Почетна / ЕПИСКОП / Обраћања, Текстови / Eп. Артемије: Канонски преступи Синода и Комисије (Прилог 5)

Eп. Артемије: Канонски преступи Синода и Комисије (Прилог 5)

Увод

Чланови Комисије Синода који су септембра 2008. били у Призрену како би примили „обновљене“ објекте, обавили су том приликом пријем Епископије, и једне (мање) зграде из комплекса Призренске богословије. Осим тога обавили су пријем још 13 објеката, и на другим локацијама (чак и у другим градовима), не отишавши чак ни да их погледају!

То више него довољно говори о стручности, оспособљености, одговорности, знању, сналажењу, свести о томе где се налазе, исл, чланова Комисије Синода, који су били у Призрену 15. септембра 2008.  да обаве пријем објеката.

За њих процедура пријема обнављаних објеката значи, очигледно, присуство пригодној свечаности, где ће се срести са уваженим и важним људима, странцима, политичарима уз то, где ће бити у прилици да кажу неколико захвалних речи тако важним чиниоцима, примити уз то неколико пригодних осмеха и речи охрабрења за свој чин, прошетати кроз објекте, и са изразом великих зналаца, арбитара, стручњака, уважених достојанственика објавити да су објекти добро обновљени и примљени!

И све то под заставом Европске Уније, организације која је признала независност Косова и Метохије, тј. одвајање дела територије државе Србије, и активно годинама ради, преко својих представника и агенција, уз давање астрономских финансијских средстава, на учвршћивању и промовисању лажне државе Косово, и потпуном отцепљењу Косова и Метохије од своје матице Србије!

Уколико би неко очекивао да је уз заставу Европске Уније била и застава Србије, његова ће очекивања бити изневерена! Поменута већ, „верзирана“, трочлана делегација у мантијама, пристала је да узме учешћа у овом званичном чину, уз то и далекосежно важном за опстанак Српства не само на Косову и Метохији него уопште – а да се тај чин обави под покровитељством и заставом једне стране, окупационе силе, и уз то без заставе матичне државе Србије! Па чак и без заставе Српске Православне Цркве! Како то разумети? Како продрети у умове узвишених чланова Комисије, и схватити да ли им је осим мало хране и пића на тој церемонији, неколико позирања пред објективима фото-апарата, похвала том приликом упућених од стране толико важних међународних чинилаца, и задовољства због успешно извршеног налога Неоспорних теолошких ауторитета, ишта друго било важно!?

Чак ће примити и објекте које нису ни видели, који се налазе на другим локацијама, у другим градовима, и изразити се такође похвално о њима! И све то у року од неколико сати!

О каквој одговорности се овде ради? О каквој озбиљности и свести свога места и положаја, и страдања српског народа? О каквом напору да се допринесе бољитку живота Срба и очувању српских интереса?

Или се ради пре свега о површности, недораслости звању и позиву на који су изабрани, незнању, дилетантизму, жељи за истицањем и мешањем у ствари у које се не разумеју нити их схватају, слепом извршавању захтева моћника, који за њих, међутим, представљају Неоспорне (теолошке) ауторитете

Понашање и рад три члана Комисије (Епископ бихаћски Хризостом, Ректор Призренске богословије привремено измештене у Нишу г-н Тимотијевић и г-н Шибалић) био је неприхватљив и недопустив и са аспекта пријема објеката као једног стручног, техничког чина, и могао би се окарактерисати као апсолутни дилетантизам, несналажење, збуњеност и импровизација (што наравно ни најмање није утицало на три члана да не буду пуни самозадовољства и поноса на свој „рад“ и учинак).

Треба овде нагласити још једну важну чињеницу. Месецима, па и годинама, пре тога трајало је харангирање спровођено пре свега од стране безаконог Тријумвирата, а подржавано па и подстицано из манастира Високи Дечани, о потреби преласка Епископа Артемија из Грачанице у Призрен. Притисак у том правцу није вршен само на седницама Синода и Сабора, него и преко медија, и у другим приликама. Након познатих догађаја из 2010. године, смене Епископа Артемија и његовог напуштања Епархије рашко-призренске, за новог епархијског Архијереја постављен је дотадашњи викар Теодосије Шибалић. Наглашено је том приликом да ће он боравити у обновљеном епископском седишту у Призрену.

Да ли ико мисли да је г-н Шибалић испунио реч на којој је и сам толико пута у месецима, па и годинама, који су претходили, инсистирао? Уколико неко и мисли тако, он се наравно налази у заблуди. Г-н Шибалић и даље седи у Грачаници, ту је званично седиште Епархије, ту су канцеларије и службе Епархије рашко-призренске, ту се примају званичне делегације и посете, ту се обављају званичне седнице епархијских тела…

Шта је са чашћу, чувањем епископског достојанства, доследношћу, држању својих речи, поштењем пред собом и пред другима…? Да ли је о томе могао и делић научити од својих учитеља – Јевтића, Буловића, Радовића…? Одговор је више него јасан, онима који имају очи да виде, и који хоће да виде.

Важно је истаћи и чињеницу да за обављање пријема објеката у туђој Епархији чланови поменуте Синодске Комисије нису имали никакву канонско-правну основу. Уз то, постојала је забрана надлежног Епископа Артемија да обаве тај чин.

Чланови трочлане Комисије безазорно су ипак извршили поменути чин, начинивши притом многобројне канонске преступе, за шта им недвосмислено следује свргнуће.

О тој чињеници говори допис Епископа Артемија који представља Прилог бр. 5.

И у овим тешким данима за Србе на Косову и Метохији, када се врши покушај потпуног запоседања Косова од стране шиптарских институција из Приштине, не треба губити из вида повезаност данашњих дешавања са свим оним што се догађало претходних година. Несумњиво је да у томе постоји чврста узрочно-последична повезаност.

Стога и настављамо са објављивањем докумената које је Епископ Артемије упутио Светом Архијерејском Сабору током заседања новембра 2010, сматрајући да је питање Косова и Метохије, и светиња које су тамо вековима настајале као израз стваралачког потенцијала и двига српског народа, као израз његове пуноте и живота по Богу и Еванђељу, и данас од кључног значаја како за данашње тако и за будуће бивстовање српског народа, и данас тема која треба да заокупира срца и мисли Срба, ма где се налазили, уместо да се расипају на бављење разним ванземаљцима, НЛО и „блиским сусретима треће врсте“(!), као што то сугеришу поједини медији, попут www.borbazaveru.com (Сајт ‘Борба за веру’ посветиће у наредном периоду значајну пажњу проблематици НЛО-а и тзв. ‘блиских сусрета треће врсте’”), управо у дане разгоревања косовске кризе и новог страдања и полома Српства на Косову и Метохији.

У наставку навешћемо само нека питања и недоумице која се рађају након појаве три наведена члана (који нажалост заузимају и високе и одговорне положаје у Српској Цркви) у Призрену 15. септембра 2008, и њиховог „пријема“ објеката, који су власништво Епархије рашко-призренске.

shara03 

 

1. Комисија Синода за пријем обновљених објеката СПЦ у Призрену 15. септембра 2008. примила је укупно 15 објеката, који се налазе на различитим локацијама.

Епископ бихаћско-петровачки Хризостом у свом Извештају наводи да су владичански двор и Богословија (два објекта) примљени на пробни период гаранције од дванаест месеци, у току којих треба проверити да ли нешто недостаје или нешто треба изменити.

 Било би потребно

– утврдити да ли и за преосталих 13 објеката постоји гарантни период

– утврдити колика је дужина гарантног периода за осталих 13 објеката

-остварити увид у документ који сведочи о гарантном периоду за осталих 13 објеката

– утврдити ко је потписао наведени документ

– уколико за осталих 13 објеката не постоји период гаранције, утврдити по чијој одлуци је Комисија Синода примила ове објекте без наведене клаузуле; тражити документ којим се одобрава пријем ових 13 објеката без гарантног периода

2. Нови, додатни радови

Дописом од 23. фебруара 2009. Викар Теодосије извештава Свети Синод да је на објектима Епископије и Богословије, осим извесних поправки, потребно извести и нове, додатне радове.

 – питање је у којој мери су ови објекти „обновљени“, уколико постоји оправдана потреба за „новим, додатним радовима“

3. Грађевинске дозволе

– посебан проблем представља питање грађевинских дозвола

 – пре пријема морало би бити утврђено да ли је издато неко решење, дозвола, од кога и на чије име

– пријем се никако не би смео обавити док се не виде дозволе које гласе на Епархију; таквих дозвола међутим нема

4. Пријем преосталих објеката

– увидом у документ «Преглед програма за објекте у надлежности КСО» (налази се у Извештају КСО о изведеним радовима у 2007. години) лако је утврдити да осим 8 локација примљених 15. септембра 2008, постоји још 10-ак локација које су завршене, или су у сличном стању као и оне већ примљене, а нису примљене

– било би веома занимљиво сазнати из ког разлога нису примљене и преостале завршене локације, као и по ком критеријуму је вршен одабир локација за пријем

+ + + + +

Постоји још неколико веома важних питања

1. «Обновљени» објекти

– с обзиром да Синод у свим својим актима инсистира да су објекти «обновљени», а то је наведено и у две одлуке Сабора (мај и новембар 2008), треба наћи одговор на питање – на основу чега они тврде да су објекти обновљени, и имају ли неки документ (стручне природе) који то тврди

– да ли они тврде да су објекти обновљени само на основу речи инвеститора (ЕАР, СЕ, ЕК, ПИС), или, можда, само на основу Теодосијеве речи? И да ли је то довољан аргумент да се заузме став да су објекти обновљени? Уколико није само на основу речи инвеститора или Теодосија, треба да наведу на основу чије тврдње, и да покажу документ (мада је највероватније у питању само усмена тврдња, што су г-да Синодалци, у суштини заправо безакони Тријумвират, прихватили безрезервно)

2. Пројектна документација

– посебан је проблем пројектна документација, до које Епархија рашко-призренска никако није могла доћи

3. Број примљених објеката

– сва синодска акта помињу само 2 објекта и 2 локације за пријем (Епископију и Богословију)

– Комисија је, ипак, примила 15 објеката на 8 локација

– то указује да је Комисија Синода била унапред припремљена на то да треба да прими више објеката него што одлука налаже

– питање је – зашто Синод ни једним својим актом пре пријема није поменуо остале објекте, па чак ни након пријема

– како је Комисија Синода могла да прими 7 пута више објеката, када је одлуком било изричито речено да се приме само два објекта?

– како је Комисија Синода 15. септембра 2008. смела да прими објекте које није ни посетила ни видела?

– Очигледно да је Комисија Синода (па и сам Синод) била унапред упозната са чињеницом да ће бити примљено више објеката од оних наведених у одлуци, и да је у питању већи број локација

– зашто се о томе ћутало, зашто се то држало у тајности, зашто то није покривено званичним одлукама; шта је утицало да се Синод одлучи на такав приступ?

– ни одлука Сабора из новембра 2008. (која налаже Епископу Артемију да прими објекте, које је већ примила Синодска Комисија септембра 2008) не наводи – ни о којим се објектима ради, ни број објеката, ни број локација

– чак не наводи – да је Комисија Синода већ примила неке објекте!

– не наводи – ни од кога ће Комисија, коју оформи Епископ Артемије, примити објекте!

– а затим, у акту Синода од 24. фебруара 2009, Синод упућује Епископа Артемија (и Комисију коју је формирао), да примопредају обави са КСО (Комисија за спровођење обнове – тело састављено од Шиптара, којим је председавао Британац, и у коме су фигурирали и два српска представника, чија се сва улога очигледно састојала у саглашавању са шиптарским и британским упутствима)!

– зашто са КСО ако је Комисија Синода већ једном примила објекте од њих?

– зашто са КСО када је на Сабору у новембру речено да ће примити од Синода?

– зашто је Комисија Синода 15. септембра примила објекте од КСО, ако ће их затим и Епископ Артемије примати од КСО?

– зашто је било потребно да се обави церемонија пријема 15. септембра 2008?

– шта ако су неки објекти претрпели оштећења, или су се исказали недостаци извођачке природе у периоду од 15. септембра 2008?

– да не помињемо овде, коме ће се обраћати Епископ Артемије у случају рекламација – Шиптарима, очигледно (Епископ Хризостом их у свом извештају назива благим, културним изразом «комшије», док Србе назива «Срби» – у делу где саветује монасима који ће остати у згради Епископије да увече упале сва светла «да их виде комшије и Срби»; Срби очигледно нису комшије)

– да ли ће Епископ Артемије приликом примопредаје примити пројектну документацију, што је неопходно да поседује као власник и корисник?

– али, како ће је примити, када је Синод а ни Комисија Синода немају, нити су је тражили (нити их занима); уосталом, Синод је то већ исказао својим актом од 24. фебруара 2008, где упућује Епископа Артемија да пројектну документацију преузме од КСО!

– а шта ако објекти нису суштински обновљени и ако нису спремни за пријем?

– Синод, видимо, инсистира да су објекти «обновљени» – битно је, међутим, да наведе чиме то доказује!

– ако објекти нису «обновљени», како их је Комисија Синода могла примити 15. септембра 2008?

– и, ако се утврди да објекти нису «обновљени», како то да је Синод тврдио да су «обновљени», и зашто је толико инсистирао на тој нетачној чињеници?

– или ће се избећи све горе навођене компликоване процедуре и примопредаја са Синодом/Комисијом Синода ће се састојати само у преузимању кључева од стране Епископа Артемија (што се на крају заправо и десило, јуна 2009)?

– а шта је са дозволама за градњу, статичком нестабилношћу, чињеницом да објекти који су потпуно уништени ватром (Епископија, Богословија) само су премалтерисани и тиме осим статичке нестабилности носе и ризик канцерогеног зрачења, неизвршеном проценом штете, одговорношћу починилаца, и оних који их нису спречили а имали су ту обавезу, небројеним извођачким пропустима на сваком објекту…

Уредништво

shara03 

 

 

Прилог бр. 5.

СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ САБОРУ

Б   Е   О   Г   Р   А   Д

Одлуком Светог архијерејског синода  Бр— од 9. септембра ове 2008. године формирана је Комисија за пријем „обновљених“ објеката у Призрену (епископског двора и зграде Богословије), у коју улазе:

–    Његово Преосвештенство Епископ бихаћско-петровачки Г. Хризостом, члан Светог архијерејског синода,
–    Његово Преосвештенство викарни Епископ липљански Г. Теодосије, и
–    Високопречасни протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, Ректор призренске Богословије (привремено измештене у Нишу).

Сазнавши о том чину Светог архијерејског синода, Ми, надлежни Епископ, бранећи своја канонска права и важност Светих Канона, упутили смо Акт Ебр. 771 од 12. 09. 2008. Светом архијерејском синоду, као и сваком члану Комисије, којим смо забранили именованим члановима Комисије да долазе на територију подручне нам Епархије рашко-призренске у циљу преузимања кључева поменутих објеката у Призрену.

И поред наше изричите забране, чланови Комисије су 15. септембра били у Призрену и обавили чин примопредаје Епископског двора и зграде Богословије, као и још неких објеката у Нашој Епархији. Истога дана на сајту Синода објављена је репортажа о том „свечаном“ чину, а 02. октобра Свети синод својом одлуком Бр. 1407 доставио Нам је „Извештај о пријему обновљених објеката СПЦ у Призрену“ поднет од председника Комисије Његовог Преосвештенства Епископа бихаћско-петровачког Г. Хризостома. Нашта, пак, тај извештај личи, показује анализа и оцена Наше стручне службе, коју у прилогу достављамо (види прилог 4).

Оно што желимо да овом Свештеном Сабору укажемо, то су канонски преступи које су починили како Свети архијерејски синод, тако и именовани чланови Комисије. Тако у тумачењу 35. Апостолског Правила, Епископ Никодим Милаш наводи: „Сваки Епархијски Епископ потпуно је самосталан у вршењу јерархијских права у својој Епархији. У томе га не може пријечити нико, уколико он та своја права врши у канонички одређеним границама, нити ико смије улазити у унутрашње послове епархијске управе или утицати било посредно или непосредно у права дотичног епархијског Епископа“ (Милаш, књ. 1, стр. 96-97). Па наставља: „Ово је забрањено по правилима и првом обласном Епископу или Митрополиту (одн. Патријарху или Синоду), а тим већма има бити забрањено једном епархијском Епископу (или Викару), да утиче у јерахијска права другог епархијског Епископа… Правило ово строго забрањује такове чине и наређује, да се има свргнути са епископског степена сваки онај, који се усуди тако што учинити“ (Исто. Упор. и 13. Канон Антиохијског сабора, књ. 2, стр. 62-63). Као казна за такав преступ следи свргнуће (15. Канон Првог Васељенског Сабора, књ. 1, стр. 219-221).

Са жаљењем морамо да наведемо шта свети Канони прописују за чланове синодске Комисије, која је 15. септембра боравила у Призрену и поред изричите забране Нас као надлежног Архијереја: „Никакав Епископ нека се не усуђује прелазити из једне Епархије у другу… да управља црквеним пословима… нека ништа не вреди што год он ту учини, и нека се подвргне заслуженој казни… а то је, да је већ од сада од светог сабора свргнут“ (13. Канон Антиохијског Сабора, Милаш књ. 2, стр. 62-63; Види и 35. Апостолско Правило, књ. 1, 96-98).

Милаш, у своме тумачењу 1. Канона Трећег Вас. Сабора изричито каже: „…црквенојерархијска власт има своју потпуну и закониту снагу, кад она делује у границама законом установљенима и кад вршиоци те власти у строгој се потчињености налазе законима и науци Цркве Православне, – дочим на против, чим одступи од тих закона и пријеђе строго установљене законске границе, власт та губи сва своја права“ (Књ. 1, стр. 284). А то се управо односи на актуелни Синод СПЦ и његове активности око и у Епархији рашко-призренској. Јер, „вршиоци те власти“ (синодске), а пре свих Митрополит Амфилохије, одступио је од закона, прешао установљене законске границе (мешањем у послове друге – Наше Епархије), те он, као и остали чланови Синода, губи сва своја права, па и право да председава овим Светим сабором, а камоли да некога суди.

Епископ рашко-призренски
и косовско-метохијски
+АРТЕМИЈЕ

Погледајте:

Обраћање СА Сабору

Прилог бр. 1

Прилог бр. 1а

Прилог бр. 2

Прилог бр. 2а

Прилог бр. 3

Прилог бр. 4

Прилог бр. 6