Пејовић П: Неразум ближњих

Како време измиче, све већа је даљина међу браћом православном.

Једни препознавши истину, својим духовним напретком попут голубице, како Свети Оци казиваше, исхитрено стреме ка небу, свом једином циљу, жељеном спасењу.

За разлику од таквих, исувише велика већина ближњих, браћа наша и сестре, уљуљкани свакодневним материјалним поривима и потребама, стреловито се неразумно обурдава, ругалачки и клеветнички, на све оне који им на пут такав, по Божјем промишљу, указују.

До скора сви ми смо били у убеђењу да је пут јединог истинитог Светоотачког тумачења Светог Јеванђеља приоритетно намењен само оним који се том Јеванђелском путу свештено и монашки заветују.

Православни мирјани олако верују, да бићем својим нису достојни разумевања светоотачког учења.

Своје спасење беспоговорно препуштају бризи својих духовних пастира, што је светоотачки истински исправно, саветодавно и разумно, али само ако су они истинито Христови.

Али, данас када живимо у овим несигурним временима, где се учење Светих Отаца свесно ниподаштава и безобзирно искривљује, по налогу реформиста православне Цркве, како је могуће објаснити нашим ближњима, који своје духовне животе слепо полажу на веру тим истим својеумним реформаторима, куда их води таква послушност.

Сваки се брат у Христу, понаособ препознавши истину, свакодневно утврђује делима својим у даровима (талентима) од Господа датим.

Ником од оних, који данас сведоче зарад истине, није без труда дато да у благодати њеној обитавају, сваком се на путу свог обожења и свеспознаје морао испречити понор адски, који је требало премостити.

Руководећи се светоотачком литературом, мирјанин се засигурно држи скута Господњих, свако одступање поводећи се неким новим или старим јересним учењем, та веза својствено и видна само духовним очима се кида.

Већина православних тражи материјални доказ да би веровали у постојање Господње. Непоучени не познају да је вера правило а виђење изузетак.

Својом вољом сиромашни умом, непребивањем читалачки у бити светоотачког наслеђа, због нетруда и нежеље, зарад земаљског бивају ускраћени за имање разума Небеског, свеспознаје личне и космичке, а што је жалосно и још горе, услед ненамерне и намерне неупућености од стране назови „духовних пастира“ садашњих времена.

Истински пастири времена нашег казују, да је разумније оденути истинског мирјанина у одору свештену као у времена Апостолска, него ли у руке дати безразумним новошколованим клирицима, ученим од стране носилаца апостазије, спасење народа српског.

Није за чудит многољудна несвесна, међусобна неразумност, која за резултат има рушилачко подругљив однос и завист према брату своме (Каин и Авељ).

Завист према оним, који по њима само верују да су пронашли пут истине је до те мере узвишена, да достиже неразумни врхунац нетрпељивости према таквим.

Браћа наша, не препознавши Светоотачко наслеђе Господа не познају, не познајући истину, из разлога тог не пребивају у љубави са оним који попут њих нису.

Браћа у Христу се моле, да Господ подари разум нашим ближњим јер нас једино тако, Њега препознавши може сјединити.

Разум стада малог воли, и не мрзи брата ближњег који није у једномисленију са њим, већ га жалости, из разлога што познаје узрок, у њему противном, Господу.

Сви Свети Оци у сва времена свог живота и у време садашње, непрестано стреме духовном савршенству, којем неизоставно и мати Христова Пресвета Богородица дан данас тежи и иде, исто тако и човек телесни, како на земљи тако и у будућем, вечном животу.

Велика је истина да мирјани, поучени учењем Светих Отаца, незадрживо духовно напредују, јер се световни живот за који су до скора знали, свесно и жељено измиче под ногама њиховим.

Они, истински поучени за веома кратко време, својим неизмерним залагањем достижу неописиву пуноту духовне благодати, дар Светога Духа.

Симболе Божје и знакове времена препознају, живе у кохезији са телесним болестима, које их уско спроводе ка животној свеспознаји.

Стрпљиво чекају одговоре на своја питања и прате упуства што су дата кроз трпљења разна.

Верујући, обожени истински разумом, препознају од Господа телесно добијена исцељења.

Исти, услед своје тренутне или дуже временске одступности узроковане падом својим, добијају сигурну и очекивану помоћ Свевишњег, зарад достојности своје, да се испрљавши не нађу у близини Његовој.

Господ, чедима својим, шаље помоћ издејствовану молитвама њиховим, што је сигуран пут да се човек још јаче и више духовно учврсти, не желећи да буде непригрљен топлином свога Творца.

Само духовно неутврђени траже и имају изговор, оправдање, алиби свога пада, и зарад тога остају у њему.

Утврђени у Христу, свесни пада свог, знајући да нико сем Господа није безгрешан, инертно раде на свом тренутном дизању, знајући да их оно једино и спашава.

Браћа наша која се зарад смисла вечног не желе одрећи телесним оком видљивог хедонистичког материјалног живота, сматрају да су верујућа браћа у свом разуму неразумни, те се подругивањем, оговарањем, клеветништвом и лажним стидом зарад таквих привидно маскирају, не би ли немоћ, сиромаштво ума свога сакрили.

Очигледно је да будуће време неће донети неке епохалне промене у броју оних који тражећи Господа проналазе истински пут ка њему.

На почетку обожења сваког човека који тражећи проналази, куца и отвара му се, ствара се победоносно и наивно веровање да ће истина која му је дата (у намери откривања радосног обожења) у трену бити прихваћена, од стране сваког ближњег на ког се наиђе.

Истински обожени веома опрезно иступају, вођени светоотачким учењем и разумним православним истинским пастирима, унапред знају на какве ће проблеме наићи својим сведочењем за Христа.

Стога пажљиво, али храбро, држећи се поука Светих, утемељени вером и трпљењем, моле се и чекају од Господа истински изабране, које треба братски духовно потпомогнути.

Ми смо данас свесни и упознати са чињеницом, да у свету има на хиљаде учења, која сва до једног постоје зарад уништења истинског светоотачког православног учења, које о свему, једино сведочи истинито…

Пастири, који данас отворено проповедају јерес у Цркви, познајући науку лукавог, да би себе прикрили, мало стадо Христово, истински обожено, лажно изједначавају са тим истим, који су блиски са радом њиховим, екуменско јересним.

Зато је данас много таквих који себе прелестевши, услед непоштовања и одбацивања Светоотачког антијересног учења, свесног и несвесног издајства истините вере, славољубља, умишљеног обожења, наивно и олако приступају јавним неправославним анти-литургијским и јересно проповедним радњама.

Уверени у духовну незрелост и неупућеност великог дела српског народа, који неће препознати разлику, исти га уводе у духовно смртоносну прелест, из које само истинским познањем и покајањем могу изаћи.

Екуменски пастири, својствено лопову који краде, истину лажима заменише, због свог неразума немајући у срцу истинске љубави према ближњем, у времена данашња Цркву не бране, јер би се у том случају морали окренути против себе, већ професију која капитал брани.

Народ, не знајући за последице књижевничко фарисејско прелесног понашања екуменских пастира, бива олако преведен у хорде збуњених беспоговорних послушника који место Христа, ђавоиманог папу прате.

Свети нам лако и истинито о таквим сведоче; „по плодовима њиховим ћете их познати“.

Будућност времена, која нас следи, верни Христу лако чекају, иако утемељени истином и следом сазнања у вези дешавања надолазећег времена, спокој и мир истих је нарушен због ближњих, који немајући очи духовне услед жељеног неверовања по својој вољи слободној, не желе чути, видети и знати за вечан живот, који је једнако за све нас, наш Господ, Исус Христос приправио.

Са болним сазнањем да ће многи наши, прије изабрати пут бројне већине, нама остаје једино да се молећи за њих а милошћу Божјом и Његовим промислом уздамо у спасење како своје, тако и њихово.

Само Светоотачко православно учење води темељном и духовном напретку, свако лично реформаторско, протестантско и папско филозофирање није од Господа, и оно засигурно води у прелест и пут сигуран, у амбис ада.

Св. Јустин Поповић:
„Само је оно права љубав која ближњему осигурава живот вечни“.

Св. Николај Жички:
„Не идите за већином, Бог је са онима, који су у праву,
а не са онима, који су у већини“.

21.04.2011
Јулиански (стари) календар:
08.04.2011
Велики четвртак (Тајна вечера)

Пејовић (Серафим) Предраг
www.istokpravoslavni.org