумениста и њихових заведених следбеника. С обзиром да је екуменизам пре свега еклисиолошка јерес, па затим христолошка, такав теолошки нездрав приступ је особито споран у односу према Цркви, схватању појма Цркве, поимања и разумевања истог.

Сусрет москоског патријарха Кирила и папе Франциска јесте недвосмислени екуменистички акт, а то значи да је утемељен на теолошким основама екуменистичке јереси. Будући да је, безмало, сва делатност екумениста, у редовима савременог епископата Цркве православне, прожета екуменисичком јереси, скупа са овим сусретом и „Резолуцијом“ коју су патријарх московски и папа римски потписали, у покушају да их сагледамо у једино исправном контексту – православном, можемо само констатовати трагичну чињеницу: све оно што је утемељено на јереси екуменизма, јеретично је од почетка до краја, од врха до дна, без остатка и изузетка. Ову чињеницу недвисмилсено потврђује поменута „Резолуција“.

Сусрет је протекао екуменистички срдачно, помало бојажљиво и свакако језуитски подмукло. Зато је изабрана „далека Куба“, тзв. „неутрални простор“. Досадашња пракса екумениста, по узору на све јеретике прошлих и садашњих времена, цитирањем, боље рећи злоупотребом свештених, богонадахнутих цитата из Светога Писма, имају само један циљ – замаскирати јеретичку нарав, деловање и наук екумениста. Што не чуди, јер нема јеретика у историји Цркве који се нису користили Светим Писмом, боље рећи, који га нису злоупотребљавали, криво тумачили у покушају оправдања својих јеретичких заблуда. Следујући и том детаљу у деловању јеретика кроз историју Цркве, екуменисти потврђују, своју, већ очигледну, јеретичку нарав и застранелост. Ту исту праксу налазимо у заједничкој „Резлуцији“ папе и патријарха у Хавани. На почетак заједничке изјаве поставили су апостолске речи и литургијски благослов „Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа, да буде са свима вама“ (2. Кор 13, 13). Тиме су овом сусрету на један суптилни, прикривени, можемо рећи језуитски начин, дали молитвени литургијски призвук, иако је сваки вид молитвеног општења приликом овог екуменистичког „рандевуа“ негиран од стране московског патријарха, он се, ипак, догодио, очито, у прикривеној форми, али са истом молитвено-литургијском садржином. Напред наведеним речима написаним и потписаним у „Резолуцији“ од стране патријарха, доводе до тога да он својим писаним речима негира своје изговорене речи. Овај детаљ, као и остатак ове изјаве и читавог сусрета, све скупа, сведочи да ово није само пуко дипломатско, политичко, хуманистичко и филантропско виђење, већ екуменистички сусрет, свакако верског и молитвеног карактера, пре свега и изнад свега.

У 1. тачки „Резолуције“ нам јеретички првојерарх Франциско и екуменистички првојерарх Кирил објављују да су се састали „по вољи Божјој“(!), као да „седе у крило Богу“, па нам тако смело објављују да је Он то благоволео. Оваквом екуменистичком откривењу, апокалипсису, придружио се и корифеј међу градитељима глобалистичког поретка у свету и екуменистичког беспоретка у Српској православној цркви, епископ Григорије захумски и херцеговачки, који се, такође, одважио да нам „објављује вољу Божју“ након што је исповедио филиоквистичку јерес, на заједничкој молитви са римокатоличким јеретицима у Дуборнику, где без зазора и стида клечи на молитви са латинима. Каква дрскост! Превелика, чак и од епископа модернисте по европским стандардима.

Несумњива истина о томе каква је Божја воља по питању сусретања са јеретицима дата нам је још пре две хиљаде година преко светог апостола, који каже: човека јеретика после првог и другог саветовања, клони се (Тит 3, 10). Дакле, нисмо морали чекати екуменисте да нам о сусретима са јеретицима објављују своју верзију „Божје воље“, Сам Бог нам је преко свог богонадахнутог апостола то већ учинио.

Ако на наведен начин расуђује свети апостол Христов Павле, стуб Цркве, ко се то онда усуђује да себе сматра расудљивијим од њега? Ко то умишља да има већу љубав и ревност за спасење и обраћење грешника, па и јеретика, од светог апостола?

Ето, видимо тужан призор, то по први пут у историји Цркве, управо чине епископи екуменисти, међу којима и првојерарх славне Руске православне цркве, као и наши „екуменистички пионири“ из Херцеговине и Бачке. Ако је свети апостол расудио да је два пута довољно посаветовати јеретика да се покаје од јереси, па ако не послуша прекинути контакт са њим, ко си ти, о горди екуменисто, да сматраш себе већим духовним и црквеним ауторитетом од светог апостола? Екуменисти, ево већ сто година уназад, састанче, воде „дијалог љубави“, авај(!), моле се заједно са јеретицима, већ небројено пута, и кави су плодови тих сусрета? Саблазни, раздори унутар Православне цркве и остајање римокатолика при својој јереси, чак смућеност и збуњеност оних међу њима који би примили веру и крштење православних.

Пошто видимо да екуменистима речи светих апостола не значе много, да изнесемо и поуку, врло битну за ову тему, која нам је дата од Самога Господа, Спаса нашег, Богочовека Исуса Христа:“Ако ти сагреши брат твој, иди и покарај га међу собом и с њим самим; ако те послуша, добио си брата свога. Ако ли те не послуша, узми са собом још једног или двојицу да све речи остану на устима два или три сведока. Ако ли њих не послуша кажи цркви; а ако ли не послуша ни цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник“ (Мт 18, 15-17). Но, не вреде њима поуке јеванђелске, екуменисти се попут јеретика „нити људи стиде, нити Бога боје“, зато су у својој гордости и умишљености уобразили да „имају“ више љубави према јеретицима него што су имали свети оци, свети апостоли, а како видимо, више и од Самога Бога. Ето у какво безумље уводи своје следбенике екуменистичка јерес, попут сваке гордости, она уздиже себе и своје залуђенике изнад свих и свега, чак изнад Самога Бога. Сувишно је овде подсећати ко је због жеље да буде „изнад Самога Бога“ свргнут са небеса! Екуменисти нас често подсећају да је „Бог љубав“, али они су Га, очигледно, својом екуменистичком љубављу и дијалогом, „превазишли“.

Да, горди екуменисти су по својој екуменистичкој љубави „надишли“ и свете апостоле и свете оце, умишљајући да „имају више љубави“ него апостоли и светитељи, него Сам Господ Бог. Каква хула, каква лудост, какво безумље?! На самом делу видимо да нису екуменисти „надишли и правазишли“, већ су се одрекли светих апостола, светих отаца, и с њима Самога Бога. Зато свака јерес и јесте одрицање и отпадање од Бога, као што показасмо на трагичном примеру екуменистичке јереси и екумениста. Због свега наведеног је јасно куда екуменистичка јерес води своје следбенике. Води их у револуцију и отворену борбу, коју бесомучно већ увелико воде против Бога, против Светих Отаца, светих апостола, против Цркве.

Ето, видимо колико овај и сви слични сусрети имају везе са Светим Писмом и светима апостолима, са Богочовеком Христом, Главом Цркве. Наравно, екуменисти на својим молитвеним излетима и испадима са својом „браћом“ јеретицима, веру православну ни не помињу, а камоли да изобличе јеретике због њихове јереси. Зашто? Зато што православље није ни циљ, ни основа на којој се екуменистички дијалог духовно девијантне, хуманистичке љубави води. Европски, антихришћански хуманизам, који представља духовни пород папизма, јесте једини основ екуменизма и екуменистичког дијалога. Зато тај хуманистички екуменизам и вуче своје следбенике ка свом изворишту, ка свом духовном оцу – римском папи.

У скандалозној „Кубанској резолуцији“ патријарх Кирил римокатолике, паписте назива „браћом по хришћанској вери“. Наш Свети Сава скупа са осталим светим оцима, јасно учи да су хришћани само православно верујући, хришћанска вера је православље, све остале тзв. „хришћанске конфесије“ су јерес, тј. искривљење те вере.

Првојерарх римокатоличких јеретика и првојерарх Руске цркве даље у 2. тачки „Резолуције“ изражавају наду због сусрета управо на Куби, у „новом свету“, који представља „нову наду“. Какву наду је васељени донео тај „нови свет“ видимо и осећамо, по читавом свету горе ратови у којим посредно и непосредно учествује Америка, као дежурни светски паликућа, као главни чинилац тог „новог света“, који у старом злу лежи. То је образ врлог „новог света“, та несрећна држава, која, иако једна од најмлађих у историји рода људског, до сада је у својој краткој, али злочиначкој историји ратовала, или и даље ратује, са 150 држава у свету. Те земље „новог света“ освајане су од стране помахниталих конквистадора, покрштаване од стране исто таквих латинских мисионара, проповедника поклоњења, не Богу, већ човеку – папи. Ето, то је тај „духовни потенцијал“ на који своје наде полаже екумениста Кирил у својеручно потписаној „Резолуцији“. Папистичко „хришћанство“ је унаказило пресвети лик благог и кротког Хирста и тиме од Њега одвратила читав западни свет, скупа са „новим светом“. Због тога папизам носи директну одговорност за дехристијанизацију западног света. Тај процес одвраћања потврђује податак да у Јужној Америци стотине хиљада римокатолика годишње пређе у неку од протестантских или других секти, један мали број њих и у православље. Римокатолици „новог света“ беже од папе „главом без обзира“, чак и у протестанске секте, а јерарси Цркве православне јуре у његов загрљај. Каква болно очигледна лудост!

Још један детаљ који показује обмањивачки карактер екуменизма и екуменистичких делатника и сусрета јесте изражавње задовољства у 3. тачки „Резолуције“ што су се сусрели у свету, удаљеном од „старих спорова“. Ово је једно инфантилно, дакле, психолошки недозрело, етички недопустиво, историјски шизофрено и теолошки бесмислено бежање од реалних проблема, од суштине и извора свих проблема, а то је теолошко неслагање православља са римокатоличком јереси, које показује и потврђује свеукупно предање и историја Цркве и православних народа. Као и подржавање паписта у бежању од инквизиторских злочина, у име своје јеретичке наопаке вере, које вековима чине над православнима и осталим неримокатолицима и не преузимања коначне одговорности за исте. Уместо да решавају суштинко извориште свих раздора,  то је римокатоличка јерес, и папистички инквизиторски, унијатски и остали злочини, несрећни провјерарх православних руса бежи од тих суштинских питања, питања над питањима. Овакву неозбиљност и бежање у свет маште, назван „новим светом“, нико нормалан не би очекивао ни у дечијим бајкама, а камоли у извиканој „Резолуцији“ двојице „јерараха“. Речју, могли су римокатолици „Резолуцију“ потписати и на Марсу, али тиме не би побегли од онога што јесу, и од злочина које су чинили и чине, а јесу јеретици и поклоници човека – папе и јесу злочинци, творци „свете инквизиције“, убијања и мучења у „име Христа“, подржавања крволочног Хитлера, а данас још крвожеднијег Вашингтона и тако редом, свих завојевача и „кнезова овога света“. Зато папизам и носи на души највећи злочин, највећи је јер је чињен „у име“ сведоброг и свеблагог Христа, то је злочин над Самим Христом. Од одговорности за то не могу паписти нигде побећи, макар отишли на други крај галаксије, нити се тај злочин може сакрити, макар епископи екуменисти пред њим свесно жмурили на Куби или где год. Посебно паписти не могу побећи од одговорности за рат у Украјини, који је запаљен руком фанатичних унијата из Галиције, љутих мрзитеља православља и православних, пљачкаша и палитеља православних храмова, прогонитеља и убица православних свештеника и верника. Где је овде минимум људског, очинског, пастирског саосећања и поштовања патријарха Кирила, према тим жртвама из редова његове пастве, жртвама пострадалих од руке украјинских унијата, паписта? У име истог оног папе са којим се Кирил сусрео и грлио учињени су и чине се сви наведени злочини! Није ли патријарх себе тиме отворено ставио на страну противника и убица сопствене пастве? Несумњиво јесте!

Иларионово „објашњење“ да је виђење и потписана „Резолуција“ „јерараха“ само политичке природе, представља наивну интерпретацију сусрета, који има искључиво верски карактер, јер су учесници верски поглавари. Може тај сусрет Иларион Алфејев да представља себи и својим лаковерним, свесно наивним следбеницима и као „сајам пољопривреде на Куби“, али када се ту појаве верски поглавари тај сајам престаје да буде само пољопривредног карактера и свакако добија верски смисао, какав, у осталом,  има овакав сурет једног архијеретика и једног екуменисте-патријарха на Куби. Политичари могу имати политичке сусрете, али предстојатељи цркве и верских заједница, не. Кад два верска поглавара говоре о „тежњи ка јединству“, ту се не може ни у ком случају говорити о политичком, страначком или економском јединству, с обзиром да та врста преговора није у оквиру патријархове делатности, једино и искључиво овде може бити речи о црквеном, верском, духовном јединству, које је са јеретицима свакако немогуће, док се не покају и одступе од своје јереси, о чему у „Резлуцији“ нема ни речи. Но екуменести су ту да „учине немогуће“, ти умишљени „чудотворци“ и опсенари сопствене савести и туђих свести, желе да превазиђу „слабости, пропусте“ и три пута авај(!) „грешке светих отаца“, наших претходника, чијом „кривицом“ је настао раздор и отпадање Рима од Цркве православне. Да, ако су екуменисти „надишли“ у својој психотичној љубави самога Христа и свете апостоле, шта онда за њих представљају свети оци? Представљају неинформисане јер нису имали интренет и мобилну телефонију, „ускогруде, ограничене политиканте“, који су из неких „небитних историјских, небогословских разлога“, анатемисали римокатоличку јерес и паписте. Очито, свети оци нису тада имали једног митрополита Јована Зизјуласа да их просветли својим јеретичким фолософским концептом названим „евхаристијско богословље“, које као крајњи циљ има уједињење са јеретицима пуким литургијским саслуживањем, ван заједничких, православних, догматских основа, тј. без претходног заједничарења у вери. Или нису имали Одељење за спољашње послове Руске православне цркве, па да „дијалогом љубави“, богословски другоразредним и јеретичким резолуцијама, те аеродромским брифинзима или једним концертом квалитетне класичне музике „разреше“ све „историјске несугласице“ са Римом, по рецепту Илариона Алфејева. Ето, такве закључке нам намећу понашање и ставови патријарха Кирила из његовог хаванског сусрета и потписане „Резолуције“.

Овакве ван сваке памети, бласфемичне тврдње и „теолошке“ поставке су основ поменуте папско-патријарашке екуменистичке „Резолуције“, очигледно је, дошле су са врха језуитске и екуменистичке секте и са дна пакла. Јер како другачије тумачити речи из „Резолуције“: „Раздељени смо због рана нанетих у сукобима из далеке и недавне прошлости. Исто тако, раздељени смо и због разлика, наслеђених од наших претходника, у схватању и тумачењу наше вере у Бога, Једног у Трима Лицима – Оца, Сина и Духа Светога. Тугујемо због губитка јединства, што је последица људске слабости и греховности, а до тога губитка је дошло против воље Христа Спаситеља“. Свесна двосмисленост, посебно својствена језуитима, овде представља уобичајени манир екумениста. Јер, у наведеним речима није јасно прецизирано грешке чијих претходника су у питању, православних претходника, или римокатоличких, западних? Овде је јасно да патријарх Кирил кривицу за отпадање римокатолика сваљује не на јеретике из Рима, праве кривце, већ на свете оце, посебно на сјајног разобличитеља латинске јереси, светог Фотија, кога римокатолици од муке и мржње према њему не могу ни да помену. Јасно је и зашто – ђаво, па и његови следбеници, јеретици, као најстрашнији пораз доживљавају моменат када неко разобличи њих и њихову јеретичку заблуду, лаж.

Остатак текста ове посве екуменистичке „Резолуције“ је у истом духу као и овај претходни део, који смо покушали да анализирамо, углавном се друга половина овог скандалозног текста, а заправо основе за будућу унију са Ватиканом, састоји из набациних детаља о ситуацији на Блиском истоку, те залагања за разрешење тамошње тешке ситуације. С обзиром да сви озбиљнији геополитички аналитичари знају за умешаност Ватикана, преко својих језуитских кадрова у директном изазивању рата у Сирији и шире на Блиском истоку, ова од стране папе језуите потписана „Резолуција“ уз наведено сазнање, поприма заиста паклено-цинични карактер и иронију, која пре може бити подсмевање жртвама тог рата, него залагање за резрешење блискоисточних сукоба.

Како год, сва та брига за стање ових и оних држава, земаља, народа, миграната, сиромашних и тако редом побројаних у „Резолуцији“, представља један хуманистички нанос и талог, који је саставни и, у идеолошком смислу, основни садржај екуменистичке јереси, па, природно је, и овог екуменистичког сусрета и „Резолуције“ патријарха и папе.

Закључак

Све у свему описани сусрет патријарха Кирила и папе Франциска је оставио мучни осећај у души сваког православног хришћанина, једино што улива наду у свим овим несрећним падовима високе црквене јерархије, која се скоро сва огуба јересју екуменизма, јесте глас који подижу обични верници и ниже свештенство, на жалост врло мало, или ни мало, епископат, у Русији и широм православне васељене. Наше задовољство због противљења овако отвореним екуменистичким потезима патријарха Кирила и осталих јерараха на протеклим предсаборским и предстојећем саборском заседању, прати једна бојазан. Она се састоји у страху да, на првом месту, сви који подижу глас против јеретичког деловања екумениста јерараха, не остану само на говору и писању против екуменизма и екумениста. Отворено деловање екумениста, потребује исти такав одговор антиекумениста, дакле деловање, а не само писање и говорење. Деловање по узору на епископа Артемија и његове смирене пастве, то деловање подразумева с једне стране прекид литургијско-административног општења, а са друге стране не напуштање сопствене Помесне Цркве, нити јурисдикције, управо онако како налаже 15. канон прводругог Цариградског помесног сабора. Јер, ако се отпор екуменистима сведе само на писану и говорену реч, они ће применити општепознати језуитски принцип, тј. на оно на шта немају одговор неће одговор ни давати, већ ће само ћутати и пустити да приче и писања прођу и утихну, а свој несрећни посао пропућивања екуменистичке уније православних са Ватиканом, ће свакако продужити, без трунке стида и зазора. Зато је потребно схватити на време ове чињенице и у скалду са њима се борити. Дакле, с једне стране избећи само млако писање и говорење, и ступити у отворено супродстављање прекидањем литургијског и административног општења са јерарсима екуменистима, појединцима, а са друге стране не упадати у искушење стварања или одлажења у расколе или расколничке старокалендарске или друге фракције, које више подсећају на политичке страначке партије које се међусобно сукобљавају, него на истинску борбу у Цркви, за Цркву и веру православну. То је пут Епархије рашко-призренске у егзилу који смо ми, Божјом руком вођени, пропутили и оставили другима да се користе нашим искуством. Надамо се у Бога да ће благодаћу Својом овим путем повести још мноштво других пробуђених православних савести, е да би се и наши опадачи, клеветници и мрзитељи освестили и увидели заблуду којој робују, те да се „јединство вере и заједница Духа Светога“ васпостави и тамо где је дејством екумениста и новотараца нарушена.

Манастир Свете Живоначалне Тројице
у Кули, 29. 2. 2016.

Хорепископ новобрдски и панонски 
+Максим