Двери – квазипатриотски покрет

Подржавање Преговора са Приштином

„Двери – покрет за живот Србије“ у свом ступању на политичку сцену Србије, покушавају себе да представе као родољубе и патриоте, као нове снаге које могу да извуку Србију из колапса, и сл.

Не улазећи у било какву озбиљнију анализу њихових програма, наступа, рада, итд, неопходно је да се као Епархија рашко-призренска у егзилу осврнемо на недавно (7. марта 2011) од њих објављен документ „Смернице Двери за утврђивање државне платформе за будуће преговоре делегације Србије са представницима Приштине“
(http://projekt11.stagingserver2.de/sr-CS/pokret-za-zivot-srbija/novosti/saopstenja/platforma-za-pregovore.php).

Већ сам документ Смерница довољан је да, и онима који су до сада имали било какву дилему у погледу њиховог „патриотизма“, „родољубља“ итд, предочи и разоткрије прави карактер и природу њиховог деловања.

Никаквог ту патриотизма ни добробити Србији и Србима не може бити од Двери, јасно је и из деловања какво се оцртава спрам питања Косова и Метохије. Узалуд су крупне, али испразне, речи на ту тему, када се на делу пристаје и саглашава са политиком која значи – одрицање од Косова и Метохије, и у коначном следу признање као одвојеног ентитета, тј. квази државе.

Већ из саме ове чињенице може се јасније наслућивати ко је тај ко финансира деловање Двери као политичке странке/покрета, питање које је често, и оправдано, постављано у јавности последњих дана и недеља. Да ли је то онај ко је осмислио нове „преговоре Београда и Приштине“, ко врши притисак да се они одрже, и ко жели да убеди Србе да је то прави приступ решавању питања Косова и Метохије?

Али, како може држава преговарати са делом своје територије, тј. националне мањине, на такав начин? И при томе, преговори се воде у трећој држави! Ако се и разговара са представницима мањина, то се ради у својој држави, а не у туђој. Већ та чињеница даје јасан карактер наведеним преговорима и указује какав став имају они који у преговорима учествују и који их подржавају – Косово и Метохија нису део Србије!

Дијалог Београда и Приштине, који је већ започео и који Двери свесрдно подржавају, представља само још један корак у процесу признавања независности. Србија на овај начин заправо разговара са Косовом као са равноправним партнером, тј. као са независном државом. Дијалог се води на основу Резолуције усаглашене са ЕУ, у којој се не помиње ни Резолуција 1244, ни статус Косова, нити је предвиђено учешће Срба са Косова и Метохије у делегацији Београда.

Ко је тај ко може дати мандат било коме, па биле то и „Двери – покрет за живот Србије“(sic), да одвоји 15% територије државе Србије, и преда је бунтовницима, побуњеницима, људима који су толике злочине чинили над Србима, не само последњих 10 година, не само последњих деценија, него кроз читав 20. век, па и у претходним вековима? И све то углавном некажњено! Када ће се поставити питање тих злочина, и њиховог поравнања?

Знамо како је прошао Епископ Артемије када је покренуо тужбу пред Међународним судом због злочина, учињених само у времену након доласка Нато снага на Косово и Метохију, и само над имовином Епархије рашко-призренске. Где су остали небројени и немерљиви злочини у том периоду? Одмах се Синод покренуо, и Косовски Одбор, под притиском и на захтев западних сила, и приморао Епископа Артемија да повуче тужбу. Све то под паролама – „Косово је свеукупно питање Цркве и народа“ и „Косово није само Артемијево“ (знају се добро творци ових парола). Ти злочини се, јасно је, и на том ставу је види се и Синод, не смеју и не могу процесуирати на Суду!

Такође је познато да су Двери већ годинама  под јаким утицајем, и у блиским везама са истим тим групама Синодалаца. То је било толико јасно и очито у досадашњем њиховом деловању.

Деловање поменутих Синодалаца је јасно и познато, како по питању Косова и Метохије, тако и по другим питањима. Деловање Двери је такође видљиво. Треба ли великим напором тражити корелацију?

Да се осврнемо овде укратко и на „Смернице…“.

Осим што текст „Смерница…“ врви од израза „треба“ и „мора“ (о, добро знамо на кога нас подсећају овакве политичке поруке), и што је препун испразних политичких флоскула, без суштинског патриотизма и родољубља, карактеристично је запазити:

– Незаобилазно величање „међународне заједнице“! Ко је међународна заједница? Вашингтон и Брисел. Нађен је некакав разлог због кога ће се плести венци међународној заједници, а да се о њеној одговорности за све оно што се Србима десило у последњих 10 година, за све злочине над њима, па и за само безаконо проглашење независности, које је иста та „међународна заједница“ и омогућила и здушно подржала, не каже ни речи! („међународна заједница је својом деценијском политиком у региону успоставила овај принцип као потпуно легитиман и на тај начин много пута до сада утицала на унутрашње прилике у разним земљама региона“)

– „…Лица осумњичена за организовани криминал, ратни злочин и злочине против човечности препрека су успостављању поверења и добре атмосфере неопходних за успех преговора“ – о каквом поверењу према Тачију и његовој власти говоре г-да из Двери?

– „…Србија искаже пуну спремност за учествовањем у заједничким пројектима од обостраног интереса са представницима привремених косовских институција“– о каквим „привременим институцијама“ говоре „дечаци“ из Двери? Коме они то бацају прашину у очи говорећи о некаквим „привременим институцијама“; српском народу? Зашто се на овај начин легитимишу безаконе шиптарске институције, које држава Србија никада није признала? Па вероватно зато да би се са њима затим могло сести за сто и разговарати. Њих још једино режим у Београду, и Двери, називају „привременим косовским институцијама“. Нити се оне саме тако називају, нити их вољена „међународна заједница“ тако назива и третира. То је флоскула која потребна за српско јавно мњење, да би лакше прогутало „горку косовску пилулу“.

– „Један од приоритета за српску страну у предстојећим преговорима мора представљати отварање питања имовинског удела Републике Србије у јавним предузећима на Косову и Метохији, у чије оснивање и развој је улагано деценијама“ – овако смо се раздруживали и са Хрватском, Словенијом… Очигледно је да се ради о два одвојена ентитета, при чему је Србија у неповољнијем, подређеном положају…

– за „момке“ из Двери не постоји питање српске духовне и културне баштине, што чак и Тадићев режим повремено помиње.

Они виде питање јавних предузећа „у чије је оснивање и развој улагано деценијама…“, али питање баштине не виде. Колико дуго је, међутим, у баштину улагано? Деценијама, вековима, поколењима…? И шта је улагано – крв, зној, молитве, уздаси, подвизи… или само новац? Када су настала јавна предузећа, а када су настали српски манастири, српске светиње на Косову и Метохији? За „момке“ из Двери, очигледно, важнији је „аеродром у Приштини“ и „поштанска инфраструктура“, него вековна српска духовна и културна баштина!

– итд. Дегутантно је и читати поменуте „Смернице…“

Чути их, након овога, како поносно изговарају свој слоган – „Србија пре свега“ – звучи скоро увредљиво. Уосталом, довољно је погледати неки од видео записа са њихових наступа, током којих промовишу и телале свој политички ангажман, и схватити њихову убедљивост, озбиљност, веродостојност… На тим наступима о Косову и Метохији се готово и не говори. Зашто? А и шта би, уосталом, рекли?

Али зато о мноштву других тема током тих наступа не штеде се речи; рецимо о јабукама (један од њихових лидера готово 5 минута говори о јабукама – зашто Србија увози јабуке, па могла би да их произведе у довољној количини, па увозне јабуке су прскане, па ми имамо здраве, итд). Ах, да не заборавимо, један од лидера је током 15-минутног говора изрекао реченицу која би могла алудирати на Косово и Метохију – „не би било страшно што нам узимају делове територије, да је иза свега тога остала једна озбиљна политика која свој народ упознаје са животом“.

И на крају, пар речи о „Предлогу новог народног договора“ (http://projekt11.stagingserver2.de/sr-CS/pokret-za-zivot-srbija/o-pokretu/programska-nacela/ceo-dogovor.php)

Поред начелног запажања да је „Предлог новог народног договора“ препун испразних, громопуцатељних фраза и празних обећања, треба приметити да у једном таквом тексту, који претендује да буде свеобухватан, и да понуди пут опоравка Србије и враћања себи, у једном тексту од 4.000 речи, није се нашло место нити прилика да се помене место и улога Цркве у животу Срба и Србије.

Тачно је да се у једној краткој реченици, од свега неколико речи, помиње Светосавље, говорећи да је Светосавље „историјско искуство српског народа“. И то је све. Али се реч Црква не помиње ни једном!

Више је места посвећено спорту и његовом значају у обнови Српства и Србије, него Цркви. Колико дуго Црква живи у српском народу, и српски народ у њој? Колики је њен допринос његовом историјском трајању и заоставштини претходних поколења? Колики значај у формирању српске националне и хришћанске свести и обликовању идентитета? …

А колика је улога и историјско трајање спорта? Међутим, „дечаци“ из Двери победоносно изјављују да „у још већој афирмацији спорта видимо и преко потребну револуцију читавог националног карактера у изнова победнички“! 

Докле би нас одвели „момци“ из Двери уколико би добили власт? Или би се и за њих могло рећи – бежите од њих, као што се бежи од змије?

Уредништво