Почетна / ЕПИСКОП / Обраћања, Текстови / Епископ Артемије: Побуна у Дечанима (прилог 2)

Епископ Артемије: Побуна у Дечанима (прилог 2)

Синод Српске Цркве, на челу са носиоцем кардиналског прстена Амфилохијем Радовићем, подржао је августа 2008. отворену побуну у манастиру Дечани, стао на страну безаконика, додајући на већ учињено – мноштво нових безакоња, којима је сам био узрок.

Епископ рашко-призренски Артемије дао је августа 2008. отпуст из Епархије игуману манастира Дечани викару Т. Шибалићу и његовом заменику С. Јањићу. Њихову отворену побуну Синод је подржао.

Уследила је забрана свештенодејства коју је Епископ Артемије изрекао истим особама, и која је непосредно после тога била прекршена. Поново са „благословом“ Синода Српске Цркве, под диригентском палицом (кардинала?) Амфилохија.

Адекватне мере примењене су од стране Епископа Артемија и према тројици монаха-насилника (Језекиљ, Данило, Исаија), који су 22. августа извршили брутално насиље, које такође нису испоштоване.

Синод је заштитио насилнике (као некада А. Јевтић рашчињеног свештеника Зорана Грујића), оповргао налаз лекара о прелому ноге, и аболирао безаконике, својом подршком одобравајући њихово чињење!

Такво поступање чему може водити? Такво чињење ко може спроводити? Велики „духовници“? Неоспорни теолошки ауторитети (очигледна загонетка за многе)?

Може ли се тиме постићи исцелење рана?

Није наодмет поменути овде коментар Епископа нишког Иринеја из јуна 2009, када је бранећи безаконике који су сломили ногу Архимандриту Симеону рекао између осталог – нека се запита Симеон зашто су му сломили ногу! По ком праву и правди цени и суди г-н Иринеј? По еванђелском – не! По световном – не!

По закону Инквизиције?

Отуда ли сродности у духу са Римокатолицима? Да ли је чудно онда што човек који је данас постављен на место Патријарха води Српску Цркву у Унију са Римом?

У наставку доносимо Белешку Епископа Артемија о побуни у манастиру Дечани августа 2008.

Уредништво

 

shara3

 

Прилог бр. 2.

ПОБУНА У МАНАСТИРУ ВИСОКИ ДЕЧАНИ
Август 2008. године

ЗВАНИЧНА БЕЛЕШКА

Оно што се догађало у манастиру Високи Дечани 21. и 22. августа 2008. године припремано је пуне четири године. Од избора тадашњег игумана Теодосија за нашег Викара са титулом: Епископ липљански. Беше тада еуфорија избора викарних Епископа (четворица на једном Сабору, маја 2004. године). Нажалост и ја њега тада предложих. Мислио сам да добијем помоћника и сарадника, а добио сам супарника и противника, који је то непосредно после хиротоније, и показао. (Случај ман. Гориоча, питање покретања Тужбе против четири европске државе, на Видовдан 2004. године, и даље, опонирање свих мојих подухвата у борби са неправдом и у циљу заштите нашег народа и наших светиња. Позната чувена спрега са Грибоским, тајно дописивање са њим и минирање наших напора. Нарочито од 15. децембра, када је отворено кренула борба и притисак за повлачење већ поднете Тужбе у Стразбуру. Та борба је детаљно описана у тадашњим актима, саопштењима и тд. Онда долази фамозни Меморандум, и позиција коју Теодосије задобија од стране неких Епископа, чланова Светог архијерејског синода и сабора, пре свега од Митр. Амфилохија и бившег ЗХ Атанасија. Захваљујући тој подршци, Вл. Теодосије се отпадио, братију дечанску (није успео све) индоктринирао против Нас. Сејао је сплетке по другим манастирима наше Епархије, међу свештенством, па и међу народом. Користио је сваку прилику да покаже посебну „бригу“ за угрожене, за децу, за повратнике… Онако авесаломски. Дајући утисак и дојам да Владика Артемије не брине о народу, о цркви… Нарочито је устао против мојих сарадника. Посебно против о. Симеона. Из зависти. Тај свој анимозитет успео је да пренесе на још неке манастире, па и на неке Епископе, са којима је изузетно близак (Амфилохије, Атанасије, Григорије, Јоаникије…).

Такав опак рад траје већ четири године. Трпели смо и подносили схватајући нашу тешку ситуацију на Косову и Метохији. Заједно смо се виђали, служили, давали утисак да је све у најбољем реду. А није било. Даље се тако није могло. Двовлашће у Епархији рашко-призренској (противно св. Канонима) морало се прекинути. Црквено-канонски поредак повратити и утврдити.

Уследиле су наше (дубоко промишљене) одлуке. И онда је дошло до отворене побуне у Дечанима. То је, укратко, било овако:

21. август 2008. године, сагласно Уставу СПЦ Чл. 211. послао сам изасланство од три члана; Протосинђел Симеон (Виловски), г-н Миливој Марковић, благајник ЕУО и јеромонах Пимен (Дејановић), да однесу и уруче наше написане одлуке. Изасланство је онемогућено од стране Епископа Теодосија да изврши наш благослов. Дочекани су непријатељски уз увреде и понижења. Ни Наш телефонски разговор са Теодосијем није уродио плодом. Делегација се вратила необављена посла. Боље речено, изјурена из манастира.

22. август 2008. године. У 7:00 часова кренули смо са пратњом. Ја и о. Симеон у џипу УН полиције, и наша кола (субару) која је возио о. Варнава, а у њима су били г-н М. Марковић и о. Пимен. У Дечане смо стигли у 8:30. Братија на челу са В. Теодосијем нас сачека. Изашао сам из кола, поздравио се са Вл. Теодосијем. Братија прилази за благослов. И нешто цивила. Полазимо, по обичају, у цркву. Они збијени око мене, и одмах почињу да певају: „Достојно…“ (раније су почињали тек по уласку у цркву). (То је изрежирано да ја не бих видео и чуо шта се догађа са о. Симеоном). После целивања моштију св. Краља и св. Престола, обраћам се братији да сви идемо у трпезарију. Теодосије предлаже у салон (бивша трпезарија). Саглашавам се.
По изласку из цркве, примећујем да нема моје делегације, која је са нама допутовала. Питам: Шта је са њима? После краћег исчуђавања „за кога питам“, кажу (Језекиљ), да су они иза капије. Настаје мучна ситуација. Одбијам да идем у салон без мојих сарадника. И настаје прави вербални рат: убеђивање, натезање, вређање (шта ми нису поменули). „Они неће у овај манастир док смо ми овде“. То траје пола сата. Побуна отворена. Непослушност демонстрирана на најгрубљи начин. Они су непопустљиви. Најзад им уручујем коверте са одлукама. Бесно их отварају и наглас читају: Сава, па Теодосије. И одбијају да се повинују.

Улазим у кола у 9:15. Крећемо назад. И онда сазнајем:

1. Наша кола (са двојицом делегата) спречена су од два (постављена) цивила да уђу у порту манастира.

2. О. Симеон, чим је изашао из џипа, био је нападнут од двојице монаха (Језекиљ и Данило), а онда им се придружио још један (Исаија). Физички злостављан (задобио прелом кости у десном стопалу, и сада је у гипсу), извучен из порте и бачен (као врећа) пред капију, уз гневне речи: „Е нећеш ти у Дечане“ (Данило). Задобио је више телесних повреда, што је по повратку у Грачаницу, на прегледу у болници „Симонида“ доктор Перић и утврдио.

ЗАКЉУЧАК.

Догађаји ова два дана најбоље показују оправданост Наше одлуке да сменимо управу манастира Дечана. Та Управа, по командној одговорности, сноси сву кривицу за ове немиле догађаје. Они су својим начином руковођења манастиром од мирних и скромних монаха, за четири године одметништва, начинили бунтовнике и разбојнике, који дрско отказују послушност своме Епископу и духовнику и који су спремни да слепо изврше и најбруталније насиље. Због тога 27-мо Апостолско Правило директно погађа не само извршиоце насиља над о. Симеоном, него, пре свега, Епископа Теодосија, као игумана, и његовог заменика протосинђела Саву Јањића, који су све ово организовали и стратешки осмислили. А 27-мо Апостолско Правило гласи:

„Заповиједамо да се свргне епископ, или презвитер, или ђакон, који бије вијерне када сагријеше, или невјерне када злобе, и кроз то хоће да застраши; јер нас томе није никако Господ научио, на против, кад су га били, није повраћао бијењем, кад су га псовали, није повраћао псовком, кад је трпио, није пријетио“ (I Петр. 2, 22).

Никодим Милаш, Прав. , књ. I, стр. 84.

(Види тумачење тог Правила од стране св. Никодима Светогорца, Пидалион, Атина 1976, стр. 26-27. Упореди и 9-о Правило 9-ог Пом. или Прво-другог Сабора Цариградског из 861. године, са тумачењем Н. Милаша, Књ. II, стр. 283-284.).

22. август 2008.

+ АРТЕМИЈЕ

Погледајте:

Обраћање СА Сабору

Прилог бр. 1

Прилог бр. 1а

Прилог бр. 2а

Прилог бр. 3

Прилог бр. 4

Прилог бр. 5

Прилог бр. 6