Почетна / САОПШТЕЊА / 2011 / Да ли ће ускоро нови „деманти“?

Да ли ће ускоро нови „деманти“?

Након што је прекјуче објављено писмо Митрополита Пирејског Серафима, упућено Преосвећеном Епископу Рашко-призренском Артемију, за очекивати је да се ускоро појави неки нови, „бомбастичан“, деманти– можда од групе под вођством прељубника који је запосео трон Епархије рашко-призренске – као што је то недавно, додуше неуспешно, исценирала са демантијем који је тобоже упућен из Лавре Светог Саве Освећеног; тада су, 23. новембра 2010, тврдили да ће Јерусалимска Патријаршија и игуман Лавре Светог Саве Освећеног „у најскоријем року“ послати званични деманти, који су они првобитно тобоже добили само усмено! Наравно да од те групе, са таквим „вођом“, не треба очекивати да доставе оно што су обећали, јер и тада, када су то тврдили преко медија, у ипак добро синхронизованој „акцији“, нису говорили истину, по свом већ увежбаном методу лажи и клевета. Али, деманти је стигао, и то управо из Лавре Светог Саве Oсвећеног, већ наредног дана 24. новембра 2010, у коме се недвосмислено демантује „деманти“ који је пласирала претходно поменута група (види http://www.eparhija-prizren.org/sr/saopstenja/27-2010/19-demanti-iz-jerusalima.html, такође и http://www.eparhija-prizren.org/sr/saopstenja/27-2010/15-podrska-iz-jerusalima-lazni-demanti-iz-gracanice.html). И они оћуташе! Да ли су органиизатори те акције (и сличних, попут тобожњег атентата на Станковића 2006, промовисаног од стране исте групе), васпитавани на начелима вођења Гебелсовог пропагандног рата?

– или од г-на Буловића из Новог Сада, који је не тако давно (пре само пар месеци; да ли смо то заборавили?), покушао да „демантује“ одлуку Ареопага, стављајући на терет Архимандриту Симеону да он оптужује „СПЦ и Србију за практиковање верског и политичког прогона“, додајући да су то „потпуно апсурдне и безочне тврдње“; написати пар таквих речи, на једном листу папира, треба пренети г-ну Буловићу у Нови Сад, ипак није довољно да би се демантовала Oдлука Врховног Суда једне државе, у овом случају Грчке (за коју, иначе, г-н Буловић пише да су „односи Грчке и Србије засновани на дубоком узајамном уважавању два братска народа“), који у својој Одлуци то недвосмилено тврди; можда би могао, међутим, г-н Буловић да крене да телефонира, као што је то усрдно чинио у фебруару-марту 2010, када су започели „акцију“ против Епископа Артемија и Архимандрита Симеона (сећа се он добро шта је тада говорио, и какав је дух ширио); нека покуша, заиста; можда му поверују, можда постигне још један „деманти“?

– или ће можда бивши Епископ г-н Јевтић написати ново (које ли већ по реду – осмо, девето, десето, дванаесто…?) писмо препуно мржње, адске злобе, клевета, лажи, конструисаних оптужби…, лицемерно га опет називајући „братско писмо“, у коме ће сручити сав јед и злобу из срца свога (види Мт 15, 18-19), можда наводећи и примере светитеља из историје Цркве, где ће нас онда „учено“ уверавати како то „није тако, него овако…“; али, шта и очекивати од „бивших“ (тако смо пре пар месеци имали прилику да на сајту www.eparhija-prizren.com пратимо репортажу како је у Призрену изгледао сусрет бивших – бившег Епископа, бившег Игумана, и бившег богослова Призренске богословије)

– не би зачудило ни да поново са страница престижног листа Курир завапи („увежбано“ патетично) Митрополит са Цетиња – „гоне ме као Христа!“, или да радије изабере неки таблоид из којег ће покушавати да убеди српску јавност да он говори „језиком љубави“! (после толико неистина, клевета, најбезочнијих увреда, које „сипа“ кад отвори уста); можда неког и убеди! Као што је својевремено успешно изведена „акција“ враћања потписа Патријарха Павла на документ Меморандум о разумевању (март 2005), који је био званичан увод у процес предаје и отуђења српске духовне баштине на Косову и Метохији, и који се од тада већ годинама спроводи под управом и надзором познатих актера; тврдња Митрополита са Цетиња да је Патријарх Павле своју Oдлуку о повлачењу потписа са документа Меморандум, потписао „дрхтавом руком на кољенима“ (зашто свуда патетика г-не Митрополите?), била је аргумент који је требао да убеди јавност у невалидност одлуке Патријарха Павла да повуче свој потпис са поменутог документа; и убеди је! Деманти о чланству у Европској Експертској Групи, додуше, још не добисмо

– могао би се, додуше, опробати и Патријарх Иринеј; и он је познат по до сада (успешним ли?) сличним „излетима“; тако је, рецимо, након ослобађајуће Одлуке Ареопага, преко гласила Press, смело поручио српској јавности да је вероватно „у питању нека интервенција“ (аргументован покушај демантија!); мислио је, свакако, на „интервенцију“ коју је Архимандрит Симеон из затвора извршио на грчко Судство, тј. конкретно на Врховни Суд Грчке; можда је и сада у питању нека „интервенција“ Ваша Светости, појасните нам! Још нам је хронолошки ближи недавни успех-неуспех са покушајем демантија вести да ће у Нишу бити подигнут латински крст; након изјаве Епископа Артемија, похита Патријарх Иринеј да га „демантује“; да би одмах затим био демантован од стране пројектанта крста; итд

– Или ће можда опет да „гурну“ херцеговачког Григорија да даде неку изјаву – као када је у новембру 2010, уочи заседања Светог Архијерејског Сабора, преко свих медија у Србији најавио поделу рашко-призренске Епархије, а себе промовисао као кандидата за трон Рашке Епархије; да би убрзо затим био демантован, нажалост од себе самог; можда је ипак сигурније да се задржи у домену фудбала, ту је ризик демантија мањи (следећа изјава, како изгледа, није демантована: „важно ми је кад је аут, кад није аут… Волим фудбал… зато што је све у односу, у односу на другога… лопта је та округла…“)

– А можда ипак све падне на плећа „нејаког“ Јоаникија Мићовића, Епископа будимљанско-никшићког, да у једном новом „брзопотезно-брзоплетом“ црквено-судском поступку докаже или демантује све што је потребно? У томе се опробао, и то не тако давно – судио је клирицима туђег Епископа, „доказао“ све што је било потребно, „изнедрио“ жељене пресуде, уз „стручну“ помоћ Никифора Миловића, настојатеља манастира Пива, црквено-судског тужиоца Епархије будимљанско-никшићке, и осталих чланова Епархијског Црквеног Суда (од тада „колају“ непроверени гласови да ће Никифор Миловић за приљежну „сарадњу“ бити награђен Епископским чином)

– На крају (за г-на Шибалића, нажалост, увек је резервисано последње место), али не и најмање вероватно, могуће је да ће у акцију бити укључен и узурпатор трона Епископа рашко-призренског, уз познату асистенцију и на начин који је за њега већ препознатљив (види http://www.eparhija-prizren.org/sr/autori/jeromonah-maksim/155-jeromonah-maksim-pogled-iz-pravog-ugla.html); тј, како је то својом анализом показао јрм. Максим, добиће припремљен текст, и све што ће се од њега захтевати, биће само да стави свој потпис.
Све претходно речено не искључује могућност да нас изненади неки деманти „извојеван“ од стране разних Џомића, или Ђаковаца, или Живицeтуцића, или Гајогајића…

Уредништво