Почетна / АУТОРИ / Хорепископ Максим / Јеромонах Максим: Литургија, подвиг и савремено евхаристијско богословље

Јеромонах Максим: Литургија, подвиг и савремено евхаристијско богословље

Print Friendly, PDF & Email

Антихришћанску теорију непротивљења злу, што је у својој изопаченој и наказној суштини подразумевало и непротивљење греху, несрећни Лав Николајевич Толстој породио је, као ишчадије руске културе, а у руском православном и културном миљеу крајем 19. века. Такво учење било  је (и остаје, занавек) апсолутно неправославно, и чак антиправославно, јер „још до крви не дођосте борећи се против греха“ (Јевр. 12,4) вели свети Апостол. Зато је Лав Николајевич Толстој од Цркве и осуђен као јеретик.

У борби, дакле, против греха, треба ићи и до крви, а који је већи грех од јереси? Ни на земљи ни под земљом, нема већег греха од јереси! Сав Ад, Тартар и Пакао када би проговорили једном речју, који је то највећи грех који су они породили, та реч би управо била јерес!

Ова чињеница која потреса Небо и Земљу, чини се, једино не потреса нашу црквену јавност, особито онај пастирски, јерархијски њен део. Занесени и опијени свакојаким хуманистичким релативизмима, они себе полако одвајају од животворних струја благодати изливане светоотачком истином у Цркви, јер све што се хуманизира, оно се релативизира, одваја од једине апсолутне космичке и надкосмичке вредности, аксиома, критерија а то је Богочовек Христос, Пут , Истина и Живот. Све мимо и ван тога Пута, ма колико та скретања била мала, лишава нас Истине, а самим тим и Живота, и то вечног живота. То скретање актуелне црквене власти је недопустиво и алармантно, особито оног њеног дела који наводно у име Цркве, а уствари у своје лично име, саопштава неке теолошке ставове, који се по својој главној карактеристици релативизовања апсолутног, удаљују од светоотачке, апостолске истине, од истине Цркве, која је неприкосновена, непроменљива и незаменљива. Самим тим она не допушта никакв релативизам. Релативизам данас пројављиван кроз пацифизам и екуменизам, представља основу сваке јереси, па и ове савремене екуменистичке. Свако снисхођење кнезу овога света, зарад наводних хуманих циљева, а на уштрб чистоте светоотачке речи и њихове христоносне науке, јесте недопустиви релативизам. Он по својој природи представља рак рану на телу Цркве, која у својој крајњој фази метастазе, тј. непокајаности јересопроповедника, њих саме одваја од Тела, као иструлели уд, док само Тело наставља да живи и да се обнавља.

Из тог разлога, настављамо са указивањем на она заразна учења, која се често вешто замотана у обланде православног богословља протурају као изворно учење Цркве, а заправо је само још један сатански релативизам, чије је име јерес. Овај релативизам настаје пре свега у релативизовању потребе благочестивог живота, који је једини природни основ за исповедање благочешћа, тј. Православља. То, наравно, значи, како савремени пастири и теолози живе – тако и богословствују, њихова теологија је оправдање сопственог, у еванђелском смислу, релативстичког, антиподвижничког живота, што је само неспасоносно и неодговорно снисхођење себи и духу овога света, духу хедонистичког, потрошачког друштва, које запад доноси у нашу земљу. Такво богословствовање уствари представља издају увек подвижничког, а никада размаженог и релативистичког (по најмање пацифистичког), светоотачког духа и етоса, којим одише целокупно Свето Предање Цркве. У борби против таквог греха, свегреха  релативизма, који је основ сваке јереси, па и ове најновије и најпогубније – екуменизма, треба ићи и до крви, испуњавајући апостолски аманет!

Како се тај дух релативизма пројављује на нашој богословској и црквеној сцени?

Са једне стране обновљенци се упорно враћају на древне литургијске форме првих векова црквене историје, мислећи да ће само богослужбеном формом обновити дух „ране црквености“. Рана црквеност је, како то тврди и митрополит пергамски Јован (види његов докторат о евхаристији првих векова), била христоцентрично-есхатолошког духа, бар кад је у питању литургијско благочешће првих векова. Света Литургија је сва била усредсређена на ишчекивању Христа, отуда древни обичај молити се ка истоку, источнику, изворишту из кога свакодневно излази Сунце, и са кога ће поново заблистати Сунце Правде – Христос, Који је Исток истока, када буде дошао да суди живима и мртвима.

Ово горуће ишчекивање претакало се у христочежњиво и огњено жељење и искање Царства Небеског, не само на евхаристијским сабрањима хришћана првих векова Цркве, како то покушава погрешно да представи сaвремено евхаристијско богословље, већ и кроз њихов свецели живот. Када се обазремо на антихришћанско и црквогонеће окружење у коме су хришћани првих векова обитавали, у практичном смислу оваква њихова благочестива и неугасива чежња за Христом и Царством будућега века, илустрована је  изразито мученичким етосом не само литургијског благочешћа, већ свеукупног хришћанског предања Цркве у прва три века. Преглед описа пасија, тј. страдања која су централни момент житија светих мученика у првим вековима, доноси нам један потпуно друкчији приступ и схватање, како спасења у Христу и Цркви, тако и самог појма Цркве, у односу на схватање које, уз наводно ослањање на првобитно црквено предање, нуди савремено евхаристијско богословље.

Главно је било – не одрећи се Христа, сачувати неокрњену веру у Њега, јер то је главни предуслов заједничарења у Христу, потпомагано духовним оружјем, десним и левим, истрајним подвигом поста, молитве и поучавања у вери, како би се, уз чување духовне крепости, сачувала и хришћанска вера и побожност. Непрестано бдење над собом и духовна напрегнутост првих хришћана није се сводила само на литургијска сабрања, већ на целокупни њихов живот, будући да су у временима прогона, која скоро да нису престајала, морали бити спремни сваког момента на подвиг страдања и исповедања имена хришћанског и вере у Христа. У том смислу треба схватити, на пример, речи св.Тивуртија мученика, пострадалог 230. године, који вели свом мучитељу: „Претиш огњем? Но ми угасисмо велики пламен похоте у телу нашем, па зар да се овога огња бојимо?

Зато су такви хришћани увек били спремни и да се сједине са Христом у најсветијој Тајни причешћа, како би, њоме опремљени, вазда били спремни и на страдања за Христа. Умревши подвигом за свет, распевши, по речима Светог Апостола Павла, себе свету и свет себи (Гал, 6:14), смрт за Христа је првохришћанима била сасвим природан завршетак њиховог земаљског течења: „јер све што је у свету за нас је као сан, а сматрамо за казну и губитак не претрпети најљуће муке за Христа…“ (св.Мученик Гликерије, 303.год.)

Да је подвиг мучеништва заузимао централно место у схватању спасења код првохришћана, и да то није неко пуко и утопистичко идеализовање првохришћана, показују и житија светих мученика у којима готово да се спасење поистовећује са мученичким подвигом страдања за Христа. У томе се огледа жива, никако моралистичка, животна наука идења за Христом, следовања Његовој науци у сваком детаљу па и у оном најпотреснијем, најдраматчнијем, голготском, страдалном, крстоваскрсном. Ево само неколико цртица на портрету живе мученичко-есхатолошке, небочежњиве и христочежњиве побожности ранохришћана, мартира – сведока Христа и хришћанства у оном централном моменту Христовог дела нашег спасења, а то је крстоваскрсна реалност, која је темељ сваке истинске побожности – благочешћа, темељ Хришћанства:

Свети Мученик Гликерије, презвитер (+ 303. год), говорио је цару Максимијану у Никомидијском храму, препуном хришћана, које цар, ако се не одрекну Христа, хоће да спали заједно са храмом: „Царе, ми нити желимо дарове које нам обећаваш, нити се бојимо твојих претњи; јер све што је у свету за нас је као сан, а сматрамо за казну и губитак не претрпети најљуће муке за Христа… Не бојимо се ми ни најмање твога гоњења, јер имамо оружје од Небеског Цара; Његовим оружјем ми се наоружавамо, и Његовим оружјеносцима ми смо ограђени, као што си ти сада ограђен својим оружјеносцима. И чврсто се надамо да ћемо ми, борећи се с тобом, однети чудесну победу: јер ми убијени надвлађујемо, и падајући побеђујемо„.

У житију Светог Мученика Јакова Персијанца (+ 421. год) говори Цар Мученику: „Знај, осуђујем те на смрт. Али нећу те погубити мачем, да не умреш одмах, него ћу те мучити мукама, да горком смрћу умреш„. – Свети Јаков одговара: „Царе, чини одмах то што се хвалиш да ћеш чинити. Јер знај: мене неће уплашити твоје речи, које су што и ветар који дува на камен; нити ће ме твоја претња застрашити; ја се не бојим смрти, знајући да времена смрт није смрт већ сан: јер ће при страшном доласку Христа мог сви људи устати из гробова као из сна“ (васкрснути).

Свети Мученик Тивуртије (+ 230. год) царском епарху у Риму Фавијану: „Претиш нам мукама. Али, зар је нама хришћанима страшно страдати за Бога нашег? Претиш мачем? Та он ће нас од тамнице тела ослободити, и ми ћемо небеску слободу добити. Претиш огњем? Но ми угасисмо велики пламен похоте у телу нашем, па зар да се овога огња бојимо? Претиш прогонством? Али, Бог наш је свуда, и ма где да се налазили са нашим Богом, тамо је и место наше„.

Света Мученица Нимфодора, и њене свете сестре Минодора и Митродора (пострадале око 305-311. год), говоре њиховом мучитељу кнезу Фронтону, велможи цара Максимијана: „Зар ти мислиш да нас уплашиш мучењима и љутим ранама? Сабери овде из целе васељене справе за мучење, мачеве, колце, гвоздене нокте; сазови све мучитеље из целога света; споји све врсте мучења и сручи их на слабо тело наше, па ћеш видети да ће се пре сва та оруђа поломити, и свима мучитељима руке уморити, и све врсте мучења исцрпсти, него што ћемо се ми одрећи Христа нашег, за кога ће нам горке муке бити слатким рајем, а времена смрт вечним животом„.

Смејући се кнезу мучитељу и мукама којима га он мучи, Свети Мученик Калиник (+ 250. год) му громко довикује: „Претио си ми великим мукама, а налажеш на мене веома мале. Задај ми веће ране, нанеси ми најљуће мучење: јер се ја ни огња не бојим ни мача не плашим, и смејем се смрти, чекајући да од Господа мог добијем живот вечни„.

Свети Великомученик Пантелејмон (+ 305. год) одговара цару Максимијану који га љуто, мучи: „Царе, који год умреше за Христа, нису погинули него су се обрели у вечном животу… Ја сматрам да је мени губитак не умрети за Христа, а добитак – умрети за Њега„.

Света Мученица Јулијана (око 275. год) одговара цару Аврелијану: „Ја се ни мучења твојих не бојим, нити марим од твојих претњи. Јер на небу постоји Бог, који нас може избавити из твојих безбожних руку. Сва мучења којим располажеш наложи на мене, да би по томе познао помоћ Господа мог Исуса Христа„.

Свети Свештеномученик Власије, епископ Севастијски (+ 316. год), говори царском игемону Агриколају: „Ја се не бојим твојих претњи; мучи ме како хоћеш. Ево, за Христа мога предајем теби тело моје, а Бог има власти над душом мојом„.

Свети Свештеномученик Климент Анкирски, епископ (+ 312. год), говори царском намеснику Домицијану: „Царски намесниче, ваше поклоне сматрамо за штету, ваша одликовања – за срамоту, а велики положај – за заробљеничку работу; а ружења, претње, муке сматрамо за насладу и утеху, па штавише – помоћу њих се сједињујемо с Богом. Знајући то, не надај се да ћеш нас ичим одвратити од вере. То нећеш постићи ни обећавајући одликовања и поклоне, ни претећи мукама„.

Епарху цара Трајана Тертилу Свети Апостол Онисим (+ у 1. веку) каже: „Сва мучења на која ме будеш стављао, неће ме моћи устрашити, макар и најстраховитија, јер утешаван очекивањем будућих блага и укрепљиван силом Христа мога, ја ћу их лако поднети„.

Светим Мученицима: Евтропију, Клеонику и Василиску (+ 308. год), јавља се Господ и вели им: „Када вас мучаху ја тамо стајах крај вас, посматрајући ваше трпљење. И пошто почетак мучења јуначки поднесосте, ја ћу вам бити помоћник док не завршите подвиг свој. Имена ваша биће записана у књигу живота„.

Свети Преподобномученик Конон (+ око 275. год) каже Дометијану, војводи цара Аврелијана: „Умрети за Христа није смрт него обретање вечнога живота„.

Свети Мученик Зиновије, епископ (+ око 303. год), говори Лицију, царском намеснику Диоклецијановом: „Живот временски без Христа, није живот но смрт; а смрт Христа ради није смрт но живот бесмртни„.

Од Светог Великомученика Теодора Тирона (+ 306. год) царски намесник Публије захтева да изврши царево богопротивно наређење и прети му, а он одговара: „Не бојим се ни тебе ни твојих мучења, макар била и најстрашнија. Хајде, чини шта хоћеш. Јер очекивање будућих блага, која су од Бога мог, саветује ми да будем храбар због наде на та блага и због венца исплетеног ми од Бога… Муке које ми ти задајеш, нису за мене муке. Јер је крај мене Господ мој и Цар Исус Христос, који ме избавља од твојих мучења. Но ти Њега не видиш, пошто су ти очи ума слепе„.

Цару Антонину Пију и Римском сенату Свети Мученик Јустин Философ (+157. год), први философ који је постао хришћанин, пише у својој знаменитој Апологији и ово: „Ви нас можете убијати, али нам не можете нашкодити„.

Свим горе наведеним примерима хтедосмо да истакнемо подвижнички карактер приступу спасења у Цркви првих хришћана. Дакле, у Цркви Христос свима нуди спасење, али не аутоматски. Није довољно бити пасивни члан Цркве, тј. бити крштен и редовно посећивати евхаристијска сабрања, то је више него очигледно  у житијима и подвизима мученика и хришћана првих векова, већ се осећала дубока потреба самопожртвованог приношења себе кроз подвиг, и то подвиг мучеништва и смрти за Христа. Осећала се потреба да се верност Христу, исповедана речима, потврђивана делима, запечати и сопственом крвљу, која је израз најдубље верности Христу и потпуног следовања Њему. : „Царе, који год умреше за Христа, нису погинули него су се обрели у вечном животу… Ја сматрам да је мени губитак не умрети за Христа, а добитак – умрети за Њега.“(св.Великомученик Пантелејмон).

Из наведеног је јасно да се спасење у Христу доживљавало као синергично дејство Бога и човека. Бити, дакле, члан Цркве и спасавати се у њој значи стално подвижничко(!), трезвено покретање себе и подвизавање себе на путу ка Христу, на путу ка Царству небесном, на путу ка обожењу. Теосис, тј. обожење, је оно што се у Христу, тј. у Цркви, сопственим активним учешћем, тј.  подвизавањем у свецелом испуњењу еванђелске, христоносне науке, достиже по мери сопственог жртвовања за Христа у испуњењу Његове савршене воље, садржане у Његовој божанској, богооткривењској, еванђелској проповеди.

Онај ко зна историју наше Свете Цркве, зна и непобитну чињеницу да је овакав подвижнички етос ранохришћанске побожности, након Миланског едикта, када је проглашавањем слободе хришћанства дошло до престанка прогона и мучења хришћана, побегао у пустиње у лику монаха подвижника. Зато је неоспорно то да је главни и изворни чувар те побожности ране Цркве, нико други до монашко, аскетско предање(!), које се као најживље предање преноси, са генерације на генерацију монаха псредством институције која је и сачувала континуитет овог предања, а то је старчество или православно духовништво. Дакле, преношењем са духовног оца на духовног сина, ово предање наставило је да живи у круговима монаштва, које је у свом опжтежитељном поретку уређено по принципу ране Цркве описане у Делима апостолским и представља живо сведочанство те ране Цркве. Зато је монаштво и називано сољу која, својом живом, жртвено-подвижничком, крстоваскрсном побожношћу, осољава земљу срдаца народа Божијег, чинећи да семе вере Христове, посејано и неговано у Цркви, доноси исте оне спасоносне и христоносне духовне плодове врлина и побожности, којима су били украшени хришћани првих векова. Из тог разлога је монаштво дубоко црквено-интегришући елемент, без обзира на клеветничку нетрпељивост којом савремено евхаристијско богословље одише против њега.

Несумњиво је да свето причешће представља најприсније и најсавршеније сједињење смртних људи, са бесмртним Богочовеком Христом, али и испуњавање Његових заповести, од поста и молитве, па све до најмање христоносне врлине и подвига, такође представља неопходни начин сједињавања са Христом. Христос је, као свесавршено добро, као свецело оличносњење сваке врлине, управо суштина, зеница у коју се сабирају зраци сваке врлине понаособ, и сунчани шар из кога свака врлина произилази, као богозрачни зрак светлости. Зато, творити врлину значи и бити заједничар у Христу, испуњавати се Христом, обнављати сопствену боголикост стицањем једног по једног зрака богочовечанских врлина, које у нама просветљују божански лик по коме смо саздани, које очишћују и откривају боголике црте нашег бића, сазданог као икона Божија, које тај исти богочовечански лик у нама охристовљују, враћајући нас и сједињујући нас саме са нашим Прволиком, Архетипом, по коме смо саздани Христом Богочовеком! Побожан живот у смислу врлиновања, и то подвижничког, активног, богочовечанско-синергичког, а никако пуритански-моралистичког, представља, дакле, испуњење назначења човека у смислу царског свештенства, на које је крштењем и миропомазањем позван сваки хришћанин.

На који начин се подвижништвом испуњава наше назначење достојанства царског свештенства?

Тај начин је управо подвижничко стицање светих врлина, јер свака врлина произилази од свесавршеног „Сунца Правде“ и изворишта и исходишта сваког добра – Христа.Тако, испуњавање врлине представља њено враћање као уздарје управо самом извору врлине, Христу Богочовеку.

У овоме видимо истински литургијски живот, у најширем и најсуштинскијем смислу, литургије као свеживотног приношења себе и свега нашег Христу Богу. Као што се из наведеног да схватити, такво врлиновање управо представља наше литургијско осмишљење кроз себеприношење, приношење целог нашег бића и целог нашег живота, литургијско „Твоје од Твојих“, од Твоје врлине, од Твојих слугу, Теби Богочовеку, Првосвештенику, Који приноси све наше и Самога Себе Богу Оцу, на жртву благопријатну! Такав приступ животу у Христу кроз подвижничко врлиновање представља испуњење литургијског: „сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“. Једино врлински живот је могуће принети Господу, сваки други и друкчији живот је удаљавање од Господа. Зато је једино у контексту подвижничког живљења могуће схватити термин литургојског живота, литургијског обнављања себе, а не Свете Литургије.

Ово је једина раван(!) и начин постојања у коме све Свете Тајне, закључно са Евхаристијом, можемо схватити у њиховим православним, светоотачким, богочовечанским, здравим, црквеним категоријама, ван којих оне представљају сопствено обесмишљење(!).

Само у смислу наведеног можемо правилно схватити и речи о.Јустина, који тврди да је у Цркви је „све света тајна“ (видети његову Догматику 3. „Свете Тајне“), свако Господе помилуј, свака врлина, дакле свим тим тако свеобухватно схваћеним Светим Тајнама ми учествујемо у Христу Богочовеку, постајемо судеоници Његовог Божанског Тела, званог Црква. Ово нам потврђују горе наведене речи св.Климента, свештеномученика Анкирског:

Ружења, претње, муке сматрамо за насладу и утеху, па штавише – помоћу њих се сједињујемо с Богом“.

Зато је богозритељно и пастирски одговорно, говорећи и пишући о спасењу у Христу, у Цркви о.Јустин увек неодвојиво наводио свете тајне и свете врлине, две саприродне категорије, које једино тако нераздељиво сједињене уводе нас у богочовечанску, спаситељну, предањску реалност Цркве, и свега у њој, сваког њеног најмањег сегмента.

Из свега наведеног јасно је – савремено свођење спасења само на Свету Литургију и учествовање у њој, пропагирано од стране савремених старообрјадаца (литургијских обновљенаца), нема никакве везе са Црквом првих векова. Свако ко би непристрасно проучио историју Цркве првих векова, схватио би да је услед страшних прогона кроз које је она пролазила, мучеништво и страдање за Христа било главна карактеристика тадашњег схватања живота и спасења у Цркви и Христу:

Претио си ми великим мукама, а налажеш на мене веома мале. Задај ми веће ране, нанеси ми најљуће мучење: јер се ја ни огња не бојим ни мача не плашим, и смејем се смрти, чекајући да од Господа мог добијем живот вечни„(св.Мученик Калиник).

Зато понављамо, пратећи даљи ток црквене историје, у периоду када је Црква након Миланског едикта 313.год ушла у еру релативног спољашњег мира, видећемо да је мученички, подвижнички, саможртвени етос хришћанске побожности првих векова побегао у пустиње, у лику монаштва, главног прејемника овог основног елемента побожности и црквености првих векова.

У монаштву је сачувана идеја потребе подвига у достизању спасења у Христу, насупрот савременој „литургијској побожности“ неореформатора, који као једини и самодовољни „подвиг“ у циљу спасења виде пуко долажење на Свету Литургију. Овакво неправославно, само по називу тзв. евхаристијско, а по својој суштини и улози апсолутно антиевхаристијско богословље, претендује да класични смисао подвига и подвижништва, а самим тим и читаво монашко предање на њима засновано, и у том предању сачувано, окарактерише као антицрквено и индивидуалистичко. Водећи се том логиком, највећи индивидуалисти били су свети Мученици и свети Подвижници, који, као најсјајније звезде Цркве, испунише Небо и напунише црквени календар, будући да је и њихов подвиг, судећи по површном и ограниченом, теолошко-формалистичком систему евхаристијско-реформаторског богословља био индивидуални, лични, а не саборни. Саборно, црквено, спасоносно и православно је, по несрећној литургијско-реформаторској, новообновљенској логици, само оно што је на било који начин, макар и само формално везано за Свету Литургију, како би била задовољена пука евхаристијска форма Цркве и црквености.

Упркос таквој искривљеној интерпретацији саборности, Црква Божија је, устима Светих Отаца, свагда велегласно исповедала да је у Цркви све богочовечанско: сваки њен детаљ, сваки камен и сваки стуб, од темеља до врха свештене грађевине зване Црква, јесте богочовечански. Јасно је да је, изнад свега и пре свега, саборност, тај основни, кохезивни елемент Цркве, такође богочовечански. То управо значи да, бити саборан, живети саборно, тј. бити интегрални део Цркве – Тела Христовог, значи бити сједињен управо са Христом. Да су у том јединству, својом вером, својим подвигом, својом жртвом, својим врлиновањем, пребивали и они подвижници-пустињаци „по пећинама и јамама земаљским“, као и они свети мученици, који својим личним исповедањем, запечаћеним страдањем, сјединише себе са Христом, јасно је сваком побожном хришћанину, који свакодневно, православно и молитвено поштује хиљаде знаних и незнаних подвижника врлине и благочешћа, и исповеднике христоносне истине, вере православне.

Литургијски живот свих светитеља Божијих је нешто што се подразумева, сасвим је иманентан животу светитеља и подразумева се као кад бисмо за некога питали да ли дише? Непотребно је нагласити да ли дише ваздух, јер се то подразумева, тако се и Свето Причешће подразумева, као саставни део побожног живота сваког светитеља Божијег и сваког хришћанина и члана Цркве понаособ. Дакле, заједничарење у Светој Чаши се априори подразумева у спасењу сваког црквеног човека, али се не издиже као апсолутно мерило, као самодовољни и искључиви критеријум спасења, особито ако се до бесвести дрско повезује само са конкретном литургијском заједницом. О томе сведочи „облак сведока“, како вели свети апостол Павле, а ти сведоци су сви Свети, спасени и прослављени у Христу до данас. У животима свих њих најјасније је осликано то вољно, подвижничко движење, кретање, идење ка Христу, не само Светим Тајнама, већ уједно и Светим Врлинама. Многи од њих управо никада нису учествовали ни у каквој  конкретној евхаристијској заједници, али су зато пре свега врлински сједињени у Духу Светоме са Христом били суштинскије оцрквењени чланови Цркве и учесници у њеној саборности, много више и од појединих епископа и осталих редовних посетилаца литургијских сабрања. Видимо да у овом сегменту црквеног предања, евхаристијско богословље, које својим свођењем и укалупљивањем свега самом себи, крњи наше светоотачко предање, те тиме доживљава својеврсни отказ и пораз.

Насупрот првовековном мученичко-подвижничком етосу Цркве, савремени литургомонисти нуде само богослужбене форме првих векова, вештачки и неприродно одвојене од најприроднијег амбијента оваквих литургијских форми и литургијског предања, а то је управо поменути мученички, а касније подвижнички етос и нарав Цркве. Велики део својих богословских снага истрошило је савремено евхаристијско богословље како би унизило и обeсправило значај и положај православног монаштва као главног носиоца истинског, подвижничког и саборног (мисли се на општежитељно уређење манастира по угледу на раноапостолску Цркву у Јерусалиму, о којој је писано у Делима апостолским) духа црквености најранијег периода црквене историје. Савремено евхаристијско богословље, будући поникло ван освештане атмосфере Православља, а придошло са Запада, потпуно одише духом овога света. Својим неразумним снисхођењима људској раслабљености (овим никако не тврдимо да снисхођења не треба уопште бити), уместо да благодатним паcтирствовањем вернике полако приводе истинској побожности, показујући и указујући им на подвижнички, световрлински и светотајински живот, пропагатори овог богословља паству воде широким путем самоугађања, путем потрошачко-самоугодничког, до бесвести комерцијализованог инстант друштва, на коме духовно гине  цео западни свет и шире. То се огледа у пренаглашавању одвојености Свете Тајне Покајања и Исповести и Свете Литургије, као и упорном истребљивању неписаног, али зато не мање важног и живећег предања припреме постом и молитвом за примање најсветијих Тајни тела и крви Христове. То се огледа у небивалом устанку и истребљивању наравственог елемента у богословско-светоотачком предању Цркве. У том предању нико до данашњих дана, кад изиђоше ови савремени евхаристослови, није одвајао наравствени и светотаински елемент у црквеном животу.

То је ништа друго до цепање и самог богочовечанског, еванђелског наслеђа, у коме осим установљења Свете Евхаристије, мимо које евхаристијско богословље, не види и неће да види и чује, све оно остало што су изрекла богочовечанска уста Христа Спаситеља, а што се односи управо на врлински, а то и јесте јеванђелски живот хришћана. Нико од црквено свесних и савесних богослова неће одвајати наравствено, пастирско, богословско предање од христооживљавајућег светотајинског живота, јер би тада од богословља остало само сушичаво и бесплодно хуманистичко моралисање а,  насупрот томе, нико од поменутих богослова, уколико следују Светим оцима, неће ићи у ону другу крајност и светотајински живот издвајати и раздвајати од христоподобног, еванђелски надахнутог, световрлинског живота у Цркви.

Тај  бесциљни пут, као и онај претходни, воде не у здраво, богочовечански саборно црквовање, већ у деструктивно, протестантски-реформаторско, секташко  застрањење. Ходење том странпутицом, при којем се све што се макар и само формалистички, академски, књижевничко-фарисејски не повеже са фамозном литургијском, епископоцентричном заједницом, јесте управо то одвајање подвига поста, молитве и исповести, као једини иправни, еванђелски и истински, црквено-саборни начин приступања Светом Причешћу, које за циљ има сједињење са Христом и то савршено и свтоврлински-подвижничко и сетотајински-црквено, а не сједињење са некаквом литургијском заједницом.

Све ово поменусмо, јер онај који се световрлински и светотаински сједињује са Христом, сједињује се и са свим оним што је у Христу, са читавом Црквом  и са читавом логосном творевином, која сва носи у себу печат Богочовека Христа. Ту нема потребе постављати као услов некакву литургијску заједницу јер је Црква заједница у Христу. Црква је богочовечански организам и једино исправно мерило којом Цркву можемо и смемо мерити је Христос. Ово богочовечанско мерило и критеријум, не само Цркве већ свеколике творевине Божије, не смемо и не можемо замењивати нити заклањати никаквим литургијским заједницама, нити било каквим академским, сувопарним, неопитним теоретисањем и наклапањем, макар се оно звало и евхаристијско или какво год богословље.

Оно богословље које наместо Христа као свој главни аксиом поставља било шта друго, заједницу, литургију, епископа или већ нешто друго, није, не може и неће бити препознато ни признато од Цркве, а камоли прихваћено. Све што је у Цркви, свака Света Тајна, па и сама Света Литургија део је Светајне зване Богочовек Христос и не може се у Цркви ништга постављати изнад Њега: Он је чокот, а све остало и сви остали у Цркви су лозе, које или живе прицепљене чокоту или вену, отргнуте од њега, невештом руком или пером неког уображеног црквеног модернисте, ма он био и епископ.

Зато свети Апостол указује да такав прелесни евхаристијски богослов: „Упуштајући се у оно што није видео, и узалуд надимајући се телесним умом својим, а не држећи се главе из које је све тело помоћу зглавака и свеза састављено да расте растом Божијим.“(Кол. 2,18-19) удаљава себе од те Главе која је  непоновљива личност Богочовека Христа.

У својој антиподвижничкој, потрошачко-пропагаторској кампањи савремених литургијских богословаца, монаштво је обележено као антицрквени елемент и тековина александријске, оригенистичке школе, управо зато јер је у монашкој традицији врлиноходећи, еванђелски живот чувања божанских заповести, стављен на високи пиједестал овог монашког дела црквеног предања. Насупрот подвижништву и монаштву, које је „уназадило“ Цркву и црквеност, које је „антисаборски“ фактор у Цркви, у савременом нецрквеном и неопитном, евхаристијском богословљу нуди се лажна љубав, љубав широког пута, љубав који води у пакао. Ова љубав је лишена подвига, опита, очишћења, Голготе, страдања и крста. Таква раскрстовљена љубав је уједно расхристовљена љубав, чулна је, страсна и не спасава већ удаљује од спасења, од Христа Бога, Чија је љубав најјасније заблистала на Крсту, па тек онда у Његовом живоносном гробу.

Зато није ни чудо што је управо таква сентименталистичка љубав многе наше пастире одвела у злославну јерес екуменизма, која је есенција најпрелеснијег људског сентиментализма, триклети пород демонизованог, европско-гадаринског хуманизма, управо зато то евхаристијско богословље и представља основу екуменског дијалога, оно је у нашу Цркву инфилтрирано управо као тројански коњ у коме чучи ђаво екуменизма, као  најнакараднији, антихришћански, европски хуманизам.

Јасна је порука Православља, без крста нема васкрсења, зато је свака хришћанска врлина, па и љубав управо крстоваскрсна, за њу се морамо потрудити, да би је пре свега стекли, а након тога у њој духовно васкрсли. Зато је и свака Света Тајна крстоваскрсна, свакој треба приступити са страхопоштовањем, на чврстим ногама трезвоумног и смиреноумног подвига себераспињања, самопринуђивања и себеисправљања – нама су једино тада Свете Тајне спасоносне и живоносне; у супротном оне ће нам бити залог вечне погибли.

Зато онај ко подвиг одваја од Светих Тајни, тај одваја Васкрсење од Крста Христова, обесмишљавајући на тај начин и једно и друго, уједно ругајући се божанском домостроју,  који је Христос премудро извршио „ради нас и нашега спасења“.

Крст својим обликом указује на двоструку природу богочовечански устројеног спасења сваког човека у Цркви, вертикална пречага означава божанско мановеније, божанско дејство кроз Свете Тајне у Цркви, хоризонтална пречага означава свеукупни наравствени наук Еванђеља Христовог на коме свако од нас распиње себе у саможртвеном и богоугодном подвигу љубави према ближњем. Оба ова елемента, и светотајински и световрлински – наравствени, неодвојиво су садржани у Христовом домостроју спасења, домостроју продужаваном и проповеданом  Црквом кроз векове. Тако обе ове пречаге само у свом јединству чине крст, а свако ко одваја ову богочовечанску вертикалу од ове еванђелске хоризонтале, разлама крст Христов, гази га и одриче га се, тај је богоборац и христоборац. То чини свако ко излаже руглу и назива неправославним подвижничко-монашко наслеђе, које је у Цркви увек доносило предивне плодове којима су пуњене небеске житнице Христа Цара, а које је увек било и јесте симбол и носилац мученичко-подвижничког етоса Цркве, од првих векова до данас.

Зато је оно и било залог очувања најчистије и свеспасоносне, христоносне вере православне кроз историју наше Цркве. Монаштво је вазда било савест Цркве, позивало на узбуну кад год је православно исповедње вере, које је зеница Цркве, бивало угрожено, зато је управо монаштво било главни фронт на коме су пораз доживљавали сви они неопитни, а тиме истински неоцрквењени, подвижничко-светотајински несаживљени са Христом, а самим тим ни са Црквом, лжепастири и њихови поклоници, који су зарад неких „кожних модернизама“ – како их назива отац Јустин – угрожавали и мутили воду чистог православног вероисповедања, а самим тим уздрмавали и темеље целе Цркве. У последњим дешавањима, са монаштвом Рашко-призренске епархије, очигледно је да тај тежак крст очувања Православља и даље стоји на плећима монаштва.

Из свега наведеног јасно је да је широкопутно евхаристијско богословље плод покушаја неприродног сједињења надземаљског и небеског, православног, светоотачког богословља и потрошчког, човекоугодничког и похотног менталитета савременог човека. Антиподвижнички и помало апокалиптични у свом хуманистичком богоотпадању, карактер евхаристијског богословља, кроз релативизовање потребе наравственог делања на пољу своје душе и у делу свога спасења, које оно у свом лажно душебрижју, човекоугоднички и нихилистички намеће савременом човеку, представља уједно релативизовање изворног црквеног и еванђелског предања, које богочовечански продужавано у Цркви, делује и деловаће на спасење и духовну ползу сваког њеног члана који по спасење у њу и долази.

То одвајање тајне спасења од тајне подвига и крста у савременом ружичастом евхаристијском богословљу, представља плод не Духа Светога, којим свако богословље, које претендује да буде православно мора бити надахнуто, већ духа светскога, и покушај прилагођавања Цркве и Православља духу овога света, што је најобичније светогрђе. То саображавање духу овога света је богословље увек кроз историју Цркве гурало на пут јереси, зато је сасвим природна повезаност екуменизма (религијског саображавања глобализму) и евхаристијског богословља, које је основ екуменизма. Релативизам је место сусрета евхаристијског богословља и екуменизма, њихова суштина и њихов пад!

Насупрот томе богочовечански конзервативизам Цркве, како га је називао о.Јустин, обавезује нас на саображавање и привођење овога света Цркви, што је једини прави литургијски акт приношења свеколике творевине своме Творцу, и једино истинско пастирско назначење Цркве.

Из одрицатељног релативизовања побожног, благочестивог живота, происходи и релативизовање свега осталог у Цркви, чак и догмата. Одрицање од нарава еванђелске побожности, неупражњавањем исте у сопственом животу, увек је значило и значиће одрицање од самога Христа и свих богочовечанских истина на којима са темљи Његова Света Црква! Није, стога, ни чудо што је савремено богословље из наводно академских разлога оспорило, како аскетско, тако и агиографско наслеђе наше Цркве, управо зато што оно сведочи да је актуелно евхаристијско богословље сваким својим словом и запетом неправославно, христоодрицатељно, хуманистичко, посветовњачено, као и то да нема никакве везе са Црквом, како оном раном , тако и овом савременом, нетакнутом и истосном у својој благодатној пуноти. Зато је евхаристијско богословље у свом ограниченом и суженом усредсређењу искључиво на Литургију у својој бити хендикепирано, јер запоставља оно историјско постојање како Цркве, тако и сваког верника понаособ. Колико је, наиме, битно правилно приступање Светој Литургији, исто толико је битно и правилно приступање хришћанском живљењу у времену од Литургије до Литургије. Њиме се управо бави наравствено, аскетско богословље, исто оно које је евхаристијско богословље, ово савремено, изопачено, истиснуло под пуританистичким изговором борбе за очишћење Православља од моралистичких богословских наслага из периода фамозног западњачког ропства Православља. Тај недостатак у виду брисања наравственог светоотачког предања, представља црну рупу евхаристијског богословља, која непобитно сведочи да је то богословље нецрквено и неправославно.

С обзиром да је богословље полазиште свих дешавања и свеколике динамике Црквеног живота, јасна нам је, већ виђена и у нашој Цркви актуелна појава у којој онај део Цркве (у нашем случају њен адмистривни врх) који следује том профанизованом богословљу, опет и опет покреће прогон монаштва, које смирено и једнако одстојава на светоотачкој линији православног предања.

Зато сматрамо да је наметање и форсирање овог богословља и реформи које га прате, припремање и поравнавање пута устоличења екуменистичке богословске гнусобе на најсветије место православног светоотачког богословља, које би као плод и одраз на саму Цркву имало унију, на челу са још једном гнусобом опустошења, која жели да посети нашу јадну и напаћену земљу, што нека би Господ зауставио!

Јеромонах Максим