Мина К: Издаја

Јасно је да је СПЦ дубоко згазила у свејерес екуменизма, европејства, папофилије, и сличних ствари које сатиру верни и национални идентитет. Србија се годинама уназад уништава, кроз своје институције. Економија, привреда, пољопривреда, војска, и сада и Црква. Ништа од тога није остало неокрњено. Косово као духовна ризница Србије, пало је у руке Албанцима. За све то значајну улогу имају појединци из редова СПЦ.

Народ је увек тражио своје духовно уточиште у Цркви Христовој, и тако се одржавао против свих искушења и недаћа. Некада је СПЦ уништавао комунизам и бољшевизам, сада екуменизам. То су две сличне идеологије. Реч комунизам је настала од латинског „communis“ (заједнички, општи, јавни). Учење о друштву и привреди према којем после укидања сталешких и класних разлика више не постоји приватна својина и према којем сви, у складу са могућностима, учествују у свим материјалним и духовним добрима. Екуменизам (οικουμένη – васељена) представља настојање око помирења, сарадње, зближавања и јединства цркава. Обе идеологије представљају тежњу ка лажној љубави, миру, помирењу, што је у реалности немогуће. Постоје две струје у свим православним земљама, једна која је за идеологију екуменизма и уније, а друга која се бори против тог зла, и тежи на очувању Πравославља, онако како су чак и крвљу завештали Свети Оци.

Како је могло да се деси, да екуменисти владају Црквом, да Косово оде у руке Шиптарима, тако да ће ускоро сви манастири на Косову постати шиптарска културна баштина. За десетак година ће Грачаница, Дечани, Девич, Зочиште бити нешто сасвим друго. Можемо ли да замислимо тако шта? На сатирању Срба, радили су домаћи издајници и страни плаћеници годинама уназад.

Издаја је велико зло, али по некада уме да буде на спасење, да бисмо препознали праве вредности. Издајник увек има „емоције“ према изданом. Позитивне сигурно не. Њега красе завист и сујета, и као печат гордост – мајка свих грехова. Издајник прво почиње да презире ближњег, а презир се рађа услед нагомилане сујете и зависти, претпоставља себе свима, дрзак је, помраченог ума и срца, груб је, и често се заједљиво подсмева ономе који ће бити издан. Издајник себе безаконо узвишава, а изданог неоправдано понижава.

Није ли издајницима највећи пример „Сатанаил“, или „Кнез овога света“ (Јн 14, 30). Како је он само завидео Господу, и желео да буде први. Какво зло долази од сујете и зависти? Појава која је оличење зла и супротстављена истини. Пао је први међу Херувимима, па тако пада сваки човек, који себе претпоставља злим мислима који доносе зле плодове. С трња се не беру смокве, нити се грожђе бере с купине. „Добар човек из добре ризнице свога срца износи добро, а зао човек из зле ризнице износи зло, јер његова уста говоре оно чега је срце пуно“ (Лука, 6, 43-45).

А како се осећа онај који је издан и продан као Господ Исус Христос? Вероватно прво разочаран чињеницом да и он има свога „Јуду“. Али ко претрпи велико разочарање он постаје даљновидији за остала разочарења која следе у животу. Неки су од разочарења ослабили, а неки очврсли. Они који су очврсли нису изгубили способност да се очарају. Прво разочарани, па очарани.

Јуда и Бранковића је одувек било, а ко мисли да их нема данас, тај се вара! Данас можемо да видимо „плодове“ издаје Владике Артемија од стране својих духовних синова Теодосија Шибалића и Саве Јањића. Шта ли је то требало да се деси, да ова двојица закриљена Митром митрополита Амфилохија, ураде тако мрачне и нехришћанске ствари? За Саву Јањића цела Васељена прича да је тајни агент, неке тајне, мрачне службе. За Теодосија се зна да своје амбиције и своју личност претпоставља изнад свега. И Јуда и Бранковић су издали зарад материјалне користи, које је на крају дошло као „награда“, за зла и гнусна дела. Али и њима је ум био помрачен сујетом, зависти, и пре свега гордошћу.

Знамо да су Дечански монаси Данило, Језекиљ и Исаија претукли оца Симеона, отказали послушност своме епископу, и остали и даље „монаси“, као да се ништа није десило. За њих закон не важи? У СПЦ постоје „двоструки аршини“. Прочитали смо како се Теодосије и вербално обрачунава са својим „противницима“, и какав речник поседује, као да је уличар. А где су ту Канони које би црквени клир требао да поштује? Изгледа да се Канони никада нису ни поштовали, већ се спроводила инквизиција по њиховој вољи. Када кажем „њиховој“ прво помислим на Синод СПЦ, јер та група људи влада дуги низ година мученом Црквом у Србији. Невини се прогоне, а кривци се крију иза владичанских Митри.

„Оне који се претварају да исповедају исправну Православну Веру, али су у заједништву са људима који имају другачије мишљење, и ако након упозорења остану непромењени, не само да не смете бити у заједници са њима, него их чак не смете ни браћом називати“.

Св. Василије Велики

Данас, свако ко има другачије мишљење од Атанасија, Амфилохија и Иринеја, бива прогнан по верској и политичкој основи. Прво су фарисеји намонтирали финансијске малверзације Владики Артемију и оцу Симеону. Помињао се износ од 350,000 еура. И није се десило ништа. Доказа није било, лажни сведоци, или сведоци без доказа, тако да је све пало у воду. Архимандрит Симеон је ослобођен пред већем Врховног суда Републике Грчке – Ареопагом. Али то је био шамар њиховој сујети. Наставили су са медијским линчом, па чак и бацањем експлозивних направа на куће јеромонаха Евтимија, и оца Небојше.

То ме је подсетило на противнике Божије који повикаше Пилату: „Крв Његова на нас и нашу децу!“ Гонитељи су поново покренули судски поступак, али сада са увећаном цифром. Сада је то око милион и по еура. И поново ће Владика Артемије на суд, поново ће се тражити екстрадиција оца Симеона. Њихова крв је веома тражена.

У историји постоји много примера прогоњених, оклеветаних, невиних људи, који су данас Светитељи, и који су својим животом и примером показали људима да су живели у Христу. Навешћу једно краће житије Светог Нектарија Егинског:

„Св. Нектарије је био епископ Пентаполиса и истински светилник светога православља. Али због његових светих врлина, због његовог неумрљаног живота који је водио, због његових светих беседа и због свих тих ствари које су га одвајале од других, завист је нарасла у његовој браћи епископима, и они су га оклеветали код патријарха (Софронија). Патријарх је схватио да је владика Нектарије за њега опасност због својих врлина и због своје популарности и зато га је суспендовао. Јер, када би се људи пробудили епископ Нектарије би имао велику власт. Народ је мало разумео да владика Нектарије није био амбициозни и горди човек, за славу и позицију.
Али он је био рашчињен, а такође и служити је могао само под условом да добије канонско одобрење од Патријарха…“

Од сујете, и зависти нису били поштеђени ни Светитељи, па није ни Владика Артемије ни његово окружење. Историја се понавља, по ко зна који пут. Онај који је прогнан, сигурно је на путу истине. Иако по некада истина уме да буде дуг и болан процес, док не дође на своје место, јер она се остварује у процесу сазнања. Да ли и Владика Артемија и отац Симеон имају право на концепт правичног и моралног поступања према њима? Међутим њима је то право одузето од стране издајника, који непрестано шире лажи и клевете на њихов рачун.

„Зашто лажете људе, лицемери једни? Гле, ви не поштујете ниједно њихово убеђење, иако метанишете и кадите пред сваким. Гле, за вас свако убеђење и свако безубеђење има једну исту вредност. Зашто збуњујете људе, који траже поучења у вас, ви самозвани учитељи? Како се усуђујете да седите на узурпираној учитељској столици, кад гладни и жедни правде и ништи духом и чисти срцем ништа од вас не могу добити осим несвестице?“

Св. Владика Николај

Ако православни народ пред очигледним догађајима заћути, и камење ће проговорити. Додуше свако бира свој пут спасења. Ако је унија са католицима пут Амфилохија, Иринеја, Атанасија, Теодосија и њихових следбеника, њима то нико не оспорава. Знају где је Ватикан, нека оду тамо да живе и наставе са радом и „дијалозима“ са иновернима, доста је било саблажњавања верујућег народа.

С поштовањем Ваш верни читалац
Мина. К