Почетна / АРХИВА / Милан Бојић: Јасеновац

Милан Бојић: Јасеновац

У наредном прилогу доносимо реферат на тему „Јасеновац“. Аутор текста је дипломирани историчар Милан Бојић. Текст је прочитан при недавној посети верника епархије у егзилу Јасеновцу. Том приликом је одржан и парастос пострадалим Србима у Јасеновцу. 

Увод

 

Драги оче, браћо и сестре помаже Бог. Дошли смо данас на ово свето место смирени, са осећањем туге и срамоте. Осећање стида нас обузима када стојимо на овом светом мучилишту освећеном крвљу наших предака, када недостојни стојимо пред њиховим светим моштима. Дошли смо овде са погнутим главама покајнички, јер смо народ који заборавља своје свете мученике. Народ који заборавља њихову свету жртву, њихово, за нас децу 21. века, несхаватљиво страдање. Има још много светих места у српским земљама са којих су српске душе у јатима полетеле својој вечној небеској отаџбини.

Прво и најсветије је свакако Косово поље, зато велики наш песник Матија Бећковић каже да је Косово „најскупља српска реч“. Поред Косова поља имамо још много светих места. Српске земље су се у свакој епохи умивале светом мученичком крвљу и тако спирале бројне грехове народа нашег. Наше земље су отуда свете. Поред Косова поља имамо још једно свето место које се издваја по својој величини. То су острва Крф и Видо са обалом Јонског мора. Треће свето место које је највеће и по броју и бруталности јесте свакако Јасеновац. Професорка и академик Мира Радојевић је написла да је Јасеновац „најстрашнија српска реч“.[1] Ми смо дошли у Јасеновац да, као што је Милутин Бојић служио „опело“ својом „Плавом гробницом“ над Јонским морем, и ми молитвом у нашим срцима одслужимо опело испред друге савске „Плаве гробнице“.

На овом месту некадашње страве и ужаса, ми смо дошли, понизни пред нашим прецима, али поносни и пркосни пред непријатељима нашег народа, да кажемо истину. На месту на ком се није смела истина ни помислити ми смо дошли поносно да је сведочимо, да трајемо и да постојимо. Да кажемо да њиховим затирањем српско име није уништено, да кажемо да смо ми „месо од њиховог меса, крв од њихове крви“ и да ћемо се трудити да  њихов спомен траје овде на земљи док је века.

 

Геноцидна политичка мисао

 

Јасеновац се није десио само као продукт лудака који су се дочепали власти у време нацистичке и фашистичке превласти, није се десио као одраз једног лудог времена, већ је отелотворење и остварење геноцидне политичке мисли хрватског народа.  Усташтво није изникло из нацизма или фашизма, усташтво има своју историју има своје дубоке корене у историји хрватског народа. У 19. веку се уоквирује хрватска политичка мисао, која се изграђује на темељу хрватског државног права и повијесног права. Своју политику су на овим темељима формирале две највеће хрватске странке у 19-ом веку. Како Странка права Анте Старчевића, тако и Народна странка бискупа Јосипа Јураја Штросмајера. Према постулатима тог права, на територији коју су они доживљавали као хрватску државну територију постојао је само један политички народ, а то је хрватски. Сви становници без обзира на етничку или верску припадност чинили су јединствени хрватски политички народ. По тој теорији Срби су били православни Хрвати. Онима који су хтели да сачувају своје националне посебности претили су још 1866. године.[2]

Главни идеолози хрватског национализма су припадници Странке права Анте Старчевић, Еуген Кватерник и Јосип Франк. Главна идеја водиља за креирање ове идеологије је „Србофобија“, тј. мржња према Србима, који су чинили велики проценат становиништва на територији коју су они сматрали за хрватску државну. Штавише Срби су били већина на подручјима Херцеговине, Босне, Далмације и територије некадашње Војне крајине. Срби су на тим просторима били ратнички народ, са јаким националним идентитетом укорењеним у Светосављу и Косовском завету, па су као такви били чврст орах који се није дао сломити.

Српско име почело се третирати као „политички преступ.“ Тако да су назив Срби замењивали са широким дијапазоном епитета попут: „народне неприлике“, „издајници“, „разбојнички и хајдучки народ“, „Власи“, „Цигани“, „грчко-источњаци“, Бизантинци“, „блатни скоти“, „гнусна ропска створења“, „смеће“, „псета аустријска“ итд.[3] Старчевић је негирао постојање српске нације, сматрао је да Срби нису народ, већ је то назив за робове и затворенике који нису могли да изграде своју државу. Кватерник је Србе називао „накотом вере“ православне.[4] Та идеологија затрована фанатичном мржњом била је у пракси примењивана веома често током погрома Срба у Аустро-Угарској, највише за време трзавица пре и током Првог светског рата. Дошла је до изражаја и током Првог светског рата током покоља у Мачви, приликом кога су предњачили аустроугарски војници словенског порекла. Током постојања краљевине СХС се притајила, а током постојања краљевине Југославије опет је букнуо пожар шовинизма, али у емиграцији. Током Другог светског рата створени су идеални услови да се она у свом најпримитивнијем виду спроведе у дело. Ту иделогију најбоље је дефинисао Миле Будак, Павелићев министар за богоштовље (богословље) и наставу. Он је у Католичком листу 1941. године изјавио да је Усташка лозинка за Србе: „Или се уклони или се приклони“. Ту је настала она свима добро позната изјава: „Једну трећину Срба ћемо клати, једу трећину протјерати, а једну трећину превјерити.“

У Титовој Југославији Хрвати су били заштићени, па нису имали прилику да се суоче са одговорношћу да се одрекну своје клерофашистичке идеологије. Све то је резултирало поновним праском фанатичне мржње која је крунисана „Бљеском“ и „Олујом“. Данас смо сведоци да се у Хрватској, која је чланица Европске уније, дешавају варварства и вандализми недостојни цивилизованог човека. Руше се српске куће, пребијају Срби, разбијају ћирилични натписи, разбијају кола са српским таблицама, цртају усташки симболи на утакмицама, велича се усташка прошлост, на свим весељима певају болесне усташке песме.

 

Јасеновац – логор

 

Заиста имам тежак задатак, од кога застаје кнедла у грлу. Треба да вам детаљније представим Јасеновац. Тачније

треба да вам представим пакао, јер синоним за реч Јасеновац јесте пакао. Др Младен Ивенковић преживели заточеник из концентрационог логора у Јасеновцу га је на основу свог искуства описао следећим речима: „Нема пера, које би било у стању описати страхоте и ужасну атмосферу у Јасеновцу. Премашује сваку људску фантазију. Пакао, инквизиција, најужаснији терор какав нигдје и никада у хисторији није постојао, крволоштва дивљих звјери, избијање на површину најтамнијих и најогавнијих инстиката, какви се до сада код људи уопће нису појављивали – то је мало речено – то је неправедна карактеристика … у поређењу са јасеновачким џелатима.[5]

Село Јасеновац се налази на око 110 километара југоисточно од Загреба, преко пута ушћа Уне у Саву. То је било старо село српских граничара. У време Војне крајине ту је било седиште Градишке регименте. Још у изворима из 1688. године забележени су подаци који говоре да је то српско село.  У селу је било око 50 српских домова, са веома бројним породицама. Године 1755. подигнута је нова већа православна црква посвећена Св. Јовану Крститељу, која је у почетку формирања логора служила као место за клање Срба.[6]

На почетки рата цела територија НДХ била је један велики Јасеновац, стратишта су била свуда. То је изазивало масовне отпоре становништва, што им је стварало крупне проблеме, па су хтели на перфиднији начин да врше геноцид стварањем стратиша које не би било на оку становништву. Тако је направљена клерофашистичка фабрика смрти.[7] Место где ће се вршити масовна ликвидација морало је бити скровито, тешко приступачно, а које притом има добре комуникацијске везе. Село Јасеновац је већину тих услова задовољавало. Мочваре Лоњског поља, реке Сава, Уна, Велики и Мали Струг природним путем су изоловале Јасеновац. Хидростратешки положај је био такав да се логор могао лако бранити. При том главна железничка магистрала Загреб-Београд пролазила је недалеко од Јасеновца, а један крак пруге који иде од Новске ишао је директно до Јасеновца. То је омогућило депортовање огромног броја људи у сточним вагонима.[8]

Комплекс концентрационих логора Јасеновац су се налазили на површини од 240 километара квадратних. Усташе на захтев Италијана морале су да растуре комплексе логора Јадовно-Госпић-Паг. Зато су били принуђени да нађу нову локацију. Усташе су одлучиле да то буде насеље Јасеновац, убрзо ће се Јасеновац прочути по неизрецивом злу и незапамћеним злочинима каквих нема у историји човечанства, како каже Радомир Булатовић историчар истраживач овог логора.[9] Логор су основали у периоду од 15. до 21. августа 1941. године, постојао је до 22. априла 1945. године. Као прве жртве логора били су становници Јасеновца 367 Срба, од којих је 54-оро деце.[10]

Логор Јасеновац је заправо комплекс од логора на већој или даљој удаљености од самог места Јасеновац. Комплекс се састојао од 5 главних кампова и још неколико мањих кампова и места за губилиште од којих је свакако убедљиво највеће губилиште Доња Градина.

Прво су подигнути камп I-Крапје и камп II-Брочице. Заточници овог логора радили су на стварању насипа поред реке Велики Струг, као и на градњи новог логорског кампа III који је познатији као Циглана. Због честих поплава за време јесењих киша ова два логора су премештна у трећи који се налазио близу села Јасеновац. Овај логор носио је назив Циглана с обзиром да се ту налазио индустријски комплекс (циглана, мала електрана, пилана итд.). Овај је био централни камп, због своје величине.[11] Камп број IV називан је Кожара, с обзиром да су ту заточеници били експлоатисани за производњу и прераду вуне, он се налазио у самом месту Јасеновац. Камп под бројем V био је Стара Градишка. Овај логор био је самостално одељење јасеновачког комплекса логора. Био је посебно језив јер је био логор за жене и децу. У његовим оквирима се налазила озлоглашена „кула“ која се ту налазила још из времена Турске и Аустрије.  У том делу логора су се налазиле жене са децом из Славоније и Босне. Највећи број је доспео 1942. године. Спавале су на голој земљи, у свим годишњим добима под ведрим небом. Старије жене и труднице су одмах одвођене и убијане на Сави или у српском селу Млака (које је служило као стратиште) у близини Јасеновца. Глад, тифус и разне заразе су биле свакодневна појава. Жене које су преживеле ликвидацију одвођене су у Немачку на принудни рад.

Логор III или Циглана имао је велики број места за убијање или мучење од којих је један од најјезивијих „Пичилијев крематоријум“ или пећ за печење људи. У склопу овог кампа се налазила највећа гробница у Јасеновцу Доња Градина, која се налази на десној обали Саве. Логор Циглана је једним делом заштићен Савом и Великим Стругом, а са три стране су саграђени зидови висине од 3 до 5 метара, са бодљикавом жицом на горњем делу и жицом кроз коју је пропуштена електрична струја високог напона. На зиду је било седам бетонских кула – „вребачица“. Високе су биле до 10 метара. Ту су се налазили митраљези. Такође ту су били и рефлектори велике снаге, па нико неопажен није могао прићи. Изван логорске ограде подигнут је насип дужине 800 метара. На њему је радило дневно 2 000 изгладнелих људи нељудским темпом, чим би неко показивао знаке умора бивао би убијен. Ту је велики број логораша страдао. Када би вода продирала кроз насип, Усташе би људским телима, несрећних жртава затрпавале рупе.

Још док је био у емиграцији Анте Павелић поглавник НДХ проучавао је покоље над Јерменима у Турској како би, примењујући то на Србе, створио етнички чисту Хрватску.[12] Поред тога главни управник логора Вјекослав Макс Лубурић је одлазио у Немачку како би у техничком и технолошком смислу усавршио рад монструозне фабрике за производњу смрти.[13] Тако је логор осмишљен да поред сатирања Срба, Јевреја и Рома доноси велику економску добит НДХ, на разне начине. Свакодневно су пљачкани економски имућнији људи, логор је имао бројне фабрике у свом постројењу где су логораши нечовечно били експлоатисани, такође заточеници ништа мање нису били експлоатисани на пољопривредним радовима у околним селима.[14]

 

Јасеновац – сведочанства

 

Живот у овом логору је био попут живота у паклу. То је најсликовитије описао др Никола Николић један од преживелих логораша: “Сваке секунде, сваке десетине секунде јаукне смртно рањено дијете, мајка и она мајка што под срцем носи чедо своје. Сваке секунде врисне смртно рањен младић, старац, сваке секунде прсну десетине лубања, сјевају сјекире, ножеви, брадве. Сваке секунде прскају мозгови стотине људи, дјеце, мајки, сваке секунде шикне крв из артерија, бризне из вена. Сваке секунде замиру лешеви исколачених, избезумљених очију, сваке секунде шило смртног страха прободе стотине срдаца. Сваке секунде грцају и гуше се у крви стотине и стотине! Сваке секунде!…“[15]

Немци су били талентовани за проналаске паклених средстава за масовна убијања, највише су се служили убиствима ватреним оружјем, отровним плиновима и крематоријумима. Док су Усташе у својој бруталности и крволочности сматрале да је убиство из револвера кукавички чин, па су преферирали да користе нож. Убрзо је то уродило тешком болешћу која је називана психонеуроза кољача код већине Усташа.

Револвером су убијали само одабране повлашћене особе, али су често и њих пуцали у главу на косо, да се што дуже муче док умиру. Митраљезе су користили током масовних убијања, а бомбе су бацали у јаме где су били живи везани људи, па су то биле језиве сцене у којима су делови тела у капљицама крви летели у ваздух. Такође многа деца су умирала од страха када су бомбе пуцале у њиховој близини.

Као што сам малопре рекао хладно оружје им је било омиљено. Тек када би добијали жуљеве од клања прелазили су на друге врсте оружја. Највише су користили „србосјек“, нож специјализован за клање, он се састојао из два дела, ножа од 14 цм помало накривљеног који је био закачен за други део, тј. за кожну рукавицу. За убијање секиром су запослили групу Рома којима су обећали слободу и награду ако постану џелати. Жртва је ударана тупим делом у главу, да би после била распорена. Од хладног оружја користили су још брадву то је предмет који посдсећа на секиру на коју је насађена сатара. Ову алатку су користили да секу главе.[16]

Од тупотврдих предмета користили су највише дрвени маљ, он је кориштен у самом логору приликом изненадних напада на жртву како се не би чула убиства, то је било такозвано „тихо убијање“. Дрвене мотке и колце користили су за домлаћивање рањених жртава, али и за убијање деце. Гвоздене шипке су користили код убијања деце, жена и Рома. Такође су металним чекићем убијали децу, старце и болесне тако што су им закуцавали ексере у главу. Користили су мотику код домлаћивања рањених, па су касније развили механизам убијања деце и болесних мотиком. Један од најгорих начина убијања било је убиство ногама. На трбуху полуживог ишутаног тела Усташе су често плесале. Убијали су жртве каишем и корбачем (бич од воловске жиле) тукући их по свим деловима тела док тело не постане једна велика рана и тако жртва умре од изнемоглости. Такође вешање је било веома чест начин убијања. Највише убијених вешањем је на огромној „Тополи уздаха“ у Доњој Градини.[17]

Иза кулиса ноћи користили су термичка средства за убијање људи. Тј. тада су пекли или спаљивали живе људе. У Циглани су преправили пећ за ту сврху. У том импровизованом крематоријуму су преко ноћи спаљивали од 450 до 600 људи. Многи мртви су овде спаљивани, с обзиром на мањак простора за толике лешеве. Прочитаћу један цитат преживелог сведока Николића који је присуствовао довожењу лешева који су спаљивани у Пичилијевим пећима: „Пуни вагончићи су довозили поклану дјецу, дјевочице са плетеницама и прекланим вратовима као у малог закланог јагњета, дјечаци као преклана телад. Висјеле су им крваве главе једва се држећи на још преосталом танком ткиву врата, дрмајући се при љуљању вагончића као с месарских кола преклана стока. Гурали су их нијеми заточници, који су ради тог после били нијеми. Касније су и они били заклани и спаљени, да би заувијек занијемили.“ Када су у питању пећи које је конструисао несрећни Доменик Пичили најбоље говори цитат истог сведока: „Из Пичилијевих пећи на Циглани распростирао се смрад спаљене косе и задах печеног људског меса. Он се ширио не само по логору, него допирао све до села Јасеновца, Крапје и околице… Људи у селу и логору шутјели су гробном тишином, а када би ноћу осјетили смрад и при мјесечини погледали с прозора, како сукља црни дим из великог димњака циглане, брзо би се стресли, покрили се јорганом и дрхтали од страха.“ Поред свих ових начина убијања постојали су многи други. Ја ћу навести кратко само неке. Људи су убијани паљењем осетљивих делова тела усијаним гвожђем, хладноћом, отровним плиновима, глађу, гушењем…[18] Јеврејски професор Гидеон Грајф, који је велики ауторитет када је у питању историја Холокауста, је у својој књизи „Јасеновац Аушвиц Балкана“, записао „Јасеновац је далеко бруталнији од Аушвица“.

Најсветије место у јасеновачком комплексу је свакако Доња Градина са обзиром да је то место искоришћено као главно стратиште сабирног логора. Скеле су биле привезане за конопац који је затегнут између обе обале Саве, па су мученици стално довожени. Сам биши фрањевац, који је називан фра Сатана, Мирослав Филиповић Мајсторовић је на суду признао: „Прилив заточеника је био велики… како је који транспорт стизао тако је извођен на Градину где је ликвидиран. Ликвидација се вршила стрељањем, дрвеним маљем (већина) и сјекиром… Једна од метода убијања код Усташа је да натерају групу заточеника да убије остале, па на крају и њих убију. Како је сведочио фра Сатана.[19] Доња Градина је била једна огромна гробница где су бацана мртва тела и вршене масовне ликвидације. Ту се налази већ помињано „стабло смрти“ где су нађени ланци за вешање и забодени клинови за мучење. Поред њих су нађени и казани где су се од куваних људских тела производили сапуни.[20]

 

Закључак

 

Заиста ове језиве сцене, са којима смо се мислено сусрели, враћају нас у прве векове Хришћанства када су звероподобни римски цареви и њихова политичка хијерархија смишљали што свирепије начине мучења како би затрели име Хришћанско у свом царству.

Заиста је епска и нестварна сцена када у овом паклу човек седи мирно. Сваке секунде до његових ушију допиру крици закланих, јецаји уплашених, вриска мучених. Не може да не види око себе одсечене главе, руке, заклана тела, крваву траву, измучена и преплашена лица. Тај седи Вукашин са неземаљским миром чека свој ред на клање. Заиста како се може рационално објаснити небески мир светог Вукашина Клепачког. Христос је рекао  својим ученицима: Мир свој дајем вам!  (Јн. 14, 27) Па су безбројни примери раних хришћана који са необјашњивим миром подносе све муке. На овом примеру се најбоље види континуитет хришћанске вере. Јер је Христос својим следбеницима обећао гоњење. Ако мене гонише и вас ће гонити, није већи слуга од господара свога. (Јн, 15, 20)

Јасеновац као некакав рендген даје непогрешиву слику где је права, а где лажна вера. Баш на овом месту је римска „црква“ показала своје право лице, али исто тако и православна Црква. Видећи тај необјашњиви мир Усташа Жиле Фригановић је преко реда почео да мучи светог Вукашина. Секао му је уши, па нос покушавајући да га натера да узвикне: „Живео Анте Павелић!“ Баш као што су мучитељи терали хришћане да славе римске цареве. Свети Вукашин му је мирно одговорио: „Само ти дијете ради свој посао!“ Његов одговор миран и тих јесте следовање Богочовеку Христу, светом првомученику архиђакону Стефану и осталим светим мученицима. Он свог крвника назива дијете, са савршеним миром иако је сав у крви без ушију и носа. Овај мир је убио самог мучитеља, који је добио нервни слом и у бесу заклао светог Вукашина, после чега је полудео. Овај догађај описао је лекар Недо Зец.

На примеру св. Вукашина смо видели континуитет праве вере. Са друге стране имамо римокатоличку „цркву“ која је подржавала НДХ. Чак шта више проглашавају за светог Алојзија Степинца који је био пријатељ и подржавалац Павелића, човека који је био на челу овог пакла. За то има доста доказа, због ограничености временом, ја ћу навести само један документ у коме се Степинац саглашава да фрањевци на Капитолу закопају, тј. сакрију део Павелићевог злата, у питању су махом златни зуби од жртава у Јасеновцу..[21] Много пута у историји римокатоличка „црква“ је подизала крсташке ратове, инквизиције, завере и интриге. Римокатоличка „црква“ је хранила и подржавала геноцидну идеју мржње хрватског народа према Србима, тако да је њена одговорност велика. Сада велича и „канонизује“ језиву историјску личност.

Због чега је важно ово што говорим? Зато што је историја учитељица живота. У прошлости су Срби били опијени идејом југословенства па су се овде у Јасеновцу трезнили, били опијени идејом комунизма, па су се током „Бљеска“ и „Олује“ трезнили. Данас смо ми хтели или не у процесу глобализације. Као дете тог процеса родио се екуменизам. Тј. идеја и организација да се све вере уједине. Замислите та антивера нас учи да су заједно у рају Свети Вукашин и стотине хиљада мученика јасеновачких и Алојзије Степинац  који је био друг Павелића и њихових убица. Уосталом римокатоличка „црква“ се после рата трудила да сакрије и спасе Павелића. А током рата су фратри проповедали усташтво.

Многи Срби свесно или не, прихватају екуменизам који се проповеда са врховних позиција у СПЦ. Човек који свесрдно ради на релативизацији Степинчеве кривице, који „кува српску жабу“ да прихвати новог римокатоличког „светитеља“ јесте епископ пакрачко-славонски Јован Ћулибрк.

Српски народ опијен југословенством добио је Јасеновац, опијен комунизмом добио је „Олују“. Процес опијања српског народа екуменизмом траје, а пут до екуменског јединства са римокатолицима води преко гажења Јасеновачких жртава. У току процеса опијања југословенством и комунизмом се тражило од српског народа да не помиње своје жртве, да их заборави за рад мира, услед те опијености и заборава смо увек изнова и изнова страдали. Такав процес је у току, уколико останемо инертни и пасивни, исход је и више него јасан, јер историја се понавља ономе ко је заборави. Нека би дао Бог да се српски народ, молитвама светог Вукашина и осталих мученика, отрезни од јереси екуменизма и да одбије екуменистичке чаше којима нас напијају владика Јован и његови истомишљеници.

Своје скромно излагање завршићу молитвом из канона српским светитељима: Прошле су вас муке и болови многи, сада сте у царству и светлости мира, мученици српски синови витешки. Прошли су призори ужаса и срама, каквих свет не виде од неронских дана…

О страдалци нови, под хумкама влажним, победа је ваша над хришћанством лажним!

 

 

——————–

[1] М. Радојевић, „Јасеновац, логор смрти (1941-2016)“, Јасеновац, Београд 2017, 51.

[2] В. Крестић, „О геноцидности хрватске политике“, Јасеновац, Београд 2017, 27.

[3] В. Крестић, исто, 15.

[4] В. Крестић, исто, 29.

[5] А. С. Јовановић, Бег из јасеновачког пакла, Београд  2014, 17.

[6] А. С. Јовановић, нав. дело, 16-17.

[7] Р. Булатовић, Концентрациони логор Јасеновац с посебним освртом на Доњу Градину, Сарајево 1990, 149.

[8] А. С. Јовановић, нав. дело, 17-18.

[9] Р. Булатовић, нав. дело,  149.

[10] А. С. Јовановић, нав. дело, 19.

[11] Р. Булатовић, нав. дело,  149-151.

[12] В. Крестић, нав. дело, 41.

[13] Р. Булатовић, нав. дело, 153.

[14] Т. Тулековић, „Економије јасеновачког логора“,  Истраживаеа и меморијализација геноцида и ратних злочина, Београд 2012,  95-97.

[15] Н. Николић, Јасеновачки логор, Београд 2015, 595.

[16] Н. Николић, нав. дело, 97-103.

[17] Исто, 103-115.

[18] Исто, 115-125.

[19] А. Милетић, Концентрациони логор Јасеновац 1941-1945. књ. 2, Београд 1986, 1036.

[20] Р. Булатовић, нав. дело, 158.

[21] Владимир Дедијер, Ватикан и Јасеновац, Београд 1987, 593.