СПЦ ПРИЗНАЛА НЕЗАВИСНОСТ КОСОВА!

„Као правник могу да кажем да партикуларни контакти са нелегалним косметским институцијама које су до сада одржавали поједини државни органи, а сада се томе придружили и поједини епископи СПЦ, у очима косметских Албанаца и оних из међународне заједнице који су им наклоњени, представљају и представљаће се као својеврсни акти признања терористичке квази државе Косово, настале на државној територији Србије“ наводи Чворовић.

„Тиме, нажалост, појединци из СПЦ, као и државни органи Србије, свесно или несвесно подривају Уставни поредак Србије“, оценио је он.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Tema-dana/98615/SPC-priznala-nezavisnost-Kosmeta

Коментар

Чињеница коју Епископ Артемије, заједно са својим сарадницима, већ годинама истиче (о чему је, између осталог, писано и на сајту Црноречког братства у егзилу) – да неколицина Епископа Српске Цркве користећи Синод, па и Сабор, за спровођење својих циљева[1], а пре свега кроз деловање манастира Високи Дечани (односно његове управе Теодосија Шибалића и Саве Јањића), већ дуго времена сарађују са нелегалним и безаконим шиптарским институцијама тзв. државе Косово, те на тај начин и отворено признају независност Косова и одвајање 15% територије државе Србије[2], рушећи тиме Уставни поредак Србије[3] и супротстављајући се тако одлукама Светог Архијерејског Сабора СПЦ, које су на речима прихватали, али их делима укидали и поништавали[4] - уочена је и од многих других, а ових дана, поводом бруталног прогона и сатанизовања Епископа Артемија од стране управо исте групације Епископа, уз здушну помоћ актуелне политичке врхушке, изражена је речима мр Зорана Чворовића - да је СПЦ посредно признала независност Косова и Метохије.

Примера за сарадњу „врха“ Српске Цркве са нелегалним шиптарским институцијама из Приштине, а тиме и признавања њих као легитимних[5], било је много у протеклом периоду, довољно је овом приликом само навести неке случајеве - коришћење новца из новчаних фондова Министарства финансија тзв. државе Косово, сарадња са приштинским Министарствима на „стручном“ плану, тј. добијање „експертске“ помоћи, ангажовање Косовске полиције за чување српских цркава и манастира[6] много пре него што је то почетком августа 2010. и званично учињено[7], итд.

[1] Или можда задатака?

[2] Прихватајући и саглашавајући се на тај начин са одрицањем од српске духовне баштине на Косову и Метохији, од српске имовине, од српских гробаља и вековних жртава, од вековног стваралачког подвига српског народа, који је изражаван не само стварањем своје државе – станишта на овим историјским просторима, него и попуњавањем тога станишта највећим дометима људског стваралаштва са основним карактером привржености и посвећености Једноме у Тројици Богу.

[3] Као што већ годинама систематски и организовано угрожавају и руше канонски поредак Цркве.

[4] Ко им је дао право да се одричу нашег наслеђа, народне и државне имовине, наше прошлости, вековног Предања, да нас тиме одсецају од својих корена, свога бића, свога идентитета и своје самоспознаје, да тиме доводе у питање опстанак српског народа, наших покољења које долазе, да им одсецају грану на којој седе, да им отимају будућност, наду и стваралаштво…? Чиме се може надокнадити, а пре свега чиме се може оправдати, овакво вишегодишње зло чињење према своме народу, према Цркви, према својој прошлости, које нас неминовно води у бесмисао постојања, или још вероватније у извесност нестајања са историјске позорнице православних народа, који су вековима градили свој идентитет, и изградили на темељима Еванђеља, ударивши му особени стваралачки печат?

[5] Насупрот децидним одлукама Сабора Српске Цркве, који се недвосмислено изјаснио да сарадње са незаконитим институцијама квази државе Косово не сме и не може бити! Оправдано се зато поставља питање – ко је заправо непослушан Сабору и ко крши одлуке Сабора!? Епископ Артемије (који је кроз много примера, не само протеклих месеци, него и претходних неколико година, показао и доказао да је спреман да изврши и одлуке које су анти-канонске и незаконите, те се због тога са њима и не слаже) или поменута већ много пута групација Епископа, која је не само на примеру Косова и Метохије, тј. рашко-призренске Епархије и Епископа Артемија, небројено пута прекршила каноне, нарушила благословени канонски поредак Цркве, чинила безакона дела која су недвосмислено санкционисана црквено-канонским устројством (али које санкције до сада према њима још нису примењене) и радила супротно одлукама Сабора, него је тако чинила и у другим случајевима – као што је пример тзв. Литургијске реформе (а која заправо представља својеврсну декаденцију), где је очигледно и свима видљиво вишегодишње и систематско супротстављање и гажење Саборских одлука, како би се оно што је Сабор одлучио делима поништило и спровела нова пракса која, уза све остало, уноси нове поделе у Цркву, угрожава Предање, и устаљује силу и насиље као метод којим ће нова пракса бити наметнута; још је важнији пример очувања Православне богоспасавајуће вере, што је основни задатак Епископа и Синода, која се у много, међутим, случајева мења, квари, уносе се новотарије, познатим већ свима учењима на Богословском факултету, итд.

[6] Тзв. Косовска полиција, орган нелегитимне Владе тзв. државе Косово (која је настала у великој мери од претходних припадника УЧК, који су само променили униформе, а често настављали да раде у истом правцу), ангажована је од стране манастира Високи Дечани да чува поједине српске цркве и манастире на Косову и Метохији (о чему постоје сведочанства у званичним документима), без сагласности, па чак и без знања надлежног Епископа Артемија. Епископ Артемије одавно је био „заобилажен“ од стране манастира Високи Дечани, који су се били одвојили од Епархије рашко-призренске, како је то и констатовао Епископ Артемије у свом обраћању Синоду августа 2008. године.

[7] Те стога неискрено и лицемерно звуче ламентирања и тобожња неслагања изражавана од стране викара Теодосија Шибалића почетком августа 2010, када је Косовска полиција званично преузела чување српских цркава и манастира, с обзиром да их је он дуго времена пре тога молио да чувају поједине од српских цркава, кршећи тада не само наредбу свога надлежног Архијереја Артемија (и радећи му иза леђа), него и одлуку Сабора Српске Цркве.