Почетна / АУТОРИ / Жељко Которанин / Жељко Которанин: Три одговора Епископу Артемију[1]

Жељко Которанин: Три одговора Епископу Артемију[1]

Извор: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 2002, БРОЈ 3 (39), СТРАНЕ 27-46.

У броју 31. часописа „Свети кнез Лазар“ уместо увода објављено је писмо епископа рашко-призренскога и косовско-метохијскога г. Артемија Светом архијерејском Синоду Српске Цркве. Непосредно после истога писма објављен је текст извештаја и декларације са „једног значајног међуцрквеног сусрета у Београду“, који је био предметом реченога писма у три прва питања.

Значај ових питања нас опредељује да, иако незвани, а опет позвани (од сопствене савести) уместо Светог архијерејског Синода одговоримо на истакнута три питања. Бојимо се да веома заузети Свети архијерејски Синод неће бити у стању да пружи одговор.

 

ПРВИ ОДГОВОР

Међуцрквени сусрет“ у Београду био је заправо сусрет представника Комисије Бискупских Конференција Европске Уније, и представника Српске Цркве. Сусрет је изнедрио декларацију „Три дана наде“, коју су потписали српски епископи: Шумадијски Сава, Шабачко-ваљевски Лаврентије, Средњоевропски Константин, Браничевски Игњатије, и Бачки Иринеј, као и римокатолички бискупи, чија имена овде нису од значаја.

Први и последњи пасус Декларације садржи недвосмислено сведочење о томе да је сусрет протекао у заједничкој молитви. Потписници кажу: „Три дана смо се заједно молили Богу“. Недвосмислено… Отворено… Још кажу: „Наш сусрет је био плодан духовни догађај и подстицај“.

(Текст „Три дана наде“ објављен на „Борби за веру“ 12. јуна – прим.уредништва http://www.borbazaveru.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1134&Itemid=1.)

У вези овога, епископ Артемије пита: „…. којом су се то „заједничком молитвом“ и то „три дана молили“ потписници ове Декларације? И, на основу којег Канона Васељенских или помесних Сабора? И, којег су од Светих Отаца Цркве Православне следили у таквим молитвама?“ У Светом Предању епископ Артемије тражи заснованост и допуштеност заједничког мољења Богу правоверних и јеретика (у овом случају филиоквиста-римокатолика).

Не постоји у Цркви заједничка молитва правоверних са ма каквим јеретицима. Али зато постоје молитве правоверних за јеретике, да се обрате од јереси, покају и спасу. Неко је недавно одбио позив јеретика рекавши: „Ми не можемо да се молимо са вама, али можемо да се молимо за вас.“

Не постоји ни један канон Васељенског или помесног Сабора који допушта заједничку молитву правоверних и јеретика. Постоји мноштво канона који осуђују такве молитве.

Стога, не постоји Свети Отац Цркве Православне, којега су потписници Декларације следили у својим заједничким молитвама са римокатоличким поглаварима.

Да ли може један клирик да се моли у присуству Аријана, или других јеретика, или му то ништа не шкоди, кад се он моли, или чини принос?

Одговор: На божанственоме приносу ђакон прије времена цјеливања казује: „Који сте ван опћења, одлазите“; не смеју дакле присуствовати, осим ако обећају да ће се покајати, и да ће оставити јерес“. (9. канон Тимотеја Ал.)

Да ли може Православни клирик да се моли у присуству јеретика? Ради се о самом присуству јеретика, а не о заједничкој молитви. Да ли само присуство јеретика шкоди клирику кад се он, православан моли, или кад чини принос?

Тимотеј Александријски, један од Отаца Цркве, допушта у одговору на питање, да јеретик присуствује физички само ако обећа да ће се покајати, и да ће оставити јерес. Приметимо да само присуствовање молитви, или приносу, није исто што и заједничка молитва.

Само физичко присуство јеретика молитви и приносу, као најнижи облик општења, условљено је обећањем њиховим, да ће се покајати и оставити јерес. То обећање је сведочење о напуштању јереси, и покајању дотичног, плод чега ће се показати.

Заједничка молитва јеретика и правоверних је, будући да је она виши облик општења, забрањена.

Који се заједно са одлученим, ма било и у кући, буде молио, нека се одлучи.“ (10. канон Апостолски).

Молитвено општење са оним, који је одлучен од црквене заједнице, јесте забрањено. Ова забрана није ничим условљена, нити постоји изузетак од исте.

Јеретици су одлучени од црквене заједнице „…мора бити предана анатеми свака јерес…“ (1. канон II Васељенског Саб.) Као анатемисани, они су први са којима је забрањено заједно се молити, „ма било и у кући“, а тек колико више у правоверним храмовима. Који се буде заједно молио са одлученим, дакле и са јеретицима, биће и сам одлучен. Молитвено се повезујући са оним који је изван црквене заједнице, човек самог себе ставља изван црквене заједнице.

Епископ, или презвитер, или ђакон, који се буде са јеретиком само и молио, нека се одлучи; ако им пак допусти као клирицима, да што раде, нека се свргне.“ (45. канон Апостолски).

Наређујемо да се свргне епископ, или презвитер, који призна крштење, или жртву јеретика…“ (46. канон Апостолски).

Тумачећи 45. канон Апостолски, Валсамон речи „који се буде са јеретицима само и молио“ схвата у смислу „који има тек просто опћење“, или „који снисходљиво сматра на молитву јеретика“, јер би заједничка црквена молитва правоверног епископа, или презвитера, или ђакона, са јеретичким достојанственицима била кажњена свргнућем, по одредби и 45. канона („ако им пак допусти као клирицима да што раде“), и по наредном 46. канону Апостолском. (в. Ат. Синт. II 60.).

Заиста, сматрамо да 45. канон Апостолски одлучује свештенослужитеље тек за приватно оштење молитвено са јеретицима, или за њихово мишљење да је молитва јеретика ваљана. Виши облици молитвеног општења са јеретицима другачије се кажњавају. Ове одредбе нису ничим условљене, нити постоји изузетак од њихове примене. Напротив, оне су потврђене и другим канонима.

Ако који клирик, или свјетовњак пође у синагогу јудејску или јеретичку, да се моли, нека буде и свргнут, и одлучен.“ (64. канон Апостолски)

Док 45. канон Апостолски одлучује свештенослужитеља због молитвеног општења са јеретицима, овај (64.) канон га због сличног преступа излаже свргнућу. Поћи у синагогу јеретичку ради молитве са јеретицима, виши је облик молитвеног општења са јеретицима, од оног приватног, па отуда и разлика у запрећеној казни. Јер се одлажење у јеретичку синагогу ради молитве са јеретицима сматра као уважење јеретичке организације и њених „светиња“.

Никакав хришћанин не смије остављати мученике Христове и обраћати се лажним мученицима, то јест јеретичкима, или који су прије јеретици били; јер су ови далеки од Бога. Нека су дакле анатемисани, који се к њима обраћају.“ (34. канон Лаодикијског Сабора).

Преступ о коме одлучује овај канон се састоји у свесном поштовању јеретичких мученика (лажних светаца), и у одлажењу и молитвеном обраћању њима, који су далеко од Бога. Отуда и анатема. Међутим, исти преступ, учињен из незнања да се ради о јеретицима и о њиховим храмовима и „мученицима“, блаже се кажњава.

Не може се допустити, да они, који припадају Цркви, полазе ради молитве или службе у гробља, или у такозване мученичке храмове јеретика; а који то чине, ако су вјерни, имају бити ван опћења за неко вријеме. Покају ли се, и исповиједе да су згријешили, нека се опет приме.“ (9. канон Лаодикијског Саб.)

И уопште, ове одредбе у смислу одговора на прво питање епископа Артемија, могу се сузити на само једну одредбу.

С јеретицпма, или расколницима не смије се заједно молити.“ (33. канон Лаодикијског Саб.)

Ми смо наводили више канона, да бисмо указали на то да је забрана молитве заједно са јеретицима потпуна, и да не постојн изузетак од исте. Напротив, постоји разликовање међу облицима заједничке молитве са јеретицима, који су облици сви осуђени Црквом. Анализом наведених канона видимо да се тежина казне за заједничку молитву са јеретицима разликује од тих мишљења, да је молитва јеретика ваљана, преко уважавања јеретичке организације и „светиња“, па до поштовања јеретичких „мученика“. Сваки облик има своју позадину, и према њој тежину.

Шта је у позадини заједничких тродневних молитава представника Српске Цркве и бискупа филиоквиста? Сада закључимо да њихово сведочење о духовним плодовима таквог сусрета има одређену тежину. Тежину личног приступа…

 

ДРУГИ ОДГОВОР

 

Учесници сусрета и потписници Декларације (представници Цркве и представници филиоквиста) у истој заједнички тврде: „Овде осећамо да смо као представници Цркве позвани да …. одговоримо на те потребе.“!

При крају Декларације, они кажу: „Наше Цркве имају заједничку одговорност за будућност.“!

У вези с овим ставовима епископ Артемије пита: „… да ли потписници Декларације представљају „једну“ (коју) или више (које) Цркава?“

Када се у једнини помиње великим словом Црква, то се онда, уколико се из контекста не види други смисао, подразумева она једна Света, Саборна и Апостолска Црква, која је Тело Христово. Шта се види у Декларацији? Који је овде контекст?

Ми као представници Цркве.“ Ко то „ми“? При крају увода извештаја са скупа, епископ бачки Иринеј каже: „…На крају дијалога, две епископске делегације су издале заједничку декларацију…“

Декларација почиње речима: „Ми, епископи, чланови делегације Српске Православне Цркве и делегације Комисије Бискупских конференција Европске Уније састали смо се…“

Ми“, дакле, ми епископи, чланови двеју епископских делегација, ми смо представници Цркве. Дакле, овде се подразумева да је реч о једној Светој, Саборној, и Апостолској Цркви, која је тело Христово.

Како епископ бачки Иринеј извештава о скупу две епископске делегације, то је онда и контекст за питање, које то „наше Цркве“ „имају заједничку одговорност за будућност“. То су Српска Црква и бискупске конференције Европске Уније, које се у извештају и у Декларацији третирају као Помесне Цркве, као што је и Српска Црква Помесна Црква.

Представници Српске Цркве, не само што не скривају своје молитвено општење са јеретицима, него их (филиоквисте-римокатолике) у Декларацији, дакле јавно, признају за себи равне епископе: а њихову организацију сматрају себи (одн. Српској Православној Цркви) саборном Црквом, чиме себе истовремено чине саборним њиховој организацији.

Овим се намеће разматрање: а) питања јеретичкога свештенства, и б) саборности Свете Цркве и јеретичких организација.

а) јеретичко свештенство

Да ли јеретици у оквиру својих организација могу имати благодатно свештенство, које раздељује народу освештење Светога Духа? Да ли су они, који се код јеретика сматрају бискупима, живи извор светих тајни, кроз које се добија спасење?

…“јереси састављају они, који су се са свијем одвргли, и од саме се вјере отуђили… јер је овдје разлика у самој вјери у Бога. Ради чега древни су установили, да се (крштење) јеретика има са свијем одбацити…“ (1. канон Василија Великог).

Јеретици су сасвим одвргнути од Цркве, јер код њих постоји разлика у вјери у Бога, од оне вјере коју Црква исповеда.

…„Јер је почетак раздијелења био услијед раскола; тако да они, који су одступили од Цркве, нијесу више имали на себи благодати Светога Духа, јер је саопћење исте код њих престало услијед тога, што се прекинуло прејемство…“ (1. канон Василија Великог)

Објашњавајући расколе, Светитељ примећује да одступање од Цркве узрокује прекид апостолског прејемства и губитак благодати Светога Духа. Ако је тако код раскола, тим пре је тако и код јереси, јер „јереси састављају они, који су се сасвијем одвргли од Цркве“. Зато што више немају апостолско прејемство, јеретици не могу имати благодатно свештенство!

Епископ, или презвитер, или ђакон, који прими од кога друго рукоположење, нека се свргне и он и онај, који га је рукоположио; осим ако се не докаже, да од јеретика има рукоположење. Јер, који су од таквих крштени или рукоположени, не могу бити ни вјерни, ни клирици.“ (68. канон Апостолски) Свети Василије Велики одбацује ваљаност крштења у оквирима јеретичких заједница. Овај канон (68.) одређује да ни крштење, ни рукоположење, које учине јеретици, дотичнога не уводе у заједницу верних, нити у заједницу свештенства. Раније смо видели да се не сме признати Жртва ни крштење јеретика (46. канон Апостолски). Јеретици не могу имати ни ваљано свештенство, ни ваљане свете тајне.

…нека се свргне; јер се наругао крсту и смрти Господњој и није разликовао праве од лажних свештеника“ (47. канон Апостолски).

Ето шта бива са епископом, или презвитером, који призна крштење јеретика, тај дакле бива свргнут, јер није разликовао праве од лажних свештеника, правоверне од јеретичких свештеника.

…Јер они, који се одјељују од опћења са својим предстојником због какве јереси, која је од Светих Сабора, или Отаца Осуђена, то јест, кад он јавно проповеда јерес и открито њој у Цркви учи, такови не само што неће подлећи казни по правилима за то… него ће напротив бити заслужни части, која православнима пристоји. Јер они нису осудили епископе, него назовиепископе и назовиучитеље…“ (15. канон IX Помесног Саб.)

Епископ који учи јереси, није епископ. Ни онај, који је код јеретика од истих сматран епископом, није епископ! Суштина епископства је у вери.

… Јер суштину наше јерархије састављају богопредане ријечи, то јест, право познавање божанствених Књига…“(2. канон VIII Васељенског Саб.) И зато…

… Уопће пак наређујемо, да никакав клирик, који једнако мисли са православним и Васељенским Сабором, не мора ни под каквим начином потчињен бити епископима који су се одметнули, или који се одметну“. (III Васељенски Саб.)

Никакав клирик не подлеже ни на какав начин власти епископа, који су се одметнули, или који се одметну. Канон говори о клирику, који једнако мисли (једнако верује) са православним и Васељенским Сабором. Епископи који су се одметнули, или који се одметну од православног и Васељенског Сабора, јесу јеретички, или расколнички, неправославни епископи. Они су у црквеним односима потпуно без значаја за правоверне.

Православни од таквих назовиепископа не смеју тражити ни локалну, ни васељенску службу. А видимо да неки ово траже од римског папе.[2]

б) саборност Свете Цркве и јеретичких организација

Саборносги Свете Цркве и јеретичких организација не може бити!

Свети Оци сабрани у Цариграду, одређују, да се не смије укидати, него мора остати једино ваљани симбол вјере изложен од тристотине и осамнаест Отаца, сакупљених у Никеји Витинској, и мора бити предана анатеми свака јерес…“ (II Васељенски Саб. 1. канон).

Свака јерес је анатемисана. То значи и свака јеретичка организација. Свака јеретичка организација. Свака јеретичка организација је одлучена од Свете Цркве и предана проклетству. Ако ли је одлучена, а јесте, онда већ не може бити саборна Светој Цркви. Ако је предана анатеми, а јесте, онда већ не може бити саборна Светој Цркви. Ако су јеретички епископи у црквеним односима без значаја за Православне, а јесу, како им могу бити саборни?

Канони забрањују признавање евхристије јеретика. Зашто?

Наша вера је у сагласности са евхаристијом, и евхаристија потврђује нашу веру.“ (Ireanaues, Haer.., IV 8,5.)

Зато што је евхаристија једна, то онда само једна вера може бити у сагласности са евхаристијом, и само једну веру ће евхаристија потврдити. Нема евхаристије без Апостолске вере, без Православља.

Црква јесте Тело Христово. Једно Тело Христово. Многи народ по свој Земљи, а многе епископије по свој Земљи, сабрани у једно Тело Христово. Како то?

Јер је један хљеб, једно смо тијело, многи. пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо.“ (I Кор. 10. 17.)

Особина евхаристије је саборност. Зато што имамо евхаристију, а њу имамо јер имамо њој сагласну једину веру Православну, једно смо Тијело многи, тј. саборни смо. Јеретици немају евхаристију сагласну веру, па немају евхаристију, и нису саборни. Они нам не могу бити саборни.

Данас екуменисти тврде да нема потпуне евхаристије без саборности Православних и јеретика. Такву „саборност“ сматрају условом евхаристије. Чак иду дотле, да се отворено питају, да ли без те „саборности“ имамо ваљану евхаристију. [3]

Када би саборност била услов, а не одлика евхаристије, апостол Павле би морао другачије речи: – јер смо једно тело многи, један хлеб једемо. Ствар је управо другачија: „Јер је један хљеб, једно смо тијело многи.“

Саборност је, дакле, особина Цркве. Црква је или саборна, или није Црква. Али саборност Цркве није произвољна, него је одређена евхаристијом, а ове нема без њој сагласне једине Православне вере.

Немајући Православну веру, јеретици немају евхаристију, а без евхаристије – нити се они могу сабрати Светој Цркви, нити се пак Света Црква може сабрати њима.

То што представници Српске Цркве у Декларацији признају организацију филиоквиста-римокатолика за себи саборну Цркву, свакако додатно осветљава њихово тродневно заједничко мољење.

 

ТРЕЋИ ОДГОВОР

 

У Декларацији је изнета нада „да ће процес европеизације Европске Уније бити настављен и да ће Европа убудуће моћи да дише са оба своја плућна крила.“! Ова нада је, како је у Декларацији наглашено – заједничка. Њу деле и представници Комисије бискупских конференција Европске Уније, и представници Српске Цркве.

У вези са тиме епископ Артемије, питајући каже: „Потпуно је нејасно која су то „два плућна крила Европе?“. Он даље примећује: „А умногоме нас подсећа на екуменистичку теорију о „будућој уједињеној Цркви“, где ће Православна и Римокатоличка „Црква“ представљати, „два плућна крила“ једног и истог богочовечанског организма – Цркве Христове“.

Мислимо да после одговора на прва два питања, суштински јесте већ одговорено и на ово треће питање. – Потписници Декларације већ увелико конструишу „будућу уједињену Цркву“. При томе, зар треба много размишљати о томе, која су то „два плућна крила“ уједињене, европеизиране Европе? Зар постоји још негде (осим у медицини и ветерини) израз „два плућна крила“?

У Декларацији, њени потписници своје садашње и будуће (црквено) заједништво изражавају на још много места.

У заједничкој молитви и братском дијалогу и са осећањем молитвеног поштовања и дивљења пред светињама Српске Православне Цркве, још више смо се међусобно зближили.“

Заједно проведени дани пробудили су смисао наше хришћанске повезаности.“

На свом поклоничком путовању поново смо открили много заједничкога. Била су то заиста три дана наде.“

Српски епископи и филиоквисти-римокатолици откривају много заједничкога. Они се кроз заједничку молитву и молитвено поштовање (не спомиње се покајање или напуштање јереси) пред Српским Светињама међусобно зближавају. Они су продубили смисао њихове хришћанске повезаности. Откуд дилема шта значи израз употребљен у Декларацији – два плућна крила.

У Декларацији још потписници заједно изјављују:

Кроз екуменске разговоре о нашем богословском и пастирском наслеђу, желимо да дамо свој допринос на путу ка јединству наших Цркава.“

Њихов заједничкн пројекат јесте јединство, како кажу: „наших Цркава“. Под тим нашим Црквама подразумевају се Српска Православна Црква (или Православље уопште узевши) и тзв. Римокатоличка Црква. Да ли је нејасно још увек, на која ће то „два плућна крила“ дисати Европа?

Потписници Декларације теже да дођу до јединства „Цркава“ кроз „екуменске разговоре“ о свом богословском и пастирском наслеђу.

Богословско и пастирско наслеђе Православља се назива Светим Предањем. И оно је методски противно ономе, што се зове „екуменским разговором“:

… А ако који не чува и не прима све споменуте догмате благочастија, не мисли и не проповиједа тако, него хоће да их пориче, нека буде анатема…“ (1. канон Трулског VI Васељенског Сабора).

Вера је изражена кроз, од Отаца утврђене, догмате благочастија. Ови светоотачки ставови се морају сви чувати, примати и проповедати. „А ако који не чува и не прима све споменуте догмате благочастија, не мисли и не проповеда тако… нека буде анатема“, каже се у канону. Дакле, у Предању постоји обавеза како чврстог „мишљења“ по догматима, тако и чврстог, и упорног инсистирања у проповеди на догматима. И то свим догматима без изузетка.

Насупрот овоме, „екуменски разговори“ представника Цркве и јеретика не обухватају проблем јереси, проблем који и јесте довео до тог одлучења јеретика од Цркве. Данашњи представници Цркве не инсистирају на очувању свих догмата. Као да су неки догмати за интерну употребу. Чак је и учење о јереси измењено.

Тако, митрополит Јован Зизиулас у поменутом чланку „Теолошки проблем Перцепције“ (стр. 76) каже:

… Засада морамо приметити да одлуке и објаве овог одговорног црквеног органа, нарочито у виду саборских одлука постају суштински важан део садржине рецепције тек када се покаже да искривљења описа и значења чињеница које сачињавају дар Божије љубави могу имати озбиљних животних последица. Догматске формулације које немају такве последице – или се не показују таквима – не могу се сматрати саставним делом рецепције. Црква не прима и не овековечује појмове и доктрине по себи, већ живот и љубав…“

Доследно овоме, садржај Предања Цркве је ограничен само на оно што у случају искривљења има, или може имати озбиљних животних последица. Догмати се овде сматрају тек формулацијама, које и не морају бити део Предања, ако би њихово порицање било без „озбиљних животних последица“.

Ниједан догмат, ниједан канон, без обзира на формулацију, не предвиђа овакав критеријум Предања. Ово је покушај растакања Предања, и то како је коме драго. Догмат о исхођењу Светога Духа од Оца… на пример, да ли он у случају филиокве има „озбиљних животних последица“?

У истом чланку (стр. 76) митрополит Зизиулас вели:

Докле год Цркве одбацују једна другу, постојаће потреба за рецепцијом. Нема пуне саборности Цркве у стању схизме.“

Исти аутор у претходећем чланку „Евхаристијске претпоставке Свете Евхаристије“, у закључку поручује:

Ова се запажања посебно односе на узајамни однос Римокатоличке и Православне Цркве. Велики део овде изложеног обе Цркве доктринарно деле, посебно на заједничком тлу древне неподељене Цркве, и поступно изнова откривају и истичу њихови богослови…“ (Исто. 72)

Насупрот веровању да је учење филиокве јерес (лажни догмат о исхођењу Светог Духа и од Сина), те да су филиоквисти анатемисани јеретици, за римокатолике се са свом озбиљношћу једног аналитичара тврди да су Црква, колико и Православни.

Екуменски разговори“ о богословском и пастирском наслеђу, или о постепеном поновном откривању доктринарних заједничких основа, посебно на тлу „древне неподељене Цркве“, заобилажењем стварних разлика (јереси) нису у складу са Предањем, представљају новачење, и не могу бити оправдање за многоврсно општење са јеретицима. Ако прећутимо јерес, прећутали смо догмат, ако релативизујемо јерес, релативизовали смо догмат, ако признамо јеретике, покрали смо Цркву.

 

ФИЛИОКВИСТИ-РИМОКАТОЛИЦИ СУ ЈЕРЕТИЦИ

Чврсто држећи реч живота, онако како је примисмо од Светих Отаца, од „трубљи Светога Духа„ (1. канон VIII Васељенскога Сабора), од људи који се прославише, и тиме се потврдише у Цркви Божијој, заједно са њима изјављујемо:

… установљујемо, да мора важити као чврста, и да мора остати непоколебљивом до краја вјекова вјера свију оних људи, који се прославише у Божијој Цркви и који су били видјела свијета, чврсто држећи ријеч живота, а исто тако и њихови богопредани списи и догмати; одбацујемо пак и предајемо анатеми све оне, које су они одбацили и анатеми предали, као непријатеље истине…“ (I. канон Трулског VI Васељенскога Сабора)

Сада желимо да видимо шта су о филиоквистима истакли Свети оци. Исто то чврсто и непоколебљиво истичемо и ми, а све другачије, као пример колебања чврстог и непоколебљивог одбацујемо.

У својој Окружној посланици Свети патријарх Цариградски Фотије 866. г. изобличује учење филиокве као јерес, пружа доказе за то, и моли архиепископе да пошаљу представнике својих престола, да би сабрано осудили ову јерес. Свети Фотије каже:

8) Нису они били преступници закона само у овоме, него стигоше до самог врха зла. Осим тих јеретичких странпутица које поменусмо, покушаше да упрљају (о како је зао ђаво) Свети Символ вере, са страним мислима и неважећим речима и претераним безобразлуком, који је неприхватљив у основи свих саборских и васељенских одлука, додајући новину да Свети Дух не происходи само од Оца него и од Сина.

9) Ко икада чу такве речи изговорене, као те од увек јеретика! Која зла змија им је извадила из њихових срца? Ко ће на крају да поднесе хришћана који врши тајне пред светом Тројицом да призна два узрока, заиста да су Син и Свети Дух од Оца, свети Дух опет од Сина и да расцепи једноначалство у двобоштву и да поцепа хришћанску теологију колико и грчка митологија, и блати достојанство надсуштаствене и једноначалне Свете Тројице? Зашто да свети Дух происходи и од Сина? Јер ако је происхођење од Оца савршено… који разлог постоји да произлази и од Сина? И зашто? Ово би било бесмислено и ташто.

10) Јер још ако происходи Дух од Сина као и од Оца зашто и Син да се не рађа од Духа као и од Оца? Тако да је све неблагочастиво за оне који су неблагочастиви…

11) … Јер ако разазнајемо у Светом Духу особеност да происходи од Оца, такође разазнајемо Сину особину да се рађа од Оца, и прихватамо да произлази као што мисли многоговорљивост њихова, и од Сина Дух, дакле прихватамо да са више особина зависи Свети Дух од Оца него од Сина. А ако се више разликује Дух него Син онда ћемо прихватити да је ближи очинској суштини Син него свети Дух. Тако ће испасти опет Македонијева хула против Светога Духа, појављујући се као основа њиховој замисли.

15) Видиш, да су неправедно они добили хришћанско име и вероватно да лако изигравају многе. Происходи Свети Дух и од Сина? Одакле си то чуо? Од којег јеванђелисте имаш такво објашњење? Од којег синода је хула овог учења?

16) Господ и Бог наш каже: „Свети Дух који произлази од Оца“. Оци ове нове хуле, сматрају да Свети Дух произлази од Сина. Ко неће да затвори уши од овакве претеране хуле? Ова хула је противна Јеванђељу; противи се и Васељенским Саборима; одбацује и блажене и Свете Оце, Атанасија Великог, многоцењеног Григорија Богослова, који је царска одежда Цркве, Василија Великог, златна уста Васељене, пучину мудрости праведно названу Златоусти. Зашто да наводим овога или онога? Ова хула и богоборачка јерес напада против свих светих пророка, апостола, јерараха, мученика и против самих речи Христових.

33) Али још и хула на Светога Духа вероватно против целе Свете Тројице, где не изостаје претеривању, ако није ништа друго од тога што смо рекли, довољно је само да их осудимо на хиљаде анатема.

34) Сматрамо правилно да вас обавестимо о тим догађајима и да учинимо познатим у Господу братство више са овом вешћу у складу са старим обичајем Цркве; и привољевамо вас и молимо да будете вољни саборци у осуђивању њихових неблагочестивих и безбожних поглавља… и са великом бригом и намером да изаберете и пошаљете с ваше стране неколико ваших, који ће вас заступати и бити украшени благочестивошћу и са светошћу мислима и делом, како би гангрену удаљили од Цркве, ову садашњу јерес, која је тајно ушла; и оне који са махнитошћу посејаше толико семе зла у… народ, да их ишчупамо из корена и да их предамо огњу заједничком одлуком; у ону ватру која је предодређена проклетим, као што одређују речи Господње. (…)“

Због црквених немира, који су обележили IX век, није било могуће удовољити потреби и молби Светог Фотија, са оном хитношћу како је Светитељ желео. Тек када је у Риму папа Јован VIII заменио папу Николу, а у Цариграду када је умро непокорни негдашњи патријарх Игњатије, одржан је у цариградском храму Свете Софије 879-880. године Општи Сабор (X Помесни Сабор). Оци тога Сабора покушали су да превазиђу сукоб Рима и Цариграда. Одлуке тада донете потписала су три легата Римског папе. Данас филиоквисти-римокатолици овај Сабор називају „лажним“, што нас не сме да узбуђује, него напротив – да нас увери у потребу чувања његових установа.

Осим три канона, Сабор је усвојио догматски значајне одлуке. За наш рад је од значаја „Орос – Великог и Васељенског сабора“.

Реч – орос – Свети Сава преводи речју „устав“[4]; Символ вере је истински догматски УСТАВ, односно Устава, преко које се не сме прећи. Исти термин је преведен и као „заповест“. „Орос“ као устав и као заповест утврђује догмате Символа вере као и саму формулацију Символа вере.

У уводном делу „Ороса“ бираним изразима се говори о непоколебљивој привржености учењу: Господа Исуса Христа, Његових ученика, седам Васељенских Сабора на којима је Дух Свети надахњивао Оце;

– о одбацивању оних, које су и Свети Оци одбацили;

-о чувању канонских и догматских учења без икаквих одузимања, додавања или мењања у њима.

После увода Оци се задржавају само на „Уставу“ вере, односно на Символу вере, за који кажу:

Зато онај орос вере из почетка, са божаственом чежњом и добро усправљеним разумом овај Свети и Васељенски Сабор радо прихватајући и обожавајући, и утемељујући и подижући на њему учвршћење спасења – тако мислећи и проповедајући, свима узглашава: „Верујем у једнога Бога, Оца, сведржитеља“ – и даље до краја Светога Символа Никејско-цариградског.

Тако сматрамо, да се у овом исповедању вере крстисмо, да помоћу њега реч истине показала сваку јерес као скрхану и разорену. Ону браћу и оце и сасвештенике који тако мисле, у вишње грађане убележавамо. Ако се неко дрзне да друго излагање мимо овог свештеног Символа који је одозго – од блажених и светих отаца наших до нас предат, напише и назове оросом вере; да преотме вредност исповедања оних богопосланих мужева, те то (вредност исповедања, Ж. К.) припише својим изумима; да то пресложи верницима као заједнички Символ, или онима који се из неке јереси обраћају, да се лажним речима, или додавањима или одузимањима дрзне да квари старину овог светог и поштованог ороса према већ пре нас изреченој од Светих и Васељенских Сабора одлуци – ако је ко од свештених лица, таквога подвргавамо потпуном извргнућу, а ако је од лаика – предајемо га анатеми.“ (Кармирис, Догматски и Символички споменици Православне Саборне Цркве, 268, 269)

Какав значај има овај Орос?

Како је он повезан са Посланицом Светог Фотија?

Оци овога Символа се у самом „Оросу“ позивају на раније одлуке Светих и Васељенских Сабора. На Првом и Другом Сабору уобличен је Никејско-цариградски Символ вере. Други Васељенски Сабор још установљује, да тај Символ вере мора остати једино ваљан и да се не сме укидати (в. 1. канон). Трећи Васељенски Сабор у свом 7. канону је установио исто ово што у свом „Оросу“ свима узглашавају Оци Цариградског сабора 879-880. г. – а наиме, да се не сме састављати друга вера, или износити, или писати, или је пружати онима, који се желе обратити к познању истине, друга, дакле вера, други символ вере од Никејско-цариградског. Васељенски Сабори доцније овоме нису ништа додавали или одузимали.

Очигледно је да је неки узрок изазвао Оце да путем ороса установе и заповеде и заштите, оно, што је већ много раније установљено, и заповеђено, и заштићено. Неко се дрзнуо у крилу тадашње Цркве, да покуша да „упрља Свети Символ вере са страним мислима и неважећим речима и претераним безобразлуком, који је неприхватљив у основи свих саборских и васељенских одлука, додајући новину да Свети Дух не происходи само од Оца него и од Сина“ (Окр. посл. Св. Фотија. 8.). Хула звана „филиокве“ (управо по додатку VIII члану Символа вере) је изазвала овакав „Орос“. Оци када у „оросу“ исповедају Символ вере кажу, – свима узглашавамо; да би се затим за тај, и само тај Свети Символ рекло, да помоћу њега реч истине сваку јерес показа скрхану и разорену. Значи, оци „Орос“ и символ вере узглашавају и установљују против јереси филиоквиста. Они су једини изазвали установљавање „Ороса“.

Филиоквисти су једини, који су повредили Символ вере, додајући му речи: „и од Сина“ (филиокве). У крилу Цркве тада нико други није био толико дрзак, да Символу вере било шта додаје или одузима или мења.

Орос“ је уперен против филиоквиста, и њих изобличује и осуђује, на основу Светог Символа вере. Јер је он устава, која се не сме прећи. Због оваквог његовог значаја (он је одозго – кажу Оци) Свети Фотије и почиње у својој Окружној посланици да изобличава филиоквисте управо символом вере, па тек потом пружа остало.

Цариградски Сабор 879-880.г. осуђује и данашње филиоквисте-римокатолике.

Само незналице питају: „Којим је Светим Сабором осуђена римокатоличка јерес“, желећи да оправдају општење с римокатолицима.

Није ово био први, а не последњи пут да се Никејско-цариградски символ вере користи јасно и недвосмислено против филиоквиста. Папа римски Лав III је 813. год. одбио захтев јеретика да се у Риму исповеда символ са додатком „филиокве“. Шта више, дао је да се израде две сребрне плоче са Никејско-цариградским Символом вере, на латинском и на грчком језику. Плоче су истакнуте у храму апостола Петра у Риму. О овоме се шире може видети у „Православној Далмацији“ епископа Никодима Милаша.

Никејско-цариградски Символ вере против исте (латинске) јереси користио је и Свети Сава на Жичком Сабору. Он је на литургији, после читања Јеванђеља и после беседе „О правој вери“, три пута уз понављање самодржца Стефана Првовенчаног, читао овај Православни Символ вере, и то полако – члан по члан. Овакво, неуобичајено, трикратно читање Символа вере пратили су сви присутни. У томе предходећој беседи Свети Сава као лек и као исправљење од јереси нуди свети Символ вере, да се чита и у кући. После свега, „крштене“ у латинској јереси прима у Цркву миропомазањем. О овоме видети: „Свети Сава на Жичком Сабору 1221. г. и латинска јерес“ – Миодраг Петровић. „Свети кнез Лазар“ бр. 29-30. стр. 30-32 и даље.

После пропасти тзв. Лионске уније, на којој је било уговорено општење Православних и филиоквиста-римокатолика, у Цариграду је одржан 1285. год. Сабор епископа ,.са свега истока“, на коме је проглашена АНАТЕМА на све оне који се усудише или се унапред усуде повредити Свети Символ. О овоме видети: Н. Милаш, Славенски апостоли Кирил и Методије и истина Православља, стр. 74.

У свим наведеним примерима филиоквисти-римокатолици-латини се у самој бити осуђују као преступници Символа вере, што опет имплицитно значи као јеретици. У време поменутих сабора ово је било јасно свима, и Православнима и филиоквистима. Из неког разлога Оци нису на Саборима следили дотадашњу праксу Цркве – да се јерес осуђује поименично. Они се задовољавају уопштеним формулацијама: „анатема на све оне који се усудише или се унапред усуде повредити свети Символ“. Овако изражена осуда обухвата не само филиоквисте (мада се на њих односи), него и друге, који би се убудуће дрзнули да оскрнаве Символ вере. Предност раније праксе данас је очигледна.

Међутим, за разлику од Сабора, Оци који су били у то време се нису устручавали да филиоквисте поименично жигошу као јеретике.

Свети Фотије 867. год. пише Окружну посланицу, а у време Општег Сабора у Цариграду 879. год. био је на цариградском трону. У Посланици филиоквисте назива одвратним и неблагочастивим људима, рођеним у тами, јер је тамо Запад (4).

Свети Григорије Палама о учењу римокатолика каже: „То су дубине сатанине, тајне злога… никада вас нећемо примити у заједницу, докле год тврдите да Свети Дух и од Сина (исходи)“ – О исхођењу Светога Духа, Е. П. Е. т. л. стр. 74.

Свети Марко Евгеник, учесник на сабору флорентинскоме, који не потписа срамну Унију, разоткри превару и исту поруши, написао је Окружну посланицу – Православним хришћанима на копну и острвима, радујте се у Господу. Жалећи што је овде не можемо пренети у целини, упућујемо на „Свети кнез Лазар“ бр. 5. стр. 49. и даље.

Они који су нас хтели поробити ропством и увући у Вавилон латинских обреда и догмата, нису могли то да доведу до испуњења, и уверили су се, како у невероватност тако и у немогућност тога; они и њихови следбеници застали су на средини пута, нису дакле остали оно што су (били) нити су постали нешто друго; одступили су од Јерусалима као истинског гледања мира и од горе Синона као истините и непоколебљиве вере…

(…)

… Ако је Црква Грка одувек исповедала исхођење од Оца, то је примила од Исуса Христа, од Апостола и од сабора Отаца, а никада није исповедала (исхођење) од Сина, нити је то од икога примила. Шта је друго сем исхођења само од Оца она исповедала? Јер, ако Свети Дух не исходи од Сина, то је јасно да Он само од Оца (- исходи). Тако је и са рођењем, оно је од Оца: каже се да је рођен пре свих векова. И нико није овоме „само (- од Оца)“ учинио додатак, али тиме ми, не мање, то разумемо и говоримо, када је потребно, јер ми умимо да Син ниотког другог није рођен (- сем од Оца). Због тога и Јован Дамаскин од лица све Цркве и свих хришћана објављује: „Ми не говоримо да је Дух од Сипа – и када не говоримо да је Дух од Сина, јер је јасно да ми исповедамо да је само од Оца. Зато он мало раније говори: „Ми не пазивамо Сина узрочником“. А у следећој глави он каже: „Отац је једини узрочник (- свега).

Шта виђе? „Никада“, говоре нам они (- унијети), „ми нисмо Латине сматрали за јеретике, већ само за шизматике (- расколнике)“. Али, нису ли они сами (- Латини) нас назвали расколницима, али они не могу да приговарају нашем исповедању, јер се ми нисмо предали ниховој потчињености, којој смо ми, по – њиховом мишљењу, требали да се подвргнемо. Ми смо требали тај прекор да упутимо њима по питању њиховог исповедања. Зато смо ми њих први одвојили, и шта више оделили их и одсекли од тела црквене заједнице. Због чега? рећиће неко: ради тога ли што су они имали праву веру? или што су учинили правилан додатак? Ко је тај који то може рећи, ако правилно мисли? Напротив, ми смо их одлучили од себе јер су они замислили недопустиво, и безаконо су унели ни на чему заснован додатак. Ми смо их сматрали за јеретике, и зато смо их одсекли (- од Цркве). Зашто је то тако? Зато што благочестиви закон гласи: „Јеретик је, и законима против јеретика подвргавају се чак и они који у малом одступају од праве вере“. Ако, дакле, Латини не би ни у чему одступили од праве вере, ми не бисмо имали разлога да их оделимо. А ако су пак они потпуно одступили у богословљу о Духу Светоме, кроз најопасније и богохулно новачење, они су јеретици и ми смо их као јеретике одсекли од себе…(…)“

Три мисли издвајамо из наведених речи.

-Да је невероватно и немогуће извршити уједињење Православних и римокатолика док год римокатолици не исправе и не обнове своју веру.

– Да је Црква одавно, пре толико времена, одсекла римокатолике од тела црквене заједнице, од себе саме, што је доказ да они нису део Цркве, да нису Црква, ни по чему осим што сами себе Црквом сматрају и називају.

– Да они нису одељени од Цркве без разлога, или само с разлогом празне формулације; него зато што су новачење ни на чему засновано унели у неизменљиви Символ вере, и то наравно не да би га побољшали, или појаснили, већ да би га изопачили у садржају вере, чиме су се показали јеретицима који потпуно одступају у богословљу о Светоме Духу, па и о целој Светој Тројици, како нам показа Свети Фотије.

Толико мноштво дивних Отаца и учитеља Цркве кроз векове осуђују таму учења римокатолика. Из генерације у генерацију. И сви млађи се позивају на старије. Тако они творе Предање, које се као неки талас преко целог мора пружило пред нама, и како да нас подигне, кад смо се оградили и утврдили против њега. Сада и јавно. Декларацијом „Три дана наде“.

Та Декларација је екуменистички текст прве категорије!

Како у Епископском Сабору Српске Цркве своја места заузимају и неки од ученика преподобног Аве Јустина, навешћемо овде и његове речи, преузете из „Догматике Православне Цркве“, књ. I. стр. 211, а све у нади да ће се ови сетити свог учитеља:

Римокатоличко Filioque уводи у Божанство два начела, диархију, и тиме нарушава јединство Божанства, монархију… Учењем о Filioque нарушавају се испостасна својства Божанских Лица и заводи опасна, јеретичка субординација међу пресветим Лицима. Сам пак начин уметања Filioque у неприкосновени и неизменљиви Символ вере васељенске Цркве носи на себи печат горде и самољубиве анархичности, што је равно отпадању од једне свете, саборне и апостолске Цркве…“

Морамо истаћи да јерес „филиокве“ није једино новачење римокатолика. Ми смо се, не могући да све обухватимо, сконцентрисали баш на ово, зато што је то прво на шта се помисли када се крене у разматрање лажног римокатоличког учења, и јер се овим додатком „филиокве“ свима који су разумни латински символ вере показује као оно што квари све.

Да бисмо бар донекле показали разноликост и множину јереси у оквиру римокатолицизма, навешћемо Томос, који је издао Велики Сабор, одржан у Цариграду 1583. год. овом Сабору председавао је Цариградски патријарх Јеремија Други Славни, а на њему су учествовали патријарх Александријски Силвестер, патријарх Јерусалимски Софроније и други епископи. Овај Томос – Сигилион послат је свим Православним Црквама, а писан је тако да би га могли разумети и прости људи и познали обману лажи и од кога се ваља чувати. Текст сигилиона гласи:

Свој истинској деци света, Саборне и Апостолске Цркве Христове од Истока у Трговишту и свим местима: милост, мир и благодат од Свемогућег Бога!

Не мала забринутост је била обузела древну лађу, која је била обузета буром и ношена таласима. И да се Господ Бог није опоменуо Ноја и својом благом вољом умирио воду, не би било наде на спасење у њој. Слично се догодило и са новом лађом, нашом Црквом. Јеретици су подигли беспоштедни рат против нас, и ми смо сматрали за добро да оставимо овај томос против њих, тако да уз помоћ онога што је написано у њему можете сигурније бранити своје Православље. Да овај документ не би био тежак простијим људима, одлучили смо да изнесемо читав предмет пред вас у једноставном облику као што следи:

Из Рима су дошле извесне особе које су се тамо научиле да мисле као Латини; и лоше је то, што иако Византинци, рођени и одрасли у нашим крајевима, они не само што су променили своју веру, него се још и боре против православних и истинских догмата Цркве од Истока, које (догмате) су сам Христос, божански Апостоли и Свети Сабори предали нама. Изопштивши ове, дакле, као покварене чланове, ми наређујемо:

1. Ко год не исповеда срцем и устима да је чедо Цркве од истока, крштено по православном обреду, и да Дух Свети исходи само од Оца, суштински и ипостасно, као што Христос говори у Еванђељу, иако исходи од Оца и од Сина у времену, нека такав буде изван наше Цркве и нека је анатемисан.

2. Ко год не исповеда да је у Тајни Причешћа и лаици (верници) треба да имају заједницу у оба вида, Часном Телу и Светој Крви, него говори да је довољно да прими само Тело, јер је Крв такође тамо, иако је Христос говорио и давао свако од ових посебно, а они се тога не држе, нека такав буде анатемисан.

3. Ко год каже да је наш Господ Исус Христос на Тајној Вечери употребио бесквасни хлеб, као Јевреји, а не квасни, нека буде далеко од нас, и под анатемом, као неко ко мисли као строзаветни Јеврејин, и као неко ко уводи учење Аполинарија и Јермена у нашу Цркву, и због тога нека је анатемисан и по други пут.

4. Ко год говори да када наш Христос и Бог дође да суди, Он неће судити душама заједно са телом, него долази да одлучи само о телу, нека му буде анатема.

5. Ко год каже да, када хришћани умиру, душе оних који су се покајали у овом животу, а нису испаштале, иду у Чистилиште – што је грчки мит – где их ватра и муке очишћавају, и мисле да нема вечних мука, као што је мислио и Ориген, и овим проузрокују слободу греха, нека такав има анатему.

6. Ко год каже да је папа глава Цркве, а не Христос, и да он има власт примати у Рај својим писмима, и да може опростити онолико грехова колико може да учини неко ко за новац прими од њега индулгенцију (опроштајницу), нека такав има анатему.

7. Ко год не прати црквене обичаје проглашене од стране седам Васеленских Сабора, и Свету Пасху и календар које су они установили за нас, да их пратимо, него жели да прати новоизмишљену Пасхалију и нови календар безбожних, папиних астронома; и противећи се, жели да одбаци и уништи учење и обичаје Цркве, које смо примили од наших Отаца, нека свако такав има анатему и нека буде изван Цркве и ван Сабора Верних.

8. Ми позивамо све побожне православне хришћане: останите у ономе у чему сте научени, у чему сте рођени и одрасли, и када време и прилике захтевају, пролијте и саму своју крв да бисте сачували веру коју су нам наши Оци предали, и своје исповедање. Чувајте се оваквих људи и водите рачуна, да би нам Господ наш Исус Хрисос помогао. Нека благослов наше смерности буде са свима вама Амин!“

Сматрамо да, ако је било онда потребно саборно изнети на корист народа ове речи, данас је то још потребније.

Овај Томос је данас такође актуелан. Од речи до речи.

 

————————————–

[1] Извор: „Књижевне новине“, бр.1052 и 1053 (15 – 28 фебруар и 1-15 март) за 2002. годину; Београд

[2] Митрополит Пергамски Јован Зизиулас: „Теолошки проблем“ „Рецепције“ („Беседа“, часопис Епархије Бачке, год. 1944., бр. 1-4, стр. 77.)

[3] Вид. Митрополит Јован Зизиулас: „Еклисиолошке претпоставке Свете Евхаристије“ („Беседа“, 1994. г., бр. 1-4, стр. 70).

[4] Из личног разговора са проф. Миодрагом Петровићем, о чему он припрема рад за публикацију. Превод наводимо са његовим одобрењем. (прим. аут.)