Почетна / САОПШТЕЊА / 2016 / Саборска посланица са Молитвеног црквено-народног сабора одржаног у манастиру Светог Николаја у Лозници код Чачка 5. јуна 2016. год.

Саборска посланица са Молитвеног црквено-народног сабора одржаног у манастиру Светог Николаја у Лозници код Чачка 5. јуна 2016. год.

Print Friendly, PDF & Email

DSC_0513Богољубиви саборе православних, светосавски народе Божји, Христос воскресе!

У светлости празновања светог Васкрсења Христовог, чинимо ово свештено саборовање, са надом да нам оно буде на духовно васкрсење и буђење Српске православне цркве и православног српског народа.

Велики отац Цркве, свети Василије, архиепископ Кесаријски, рече: „За богољубиву душу је благочастиво да се стално сећа на Бога. Она таквим сећањем не може да се насити“[1].Вођени овим светоотачким искуством и поуком, те саборним наравом и благоустројеношћу Цркве, као и традицијом богомољачког саборовања нашег православног Српског рода, стекли смо се данас у свештеном манастиру светог Николаја Мирликијског у Лозници, код Чачка, у име Божје. Окупили смо се да принесмо разумну и бескрвну жртву и службу Богу; да се духовно учвршћујемо у богољубљу, тиме и у братољубљу, те утврђујемо у божанској науци вере православне. Оне и онакве вере коју су нам од Христа предали апостоли, а од њих примили и у наследство оставили свети оци. Међу њима са особитим поштовањем истичемо у блаженој успомени свагдапомињане: светог Саву Српског, светог Николаја Жичког и светог Јустина Ћелијског, коме овај сабор посвећујемо, у смислу утврђивања нас у следовању његовом богословском предању, духовности и ревновању за веру отачку. У све дане нашег живота, а посебно данас, када је православна вера на удару екумениста и екуменстичике јереси, која бесни попут неке нове Иродијаде иштући „главе правоверних“, као наш главни циљ видимо очување залога вере, преданог нам од ових светила Српске православне цркве.Особито од нашег непосредног духовног претходника, светог Јустина Ћелијског. Ово чинећи испуњавамо се надом, да у време када пођемо из привременог живота у вечни, из уста овог нашег духовног оца чујемо благослов и речи светог апостола Павла:„Хвалим вас пак, браћо, што све моје памтите и држите заповести као што вам предадох“(1.Кор 11, 2).

У својој беседи о вери, небојављени Христов тајновидац, свети Василије Велики, нам још поручује:„…пошто је сада сваки слух отворен за слушање богословља и пошто га се Црква не може наситити, што потврђује проповедник, који каже да се ухо не може наслушати (Проп 1, 8), неопходно је да и ми говоримо сразмерно својим силама“[2]. Следећи ову светоотачку поуку и саме свете оце у њиховом богословствовању и ми сада, колико нам је Бог дао снаге и мудрости, смирено саопштавамо ову Саборску посланицу.

Вишедеценијски насртај екуменистичке јереси, која се преко својих носиоца – појединих црквених великодостојника, шири попут какве опасне духовне заразе, у христоименом сабрању православних, у Цркви Божјој, ближи се свом врхунцу. Оно што су екуменисти међу јерарсима као појединци до сада проповедали игрубо наметали у оквиримасвог делокруга, а што је у потпуном несагласју са догматским и канонским предањем вере православне, то њихови духовни прејемници, наследници и настављачи овог јеретичког усмерења, домогавиши се власти у Цркви, покушавају да наметну црквеној пуноти. Као средство за овакав мрачни циљ разбијања Цркве православне осмислили су посебан механизам,а то је пола века припремани Сабор на Криту, заказан за ову, 2016. годину, на дан свете Педесетнице. Саборкоји, судећи по његовим припремама,ни по форми ни по суштини не изражаванити православну веру, нити саборну природу Цркве, њеног предања и њеног живота.

Овај Саборје покушај савремених екумениста у црквеној јерархији да оваплоте онеекуменистичке и реформаторскезамисли, које су њихови претходници,такође екуменисти и реформатори, замислили и зацртали. Стога,Критски сабор као главни циљ има наметање екуменистичке јереси свој црквеној пуноти, а путем екуменизма, подметање уније са римским папом, а касније и са осталим јеретицима, отпалим од православне вере и Цркве Христове. Но, то је само први корак ка том несрећном јединству, јер екуменизам у свом служењу глобалистичкој изградњи Новог светског поретка има као циљ синкретистичко обједињавање свих религија у једну. Наведено сведоче сви досадашњи сусрети на којима је Критски сабор припреман, и на њима усвојени документи: од правилника рада Сабора, до тема и закључака, који су у богословско-терминолошком смислу двосмислени, али у самој суштини и садржини недвосмислено екуменистички.

Из свештене црквене историје знамо да су васељенски сабори увек сазивани само са једним циљем: решавати општецрквена питања и проблеме, а то је, пре свих и изнад свих, очување чистоте вере православне, вере која је општецрквено, саборно наслеђе, тиме и одговорност за то наслеђе лежи на свим члановима Цркве православне.Начин организацијеКритскогсабора, поводи и акти предсаброскипоказују да он има потпуно супротан циљ у односу на наведени.Утврђени принципи рада Сабора нарушавају саброност Цркве, док усвојени саборски закључци и документи нарушавају чистоту православне вере. Такви предсаборски документи, који су на припремним заседањима већ прихваћени од делегација помесних православних цркава, на Криту само треба да се формално изгласају на један парламентарни и партијски, никако саборни начин. Сами акти показују малодушну спремност њихових састављача на попуштање у догматима вере православне и на консензус са јеретицима, који нема као основу православне догмате, већ одступање од истих.

Науспрот томе, према неекуменистима из редова православних, унутар Цркве, односе се крајње нетрпељиво, грубо, без икакве спремности на постизање консензуса и разумевања, уз претње разним неканонским санкцијама и прогонима, која су већ у току, што се јасно огледа у случају наше Епархије рашко-призренске у прогонству. Екуменисти међу јерарсима, у својој осионости на наведени начин искључују улогу самог тела Цркве, верног народа, који је по предању отачком чувар вере. Зато је овакво антисаборно и неправославно саборовање на Криту унапред осуђено на пропаст, јер одбацује саме носиоце Црквене саборности, а то су, поред предстојатеља, сви чланови Цркве – ниже свештенство и верни народ.

О наведеној трагичној истини о Критском сабору сведочи мноштво гласова који су се подигли против неправославних ставова и њихового противсаборног наметања Цркви Божјој. На жалост, мало епископа, али један број свештеника, свештеномонаха, монаха, монахиња и мирјана, широм православне васељене, једнодушно устају против јереси екуменизма, којом одишу сви акти и методи припреме и одржавања Критског сабора.Устају и против свих деловања предстојатеља православних цркава и њихових сарадника, у циљу наведеноготвореногнаметања екуменистичке јереси.

Отпор православних веома радује, посебно једнодушност идогматска сагласност ставова изнетих у мноштву писама, изјава и саопштења од стране поменутих православних ревнитеља, која се међусобно разликују по језику и начину писања, али су потпуно истоветна по богословској суштини и садржају.Ово одражаваистински саборни и педесетнички карактер Цркве, у којој мноштво верних, међусобно језички,  физички, тј. географски раздвојених, пребивају у савршеном једнодушју у вери и православним догматима. Што је очигледно охрабрујуће деловање Духа Светога, Који просветљује и надахњује множине међусобно удаљених хришћана широм васељене, да једним гласом исповедају непромењену и исту веру православну. У свим наведеним иступањима православних екуменизам се недвосмислено осуђује као јерес, што он и јесте, скупа са екуменистички настројеним пастирима и њиховим антисаборским деловањем у циљу наметања ове јереси Цркви Божјој, између осталог и  путем очекиваног Сабора. Зато из ове временске перспективе са задовољством констатујемо да су сви наведени ставови православних у нашој Епархији годинама и деценијама уназад, у свим приликама и неприликама, особито на нашим црквенонародним саборима и у саборским посланицама, истицани и исповедани.Дубоко смо свесни да је управо ова чињеница суштински разлог прогона који се врши над нашим епископом и нашом Епархијом, од стране екумениста. Из разлогашто је наша Епархија била и остала продужетак, настављање и очување православног богословског усмерења и предања светог Јустина Ћелијског, које је изразито антиекуменистичко и антиреформаторско.Како пролази време дубока вредност и значај оваквог светојустиновског предања постаје све очигледнија, посебно од како је јерархијски врх Београдске патријаршије отпочео отворено разрачунавање са православнима и напред поменути прогон над нашом Епархијом. Православно богословско предање оца Јустина данас јасно видимо као јаки духовни противотров екуменизму и чврсто упориште православно стојећим.

Спорни начин припремања овог Саборанаилазио је и раније на оштру критику многих православних богослова, посебно, како је напред дато, светог оца Јустина Ћелијског.Из његовог оштрог пера и бриткебогословске мисли остало је забележено његово изричито противљење начину препремања Свеправославног сабора, и темама које организатори истог намећу. Из ове временске удаљености примећујемо да пророчка прецизност оца Јустина поражва, подједанко као и чињеница да његов вапајни глас,ни ондашњи нити садашњи, организатори Критског сабора нису саслушали, а камоли уважили, јер у својим методама и циљевима ни формално ни суштински нису променили ништа. Зато речи оца Јустина о предстојећем Саборуи после скоро пола века,имају потпуну свежину и актуелност у овом кључном историјском моменту, а он каже: „Уствари, у свему овоме открива се и пројављује не само обична недоследност, него и очита неспособност и непознавање Православља од оних који сада и у оваквој ситуацији, и на овакав начин, намећу Православним Црквама тај свој „Сабор“, незнање и неспособност да осете и схвате шта је значио и шта значи један истински Васељенски Сабор за Православну Цркву и њену христоимену пуноћу верних. Јер кад би то осећали и схватали, онда би знали пре свега да у историји и животу Православне Цркве никада ни један Сабор, а поготову такав изузетно благодатни, светопедесетнички догађај какав је Васељенски Сабор, није вештачки тражио и измишљао теме за свој рад и заседање; није никада наметљиво одржавао „конференције“, „конгресе“, „просиноде“ и сличне вештачке скупове потпуно туђе и непознате православној саборској традицији, а у ствари копиране од западњачких организација туђих Цркви Христовој.“[3]

Правилник рада Критског сабрања потпуно поништава саборски карактер самог појма сабораи саборности Цркве. Никада у историји Цркве ни један сабор, посебно не „свеправославни“,није следио метод на основу којег ће бити одржан Саборна Криту, где се укида богомдано право сваког православног епископа на свој глас, већ ће свака помесна аутокефална Црква имати само по један глас. Ова нечувена пракса, која је противнасаборном идентитету Цркве, и предањском функционисању и одржавањуцрквених сабора, такође је била разобличена непоштедном, али православном богословском критиком оца Јустина, следећим речима:„да ли је уопште правилно и православно ово и овакво „представништво“ и „репрезентовање“ Православних Цркава на досадашњим Свеправославним скуповима Родоским и Женевским? Цариградски иницијатори таквог принципа „репрезентовања“ Православне Цркве на Саборима, а и они који такав принцип „репрезентовања“ прихватају, принципа по њиховој теорији сагласност „систему Аутокефалних и Аутономних“ Помесних Цркава, заборавили су да је такав принцип у ствари супротан саборном предању Православља. Овај и овакав принцип „репрезентовања“, нажалост, прихватили су и скоро сви остали православни представници, јер су ћутке или уз голоречиве протесте прихватили такво „репрезентовање“, заборављајући притом да је Православна Црква по својој природи и догматски непроменљивом саставу епископална и епископоцентрична. Јер: епископ са мноштвом верних око себе јесте израз и манифестација Цркве као Тела Христовог, особито на Светој Литургији; Црква је Апостолска и Саборна једино преко епископа, као глава реалних црквених заједница – епископија. Међутим, остале, историјски настале, и зато променљиве, форме црквене организације Православне Цркве: митрополијска, архиепископска, патријарашка, пентархијска, аутокефална, аутономна и друге, ако их је било или их буде, немају и не могу имати пресудан и одлучујући значај у саборном систему Православне Цркве. Штавише, оне могу бити и сметња правилном функционисању саборности, ако собом заклањају и потискују епископални карактер и структуру Цркве и Цркава. Нема сумње, у томе је управо главна разлика измећу православне и папске еклисиологије. Пошто је тако, како онда може бити „репрезентована“ по „делегатском“ принципу, то јест истог броја „делегата“, на пример Чешка и Румунска Црква? Или још више: Руска и Цариградска Црква? Или коју паству представљају једни епископи а коју други? У последње време Цариградска Патријаршија је произвела огроман број епископа и митрополита, све углавном титуларних и фиктивних. Ваљда се врши припрема да се на будућем „Васељенском Сабору“ бројношћу титула обезбеди већина гласова за неопапистичке амбиције Цариградске Патријаршије.“[4]

Што би поједностављено значило да ће наведеним принципом „једна помесна црква – један глас“, и оно мало православних епископа, који се макар „голоречивим протестима“, како каже отац Јустин, противе екуменистичкој садржини Критскогсаборовања, бити лишени права и могућности гласа. Насупрот оваквим нецрквеним и несаборним методама рада као духовни лек за овакав пропуст позивамо на повратак истински саборним, то значи истински црквеним и предањским принципима које налазимо у историји и начинима одржавања светих васељенских сабора, на којима су присуствовали сви епископи који су били у могућности да дођу, док у помесним црквама остане само њих неколицина да одржава ред и живот истих, а који своје гласове повере епископима присутним на сабору. Ван таквих постулата рада сабор се лишава оне „мудрости с више“, која произлази из саброног ума Цркве, на који нас упућује свети Јустин Ћелијски следећим речима: „Све ризнице мудрости божанске и разума духовног налазе се у светом и саборном разуму Цркве, којом се и долази „до познања тајне Бога и Оца и Христа“ (Кол.1,26; 2,23). Оне су у њему сакривене (Кол.2,3), и откривају се само онима који живе у Цркви светим и саборним животом заједно са свима светима (ср. Еф.3,18-19).“[5]

Све у Цркви, а посбено одржавање Свеправославног сабора треба чинити „смиравајући ум свој пред светим саборним умом Цркве,“[6]Дакле, сваки корак Цркве, а посебно овако крупан, попут свеправославног сабора, мора бити у сагласју оног предања и вере коју су држали сви свети пре нас. Зато је саборност Цркве дубоко метафизички, надисторијски и дијахринијски појам. Ето, то је лек и то је пут за превазилажење странпутице на коју наводи Критски сабор. То је истинска саборност – јединство у вери са свима светима, а никада и никако јединство са шачицом уображених црквених предстојатеља, који ће одступити, или су већ одступили, од православних догмата.

Даље нам отац Јустин поручује: „питање које би, по нашем осећању и сазнању, могло и требало да расправља један уистину Васељенски Сабор Православне Цркве данас, јесте питање „екуменизма“. То би у ствари био еклисиолошки проблем тј. проблем Цркве као Богочовечанског организма једног и јединственог који је савременим екуменским синкретизмом доведен под сумњу.“

Из ове временске перспективе са болом запажамо да ће о екуменизму заиста бити речи на Критскомсабору, али не у циљу осуде ове црквоборне јереси, која доводи у сумњу саму Цркву као Богочовечански организам, већ у циљу њене афирмације и наметења непорочној ХристовојНевести – Цркви.О томе нам сведочи догматски најспорнији документ усвојен на Шамбезијском предсаборскомзаседању „О односима Православне Цркве са осталим хришћанским светом“. Сам назив овог документа недвосмислено показује његов екуменистички, неправославни садржај у коме се хришћанима називају јеретици, а православни се позивају да путем релативистичког екуменистичког „дијалога љубави“, постигну неки догматски минимализам и консензус са јеретицима, тиме стварајући неку ново веру, која није православље, за основ те „јединствене Цркве“, уједињене под папским приматом, а која је крајњи циљ наведеног акта, тиме и самог Критскогсабора. Екуменизам, дакле, представља догматску основу овогСабора, а оваква основа је јеретичка, тиме унапред и сам Саборона одређује и дефинише као јеретички и разбојнички.

Да се подсетимо шта је о екуменизму и о наведеном догматском минимализму као основи за „сједињење“ перавославнихса непокајаним јеретицима, писао свети Јустин Ћелијски: „Голи моралистички минимализам и хоминистички пацифизам савременог екуменизма само једно раде: обелодањују своје сушичаво хуманистичко корење, своју болесну философију и беспомоћну етику по човеку (ср.Кол.2,8). И још: обелодањују кризу своје хоминистичке вере у Истину, и своју докетистичку неосетљивост за историју Цркве, за њен апостолски и саборни Богочовечански континуитет у Истини и Благодати. А апостолско-светоотачко богоумље и здравоумље благовести истину Богочовечанске вере кроз светог Максима Исповедника: ‘Вера је темељ наде и љубави… Јер вера даје сигурност и самој истини'( Творен. Преп. Тедора Студита. том. 2. стр. 742. – С. Петербург, 1908.).“

Као закључак своје анализе припремних заседања заказаног Свеправославног сабора, отац Јустин додаје: „Имајући у виду све ове напред изложене чињенице и болно свестан њих и стања у савременој Цркви Православној и уопште стања у свету, које се стање ништа битно није променило од оне моје прве представке Светом Архијерејском Сабору (маја 1971. године), савест ми налаже да се поново обратим молбом и синовским вапајем Светом Архијерејском Сабору мученичке Српске Цркве: да се наша Српска Црква уздржи од учешћа у припремама за назови „Васељенски“ Сабор, и поготову од учешћа на њему. Јер ако до таквог Сабора – не дај Боже! – дође, од њега се може очекивати једно: расколи и јереси и погибија безбројних душа. А гледано из апостолско-светоотачког историјског искуства Цркве, такав Сабор ће уместо лечења већ постојећих створити нове ране на телу Цркве и створити јој нове проблеме и недаће.“[7]

Болно је што се пре свих о овај савет оца Јустина греше његова дојучерашња духовна чеда, као и читав сабор српских епископа, изузев епископа Артемија. Због свега наведеног понављамо поруку свим православним јерарсима, посебно јерарсима Српске православне цркве:да не буду и надаље глуви за речи оца Јустина и да се сходно његовом савету уздрже од учествовања у Критском сабору, који по свом карактеру није утврђење Цркве у апостолско-отачком, догматско-канонском предању, већ „саборна“ издаја вере, у којој ће самим својим присуством учествовати.

Због напред наведенога тихи и немушти гласови представника појединих помесних цркава и појединих епископа не обећавају много у одбрани православља на Критском заседању,којим је оно већ сада угрожено. Но упркос томе похваљујемо мноштво правоверних који подижу свој глас и охрабрујемо их у томе. Уједно упозоравамо, даагресивно наметање екуменизма средствима црквене власти, коју су јерарси-екуменисти узурпирали, захтева реакцију снажнију од пуког исповедања вере писањем и говорењем, које је похвално, али, услед прогона правоверних, не и довољно. Свештено канонско предање у свом 15. канону Прводругог цариградског сабора представља својеврсни канонски „маневарски простор“, уједно и позив православно стојећима, да пруже отпор и противљење одлучније и снажније од говорења и писања, а то је прекидање литургијског и административног општења са јерарсима заблуделим у јереси екуменизма. Јер је речено да Чистота вере засија управо онда када се од ње одвоје примесе заблуда[8].Док је по речима светог Григорија Богослова: ..несагласје ради побожности много драгоценије од било којег сагласја у страстима[9], а у истој беседи о мирудодаје: „Немојте ипак помислити да вам ја саветујем било какав мир. Некада и несагласност може бити добра, као што и јединомислије може бити погубно; треба љубити прави мир који води добром циљу – јединству са Богом[10]. Овде подсећамо да се само у вери православној може достићи јединство са Богом. Свакако, треба све наведено чинити не западајући у расколничко фракционашење и цепање Цркве у смислу „оснивања нових цркава“, нити упадање у дефетистичко и маловерно страховање од тога што ће нас они, који паству своју заводе странпутицом погибељне јереси,„рашчињавати“ и „изопштавати“ и називати расколницима, јертреба бити свестан дубоке богословске истине да јеједино борба за очување вере уједно борба за јединство Цркве, будући да је њено јединство могуће само на основама православне вере. Дакле, борбу за веру када је она угрожена дужни смо водити, јер по речима светога Василија Великога: „Онај ко склопи очи усваја таму“[11]. Не смемо, дакле, затварати очи пред горком истином овог историјског момента у Цркви, а истина је да је вера угрожена и да смо је дужни бранити, следећи отачки пут дат у напред наведеном канону, који нас чува од крајности. Јер, дрскост и бојажљивост су међусобно непријатељи, али су уједно и непријатељи благословеној и похвалној храбрости[12] у исповедању вере православне, којом се наведене две крајности избегавају. Зато у борби за очување вере треба одбацити како дрскост, која води у раскол, тако и бојажљивост која води у јерес. Зато је нужно следити овај врло јасан, недвосмислен, светоотачки и канонски пут, напред наведеног 15. канона, а не своје мудровање, јер свети Лав Велики о томе пише: „А има ли већег безакоња него бестидно мудровати о вери и не следити мудрије и искусније? У такво безумље падају они који, када у нечем нејасном наиђу на потешкоћу, да би спознали истину не прибегавају пророчким изрекама, апостослким писмима и еванђелском ауторитету, него (прибегавају) себи самима (своме уму), и на тај начин, пошто не желе да буду ученици истине, постају учитељи заблуда.“[13]

Онима који су светоотачком и благословеном смелошћу,не упадајући у крајност раскола, већ прекинули општење са предстојатељима заблуделим екуменистичком јереси, одајемо признање. Но, не само ми, већ мноштво светих отаца чије је искуство борбе са јересима и јеретицима преточено у напред поменути 15. канон. Свети оци, како су нам у овом канону поручили,  нису чекали формлану осуду јереси и јеретика, већ су вођени својом истанчаном хришћанском савешћу и приврженошћу чистоти вере православне устајали свим својим силама и свим хришћанским, јеванђелским средствима у одбрану вере и Цркве православне. Таквима певамо : на многаја и благаја љета!

Велики међу борцима за чистоту вере, свети Григорије Богослов, рекао је да „истину не може време да савлада“[14]. Уњегово име и у име свих бораца за чистоту вере православне,од века просијавших у Цркви Христовој, чији нас пример крепи, поука упућује, а молитве окриљују, нама самима и свима православним са светим Јованом Богословом поручујемо ово је победа која побеђује свет, вера наша (1. Јн 5, 4), остајући у њој ми смо већ победили. Амин!

Дана 5. 6. 2016. године милости Господње.

ПредстојатељиМолитвеног црквенонародног сабора у Лозници, код Чачка

Преосвећени епископи

Рашко-призренски у прогонству +Артемије

Лознички и старорашки +Николај

Новобрдски и панонски +Максим

Христос воскресе!

 

[1]Свети Василије Велики, Беседа о вери

[2]Исто.

[3]Молбена представка Светом архијерејском синоду за Свети архијерејски сабор Српске православне цркве од 7. маја 1977. године – Поводом сазива „Великог сабора Православне Цркве.

[4]Исто.

[5]Свети Јустин Ћелијски, Подвижничка, гносеолошка и еклисиолошка поглавља.

[6]Исто.

[7]Молбена представка Светом архијерејском синоду за Свети архијерејски сабор Српске православне цркве од 7. маја 1977. године – Поводом сазива „Великог сабора Православне Цркве.

 

[8]Окружна или саборна посланица најсветијег Лава, написана Флавијану, архиепископу Константинопољском.

[9]Свети Григорије Богослов, Реч 6. Беседа о миру.

[10]Исто.

[11]Свети Василије Велики, Беседа против савелијанца, аријанаца и аномијаца.

[12]Исто.

[13]Окружна или саборна посланица најсветијег Лава, написана Флавијану, архиепископу Константинопољском.

[14]Свети Григорије Богослов, Реч 6. Беседа о миру.