|
РОМФЕА - ЈУНИ 2010.*
„Ој кукавно Српство угашено, Зла надживех твоја сваколика, А с најгорим хоћу да се борим!“ Његош
У грчкој јавности недавно се појавио (15. јуна) интервју Епископа Атанасија Јевтића дат црквеној агенцији Ромфеа (www.romfea.gr).
На тај интервју били смо принуђени да одговоримо, истине ради и објективности ради, с обзиром да исти врви од неистина, контрадикторности, извртања чињеница, клевета итд, на начин који је већ својствен, толико карактеристичан и препознатљив за поменутог Епископа, као и због чињенице да се претходно (18. фебруара 2010) на агенцији Ромфеа такође појавио текст сличног карактера, тадашњег Администратора Епархије рашко-призренске Атанасија Јевтића.
Наш одговор објављен је од стране поменуте агенције Ромфеа у два дела (26. јуна и 2. јула), први део под називом „О мом Старцу и Епископу Артемију“, и други део „Оптужбе против мене“.
С обзиром да је наведени одговор, објављен у два дела на агенцији Ромфеа, преведен на српски језик и припремљен за објављивање у српској јавности, сматрамо потребним да пре публиковања учинимо неколико напомена.
Овде можете преузети текст „Атанасије Јевтић vs Архимандрит Симеон“ у пдф формату.
ИНТЕРВЈУ АТАНАСИЈА ЈЕВТИЋА
Наведени интервју изазвао је не мало изненађење, па и згражавање, у грчкој црквеној јавности, због језика који је користио Епископ Атанасије (потпуно непримереног црквеном лицу, а поготову епископском достојанству, које је тиме несумњиво унижено и изложено подсмеху; условно речено, коришћени начин изражавања могао би се окарактерисати као „језик улице“), као и због синтаксе, која је била у потпуном нереду[1]. Овај аспект је много израженији и видљивији у грчком језику, него у данашњем српском, због присутне диглосије.
Превод интервјуа Епископа Атанасија Јевтића објављен је на српском језику 6. јула (види у прилогу пдф) на сајту Епархије рашко-призренске, који ради са благословом Администратора Амфилохија Радовића.
Међутим, текст који је на сајту Епархије рашко-призренске представљен као интервју Епископа Атанасија Јевтића објављен од стране агенције Ромфеа 15. јуна 2010, у великој мери се разликује од интервјуа који је заиста публикован 15. јуна на интернет страници www.romfea.gr!
Стога смо сматрали за потребно да читалачкој публици најпре пружимо на увид превод оригиналног текста интервјуа објављеног од стране агенције Ромфеа 15. јуна (види пдф), јер су одговори, који ће уследити, писани имајући у виду тај аутентични текст, а не фалисификат који је на сајту Епархије рашко-призренске представљен као оригинал.
Због чега је Епископ Атанасије Јевтић прибегао оваквом маневру (и због чега је Администратор Епархије рашко-призренске Митрополит Амфилохије Радовић благословио такав наступ, трудећи се да ауторитетом Епархије „покрије/прикрије“ овакав чин), представљајући кривотворени текст као оригинал, запитаће се вероватно неко. Но, није наша надлежност да дајемо одговоре на таква питања; једино што можемо приметити јесте чињеница да такав потез у суштини не излази из оквира утврђеног и препознатљивог деловања Епископа Атанасија Јевтића, толико карактеристично испољеног током администрирања Епархијом рашко-призренском (и увек „покриваног/прикриваног“ благословом синодалних Епископа), и настављеног, бесумње, и након одласка са тог положаја.
Измене, међутим, нису вршене у читавом тексту оригиналног интервјуа, него само у једном његовом делу, тј. у делу у којем А. Јевтић говори о уклањању Епископа Артемија са катедре рашко-призренских Епископа и, наравно, неизбежно, о мојој маленкости. Тај део заузима и највећи простор интервјуа, и стиче се утисак да је управо због порука које су упућене грчкој јавности поводом односне теме, требало начинити поменути интервју (као што је и вишедневна посета Светој Гори, коју је управо тих дана обављао Еп. А. Јевтић обилазећи познате светогорске манастире и свуда ширећи исту причу, очигледно имала за циљ да „отвори очи“ Светогорцима и наметне им „наочаре“ кроз које треба да посматрају случај Епископа Артемија [2]; наравно да Оци Светогорци нису допустили да буду обманути овако безобзирном пропагандом, спровођеном од стране Тријумвирата, те да нису исказали спремност да подрже њихова многобројна безакоњa учињена у случају уклањања Епископа рашко-призренског Артемија [3]).
Сходно томе, измене су вршене у питањима 3-9 оригиналног интервјуа (од укупно 10), која се односе на случај Епископа Артемија (и архим. Симеона); у измењеном тексту објављеном на сајту Епархије рашко-призренске, тај измењени део обухваћен је питањима 3-7 (с обзиром да је у кривотвореном тексту промењен и број питања, тј. смањен са 10 на 8).
У тексту који доносимо, одговори на питања 1, 2 и 10 нису мењани, с обзиром да су аутентично пренети на сајту Епархије рашко-призренске, јер се не дотичу спорног случаја анти-канонског уклањања Епископа рашко-призренског Артемија са катедре, и свих даљих анти-канонских радњи које су уследиле, а чији су изумитељи и главни носиоци већ познати Тријумвират - Амфилохије Радовић, Атанасије Јевтић и Иринеј Буловић.
У инкриминисаном, дакле, измењеном делу интервјуа (који обухвата питања 3-9 оригиналног текста, тј. 3-7 фалсификованог текста), значајно је увећан обим одговора на постављена питања, тј. за више од 1/3 у односу на аутентични текст (у односу на око 1.500 речи оригиналног текста, текст који је на сајту Епархије рашко-призренске „подметнут“ као оригинални садржи око 2.500 речи).
Посебно је занимљиво, и важно, обратити пажњу на фусноту бр. 2 на четвртој страни (која, иначе, уопште не постоји у оригиналном тексту), са већ познатим и препознатљивим изразима Еп. Атанасија Јевтића (конвулзивни монах, несрећни човек, мегаломанске лажи, антицрквени сајтови, секта Артемијеваца...) и неизбежним ударом на г-ђу Косару Гавриловић и њена писања, где поменути Епископ каже дословно следеће: „Ко има иоле памети, и савести људске и хришћанске, зна како су се часно и витешки - српски, косовсаки, православно - борили Атанасије и Амфилохије да помогну своме народу у свим српским Земљама и Крајевима, па и на Косову, нарочито 1999-2001. и 2004. г, када Симеона Виловског није било на Косову, и када су, за једно са Патријархом Павлом, и наравно Владиком Артемијем...“ (у цитату смо задржали аутентични правопис АЈ).
Изгледа нису довољне (претеране) похвале, које пљуште са свих страна [4], да задовоље незаситу жељу за славом, него је Преосвећени А. Јевтић приморан сам себе да хвали, и истиче своју „част“, своје „витештво“, своју „борбу” за Косово...! Зашто, оправдано се намеће питање, зар други не виде те његове врлине, те мора он сам да их „телали“ и износи на „тржницу“, како би их људи „купили“? Изгледа да је, по мишљењу А. Јевтића, управо тако: онај ко то не види, нема „иоле памети“, а такође ни „савести људске и хришћанске“... (вокабулар и стил карактеристичан за Преосвећеног Јевтића!).
Али, видимо да и то није довољно. Пример, присуство и појава Епископа Артемија неиздрживо пече и наноси бол - зато га је потребно, и његове напоре, дела, труд, маргинализовати, ниподаштавати, избрисати, те стога на лествици бораца за Косово постоји јасна градација: први је свакако „Атанасије“, одмах до њега је „Амфилохије“, Патријарх Павле је некако доспео до трећег места, да би се тек негде на крају набрајања (на „одличном“ четвртом месту) нашао и „Владика Артемије“ (стицајем ли околности, или Божијом вољом, канонски и законити, једини, Епископ рашко-призренски).
Међутим, и ту није крај, и то није довољно - за Епископа Артемија, осим тога, не сме се рећи ништа добро и позитивно. Уколико се неко усуди да каже нешто у прилог Епископа Артемија, онда су то „лажови“, који се служе „демонским лажима и клеветама“ - дакле, сагласно бившем херцеговачком, о Епископу Артемију добро говоре само „демони“, и они који преносе њихове „лажи и клевете“!
Аферим, Владико!
Осим многобројних додатака у поменутом делу интервјуа (питања 3-9), којима се углавном износе нове увреде и удари на личност Епископа Артемија и Архим. Симеона, у верзији објављеној на сајту Епархије рашко-призренске извршене су и исправке грубих неистина, за које је очигледно било допуштено и пожељно да буду изречене и сервиране грчкој јавности (по мишљењу Преосвећеног Атанасија), која се налазила у потпуном незнању што се тиче неких, српској јавности иначе познатих, података, али, када је тај исти интервју пренет у Србији, тада је требало приљежно извршити исправке грубих неистина и клевета.
Такав је случај, рецимо, са изјавом да је Симеон поднео тужбу против АЈ и „двојице адвоката“, док у српској верзији читамо „двојице новинара“, или пак тврдња да се „Артемије сада налази на Косову, јер Јерархија не жели да оде из своје области“ (верзија објављена у Грчкој), док је у српској верзији АЈ ту тврдњу преиначио у следећу: „Артемије борави углавном у Београду, али још увек долази на Косово. Јерархија не жели да он остане тамо, већ мора да оде из ове Епархије...“ (Епископ Артемије је, иначе, још 6. јуна, дакле 10-ак дана пре интервјуа, био коначно напустио Косово и Метохију, и то је чињеница коју је знао не само Епископ Атанасије, него и целокупна српска јавност, која је о томе била исцрпно обавештена преко свих медија).
Можда је због изношења тако грубих неистина, хаотичног и испретураног представљања чињеница о догађајима који су презентовани, чиме се очигледно желело довести у заблуду грчку јавност, а Епископа Артемија приказати у сасвим негативном светлу, достојног сваке осуде (коме је чак учињена милост тиме што је само уклоњен са управе, а није уз то и рашчињен!), уз то и скандалозног, саблажњивог језика, тј. начина изражавања (који најмање приличи епископском достојанству, и који, с друге стране, у преводу на српски језик нити може бити адекватно пренет, нити схваћен, управо због структурне разлике између данашњег српског и јелинског језика), прошло релативно доста дана (20-ак) до објављивања поменутог интервјуа на сајту Епархије рашко-призренске у преводу на српски.
Ову чињеницу треба посматрати кроз призму заиста завидне ажурности сајта Епархије рашко-призренске у праћењу свих активности Администратора, а посебно оних којима се нападају, унижавају, вређају, извргавају подсмеху и руглу личности Епископа Артемија, свакако Архим. Симеона, као и свих оних који су на било који начин јавно пружили подршку или изразили симпатију Епископу Артемију и његовој борби, ставовима, изјавама, поступцима...
У случају, међутим, интервјуа датог агенцији Ромфеа, изгледало је као да он неће уопште бити пренет на српски језик од стране информативне службе Епархије рашко-призренске (управо због разлога толико очигледних, претходно наведених).
Након, међутим, објављивања нашег одговора, преко исте агенције Ромфеа, на интервју Преосвећеног Атанасија, чиме је указано и разобличено (у извесној мери, колико је то било могуће у оквирима ограниченог текста) чиме се све служи дотични, а заправо поменути Тријумвират, у свом походу уклањања оних који стоје на путу њихових интереса, постало је јасно да ће ти одговори бити свакако пренети на српски језик, уз превод и инкриминисаног интервјуа, који сам по себи, више него било шта друго, компромитује како саму личност Епископа Атанасија Јевтића, тако и читав подухват предузет од стране поменуте Тројке.
Нема сумње да је и само појављивање одговора било сасвим неочекивано, с обзиром на праксу која је владала у Србији, тј. на вишемесечну потпуну блокаду медија у Србији за све што је требало пренети у прилог Епископу Артемију (и Архим. Симеону), постигнуту уз потпуну сагласност црквене и државне „врхушке“, уз непосредно и егзекуторско реаговање, од стране поменуте Тројке, на било који глас који би се промолио и појавио у јавности у знак подршке Епископу Артемију (којему је уз то било прећено и запрећено, од стране исте те Тројке, да не даје изјаве за јавност, јер ће тиме само погоршати свој положај!).
Та блокада медија и даље траје [5]. Са једне стране, медији су и даље „програмирани“ да објављују униформисане вести, унижавајући и компромитујући личности Епископа Артемија, Архим. Симеона, монаха који су напустили Епархију пред терором и безакоњем које тамо влада, и свих других који би се усудили да јавно пруже подршку и стану на страну Епископа Артемија (очигледан је пример томе случај г-на Зорана Чворовића, доцента Правног факултета у Крагујевцу[6]), понављајући небројено пута исте ствари, неистине, клевете, инсинуације, конструкције (спремане и „куване“ у познатој и провереној „кухињи“, од стране од искусних „мајстора“), како би јавност довели у заблуду и обманули обичног човека, неупућеног, о страшним малверзацијама и безакоњима у лицу Епископа Артемија и његових сарадника, као и монаха Епархије рашко-призренске који су остали верни[7] своме Оцу и Духовнику[8], о њиховом нечасним радњама и подлим намерама, о катастрофичним последицама њиховог живота и рада у Епархији рашко-призренској, о криминалном лику који карактерише појединe од њих, итд, итсл.
Са друге стране ти исти медији нас истовремено и ревносно извештавају о тобожњој праведности и исправности прогонитеља, о каноничности и законитости њихових поступака, о добрим намерама и чистим и искреним циљевима, о добрим резултатима њиховога рада, о борби за националне интересе (док је свима већ јасно да о томе не може бити ни речи, напротив) - и о свему доброме и врлинском што им недостаје, чега су се одрекли и против чега се боре, а што им се приписује, и у фуриозној пропагандној кампањи осликава један непостојећи лик.
Са друге стране, медији су затворени и скоро неприступачни за све што би имала да искаже, изјави, објасни друга страна, вршећи још једном покушај да се истина закопа што дубље у земљу, како не би никада изашла на површину и видела светлост дана, са вером и надом да ће „лаж небројено пута понављана бити прихваћена као истина“, те да ће се тако зацарити на престолу и владати неометано.
Уз све то свакако се није очекивало да ће један Симеон, у страној држави, гоњен од стране државних и црквених „моћника“ из Србије (који телефонирају, ургирају, шаљу званичне дописе у институције, препуне неистина и клевета, не жале труда ни времена да пишу саопштења-памфлете којима ће доводити у заблуду и обмањивати јавност, да о томе говоре где год и кад стигну, „у време и невреме“, итд), немилосрдно, уз примену свих анти-канонских и против-правних средстава, како би се постигло онемогућавање било каквог његовог деловања, речи, изражавање мишљења и ставова (супротних ставовима Тријумвирата, и њихових трабаната, често и државној врхушки), а заправо смештање у затвор, на дужи рок [9], и кроз потпуну компромитацију његове личности у јавности, и сваког угледа, успети да подигне свој глас, пробије се до званичних медијских агенција, и упути одговор на вешто вођену кампању сплетки и интрига.
У Србији је Тријумвират преко „својих“ медија Преса и Блица (угледних ли!?) могао у свако доба да пласира све што је желео, уз херметичну њихову затвореност за све што би ишло у прилог друге стране, и потпуну подршку званичне медијске „машинерије“; у Грчкој је, међутим, важио принцип - да се чује глас и друге стране [10].
Овако покренут монтирани процес пред Вишим Судом у Београду, са несувислом оптужбом, без постојања било каквих елемената који би подржали наведене кривице, није довео у заблуду судијe Ареопага – Врховног Суда Грчке. Суштински неодрживим се показао Захтев за изручење упућен од стране Владе Мирка Цветковића, који је потписала министарка правде(!) Снежана Маловић, уз постојање мноштвa процедуралних и формално-правних пропуста и недостатака који су пратили наведени Захтев[11].
И Ареопаг - Врховни Суд Грчке у својој одлуци недвосмислено се изразио да „не треба да се изврши изручење траженога јер постоје озбиљни разлози за то, јер је захтев за изручење, са образложењем да је извршио кривично дело против имовине, поднет да би се погоршао положај траженога због његових верских и националних убеђења, на такав начин и у толикој мери да у случају изручења поднесе флагрантно кршење свога права на праведно суђење у држави која га тражи“.
Такође, додаје Ареопаг, „наведеним оптужбама против траженога и захтевањем његовог изручења, како би се затим подвргнуо истражном поступку под условима који су изложени у Решењу-Налогу за одређивање притвора Ki.br 1161/01 Истражног судије Вишег Суда у Београду, жели се довођење траженога у неповољан положај, како би се постигло спречавање јавног реаговања траженога и изражавање његових супротних ставова, који иначе одражавају ставове разрешеног Епископа рашко-призренског Артемија, у теолошким питањима, као и у погледу литургијског живота, такође у питањима која се односе на заштиту Срба у подручју Косова, као и у темама обнове и заштите српских православних цркава и манастира као дела културног наслеђа Српског народа у истој области, и његово супротстављање иницијативама албанских власти на Косову које се тичу спровођења међународних програма за обнову и рестаурацију православних хришћанских споменика, који су уништени током Погрома 2004. године“.
Врховни Суд Грчке - Ареопаг изразио је своје мишљење и о повезаности оптужби које су изнете како од стране црквених власти тако и од државних. Ареопаг је заправо уочио да постоји паралелни прогон од стране две институције - светог Синода СПЦ и Вишег Суда у Београду. Чињеница да је државни орган прихватио потпуно акритично кривичну пријаву члана Синода говори о томе да постоји спрега, тј. да обе институције имају исти циљ - прогон на политичкој и верској основи.
Уз многобројне, дакле, измене у тексту интервјуа, језичког карактера (које су у значајној мери „уприличиле“ оно што је изречено) са једне стране, као и мноштво садржинских измена у самом тексту (промене онога што је изречено и додавања онога што није изречено), текст је објављен на сајту www.eparhija-prizren.com 6. јула 2010.
Архим. Симеон
Напомена: Одговор Архимандрита Симеона на интервју г-на Атанасија Јевтића биће објављен наредних дана. Оба текста првобитно су објављена од стране грчке агенције Ромфеа.
[1] Треба приметити да је за постојање и живот грчког језика карактеристична појава диглосије - функционално разграничена употреба два језика, књижевног и народног. Диглосија карактерише живот Византијске, тј. Ромејске, Империје и у својој бити је рефлекс хришћанског поимања света, „поделе универзума на сакрално и профано“. Сакрални текстови пишу се тзв. књижевним језиком, који је превасходно резервисан за сферу духовности, док је за текстове из профане сфере дозвољена употреба народног језика. Разлике између ова два језика су пре свега на плану синтаксе и лексике, а затим и у сфери морфологије, тако да се један од њих осећа као „виши“, оплемењен, отменији и ученији, а други као „нижи“, народски и једноставнији.
Диглосија је била карактеристична и за идентитет српског националног бића у дугом периоду његове историје, и јасно је приметна још од најстарије епохе српске писмености. Ова средњовековна српска диглосија имала је за свој узор византијску диглосију, мотивисану својеврсном језичком идеологијом, у чијој бити је хришћанско моделовање света. Ситуација диглосије одликује српску писменост све до Вукове реформе, којом се брише овај феномен преузет из престижне византијске културе, која је Словенима била образац.
[7] И нису се окренули ономе који је дошао, јер тај „не улази на врата у тор овчији, него прелази на другом месту“; нису му се окренули јер је туђин, и „за туђином неће поћи, него ће побећи од њега, јер не познају глас туђинаца“. Ово је, наравно, Еванђелска истина, изражена речима Христовим, које преноси његов, такође, верни ученик и Апостол Јован (в. Јн. 10, 1-5).
И још наставља Христос, поручујући и упозоравајући нас да „лопов не долази за друго него да украде и закоље и упропасти“, да се због тога морамо пазити, те да „најамник ... коме овце нису своје, види вука где долази, и оставља овце ... и вук разграби овце и распуди их“. Наравно да Христос овде говори о словесним овцама и словесном стаду, тј. о људима, и наравно да, нажалост, већ видимо како се ове речи („вук разграби овце и распуди их“) у потпуности испуњавају пред нашим очима, чак и у том смислу што је неколико монаха Епархије рашко-призренске претходних дана и недеља већ напустило монашки позив и вратило се у свет, те се тако, опет нажалост, испуњавају (да ли пророчке) речи једне Игуманије (изречене члановима Тријумвирата, о монасима Епархије рашко-призренске): „Из разочарења једни ће отићи у свет - други можда оженити - а трећи и себи живот одузети. Све ћете их носити на души“. Због тога овце и следују свога пастира, и „глас његов слушају“, и где год да пастир крене „овце иду за њим, јер познају глас његов“ (Јн. 10, 1-13).
Уз већ претходно речено, треба додати и следеће - останак одређеног броја монаха и монахиња у Епархији рашко-призренској и након прогона Епископа Артемија, никако не значи да сви они деле ставове и мишљења оних који су неканонски заузели трон канонског Епископа рашко-призренског Артемија, да су „окренули лице“ од свога Оца и Духовника (јер само једнога оца могу имати, иако би неки хтели да узурпирају и ту онтолошки непроменљиву институцију, и безочно се нуде за такву улогу!), те да су заволели узурпаторе и да им се у срцу радују. Ту чињеницу сведочи и продужетак одласка монаха и монахиња из Епархије рашко-призренске, из разних манастира, и несумњиво је да ће се тај тренд наставити. Јер одлука о напуштању свога дома није лака, и често је праћена спремношћу да се покуша наставак живота у новим околностима, али је код многих неминовна, и поспешивана насртајем новога духа у Епархији, који најмање заједничког има са Оним, за чије се ученике издају.
Наравно да међу новим управитељима има оних који не маре за ту чињеницу (или којима је можда то чак и циљ?), али са друге стране има и оних који су, у својој минијатурној самоспознаји, запањени новим сазнањем - да има много монаха и монахиња који се окрећу и беже од њихове (умишљене) духовне величине, од њиховог „духовништва“ и „монахољубља“, које су тобоже стекли након неколико година боравка на месту Настојатеља велике царске Лавре (постављени на то место од стране Епископа рашко-призренског др Артемија), и којима су сматрали и проповедали себе за спасиоце монаштва у Епархији рашко-призренској - од лакомислености, непромишљености, површности, незанања итд, у духовном и монашком животу, самога Епископа рашко-призренског Артемија.
|