Почетна / ЧЛАНЦИ / Домаћи / Др Десанка Крстић: Писмо Митрополиту Амфилохију

Др Десанка Крстић: Писмо Митрополиту Амфилохију

Print Friendly, PDF & Email

ИЗГУБЉЕНЕ НАШЕ НАДЕ…

Три духовна чада аве Јустина: митрополит Амфилохије, владике Атанасије и Артемије, били су стуб, понос и нада Православља. Нарочито су се велике наде полагале у митрополита Амфилохија, кога су неки видели као будућег Његоша и Николаја. Али авај, шта се деси после рата са митроплитом Амфилохијем и владиком Атанасијем? У њима више не препознајемо бивша чада о. Јустина… Да ли је објашњење госпође Гавриловић у предавању „Косово у данашњој Србији“ објаснило разлоге њихове „девијације“, разлоге које они нису демантовали ни после толико времена.

Она каже: „Лично знам двојицу владика које је Стејт Департмент натерао да се потчине, уценивши их оптужбом за ратне злочине, тврдећи да америчка влада има необориве доказе за то, и да се у било ком тренутку могу наћи у Хагу и бити оптужени као ратни злочинци. Али, америчка влада сматрала је кориснијим за Америку, или је то Стејт Департмент сматрао, да они задрже своје положаје и сарађују са Америком. Они су се уплашили и реаговали као кукавице. Остали су на својим положајима и почели да испуњавају налоге Америке“.

Шта је поразније? Њихова „политичка послушност“, или њихова ватиканска оријентација и покушаји увођења „реформи“ и новотарија у српској Цркви?
Познајем сву тројицу још из студентских дана. Митрополит је пленио наша срца ширином своје душе, величином своје љубави и разумевања за људски бол и патњу, дубином своје вере… Био је наш узор, нада и узданица… Слушали смо га и следили без поговора…

Његово „отпадништво“ болно је дирнуло наша срца. То је болан губитак за нас појединачно, а у исто време и губитак за нацију, за српски народ, за православну веру… Нисмо више видели ону ширину… Сузио је своје хоризонте, скратио своју дубину… Није више имао разумевања за нас у Новограчаничкој митрополији. А походио је митрополита Иринеја међу првима?… Називао нас је секташима, не само расколницима!… Тај бол „отпадништва“ кулминирао је у неуморном прогону владике Артемија, свога брата у Христу, јединог истинског следбеника аве Јустина… Свој бол и разочарење покушала сам да изразим у писму пре четири године које је по својој тематици још увек актуелно…

 

 

ДРАГИ НАШ МИТРОПОЛИТЕ,

Пре свега да се захвалим на гостопримству у име Радмилово и моје као и у име пријатеља који су са нама били. Жао ми је да нисмо били у могућности да видимо и друге светости Црне Горе. Но надам се да ће се и за то указати прилика.

Мислила сам да сам у задњем писму све рекла. Али, после нашег задњег разговора осећам да још много има недореченог. У прошлом писму је речено све што се тиче „слепог црева“, како нас ти назва, оног „архаичног“ зашта се ја борим. Нисам политичар а нисам ни дипломата па да све искажем „дипломатски“. Језику истине дипломатија не иде увек на руку. У име те истине жалим што ћу те повредити и нанети бол којег бих хтела да те поштедим јер умор уочих при нашем задњем сусрету. Али, неки виши циљеви ме ослобађају и искључују сваку сентименталност. И још нешто! Можда веће од виших циљева! Нешто, што нема цену… Веровао или не, то је брига за твоју душу. Оданост којом је била прожета свака моја ћелија је још увек моћан императив и велика покретачка снага која са мојом равнодушношћу не прави компромисе.

После овог, можда неспретног увода, хоћу да приметим да сам после нашег разговора у патријaршији извукла бројне закључке за мене врло поразне, од којих ћу неке поменути.

Пре свега уверила сам се у тачност закључака два наша адвоката, Давида Степановића и Николе Катића. Давид Степановић је после вечере са тобом и Лонгином 1998. године рекао: „Bishop from Monte Negro does not have any understanding or mercy for us“. Никола Катић, још у време када смо се скоро клели у тебе, је рекао: „You do not know. He is very dangerous man“. Коментар Давидов односи се на то „архаично“, „слепо црево“, а Катићев коментар на нешто много „опасније“, на Цркву као Божију установу према чему то „слепо црево“ готово да губи значај и може се „оперисати“. Оно је давно отписано. Зашто би сада попримило било какав значај?! Зар не?!

Један од закључака је и тај да сам остала згранута разликама које међу нама постоје. Па ми смо постали два света који говоре језиком који више не разумемо?!! Скоро да ништа није остало заједничко! А била сам убеђена да нас је провиђење бацило на исти пут – да страдамо и умремо за исто. Ја припадам свету „архаичном“ а ти новом, „реформаторском“. Одмах да кажем да се поносим што припадам том „архаичном“ свету и молим Бога да ме на том путу задржи, јер „свет се мења али се Црква не мења, не мења се њена вечна Божанска Истина, њена вечна Божанска Правда, њено вечно Божанско Јеванђеље. Не мења се јер се не мења Господ Христос. Господ Христос јуче је и данас исти и вавек“, рече твој духовни отац, „скривена савест Прaвославља“, отац Јустин. Да ли си се некад запитао шта би он рекао?! Он… неугасива буктиња Православља која вечно светли у данима помрачења и разноразних искушења и нама маловерним осветљава пут Истине. Зар није милост Божија једном народу да има такав светионик и оријентир, да никад не залута у тами и да га тама не прогута ако га на том путу светлост уопште руководи?

Закључих такође да ти је проблематика са којом се суочавамо позната, да се догађа и са твојим прећутним благословом, а за коју наивно претпoставих да треба да те упознам. Твоји пулени су на потезу од којих је тај син сарадника Удбе најактивнији и тамо и овде. Он лепо „фризира“ Православље јер као и сваки провокатор „зна“ шта и како треба рећи. У току разговора постаде ми јасна и његова посета o. Жарку. Својевремено, док смо још били на истој „линији“, чудио си се како га је владика Иринеј поставио за намесника. Његов отац био је један од оних отпадника и последњи председник Свештеничког удружења у Лозничком крају кога сте преко Православља обзнанили док сте се за Истину још борили. Сад се са ђаволом тикве саде. Народна мудрост даје и одговор о чију се главу те тикве лупају. Може ли ивер пасти далеко од кладе? Или крушка да не падне под крушку? Волела бих да могу бити оптужена за бруталну генерализацију, али неумитни закон вероватноће искључује моју бруталност, јер је тај закон на делу осведочен. Окружење Јудама и каријеристима, пружа ли неку сигурност? Има ли им места у цркви?!

Ти то „архаично“ зашто се ја борим, изједначи са сектом, бар ја тако разумех. Ти секташима назва крстоносце и изгнанике који су за веру и слободу све жртвовали који, иако издани, продани и прогнани, градише своје богомоље и у њима славише своје светитеље, свога Светог Саву и тако пламен своје вере одржаваше неугаслим. На том неугаслом пламену вере грејаху се срца њихова да не забораве ко су, одaкле су, којем се Богу моле, коју славу славе… Да не забораве своје брижне мајке које за њима чежњиво уздисаше а које многи никад не видеше нити на погребу топлу сузу пролише. Да не забораве своје жене, своје Пенелопе које храбро свој крст носише. Да не забораве да су лишени радости и топлог загрљаја своје деце у чијем одрастању не учествоваше… Да су лишени својих пријатеља, своје земље коју увек у срцу носише. Да не забораве тугу растурених породица, угашених огњишта… У њиховим чежњивим погледима туга за својом земљом је увек била лако препознатљива што им је давало снаге да се и у туђем свету боре против оних, који за њиховог Бога нису знали а чији је бог њих прогнао, чије су руке огрезле у њиховој крви, а који је претио да помрачи славу њиховог Бога и да се с њима и кроз цркву обрачунава. Ви их из цркве избациште и назвасте „расколницима“, секташима… Препознајете ли тиме ваше саучесништво?!! Саучесништво са онима који су отaџбину поробили и Бога и Св. Саву у нама убијали!! А сада, примате „секташе“ под условом да плате, да вам по други пут предају имовину коју већ једанпут узесте а коју они својим мукотрпним радом поново створише. Препознаје ли се у томе борба за зeмаљско царство?!!

У овом свету помрачених вредности и ви помрачисте ваше духовне хоризонте и нађосте се приковани за земљу. Адамов пад и отпадништво од Бога се непрестано понавља а са њиме и грех као човечији садруг. Одрекосте се Богољубља, Христољубља, братољубља… Зар нису то две највеће заповести?!! Можемо ли ми у такву „интеграцију“, како је ти назва? То је дезинтеграција. Не обистињују ли се речи адвоката Степановића да bishop from Monte Negro does not have any understanig or mercy for us!!

И још нешто! Кад ти други пут падне на памет да глорификујеш комунистичку децу насупрот „посрнуле“ четничке деце која нажалост постоје, ипак не сметни са ума да нас, хвала Богу, још има која постојано идемо тим „архаичним“ путем, којима је жртва њихових часних родитеља инспирација за бескомпромисну борбу за Истину, за коју су се и они борили и све жртвовали. Не гајим илузије да ћемо на том путу бити „већина“. Није ли ту „мањину“ сам Господ охрабрио: „Не бој се мало стадо!“ Али, ПОБЕДА је наша. Јер, сама чињеница да се за ИСТИНУ боримо је наша победа. Ми нисмо маса. Ми нисмо руља. Руља је Господа распела. А, „масе знају за две стазе, или подло пузе или грозно газе“.

Један од закључака је и да си ти перјаница те „реформаторске клике“, која, хвала Богу, ипак није велика. Кажеш да двери треба да буду отворене да се има ближи контакт са народом, као и молитве које се нису читале наглас да треба да се читају гласно да их народ чује. И, све „у име народа“?!!!! А да ли се при том запитасте да ли то и тај народ хоће? Не демонстрира ли тај верни народ пред патријаршијом? Не дође ли аутобусом? Не разгонисте ли их окупљене око цркве ? Не рече ли вам тај народ гласно и јасно да хоће да се моли Богу како су се и оци њихови молили?! У име којег народа ви уводите новотарије?! И, зар Свети Сава који је толико учинио баш за тај народ не би отворио и олтар да му буде ближи да је то било потребно?! Са чијим благословом ви то радите? Свакако не са благословом патријарха Павла. Са његовим благословом сте давно престали да радите. И ви не послушасте одлуку сабора да се Литургија врши по устаљеном предању цркве, док комисија за то одређена не преиспита све и донесе коначну одлуку.

Не обавезасте ли се на то заклетвoм приликом хиротоније речима:

„Обећавам да ћу чувати и чврсто одржавати црквени мир, да ћу усрдно поучавати у Јеванђељу поверени ми народ и, колико год моћи имам, право управљати Речју Истине, и да ниједним обичајем, у било чему нећу умовати ни чинити супротно Православној католичанској источној хришћанској вери, до краја мога живота, као да ћу у свему Црквеном следити и свагда се повиновати светом Сабору Архијерејском, који се, као у сва времена, сваке године састаје. Са Свјатјејшим Патријархом, Преосвештеним Архиепископима, Митрополитима, и Епископима Помесне Цркве Српске и свеколике Саборнокатоличанске Православне Цркве у васељени, браћом мојом и саслужитељима у Христу, у свему ћу сагласан и саобразан бити, по божанственим заповестима и свештеним правилима Светих Апостола и Светих Отаца, и свесрдно ћу према њима гајити љубав духовну и поштовати их као оце и браћу своју. Уважаваћу такође и чувати првенство Патријарашког трона и поштовати част Првостојатеља у сабору Цркве Божије овога народа, сходно Апостолском правилу које каже да се таквом слогом, и складним поретком љубави прославља саборност и једнство Цркве Божије по слици Свете Тројице“.

Не преведосте ли ви, авини ученици, ову заклетву на српски језик да је сви разумеју? У име чега и у име кога погазисте ту заклетву?! Не ради ли се овде о „неблагословеној самовољи“?! Самовољи коју на хиротонији одрицасте заклетвом?! О вашем „умовању“ које заклетвом искључисте?! Какав парадокс?! Владику Дионисија сте због непоштовања саборске одлуке рашчинили а његове крстоносце из цркве избацили и прогласили „расколницима“. „Коло среће уоколи, вртећи се не престаје“, каже песма. Сад вас „реформаторе“ због непоштовања саборских одлука зову „расколницима“. Следи ли вама рашчињење или сте ви недодирљиви без обзира шта учинили?! Значи ли то да се ваша дела не мере истим аршином? Зар канони нису исти за све?!

Без обзира у име кога или у име чега радите – да се додворите моћницима овога света или да задовољите своје самовољне и погубне, приземаљске пориве, једно сте сметнули са ума, једну врло честу опомену – да стражарите стално да вам кућу лопови не похарају, „јер не знате дана ни часа у који ће син човечији доћи“. Јер шта вреди човеку ако цео свет добије а душу своју изгуби? Своди ли се сва космичка и метафизичка борба на борбу за душу, тај драгоцени дар Божији којим нас је Творац везао за себе и створио по подобију Свом? Шта смо ми без душе? Бог нас је створио царевима а ми хоћемо да будемо просјаци… Није ли нам код таквог размишљања, за казну, и здрав разум узет? А дани су нам избројани. Колико нам је још остало? Да нас Господ не назове злим и лењивим слугама!? Бојите ли се тог суда непогрешивог?! Бојите ли се казне?! Зар владика Атанасије већ није кажњен? Зар тако бахато понашање, вређање и своје браће у Христу и своје пастве, оглушивање о мудрости Светих Отаца и Апостола не уноси немир који сви код њега примећују, а за који ти рече да се „прави“. Код њега нема ни мира ни спокојства. Треба ли њему искусан духовник, да не кажем психијатар? Није ли већ велика хула и на Бога и на Светог Саву и на свога духовног оца Јустина поред чијег гроба хоће да упражњава ваше новотарије?! Зар је о. Јустин икада толерисао новотарије? Није ли он свлачио и навлачио завесу на олтару? Зар је он изговарао молитве гласно? Зашто се љути кад га књижице које су се том приликом продавале потсећају како су наши челници Православља, владика Николај и о. Јустин вршили Литургију? Можда је зато Догматика о. Јустина избачена са Богословског факултета да би уместо ње била наметнута Догматика некаквог Зузјуласа или како се већ зове? Није ли отац Јустин познати и признати догматичар у целом Православном свету? Нису ли безбожници његове књиге у штампаријама „претапали“ па нисте имали књиге о. Јустина да из њих, као студенти, учите. Не рече ли у филму о о. Јустину да си се обрадовао кад их је Др Јеротић донео из Минхена? А сада његови ученици дозвољавају да се његове књиге избацују са факултета! Каква је разлика између тадашњеих безбожника који су његове књиге уништавали и његових ученика сада који дозвољавају да се његове књиге избацују са факултета?!! Разлика је велика. Од безбожника знамо шта да очекујемо. Али, када то његови ученици чине – то је православна и национална трагедија несагледивих размара!!! Бесте ли ви, његови ученици, радо слушани по трибинама док сте његову науку проповедали? Бесте ли ви со земљи?! А шта бива кад со обљутави?! Ми имамо своје злато а тражимо туђе цванцике. Зар сви не видимо ко је Зузјулас? Да ли је он уопште православни теолог са својим ставовима? Да ли у његовим „теоријама“ има више католичког духа? Зар такав треба да буде „убачен“ на теолошки факултет? Коме то одговара?!! И ви то посматрате, рекло би се самозадовољно. Зар то није она опасност о којој говори Катић?

Велика је иронија да ти ја као лаик говорим о души, нешто што би ти морао знати боље од мене и мене у томе руководити. Такав нехатан став је недостатак одговорности и према Богу и према себи. Али, има још један поразан недостатак одговорности – одговорност према српском народу, баш том народу у име кога ви све наводно радите. На Преображење, 19. августа нашла сам се у Ваљеву, у цркви на јутрењу које почиње у 5 сати. У то време се причестило најмање 1000 људи, жена и деце. Срце ми је заиграло од радости кад видех у цркви толико присутних. Осетих и понос да је у мојој „нахији“ пламен вере остао неугашен упркос црвеној страховлади и покушају католичења. Зар би они изневерили своје духовне горостасе – о. Јустина и владику Николаја чије та „нахија“ беше пребивалиште. У исто време, за тренутак, срце ми обузе нека језа – зар овај народ са таквом вером треба заводити за Голеш планину? И ко треба да их заводи? Они који су позвани да буду увек огњени стубови, духовне вретикале и увек будни чувари народне душе, апологете чистог Светосавља и Православља!! Не рече ли владика Николај да је Црква Божија одговорна за судбину народа вечно, а са њом и ви као служитељи Божији.

Морам да те „злостављам“ са још једном поруком о. Јустина на коју сте вероватно престали да обраћате пажњу оног тренутка кад сте га избацили са факултета а која каже: „Светосавско свештенство не сме се повести за ниским нагонима, него високо држати заставу светосавског идеализма, ако чак и многи свештеници, и многи епископи изневере Светосавље, па ти останеш сам на светосавском путу, и онда се не бој, него чврсто држи Светосавску заставу до краја и непоколебљиво веруј; Светосавска застава ће у српском народу увек наћи свог неустрашивог заставника можда у неком простом сељаку или одушевљеном монаху“. Зар није присуство толиког броја верника на јутарњој служби потврда ових пророчких речи о. Јустина? Не уплаши их страховлада. Неће се подати ни вашим екуменистичким новотаријама…

Ето, ја рекох све без имало сентиметалности из разлога који већ наведох и као један вид борбе за твоју душу. Можда неко зна благороднији вид борбе али ја не знам. Ја нисам толико у вери узрасла да би била дарована таквим даровима.

Са вером у Бога да на све нас недостојне излије своју милост а и да тебе те милости не поштеди.

Торонто, Митровдан 2007.

Др. Д. Крстић