ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ Званична интернет презентација са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског у егзилу Г.Г. Артемија
РОМФЕА – јуни 2010[1]
„Ој кукавно Српство угашено,
Зла надживех твоја сваколика,
А с најгорим хоћу да се борим!“
Његош
У претходном тексту приложили смо превод интервјуа г-на А. Јевтића грчкој агенцији Ромфеа.
Овде ћемо указати на неколико аспеката поменутог интервјуа .
ЈЕРАРХИЈА
Током изношења „своје“ слике стварности у разговору са Емилијем Полигенисом, главним уредником агенције Ромфеа, Епископ Атанасије Јевтић врло често (чак 11 пута!) посеже за ауторитетом Јерархије, желећи да прикаже као да Јерархија СПЦ стоји иза свих њихових (читај: Тријумвирата) непочинстава, тј. као да су сва њихова чињења заснована на ставовима Јерархије, односно Јерархија је одлучила, а они само спроводе њене одлуке.
1) Најеклатантнији пример је изјава – „Артемије се сада налази на Косову, јер Јерархија не жели да оде из своје области, јер ако не буде тамо, радиће много иза наших леђа“ (питање/одговор 7).
На примеру ове изјаве јасно и недвосмислено се види са каквом бескрупулозношћу се они користе појмом Јерархије, не презајући да посежу за њеним ауторитетом, и користећи га према тренутним потребама, у циљу легитимисања својих акција.
Премда је одлука била другачија и забрањивала Епископу Артемију даљи боравак у Епархији рашко-призренској, другим речима том одлуком Епископ Артемије прогнан је са Косова и Метохије и Рашке области (испуњавајући тако неостварени сан Шиптара, Муслимана, Латина и свих других поборника независности Косова и Метохије и аутономизације Рашке области; да ли је то случајност, могло би се поставити питање, али одговор на њега данас већ сви знају, и признања за добро обављен почетак „посла“ нису каснила), а уз то читавих 10-ак дана пре интервјуа Епископ Артемије напустио је, пред очима целокупне српске јавности, Косово и Метохију, Епископ Јевтић не устручава се да Грцима објави: „Артемије се сада налази на Косову, јер Јерархија не жели да оде из своје области“!
Како у овом случају, тако и у свима осталима.
2) Говорећи, пак, о обнови порушених светиња преко Меморандума и спору треба ли Муслимани (Шиптари) да обнављају хришћанске светиње, Епископ Атанасије тврди: „међутим, Јерархија је одредила да сви треба да узму учешћа, чак иако су учествовали у рушењу“! (питање/одговор 3).
Пре свега, таква одлука не постоји(!) – „да сви треба да узму учешћа, чак иако су учествовали у рушењу“. Ствари никада нису тако постављане (јер да јесу, могло се десити и да акција не успе), него је најпре било речи о новцу који је нуђен за обнову, те су се тако могли чути коментари типа: „па, човјече, они нуде 4-5 милиона евра, зар ћемо то одбити“!
Осим тога, читав процес спровођења Меморандума у Епархији рашко-призренској био је заправо акција Тријумвирата, коју су они, са својим следбеницима, наметали, форсирали и водили, док се остали део Јерархије мало или скоро никако укључивао.
3) Одмах у наставку АЈ наводи да је Јерархија обнову „поверила викарном Епископу Теодосију, игуману манастира Високи Дечани, који је био овлашћен од Јерархије Српске Цркве“ (питање/одговор 3).
И то је био захтев, заправо акција Тријумвирата, који је исфорсиран и испослован као одлука Јерархије[2].
Наведено наметање другога лица (викара Теодосија) за особу која ће водити обнову у Епархији рашко-призренској, што је учинио свети Синод, уз претходно одузимање од канонског Епископа надлежности које су му припадале, по моделу обнове који је, такође, био супротан ставу надлежног Епископа, представљало је недвосмислену неканонску и анти-предањску радњу.
4) У истом одговору на 3. питање Епископ Атанасије наводи следећу констатацију: „Маја 2006. доноси одлуку Јерархија, молим Вас, од једне комисије, у којој сам учествовао и ја лично, где смо нашли веома много малверзација“ – овде посебни коментари нису потребни, довољно је само напоменути да је позивање на Јерархију у овом случају исто толико легитимно као и у свима осталима, тј. на томе је радио, одлуку је испословао и акцију је спроводио Тријумвират, заједно са њима сродним Епископима (треба видети и састав Комисије – у њој је био пензионисани Епископ АЈ и никшићко-будимљански Јоаникије[3]; логистичку подршку пружао је, као и увек у сличним ситуацијама викар Т. Шибалић)[4].
Начин на који је изведена „акција“ са Комисијом маја 2006, који је био потпуна импровизација, препун недоследности, насиља, без и призрака било какве канонске процедуре, од самога почетка, па до неславног завршетка, представљао је само ново сабирање „живог угљевља на главу“ актера.
5) „…сукоб Артемија је са Јерархијом и Синодом“ – грубо извртање и фалсификовање чињеница. Епископ Артемије није уопште у сукобу са Јерархијом, нити пак са Синодом, него је мета прогона од стране Тријумвирата, који пројектује своје циљеве и тражи упориште и легитимност у Јерархији. „Сукоб Артемија је са Јерархијом…“ – шта би на ову изјаву рекли остали Јерарси? (питање/одговор 3).
6) „Јерархија је тражила од Артемија да Симеона даде на суд…“ – то уопште није тражила Јерархија, већ је то најгласније тражио један човек, Епископ без Епархије, који се, међутим, није либио да се бесавесно меша у живот и послове Епархије рашко-призренске, и који је годинама „вршљао“ територијом Косова и Метохије и Рашке области.
Наведена изјава је уствари „мантра“ коју непрекидно понављају чланови Тријумвирата (и њихови пратиоци), јер је управо то њихова одлука, испослована на вешт начин и не жалећи труда; стога је упорно износе исти људи, везани истоветним интересима и визијама (питање/одговор 4).
7) „На чудан начин Артемије није одговарао Јерархији…“ (поводом захтева у вези Симеона) – и ово је неистина; напротив, Артемије је одговарао, утемељено и образложено, и његови одговори нису никада оспоравани, нити оспорени. Али су зато маргинализовани, пренебрегавани, запостављани, да би се увек изнова и изнова понављала стара мантра – тражена је глава Симеона „на тањиру“ (питање/одговор 4).
8) „И сагласно светим канонима, када један Епископ одбија да послуша Јерархију и да прими комисије које су послате од Јерархије, подвргава се рашчињењу“ – нити су постојале три комисије (као што у овом интервјуу тврди Еп. Атанасије) које је Епископ Артемије одбио да прими, нити постоје „свети канони“ (призивани од Еп. Атанасијa) који прописују да када Епископ не прими финансијске комисије подвргава се рашчињењу (има ли ишта неизвитоперено и некривотворено, изречено од стране АЈ, уздише душа!) (питање/одговор 4).
9) „Када сам постао Администратор рашко-призренски, одмах сам Симеона послао на суд, извршавајући тако одлуку Јерархије Српске Цркве“ (питање/одговор 5).
То уопште није била одлука Јерархије Српске Цркве, треба ли то понављати? То је био захтев неколицине људи (са изразитим импулсом који је непрекидно пулсирао од стране монаштва из манастира Дечани), који су вештим маневрима то наметнули и испословали, да би затим непрекидно понављали као „мантру“, и представљали као „одлуку Јерархије“!
Претходно наведене речи заиста личе на речи силника егзекутора, који се хвали и поноси својим (не)делима.
10) „Ја сам рекао Артемију и написао сам му за четири године 8 писама, које сам поднео и Јерархији“[5] (питање/одговор 5).
И тих тзв. 8 писама су била писана поводом Симеона, као што и каже: „Тамо сам му писао: `Владико мој, пази на тог Симеона. Човек је подмукао, лопов, лажов и не чини ти добро. Брзо ће на површину изаћи многе лоше ствари`. Он међутим, није прихватао то што сам му писао“.
Ни речи, међутим, од уваженог г-на АЈ о одговорима које је добијао од Преосвећеног Артемија на поменута своја писма[6]. Ни речи ни о садржају тих одговора и порукама које су биле упућиване тим поводом.
АЈ, такође, најављује у својим писанијима да ће „брзо на површину изаћи многе лоше ствари“, које, очигледно је, Артемије не зна. Како их је могао знати човек који је живео стотинама километара далеко, пензионер, болесник (због болести пензионисан пре више од 10 година), који уз то није имао никакав мандат[7] да се бави Епархијом рашко-призренском[8]?
То је управо показатељ колико се мешао у живот Епархије рашко-призренске, у управљање и пастирствовање од стране надлежног Епископа Артемијa.
И како је могао знати да ће „на површину изаћи многе лоше ствари“, уз то и када (тј. „брзо“), осим, ако није био један од непосредно упућених у многе детаље читавог пројектованог подухвата?
И зар је могуће да је Симеон био толика препрека за спровођење задатака Тријумвирата, да су морали толико да се баве њиме и да се боре против њега? Међутим, бавили су се њиме, о томе сами сведоче, као и њихова дела; много времена су посветили тој борби (много не само месеци, него читавих година), много речи, много енергије, много папира; своје искуство, своје знање, своју умешност, своју речитост, своју вештину убеђивања, своје способности; заједнички, удружено, организовано, плански, стрпљиво, дугорочно, систематски, уз стављање на располагање њима и државних ресурса, осим већ постојећих црквених!
Да ли се може поверовати да су ту своју борбу окончали?
Архим. Симеон
Напомена:
1. Одговор Архимандрита Симеона на интервју г-на Атанасија Јевтића биће објављен наредних дана.
2. Овде можете погледати први део.
3. Овде можете преузети текст „Атанасије Јевтић vs Архимандрит Симеон II“ у пдф формату.
[1]Текст настао новембра 2010.
[2] Сваки Епископ је властан у управљању од Бога му повереном Епархијом, и то потврђују како одредбе Устава СПЦ, утолико пре и много изричитије и одређеније Канони Цркве. Стога је вишегодишње „упадање“ у Епархију рашко-призренску ради нарушавања и укидања права надлежног Епископа Артемија, а све у циљу наметања своје воље, своје визије, својих одлука и решења (да ли баш „својих“, или „свише“ наметнутих? одговор на то питање данас и није толико тежак), од стране неколицине Архијереја, углавном чланова светог Синода, имало анти-канонски и нецрквени, секуларизовани, карактер.
О томе се јасно и недвосмислено изразио и Његово Преосвештенство Епископ Артемије у својој представци поднетој Светом Архијерејском Сабору маја 2010. године, где између осталог каже: „Стање у ЕРП, због којег Нас, наводно, Синод (иако неуставно) РАЗРЕШАВА права управљања Епархијом, створио је, смело тврдимо, управо Св. арх. Синод и појединци из овог сословија, својим ставом и делањем у протеклих шест година стварајући, подржавајући и одржавајући двовлашће у ЕРП, мешајући се противканонски и неуставно у надлежности Нас као Епархијског архијереја.“
Навешћемо овом приликом неколико ставова из свештених Канона, са појединим тумачењима, који јасно указују како на прогон, који против Епископа Артемија траје већ годинама, тако и на еклатантна кршења светих Канона од стране неколицине Епископа, који за своје антиканонско деловање, вапијућа је ка Небу потреба, морају достојно одговарати.
Тако 41. Канон Светих Апостола заповеда: „Наређујемо да епископ има власт над црквеним стварима. Јер ако су њему повјерене драгоцјене душе људи, то тијем више треба да је њему повјерено старање о новцима, тако да он има власт са страхом Божјим и свом побожношћу свијем управљати…“ (Епископ Никодим Милаш, Правила Православне Цркве с тумачењима, т. 1, стр. 105).
Епископ Никодим Милаш у тумачењу наведеног Канона каже: „Ово правило потврђује оно, што је казано у 38. апостолском правилу, да Епископ има лично сву власт над црквеном имовином и над управом њеном“ (Н. Милаш, т. 1, стр. 106), док свети Никодим Светогорац у тумачењу 38. Апостолског Канона наводи: „Ако се Епископу поверавају душе људи, којих читав свет није достојан, колико пре му треба поверити имовину Цркве. Због тога и наведени Канон одређује да Епископ брине о свој имовини Цркве, било земљишту и непокретној имовини, било о утварама и покретној имовини, и нека тиме управља са страхом и пажњом, имајући на уму да има над собом Бога који то надзире и испитује управљање имовином“ (Πηδάλιον, стр. 42).
У тумачењу пак 35. Канона Светих Апостола Епископ Никодим Милаш наводи следеће: „Сваки епархијски Епископ потпуно је самосталан у вршењу јерархијских права у својој Епархији. У томе га не може пријечити нико … нити ико смије улазити у унутрашње послове епархијске управе или утицати било посредно или непосредно у права дотичног епархијског Епископа. Ово је забрањено по правилима и првом обласном Епископу или Митрополиту (апостолско 34. и паралелна правила; под Митрополитом се подразумева Патријарх или Архиепископ у данашњем смислу), а тим већма има бити забрањено једном епархијском Епископу…“ (Н. Милаш, т. 1, стр. 97).
„34. Апостолски Канон налаже Епископима“, пише Епископ Артемије у једном допису још јануара 2005. „`…сваки нека предузимље само оно што се тиче његове Епархије и подручних места`. Насупрот томе, чланови Синода се итекако мешају у послове поверене Нам Епархије рашко-призренске, покушавајући да нам наметну своја виђења и своја решења када је у питању заштита црквене (епархијске) имовине“. Проблем између Тријумвирата и Епископа Артемија ескалирао је заправо још 2004. године. Још тада су они започели сасвим отворено, безочно, бескрупулозно, насилно, преварно, анти-канонско и анти-црквено мешање и упадање у Епархију рашко-призренску, када је Епископ Артемије јавно и званично показао окупаторима Србије из Вашингтона и Брисела где им је место. Тријумвират више није имао куд, није било више простора за прикривено деловање, и зато се отворено ставио на страну окупатора, на страну антихристовских снага, оличеном у тзв. међународном цивилном и војном присуству на Косову и Метохији и у дипломатским представницима западних сила, а против интереса и очувања Српства и Православља на Косову и Метохији и у Србији, тј. против канонског Епископа Српске Цркве, рашко-призренског Артемија. Зато је и покренута отворена, праћена адекватном медијском подршком, за време Владе Премијера Војислава Коштунице (чињеница не без значаја), кампања против Епископа рашко-призренског Артемија. Као добар орган искоришћен је млађани викар из Високих Дечана, жељан мало славе и новца, коме је, како се чуло, „обећат“ трон рашко-призренских Епископа. Свој интерес укључивањем у кампању нашли су и неки други, попут бивших настојатеља Сопоћана, Кончула, познате „црвене“ игуманије из Соколице, итд.
Већ поменути 34. Апостолски Канон завршава се речима: „Али ни онај први Епископ нека не чини ништа без знања свију осталих Епископа. Јер ће тако бити једнодушност и прославиће се Бог кроз Господа у Светоме Духу, Отац и Син и Свети Дух“ (Н. Милаш, т. 1, стр. 93).
Тумачећи речи 34. Канона Светих Апостола („Епископи свакога народа треба да познају првога између њих и да га сматрају као главу“), свети Никодим Светогорац дивно каже следеће: „Као што, када је глава болесна и не шаље из себе здраву енергију, тада су и остали чланови тела лоше, или чак бивају и потпуно некорисни; тако исто, и када онај, који има положај да буде глава у Цркви, нема достојну њој чест, тада и читаво преостало тело Цркве хаотично се креће“, настављајући нешто ниже „… тако исто и Митрополит (у данашњем смислу Патријарх, тј. Архиепископ), не треба да предузима ниједну заједничку ствар сам и од себе, без сагласности свих својих Епископа“ [колико само ова одредница изобличава и разобличава данашњег Патријарха српског г. Иринеја (и указује на анти-канонски и нецрквени начин његовог деловања), који је само неколико дана након ступања на трон Светога Саве, предузео корак који се тиче не само целокупног Сабора СПЦ, него и много шире – уклонио је одмах са трона Епископа рашко-призренског Артемија, уз сагласност само неколицине, тј. четворице у Синоду, Епископа, осведочених и јавних непријатеља Епископа Артемија; без иједне кривице, без иједног доказа за бесрамне оптужбе, засновао је свој акт на клеветама и неистинама; без процедуре, без суда и суђења, без могућности да оптужени и кажњени каже своју реч, при чему су тужиоци и судије били иста лица (то не раде чак ни Тадићеви пулени; и они се труде да испоштују какву-такву форму законитости); није се тада, Патријарх Иринеј, устручавао да саопшти у лице Епископу Артемију, 5. фебруара у Патријаршији – да „сазрева мишљење у Сабору да Вас треба уклонити“ са трона – док је први Сабор којим је требало да председава као Патријарх, и да чује мишљење „свих својих Епископа“, требало да уследи тек за три месеца(!); да би након само неколико месеци у изјави за медије у потпуности променио свој исказ, и Епископу Артемију на терет ставио сасвим нове кривице, овога пута још неодрживије него пре (да се „мало издвојио из Цркве“, итд), док о претходним кривицама више ни речи!]. „Јер ће се на тај начин успоставити једномислије и љубав, међу и Епископима, и Митрополитима, и Клирицима, и Лаицима. А из тог једномислија и љубави прославиће се Бог и Отац, кроз свога Сина, Господа нашега Исуса Христа…“. Какво је пак „једномислије и љубав“ завладало међу Епископима, Клирицима и Лаицима СПЦ након избора и непосредног деловања Патријарха Иринеја, није потребно подробније образлагати – видљиво је сваком оку.
Тумачећи наредбу 38. Канона Светих Апостола: „Епископ нека води старање о свима црквеним стварима и нека њима управља…“, Епископ Никодим Милаш дословно каже: „ово апостолско Правило наређује, да Епископ сам по својој увиђавности има управљати свом црквеном имовином, нити је дужан икоме давати рачуна о томе, као што ово исто каже и 41. апостолско Правило“ (т. 1, стр. 102).
Нешто ниже Епископ Никодим наводи: „као што је у Епископу усредсређен био сваки свештени и строго црквени посао у његовој цркви, тако је сасвим природно, морала зависити од њега лично, и економска управа исте цркве“, да би затим продужио – „препуштајући лично Епископу управу црквеном имовином, правило ово истиче оно каноничко начело, које је пуног израза нашло затим у 12. Правилу Седмог Васељенског Сабора, наиме, да неповређеним мора да остане оно што је власништво Цркве, и да се то не сме ни на који начин ни продати, нити употребити на нешто, што се не односи бар посредно смјеру, ради кога постоји црквена имовина“.
[3] Комисија из фебруара 2010. била је у саставу: Епископ Григорије херцеговачки и Митрополит црногорско-приморски – какве ли подударности (два оца и два сина; у оба случаја око њих се „мувао“ верни „слуга“ Т. Шибалић са „снажном“ пратњом из манастира Високи Дечани; треба ли било какво објашњење?)!
[4]Свети Кирило Александријски у 2. Канону наводи у погледу Епископа да не треба да се „истражују од њих рачуни у погледу различитих потрошака, што им се случавају“, из разлога што их то „прекомјерно смућује и највећу жалост наноси“, јер ће, додаје, „сваки од нас за своје вријеме дати рачун свеопћем Судији“ (Н. Милаш, т. 2, стр. 481).
Такође и Оци Седмог Васељенског Сабора у своме 12. Канону потврђују 38. Апостолски Канон позивајући се на њега, док Епископ Никодим Милаш у тумачењу каже: „Врховни управитељ црквене имовине у дотичној Епархији јесте Епископ. Ово му признају многа Правила, а посебно 38. Апостолско Правило, које се од ријечи до ријечи спомиње у 12. Правилу“ (т. 1, стр. 616).
Али и више чланова Устава СПЦ недвосмислено одређују надлежност и власт Епископа у својој Епархији.
Тако члан 102. потврђује: „Епархијски Архијереј, по своме архипастирском позиву, сагласно православном учењу и Правилима црквеним, има пуну јерархијску власт у пословима вере и морала, свештенодејствовања и архипастирског старања у својој Епархији“.
Члан 103. допуњује: „Епархијски Архијереј, као непосредни поглавар и представник своје Епархије, уз сарадњу свештенства и народа, управља и свестрано руководи целокупним, унутрашњим и спољашњим, верским и црквеним животом у Епархији“.
Члан 70. који говори о „Делокругу Светог архијерејског Синода“ (има 35 тачака) ни једним својим наводом или одредницом не помиње да свети Синод има власт над Епископом, или да му може наређивати или заповедати у стварима које се тичу управе подручне му Епархије.
Стога Епископ Артемије, у већ поменутом свом допису из јануара 2005. године констатује следеће: „Епископ није службеник светог Синода, нити га је Синод поставио, нити га може разрешити, нити му је наредбодавац“. Занимљиво је навести да је бивши Епископ херцеговачки Ат. Јевтић држећи у рукама наведени акт и говорећи о њему, тј. боље речено критикујући га, на седници Сабора 2005. године, упао у такво душевно стање – да га је коначно наочиглед свих присутних Архијереја револтирано исцепао на комаде, бацивши га на под.
[5]И овде треба учинити одмах на почетку напомену да наведена тврдња није тачна! Јесте г-дин АЈ упутио неколико писама Епископу Артемију, али сигурно не у толиком броју.
Поготово није тачно да их је затим све поднео/подносио Јерархији! Тиме као да се жели дати важност и значај том своме чину; који, наравно, нема никакве важности. Kаквог значајa уопште има што је АЈ упутио неколико – чак и да их је 8 – писама Епископу Артемију; по ком основу су она била упућена, по ком мандату? Запоставио је и одбацио своју Епархију, и ишао да се бесавесно меша у туђе Епархије! Хвалећи се тиме, заправо само открива своју срамоту (јер се тиме многи не би хвалили, напротив)!
Уосталом, када тај човек уопште говори истину!?
[6]Не треба бити нарочито мудар па схватити каквог су садржаја била поменутих 8 писама – какав вокабулар, какве претње, какве неистине, клевете, итд – тј. све оно што дотични изражава и у својим јавним писанијима, било је отприлике на исти начин примењено и у наведеним писмима.
[7]Зашто се, рецимо, није тако бавио неком другом Епархијом (нпр. црногорско-приморском, бачком…), испитивао шта тамо једе надлежни Епископ, мешао се у то ко ће да га вози, наметао му сараднике, забрањивао му сараднике, итд. Да ли је то, уосталом, уопште и посао једнога Епископа, и да ли је достојно узвишености епископскога чина и позива?
[8]Његов мандат је, заправо, био да се бави Епархијом која му је од Бога поверена била (Банатска) – он ју је међутим, врло брзо запоставио, напустио, оставио, и почео да одлази код/до друге (Херцеговачка), да би ускоро напустио своју и прешао у ту другу. Напустио је свој клир, напустио народ који му је Бог поверио да се брине о њему, и тражио да му се даде друга, коју је он накнадно изабрао. Убрзо је напустио и ту другу, и остао слободан. Затим је, као већ слободњак, могао да обилази остале, да се извесно време задржи у једној (Жичка), да се затим задржи у другој (Рашко-призренска), а да у међувремену посећује и обилази и остале, по нахођењу.
Основно, међутим, што би могао да му каже сваки верник (и свако дете) је – брини се о верницима које ти је Бог поверио, брини се о свештенству којему те је Бог одредио за Епископа, брини се о својој пастви од Бога ти датој на старање; гледај посла у својој Епархији, то ће се тражити од тебе, и за то ћеш свакако морати да дадеш одговор. Где је твоје свештенство, где је твоја паства, шта је са њима; како они живе, како се спасавају, где је твоја пастирска брига о њима; како можеш да ружиш и да хулиш Епископа Артемија, истинског пастира Цркве Христове, који живи по образу Првога Пастира, коме то достојанство признаје његово стадо, Црква, ти који си оставио и одбацио стадо од Бога ти поверено да бринеш о њему, који идеш и распуђујеш стадо по другим Епархијама; какву бригу и старање за Цркву можеш да проповедаш и показујеш (нпр. у Епархији Жичкој, или Епархији рашко-призренској, итд) ти који си претходно показао крајњу небригу и презрење (запечативши је својом оставком) према Цркви од Бога ти повереној, и према самом Богу који промишља и управља својом Црквом; није ли то лицемерје; где си научио да Епископ подноси оставку на своје достојанство (осим из духа црвеног, Брозовог, режимa; који међутим нема ни трунке заједничког са Духом Цркве), призивајући себи затим у помоћ и оправдање примере који немају никакве везе са тобом; и још после крстариш и проповедаш тај свој чин као врхунац икономије, домостроја, еклисиологије, мудрости [и јесте био мудар, али по духу мудрости овога света (1 Кор. 1, 20; 2, 6; 3, 19); да ли по мудрости неких световних високо-позициониранх планера и послодаваца?], чин који је од Отаца недвосмислено осуђен и жигосан (види како Свети Оци Трећег Васељенског Сабора пишу о Епископу Евстатију који је поднео оставку – „…непојмљивим за нас начином поднео је писмену оставку на своју катедру)…“?
Трагикомично и гротескно, стога, а изнад свега лицемерно, звуче речи које упућује Епископу Артемију; навешћемо овде неколико примера из (лицемерно названог) „Братског писма Епископу Артемију“:
– „Ти си и у Твојој краћој и широј `Практичној веронауци` уздигао тезу о духовнику/духовном оцу на пиједестал догме вере… Таква врста `духовништва` Твога и Твојих `духовника` (какав Ти је Николај Црноречки, Венедикт Архангелски, Симеон Виловски и слични њима) и довела је до неподношљивог духовног гушења у овој Епархији честитог и побожног а припростог верног Народа Православног, и скромног али уплашеног и застрашеног од таквог `духовног` тортурисања парохијског Свештенства, пониженог и згаженог, и једног и другог, псевдодуховном, управо психолошко-језуитском методиком и методологијом `духовништва` које личи на гуруизам, на вехабијско манипулисање вером, савестима и срцима људи, експлоатисању духовног руковођења за уцењивање савести…“
– „О том кључном духовном, пастирском и архипастирском, дубоко црквеном, еклисиолошком и литургијском проблему (подебљање АЈ), који сам овде видео и констатовао, писао сам пре овога укратко и Светом Синоду, јер је то главни проблем Твој и ове Епархије, а материјално-финансијске малверзације и пљачке сиротог страдалног Народа, само су последице, нус производи ове духовне оболелости“
– „Створио се псевдозилотизам, сличан Масалијанцима, Катарима, Богомилима – и сваки, ма и најмање, отпор томе, као например писмена изјава 5 Архијерејских Намесника поводом пуцања Твојих сарадника из „Рада Неимара“ на ђакона Срђана и његову малу децу… прогласили сте за побуну“
– „…види се како ти свештеници служе: не знају богослужење, јадни а добронамерни људи, јер их никада ниси поучавао, архипастирски окупљао на братске разговоре и саветовања“
– „Али не идеш да служиш као Архипастир по Епархији, мало посећујеш Народ и Свештенство, и зато су запуштени, препуштени сами себи, неуки и неискусни, и још преплашени, без смелости и иницијативе“
– „Неслобода, ропски дух, укоченост, збуњеност, нерасуђивање и скоро парализа влада у јадном и пониженом Свештенству“
Ко овде говори о духовништву, о духовнику, о његовом позиву, карактеристикама, и са којих позиција? Са којих позиција АЈ чита „лекције“ Епископу Артемију на тему духовног руковођења? Какве везе има г-дин АЈ и појам духовништва? Какво искуство? Какве плодове? Знамо сви какве. Отуда и такве речи излазе из срца његовог о духовном руковођењу, духовнику, његовом узвишеном позиву, као и о примеру данашњег духовника – Епископу Артемију. Речи које имају свега, само не духовне „соли“, мудрости и знања.
Откуда њему толики подаци о стању у Епархији рашко-призренској, о стању „честитог и побожног а припростог“ верног народа, о стању свештенства, о стању монаштва. Откуда толики увид, откуда толике анализе? Управо то сведочи да се он већ годинама меша (заправо „вршља“) у живот Епархије рашко-призренске, и покушава да наметне свој „програм“ живота и рада.
Зашто је напустио своју Епархију (тј. две Епархије – Банатску најпре, па затим и Херцеговачку), а затим се толико заузео и ангажовао, годинама, око Епархије рашко-призренске? По чијем задатку, по чијем налогу, за чији рачун? Од Бога сигурно му није то поверено. Оно што му је од Бога било поверено запоставио је, одбацио, напустио. И окренуо се другоме. Са којим циљем то ради већ годинама (много година је у питању), ко га је на то упутио, ко подстицао, ко подучавао? Зашто се спроводи такав „програм“, који није програм Цркве, нити програм Еванђелски, а нарочито није спровођен Еванђелским начинима и методама?
Са којим онда моралним и сваким другим правом чита „лекције“ канонском Епископу, он који је напустио своје Епископство и своју Епархију (што сагласно светим Канонима несумњиво доноси лишење епископскога чина)?
Много је таквих и сличних питања везаних за личност и деловање бившег Епископа захумско-херцеговачког Атанасија, која изазивају забуну, уносе немир, неспокојство, забринутост, неверицу у Цркву, међу верни народ и клир, која изазивају даље све нова и нова, све жеравичнија и неспокојнија питања. Нека сваки читалац покуша да сам размишља о одговорима.
Уосталом, г-дин АЈ недвосмислено изјављује да је кључни проблем Епархије рашко-призренске „духовни, пастирски“, уз то „дубоко црквени“, па још и „еклисиолошки и литургијски“; те да је он тај проблем „видео и констатовао“ још „пре овога“ , и да је о томе писао „Светом Синоду“! Ко му је, међутим, дао задатак да иде у Епархију рашко-призренску, да тамо „види и констатује“ какав проблем постоји (или можда, да нађе, произведе неки проблем?)? Ко му је дао мандат да пише о својим „констатацијама“ светом Синоду, да се упушта у решавање таквих „проблема“? Ко смишља и производи такве планове?
Уз то, обраћа се г-дин АЈ Епископу Артемију изјављујући да „је то главни проблем Твој и ове Епархије“, док су „материјално-финансијске малверзације и пљачке сиротог страдалног Народа“, у сасвим другом плану, другоразредног су значаја, тј. оне су само „последице, нус производи ове духовне оболелости“.
То је све писао г-дин АЈ 10. марта 2010. А само 20-ак дана пре тога, када је започињао „десант“ на Епархију рашко-призренску, говорио је сасвим другачије речи; причао је (у медијима, на телевизији, итд) о „добром, радном, вредном, честитом, поштеном“ Владици Артемију, и о „фаталном“ Симеону (и његовој мафији), који је злоупотребљавао Епископа Артемија и управљао њиме!
Сличне речи понављао је за њим тих дана, верно и доследно, и Његова Светост Патријарх Иринеј (да би затим испољио исту „доследну недоследност“ као и сам АЈ, мењајући исказе, замењујући тезе, „заборављајући“ шта је претходно заступао, и тврдећи затим сасвим супротно – као да нам је свима памет кратка 2 дана; каквог ли потцењивања!)!
Док је Епископ Иринеј бачки јавно(!) тврдио да је Епископ Артемије уклоњен зато што су утврђене страшне финансијске малверзације у пословању Епархије рашко-призренске, као и да Епископ Артемије није умешан у то, него да су то радили људи из његовог блиског окружења (тј. Симеон, и његова мафија), али да је његова одговорност у томе што није спречио те злоупотребе; да су га они већ опомињали и упућивали га шта треба да учини (да ли зато да би њихов план био спроведен у дело?), али да он није прихватао (и уместо да им олакша, само им отежавао „посао“?)!
Лако је уочљива страховита контрадикторност и антифатичност у изјавама актера похода и „десанта“ на Епархију рашко-призренску – како међусобним изјавама, тако и изјавама истих лица датих у различитим временским моментима.
То све, између осталог, јасно потврђује да нити је тачно једно (да постоји тобожњи духовни, еклисиолошки и тсл. „главни проблем Епархије рашко-призренске“), нити је тачно друго (да постоје „материјално-финансијске малверзације и пљачке сиротог страдалног Народа, као нус-производи ове духовне оболелости“).
Него да су прави мотиви и разлози прогона Епископа Артемија и његових сарадника, клира и верног народа Епархије рашко-призренске, сасвим друге природе и карактера – тј. ради се искључиво о прогону због политичких разлога и верских убеђења.
Ко заиста стоји иза овога прогона, ко је у позадини (невидљив за јавност), осим свима видљивих актера и егзекутора који су, очигледно, морали да преузму ту незахвалну улогу [зато и покушавају да је оправдају на сваки могући (нечасни) начин – лажима, клеветама, инсинуацијама, конструкцијама, измишљањима, монтирањима, итд], који су стварни налогодавци и доносиоци одлука, коме се „полажу рачуни“ и ко додељује „награде“…?
Одговори на ова, и многобројна слична питања, сукцесивно ће бити доступни.
