Архимандрит Симеон: Коме служи Синод?

УВОД

Још је у свежем и живом сећању процес обнове српских светиња на Косову и Метохији по одредницама тзв. Меморандума, који су изводили Шиптари, без икаквог знања, искуства и стручне оспособљености за такве послове, уз будни надзор Синодалаца да се тај „модел обнове“ случајно не оспори и не обустави, и уз подстицање тзв. међународне заједнице (пре свега Вашингтона и Брисела, не запостављајући никада ни Ватикан), која је заправо креатор, инспиратор и финансијер тих токова, док се сви остали јављају само у улози простих извршилаца.

Током година боравка Епископа Артемија у својој Епархији органи Епархије су непрекидно, исцрпно и будно извештавали јавност и надлежне чиниоце о погубности процеса обнове, о дугорочним катастрофалним последицама по српско духовно и културно наслеђе, а тиме и по српски духовни и национални идентитет, о неприхватљивости принципа на којима се обнова спроводи, о изузетно лошем квалитету изведених радова, о изругивању са српским светињама, па самим тим и са Вером Православном од стране муслимана (УЧК) „рестауратора“, о непоправљивом често угрожавању виталних српских интереса…; најмање је у тим извештавајима било речи о финансијама, свесно је пренебрегавана та страна процеса „обнове“, премда су финансијски токови тога процеса (у коме су активну улогу имали добро познати српски чиниоци, представници и Српске Цркве и Државе) такође веома занимљиви, подложни анализи и пуни изненађења.

Након протеривања Епископа Артемија из Епархије рашко-призренске ти процеси наставили су се, нажалост, и даље, сада неометано, и далеко од очију јавности, која нема увид ни у изведене радове, ни у (спорне) финансијске токове, лишена објективних и исцрпних извештаја и анализа, који су сведени на штура саопштења са конвенционалним изразима (само)похвале и тобожњих успеха.

На неистините и лажне извештаје о тобожњој успешности тобожње обнове српских светиња по Меморандуму навикли смо претходних година; било је познато да главна „кухиња“ у којој су се припремали била је манастир Високи Дечани, тј. његова управа – игуман Теодосије и његов заменик Сава Јањић (уз неизбежну наравно сарадњу са тзв. Комисијом за спровођење обнове – која је била под управом СЕ, тј. британског службеника, као и са представницима Канцеларије Министарства културе из Београда у Лепосавићу, на чијем челу је арх. Зоран Гарић, познат по својим „успесима“ у области Заштите културне баштине још из времена обнове манастира Светих Архангела код Призрена).

Из манастира Дечани вршена је страховита пропаганда у прилог погубне обнове, и они су заиста у врху одговорних за све катастрофалне стручне, политичке и црквене последице које из ње произилазе.

Све то силовито је подржавано из Синода СПЦ, са познатим протагонистима, још у време, не треба то занемарити, док је на челу Синода био Његова Светост Патријарх Павле. Под његовом управом су, заправо, начињени главни кораци у покретању и установљавању такве, наопаке, неприхватљиве и погубне по Српску Цркву и српски народ, обнове српске духовне и културне баштине на Косову и Метохији.

С обзиром на све погубне последице које су произашле из таквог процеса обнове претходних година, као и због чињенице да се тај процес, нажалост и на српску несрећу, и даље (сада неометано) продужава, имајући притом у виду да су главни актери наметања и спровођења тога процеса исти они који су затим били и протагонисти суровог и безаконог прогона Епископа Артемија из своје Епархије (случајно ли? или, напротив, та чињеница много говори и открива сваком пажљивом посматрачу), као и распуђивања монаштва са тог судбински важног за српски народ простора – територије Епархије рашко-призренске, прилажемо текст „Коме служи Синод“, настао августа 2008. и објављен тада на сајту Епархије рашко-призренске.

Тексту је претходило објављивање 15. августа 2008. на сајту www.spc.rs вести о спровођењу обнове путем Меморандума (уз многобројне прилоге), тј. о њеној успешности, са познатим манипулацијама и искривљавањем чињеница (http://www.spc.rs/sr/o_obnovi_porusenih_svetinja_na_kosovu_i_metohiji_17_marta_2004_godine). Није тешко прозрети ни ко је писац поменутог текста-памфлета, као и осталих сличних текстова – варијација на исту тему, који су углавном долазили из већ (не по добру) познатог манастира Високи Дечани.

Непосредни повод, дакле, за писање текста „Коме служи Синод“ била је поменута вест на сајту www.spc.rs, док су прави узроци били много дубљи, и могу се делимично назрети из овога Увода.

Убрзо након објављивања текста „Коме служи Синод“ (22. августа 2008), уследио је одговор на сајту www.spc.rs.

Већ сутрадан 23. августа објављено је Саопштење Синода које је у себи садржало и прилог – скенирану Одлуку Светог Архијерејског Сабора из 2006. године.

Саопштење Синода издато је поводом одлуке Епископа Артемија о смени игумана Теодосија и Саве Јањића, и датог им отпуста за било коју другу Епархију.

Поставља се, међутим, питање – зашто је уз Саопштење Синода приложена и одлука Сабора из 2006. године?

И зашто је тој Одлуци дат назив, уз то и врло тенденциозан – „Одлука Светог Архијерејског Сабора о Протосинђелу Симеону Виловском“!?

Откуда то да се уз кратко Саопштење Синода из августа 2008. (поводом Одлуке Епископа Артемија о смени управе манастира Дечани) (http://www.spc.rs/sr/saopstenje_svetog_arhijerejskog_sinoda_srpske_pravoslavne_crkve) прилаже и Одлука Сабора из 2006!

И уз то – Одлука се титлује одређеним називом (што иначе не постоји као пракса), у коме се апострофира личност Симеона Виловског!

Ко је био чувени „мозак“ те „акције“? И да ли подсећају ти методи на већ свима добро познате „гебелсовске“ методе пропагандног рата?

Уосталом, Одлука Сабора из 2006. није била „Одлука о Симеону Виловском“. Од шест ставки те тенденциозне, злонамерне, перфидно и лукаво испословане и исфабриковане Одлуке (на којој се, иначе, налази потпис Патријарха Павла), на Симеона односи се само једна ставка! Одлука је заправо била уперена против Епископа Артемија.

(утолико би некога могло да чуди слепо следовање дела монаштва Епархије рашко-призренске за „ауторитетима“ поменуте Тројке, како претходних година, тако и прошле 2010. године;

као што би некога још више могло да чуди данашње верно следовање дела монаштва и свештенства ономе ко је бескрупулозно протерао законитог Епископа са свога трона, ко се до сада много пута опробао у ширењу лажи и клевета, и потврдио себе у томе, ко већ годинама отворено и безазорно сарађује са шиптарским безаконим институцијама на Косову и Метохији, у којима седе и највећи злочинци и крволоци српског народа, ко се укључио у талас литургијских реформатора, не знајући вероватно ни сам шта чини и о чему се ту заправо ради, ко се откривено упустио у међуконфесионална и међурелигијска општења, прихватајући и заступајући начела нове јереси екуменизма, ко се није либио да се заодене епитетима прељубника и вука у овчијој кожи…;

као што је, такође, несумњиво да има не мали број оних које то и не чуди)

Зашто се онда ставља толики акценат на Симеона, од стране Синода, и покреће таква пропагандна кампања против њега?

Да ли је Симеон толико сметао и био толика препрека спровођењу програма и планова које је извршавао (не улазимо овде у то ко их је и где правио) добро познати Тријумвират у СПЦ?

Зашто се против Симеона годинама уназад води бесомучна кампања, у којој су најгласнији били г-н Јевтић, управа Дечана итд?

Наведена Одлука Сабора из 2006. тада je чак три пута постављена на сајт www.spc.rs

• једном је приложена у пдф формату уз већ поменуто Саопштење Синода (постављено на сајту 23. августа у 15:15)

• затим је постављена као посебан прилог, истога дана у 15:39 http://www.spc.rs/sr/odluka_svetog_arhijerejskog_sabora_asbroj_65zap113_od_196_maja_2006

• уз њу је опет приложена и скенирана верзија у пдф формату http://www.spc.rs/files/u5/saborska-odluka-vezana-za-simeona-vilovskog.pdf

Дакле, острашћеност и ненавист против Симеона у једној фуриозној кампањи били су више него читљиви на сајту www.spc.rs

Нека врста прелазног епилога уследила је новим Саопштењем Синода 26. августа на истом сајту, у коме се, гле чуда, Епископу Артемију даје подршка „у сведочењу Христове љубави, истине, мира, правде и сваког добра“
(http://www.spc.rs/sr/saopstenje_svetog_arhijerejskog_sinoda_povodom_desavanja_u_eparhiji_raskoprizrenskoj).

Откуда толике подршке Епископу Артемију од стране Синода (и то није једина у протеклим годинама), када, како смо то 23. новембра 2010. чули из познатих Високопреосвећених уста, прогон, кампања и настојање за уклањањем Епископа Артемија са трона траје већ пуних 10 година („па, Синод на ту одлуку чека пуних десет година! То је само оно последње што је у том процесу урађено“; види дневни лист Курир)?

Ко је то ко се поистовећује са Синодом, или је чак узурпирао Синод, и којима Синод (па и Сабор) често служи као параван за покривање спровођења, углавном безаконих, штетних и погубних, одлука, процеса, планова и програма, над српским народом, у (безбедном) окриљу Српске Цркве?

Фебруар 2011.

 

 

КОМЕ СЛУЖИ СИНОД?

Зашто свети Синод ствара лажну слику у јавности о успешности обнове?

Спрега светог Синода и манастира Дечани на истом послу

Братство и јединство из Дечана – стара идеологија у новом руху!

Са неочекиваном одлучношћу свети Архијерејски Синод исказао је поново спремност да уложи све своје моћи и заложи сав свој ауторитет у правцу промовисања Меморандума – у циљу, заправо, стварања лажне слике о успешности и намени Меморандума тј. обнове порушених храмова на Косову и Метохији, која се према њему врши.

Ради се заправо о тексту објављеном на сајту Синода 15. августа 2008, (чиме ли изазваном?) са доста пратећег материјала у прилогу. И мада текст у свом уводном делу наводи да ће изнети само „непобитне чињенице“, оне су остале „непобитне“ само у жељама његових аутора. Остаје нејасно због чега поједини српски Архијереји, користећи сајт Синода као средство, имају потребу да се правдају због спровођења Меморандума (ако су већ уверени у исправност својих поступака), не износећи притом ниједан валидан аргумент.

Тако је почев од изјаве да је викарни Епископ Теодосије Шибалић „савесно обављао“ своју улогу у овом процесу изузимања српског наслеђа из домена надлежности српских институција, преко гротескне (и безочне) тврдње да су у том процесу „идентитет објеката и имовинска права СПЦ у потпуности заштићени“, до става да је наставком спровођења Меморандума и након проглашења независности, и то у сарадњи са шиптарским лажним и безаконим институцијама, „у потпуности заштићена Резолуција СБ УН 1244“, да би на крају било зачињено закључком да се овако обновљене порушене цркве „освештају“, и позивом Преосвећеном Епископу Артемију да „охрабри српски православни народ“ својим повратком у „обновљену“ епископску резиденцију у Призрену.

Ниједна од претходно наведених чињеница публикованих од стране Синода није, нажалост, непобитна, него је побијена већ много пута!

Зашто је Синод на себе поново преузео улогу промовисања и легализовања безаконих шиптарских институција (истрајавањем на спровођењу Меморандума и одбацивањем свих досадашњих упозорења о карактеру онога што се дешава на терену Епархије рашко-призренске), као што је нешто слично учинио и 2005, када је подршком потписивању Меморандума легализовао шиптарске институције самоуправе, до тада непризнате од стране српске државе и српске Цркве, на чијем челу су се налазили и још увек се налазе осведочени ратни злочинци и реализатори геноцида над српским народом на Косову и Метохији?

Није тешко увидети ко стоји у позадини као организатор оваквог деловања светог Синода – то је манастир Високи Дечани, односно викарни Епископ Теодосије Шибалић и дечански монах Сава Јањић, као главни извршиоци спровођења обнове путем Меморандума, и главни оперативци у домену промовисања Меморандума, ради стварања лажне слике о успешности ове обнове.

Као што није тешко увидети да је Митрополит Амфилохије главни извршилац у домену фаворизовања и наметања Меморандума, у оквирима деловања светог Синода СПЦ.

Овај механизам је, нажалост, до сада већ много пута и на разне начине потврђен.

Епархија је до сада више пута упозоравала да су информације и извештаји који долазе из Дечана о успешности и напретку обнове улепшавани, нетачни, те да стварају лажну слику о успешности обнове. Ова упозорења упућивана су у више наврата, званичним путем, и светом Синоду.

Стога је јасно да су овим нетачним извештајима обмањивани како Синод, тако и јавност. Свети Синод, међутим, јесте обмањиван по овом питању, али није и обманут. Јер су до светог Синода више пута, од стране разних лица и институција, стизала јасна и алармантна упозорења, не само о неприхватљивим пропустима у процесу обнове, него и о погубним политичким последицама, које овакав начин спровођења обнове доноси интересима српског народа и српске баштине.

Свети Синод је, дакле, био у поседу свих релевантних информација везаних за процес спровођења Меморандума. Али, ипак, увек је бирао да промовише и фаворизује лажну слику пласирану из Дечана, а свесно је занемаривао поруке које су указивале на рапидно урушавање корпуса српске баштине на Косову и Метохији и угрожавање српских интереса.

При свему томе, свети Синод је у протеклих неколико година (односно неколицина Архијереја СПЦ под окриљем Синода) својим ауторитетом и својим заузимањем код државних власти, битно утицао на опредељивање државних институција по овом питању.

Још су у свежем сећању самоуверене и (не)уверљиве тврдње Митрополита Амфилохија из 2005. године:

«По Меморандуму само оно предузеће које има искуства градње и обнове православних храмова може конкурисати. Оно предузеће које да најповољније услове, а већ има искуства у обављању оваквих радова добиће посао. То може бити предузеће из Грчке, Италије, Србије…, али на Косову и Mетохији нема таквих предузећа. Значи, иза тврдњи да су Синод и Патријарх потписивањем Меморандума посао обнове светиња поверили онима који су их уништили, стоје или необавештени или злонамерни».

Ове тврдње Митрополита Амфилохија стварност је немилосрдно демантовала. Али…?

Јасно је, нажалост, да се Митрополит Амфилохије још 2005. упустио у свесно обмањивање јавности по овом питању. Потпуно исту улогу вршио је и помоћни Епископ Теодосије Шибалић још 2005, када је уочи првог круга тендера изјављивао да шиптарске фирме неће обнављати порушене светиње. Када су на првом кругу тендера, ипак, изабране углавном шиптарске фирме (по одлуци, наравно, Еп. Теодосија Шибалића и благослову Синода), Епископ Теодосије није жалио труда да све увери како се то неће поновити у другом кругу. Након што се исто поновило и у другом кругу тендера (опет по одлуци онога ко је пружао лажна уверавања да се то неће догодити), та тема је скинута са дневног реда.

Слично је и са следећом изјавом Митрополита Амфилохија, такође из 2005. године:

„Меморандум … није нешто што се изненада појавило. То је акт који је дуго припреман. На њему су радили наши стручњаци и представници међународне заједнице. Свети Архијерејски Синод се са текстом Меморандума сагласио после дугог усаглашавања, на три узастопне седнице…, на две је присуствовао и Владика Артемије“.

Нити се, међутим, свети Синод сагласио са текстом Меморандума „после дугог усаглашавања“, нити је о њему било уопште речи на седницама, нити је „дуго припреман“, нити су на њему радили „наши стручњаци“.

Због чега, питање је, Високопреосвећени Амфилохије није презао од оваквих потеза, који никако не приличе митрополитском достојанству?

Да ли су га на то „нагониле“ обавезе преузете чланством у Европској Експертској Групи, када се обавезао да ће „уложити све своје професионалне и личне потенцијале“ ради „учлањења Србије у европске и евро-атлантске интеграције“?

Али, чланство у једној организацији као што је Европска Експертска Група још мање приличи достојанству Митрополита и Архијереја Цркве Божије!

Јер, сваки члан Европске Експертске Групе, између осталог, „има следеће обавезе:

1. да спроводи програмске активности Организације;
2. да својим радом учествује у реализацији основних задатака и циљева Организације“.

Како тек схватити чињеницу да је упутство за потписивање Меморандума, Српској Православној Цркви стигло од америчке администрације из Вашингтона 2005. године, и да је Синод тада поступио по том упутству?

Као и да је након повлачења потписа са Меморандума 26. марта 2005. од стране Патријарха Павла, од делегације Српске Цркве из Вашингтона послата панична порука да им се сва врата због повлачења потписа затварају, те је Синод хитно, на пучистички начин, морао издејствовати оснажење потписа на Меморандуму, 27. марта?

И поред тога Митрополит Амфилохије није се либио да 29. марта у београдској дневној штампи изјави да „потписивање Меморандума нико није постављао као услов за сусрет делегације СПЦ са Бушом“!

Да ли је овакво деловање израз истинске унутрашње бриге за Косово и Метохију, или је то манифестација неких других тежњи? Може ли се на овакав начин сачувати Косово и Метохија? Сигурно не! Јер, добра може донети само оно што је учињено на добар начин. Овакви поступци, међутим, мотивисани су и служе другим интересима.

Јасно је да је Синод одиграо одлучујућу улогу у стварању лажне слике о успешности обнове, као и у прикривању свих ризика, пропуста, промашаја, погубних последица, али и у промовисању оних који су, са српске стране, најодговорнији за фијаско обнове и урушавање српских интереса.

Није, међутим, јасно пласирање из манастира Високи Дечани идеје „мултиетничности“ тј. идеје „братства и јединства“, као идеала обнове којем српски народ треба да тежи („само се у стручној сарадњи на мултиетничкој основи могу постићи најбољи резултати“). Зашто се ова стара (црвена) идеологија пласира у новом руху, овога пута са места црквених великодостојника, који имају ауторитет борбе за српске интересе и (причину) бранитеља српства?

Да ли зато да би се тиме потпомогла амнезија и аболирање шиптарских злочина над Србима почињених (а некажњених) не само од 1999. године, него и оних под режимом комунистичке тираније, током периода Другог светског рата…? Ту исту улогу имало је и наметање идеје братства и јединства након Другог светског рата, када је требало додатно казнити Србе, иако жртве масовних злочина усташа и муслимана у НДХ и Шиптара на Косову, а наградити злочинце добрима о којима никада нису ни сањали.

Зар се српске цркве могу најбоље обновити само „на мултиетничкој основи“, тј. сарадњом џелата и жртве? Зашто Срби данас не могу да подижу и обнављају своје храмове без исламског елемента? Зашто укључивати у обнову оне, који немају никакво знање ни искуство у предметном послу? Зашто препуштати сатрапима оно највредније што смо као народ кроз векове створили? Зашто…?

Треба ли одговоре на постављена питања очекивати из Високих Дечана? Свакако не!

Август 2008.