Почетна / АРХИВА / Последњи парастос монаху Харитону Лукићу и нова монашења у Епархији

Последњи парастос монаху Харитону Лукићу и нова монашења у Епархији

Print Friendly, PDF & Email

dsc_0176У суботу, 26. септембра/8. октобра, уочи вечерње недељне службе, у манастиру Преподобног Јустина Ћелијског у Барајеву, одслужен је последњи парастос монаху Харитону Лукићу, пострадалом од стране шиптарских терориста у околини Призрена, јуна 1999. године. Парастос је служио Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски у егзилу Г.Г. Артемије, уз саслужење хорепископа новобрдског и панонског Г.Г. Максима, хорепископа хвостанског и барајевског Г.Г. Наума и више свештенослужитеља Епархије. Овим парастосом су, некадашња сабраћа и саборци оца Харитона, испунили свој дуг помоливши се последњи пут за покој његове душе, како то Света Црква прописује приликом прослављења (канонизације) неког њеног члана. Прослављење и уписивање у Диптих Светих Православне Цркве означавају да се од Бога прослављеним члановима Цркве надаље треба молити као онима који имају слободу пред Господом и прослављати их Светом службом и похвалним песмама у дан који Црква одреди за њихов свети спомен.

Након парастоса монаху Харитону, одслужено је Велико вечерње којим је началствовао архимандрит Варнава (Димитријевић). У току службе Епископ Артемије је замонашио у чин мале схиме искушенике Ивана (Арсеновића), сабрата манастира Светог Архангела Гаврила на Брезовици, и Душана (Морачанина), сабрата манастира Преподобног Јустина Ћелијског у Барајеву, давши им монашка имена Исидор (по Светом Исидору Пелусиоту) и Дионисије (по Светом Дионисију Ареопагиту). После чина монашења Владика Артемије се окупљеном монаштву и народу обратио пригодном беседом:

“После ових речи молитава које смо чули вечерас било би најбоље даље ћутати и о њима размишљати, јер има се о чему размишљати не само једно вече и један дан, него целога живота. Али, што рече пророк: “У костима се мојим разгорело као огањ, и не могу га задржавати!“, зато осећам потребу да на све речено до сада додам још неколико речи.

Ево браћо и сестре, данас се овде у овоме храму Божјем појавио Господ Христос, са Пресветом Мајком Својом, са свима анђелима и светитељима Својим. И они присуствују овоме свечаноме чину полагања завета монашких ова два млада човека. Откуда њима та снага? Они су чули речи Христове: “Ко хоће за мном да иде, да се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде“. Те речи су дошле не само до њиховога уха, него до њиховога срца, као и код многих пре њих кроз две хиљаде година Цркве Христове у свету. И они су заиста послушали тај глас Господњи, оставили свет, оставили све у свету, и своје сроднике, и своје пријатеље, и своје факултете, и своје каријере, и све, и узели крст и кренули за Господом. Тај пут на који су кренули, браћо и сестре, није ни мало лак. То сте могли чути из завета које су они полагали, из питања која су они чули и на која су одговарали: “Да, с Божјом помоћи.“ Овакав одговор значи да су они свесни својих људских слабости, својих немоћи, да они као људи не би могли ништа сами учинити на извршењу заповести Божијих, али са надом на помоћ Божју они су смирено одговарали: “Да, с Божјом помоћи.“ Јер знају, како је Господ и рекао: “Без мене не можете чинити ништа.“ Не можете чинити ништа добро, ништа спасоносно, али авај, можете чинити оно што је зло, оно што је грешно, оно што удаљује од Бога. Те речи Христове важе не само за монахе, оне важе за свакога човека. Наравно, највише за оне који себе називају хришћанима и то православним хришћанима. Ми смо дужни, такође, да се увек сећамо тих речи Христових, да смиравамо себе, да се кајемо за своје грехе, и да се трудимо на спасењу душе своје. Црква Божија, Епархија рашко-призренска у егзилу, она и даље плодоноси и доноси плодове зреле и спремне за житницу небеску тамо где су многи пре њих отишли и који се спремају многи да тамо пођу.

Данас смо добили два нова молитвеника пред лицем и пред престолом Божјим, који ће се молити не само за себе, за своју братију у манастиру у којем живе, него за све нас, за цео наш народ и за све православне хришћане, па и за све људе да их Бог приведе на пут спасења. Овај пут, рекох, није ни мало лак. Поред тога што ће се они молити за нас, и ми смо дужни молити се за њих, имати их у својим молитвама, ма колико скромни и сиромашни били, да их Бог ојача, да им дарује снаге духовне и телесне, да овај монашки пут прођу без бродолома, што каже црквена песма, и да дођу у тихо пристаниште Васркслога Господа. Да чују од Господа благе речи: “Слуго добри и верни, у маломе био си ми веран, уђи у радост Господа Твога.“

Нека би Господ и њих таквим речима поздравио при сусрету када пођу одавде, али и све нас, да се сви поново нађемо у Царству Христа Бога нашега и тамо са свима светима да славимо чудесног Господа Христа са Оцем и Духом Светим кроз све векове и сву вечност. Амин. Срећно навечерје. Сутра ће поново бити овде велико славље“.

Након свечане службе уприличена је, од стране манастирског братства и најближих сродника по телу новопостриженог монаха Дионисија, трпеза љубави за све присутне.

Инфо служба