^[1] Треба приметити да је за постојање и живот грчког језика карактеристична појава диглосије - функционално разграничена употреба два језика, књижевног и народног. Диглосија карактерише живот Византијске, тј. Ромејске, Империје и у својој бити је рефлекс хришћанског поимања света, „поделе универзума на сакрално и профано“. Сакрални текстови пишу се тзв. књижевним језиком, који је превасходно резервисан за сферу духовности, док је за текстове из профане сфере дозвољена употреба народног језика. Разлике између ова два језика су пре свега на плану синтаксе и лексике, а затим и у сфери морфологије, тако да се један од њих осећа као „виши“, оплемењен, отменији и ученији, а други као „нижи“, народски и једноставнији.

Диглосија је била карактеристична и за идентитет српског националног бића у дугом периоду његове историје, и јасно је приметна још од најстарије епохе српске писмености. Ова средњовековна српска диглосија имала је за свој узор византијску диглосију, мотивисану својеврсном језичком идеологијом, у чијој бити је хришћанско моделовање света. Ситуација диглосије одликује српску писменост све до Вукове реформе, којом се брише овај феномен преузет из престижне византијске културе, која је Словенима била образац.

Имајући у виду вишевековно наслеђе српског националног бића, којом и данашње генерације неумитно живе, независно од тога колико су свесне свог историјског постојања, апсурдно и бесмислено одјекују покличи и прокламовани циљеви актуелне власти - „Европа нема алтернативу!“ (а још чудније одзвањају изјаве „врха“ СПЦ о потреби уласка у ЕУ и о благодетима које нас тада чекају!), имајући притом у виду Европу Брисела и бирократске владавине из једног центра. Шта заједничко имају потомци Светога Саве и вишевековни баштиници Православне цивилизације, са потомцима Карла Великог!?

^[2] Веома је уочљиво да Еп. АЈ прогонећи и клевећући Епископа Артемија и његово монаштво често за њих користи израз „парасинагога“! Тако, на пример, у свом памфлету „Криво (=неправославно) схватање Цркве и спасења у теорији и пракси епископа Артемија и групе монаха, његових ученика“ (јул 2010), чак четири пута употребљава тај свој (омиљени?) израз!

Врло је интересантно упоредити случај прогона Епископа Артемија са гоњењем светог Григорија Паламе у 14. веку. Тада је јеретик Варлам, веома учени, иначе, монах, који је уживао велики углед у Цариграду, како код самога цара, високих државних чиновника, и виших слојева византијске аристократије, тако и код Патријарха и црквених власти (био је игуман манастира Спаситеља, као и предавач теологије), својим знањем, усменом речју, софизмима и писаним текстовима, започео жесток прогон светог Григорија, ширећи неистине и клевете о њему и његовим следбеницима, монасима, пре свега у византијској престоници - Цариграду. Многе је успео да обмане својом речитошћу, својом вештином, тако да је чак скоро читав Цариград окренуо против светог Григорија Паламе.

Григорије Акиндин (њихов заједнички пријатељ, који се касније отворено сврстао на страну Варлаама) сведочи за Варлаама да је „цео град (Константинопољ) обилазио и пролазио и узбуњивао великаше у правцу остварење свога циља, лицемерисао и ширио гласине да Палама заправо ствара парасинагоге на Светој Гори и у Солуну…“ (види Γρηγόριος Ακίνδυνος, Λόγος προς τον μακαριώτατον πατριάρχην κύρ Ιωάννην και την περί αυτόν σύνοδον…, у Т. Успенски, Синодик у недељу Православља, Одеса, 1893).

Исту методологију примењивали су гонитељи светог Јована Златоустог (4-5. век), светог Григорија Паламе (14. век), светог Теодора Студита (8-9. век), и многих других Отаца Цркве, исту методологију примењују и данас гонитељи Епископа Артемија. Нема много разлике у методологији, начинима, разлика је само у бруталности – она варира од случаја до случаја. И приметно је да са развојем и ширењем гоњења, када се циљ не може постићи другим средствима, јача и бруталност. Увек се насиље и примена силе остварује у сарадњи са световним властима, које у својим рукама имају органе силе – војску, полицију… Под утицајем и на наговор црквених власти, световни владари стављали су оружане снаге у службу црквених великодостојника, са циљем прогона и неутралисања, уклањања оних који су били означени „за одстрел“. То се и данас понавља. Зашто, како је то објашњиво? Да ли зато што им је исти отац, учитељ и надахњивач (в. Јн 8, 44)?

^[3] Карактеристичан је пример Игумана светогорског манастира Симонопетра оца Јелисеја, чија је недавна посета СПЦ и Епархији рашко-призренској, коју је учинио са делом манастирског братства, покушана да буде приказана, од стране „режимских“ црквених медија које контролише поменута Тројка, као подршка њиховој акцији - која из темеља разрушава црквени живот у Епархији рашко-призренској, док у стварности такву подршку нису добили, напротив, јасно им је стављено до знања да морају престати са безакоњима и вратити канонски поредак у СПЦ, тј. вратити пре свега Епископа рашко-призренског Артемија на трон.

^[4] Погледати неумерену, непримерену, чак и неукусну (а изнад свега, заправо, неистиниту), похвалу, исписану њему у част на сајту Епархије рашко-призренске - „један од најугледнијих живих православних теолога у свету“!!! (o tempora, o mores!) - http://www.eparhija-prizren.com/sr/mediji/spc-info-pismo-episkopa-atanasija-jevtica-grckom-internet-portalu-romfea-od-14-jula-2010

^[5] Један скорији пример – оркестрирани медијски наступ приликом недавног објављивања вести о подизању оптужнице против Предрага Суботичког и Архим. Симеона, чиме је поново оживљена харанга (иницирана и храњена од стране Тријумвирата) започета у фебруару 2010. и приљежно одржавана током наредних месеци, фатално, међутим, угрожена одлуком Врховног Суда Грчке (Ареопага), који је показао целој српској и међународној јавности сву бесмисленост и острашћеност оптужби које су изношене, и тужитеља који су их фабриковали. Крајње је индикативнa и наивно симптоматичнa чињеница да је Oптужница, која је од стране Вишег Јавног Тужилаштва у Београду подигнута 16. августа, а затим већ 18. августа из Тужилаштва директно достављена медијима, да би 19. августа медији о томе могли несметано извештавати, ни тада а ни наредних дана није достављена оптуженима, Архимандриту Симеону и г-ну Предрагу Суботичком, који су за њу превасходно заинтересовани, и заправо, неупоредиво више од било којих новинара, па и јавности у Србији. Оптужница је г-ну Суботичком, који се налази у затвору у Београду, као и моме адвокату г-ну Тапушковићу, достављена тек након месец дана (17. септембра), иако је законска обавеза судских органа да примерак Оптужнице буде достављен оптуженоме који се налази у притвору (дакле и непосредно доступан Судству) у року од 24 часа! Флагрантно је кршење законских права оптужених од стране режимских институција Бориса Тадића, са једне стране, као и очигледна медијска манипулација, имајући у виду изванредну корелацију медијских кућа и државних институција, са друге стране. И ова чињеница еклатантно сведочи да се ради o политичком процесу, те да смо ми жртве политичког и верског прогона (без обзира колико болно било објављивање те истине господи Буловићу, Јевтићу итд), односно да у позадини прогона стоје политички разлози и наша верска убеђења, што је тако јасно и недвосмислено у својој Одлуци изразио и Врховни Суд Грчке.

Ту истину такође потврђује и чињеница да су сви наводи Оптужнице (који су заправо само преписани из Kривичне пријаве, тј. Налога за покретање истраге) већ оборени сведочењима кључних сведока током истражног поступка (међу којима је био и сведок оптужбе свештеник Мирослав Чолаковић), те да од толико помпезно, и са обличјем највећe озбиљности, рекламиранe њихове (читај: Тријумвирата) „грађевине“, тј. конструкције о проневери у висини од 350.000 евра, „није остао ни камен на камену који се није разметнуо“ (в. Мт. 24, 1-2). При томе треба имати у виду и податак да је сироти викар Теодосије Шибалић ревносно и неуморно, недељама и месецима, не жалећи труда и времена, обилазио све познате и непознате, све могуће и немогуће, везе и познанства, молећи, обећавајући, ласкајући, не би ли пронашао неки податак, неки доказ о малверзацијама, злоупотребама, неправилностима у раду и пословању Предрага Суботичког и Архим. Симеона (обављаног наравно по благослову Епископа Артемија), сматрајући ли сплеткарење и интриге пробитачним за напредак у духовном животу (или не марећи за то?). И не успе да пронађе ништа и достави својим менторима, који очигледно полагаху у њега велике наде, иако је звао и свештенство у време и невреме, и оно са Косова и Метохије, и оно које благовремено напусти Косово и Метохију и пређе у Београд, и другде.

Шта је са толико рекламираном злоупотребом новца из хуманитарних фондова, тј. са украденим новцем из фонда за гладне (како су то волели да представљају и понављају неуморно посленици овога процеса), могло би се додати, где су докази о томе, где пријаве, где судски процеси? Наравно да одговоре на та питања нећемо никада добити (нити их очекујемо), они имају своје „методе“ рада (који их воде сигурној кончини).

Ту фигурира и појава несретне попадије Светлане Стевић из Звечана, именоване од стране Епископа Артемија за организацију народних кухиња на Косову и Метохији, чији је рад са новцем за народне кухиње био подвргнут контроли од стране Епархијске управе, током јануара 2010, и подаци до којих се дошло нису били нимало охрабрујући, напротив. Процес контроле рада и предузимања потребних мера према одговорнима прекинут је насилним преузимањем управе над Епархијом рашко-призренском од стране именованог Администратора, а поменута Стевићка је неометано продужила своје деловање.

Чему онда подизање Оптужнице и њено толико помпезно рекламирање? Па потребно је моралним покретачима читавог процеса, јер је неприхватљиво за њих да се сада (и у Србији) покаже како је процес монтиран и лажан (као што се већ показало у Грчкој), још је рано за то (још је „посао“ далеко од завршетка), такође потребно је и као контратег одлуци Врховног Суда Грчке, који је недавно у потпуности разобличио карактер деловања црквеног „врха“ и надлежних државних органа у Србији, показујући сву тоталитарност, недемократичност, неправедност, острашћеност, као и чврсту спрегу ова два пола моћи у процесу спровођења верског и политичког прогона над Епископом Артемијем и његовим сарадницима.

^[6] Тако је у Епархији рашко-призренској започео немилосрдни прогон вероучитеља који су били „блиски“ са Епископом Артемијем и Архим. Симеоном; они неминовно остају без посла, често и само са једним образложењем – били су на страни Епископа Артемија, нису на време прешли на „другу“ страну, итд.

^[7] И нису се окренули ономе који је дошао, јер тај „не улази на врата у тор овчији, него прелази на другом месту“; нису му се окренули јер је туђин, и „за туђином неће поћи, него ће побећи од њега, јер не познају глас туђинаца“. Ово је, наравно, Еванђелска истина, изражена речима Христовим, које преноси његов, такође, верни ученик и Апостол Јован (в. Јн. 10, 1-5).

И још наставља Христос, поручујући и упозоравајући нас да „лопов не долази за друго него да украде и закоље и упропасти“, да се због тога морамо пазити, те да „најамник ... коме овце нису своје, види вука где долази, и оставља овце ... и вук разграби овце и распуди их“. Наравно да Христос овде говори о словесним овцама и словесном стаду, тј. о људима, и наравно да, нажалост, већ видимо како се ове речи („вук разграби овце и распуди их“) у потпуности испуњавају пред нашим очима, чак и у том смислу што је неколико монаха Епархије рашко-призренске претходних дана и недеља већ напустило монашки позив и вратило се у свет, те се тако, опет нажалост, испуњавају (да ли пророчке) речи једне Игуманије (изречене члановима Тријумвирата, о монасима Епархије рашко-призренске): „Из разочарења једни ће отићи у свет - други можда оженити - а трећи и себи живот одузети. Све ћете их носити на души“. Због тога овце и следују свога пастира, и „глас његов слушају“, и где год да пастир крене „овце иду за њим, јер познају глас његов“ (Јн. 10, 1-13).

Уз већ претходно речено, треба додати и следеће - останак одређеног броја монаха и монахиња у Епархији рашко-призренској и након прогона Епископа Артемија, никако не значи да сви они деле ставове и мишљења оних који су неканонски заузели трон канонског Епископа рашко-призренског Артемија, да су „окренули лице“ од свога Оца и Духовника (јер само једнога оца могу имати, иако би неки хтели да узурпирају и ту онтолошки непроменљиву институцију, и безочно се нуде за такву улогу!), те да су заволели узурпаторе и да им се у срцу радују. Ту чињеницу сведочи и продужетак одласка монаха и монахиња из Епархије рашко-призренске, из разних манастира, и несумњиво је да ће се тај тренд наставити. Јер одлука о напуштању свога дома није лака, и често је праћена спремношћу да се покуша наставак живота у новим околностима, али је код многих неминовна, и поспешивана насртајем новога духа у Епархији, који најмање заједничког има са Оним, за чије се ученике издају.   

    Наравно да међу новим управитељима има оних који не маре за ту чињеницу (или којима је можда то чак и циљ?), али са друге стране има и оних који су, у својој минијатурној самоспознаји, запањени новим сазнањем - да има много монаха и монахиња који се окрећу и беже од њихове (умишљене) духовне величине, од њиховог „духовништва“ и „монахољубља“, које су тобоже стекли након неколико година боравка на месту Настојатеља велике царске Лавре (постављени на то место од стране Епископа рашко-призренског др Артемија), и којима су сматрали и проповедали себе за спасиоце монаштва у Епархији рашко-призренској - од лакомислености, непромишљености, површности, незанања итд, у духовном и монашком животу, самога Епископа рашко-призренског Артемија.

Свакако да постојање одређеног броја монаха и монахиња који су се у потпуности сродили са новим „управитељима“ представља изузетак, који само потврђује претходно наведено правило.

^[8] Ствар се може посматрати и са друге стране - како би се у сличној ситуацији понашали чланови Тријумвирата - тј. да неко почне да им упада у Епархију, да врбује њихову паству, да говори против њих, а да промовише себе као способнијег, паметнијег, умешнијег, и да тражи да словесне овце крену за њим, а окрену се од свога дотадашњег пастира!? Мислимо да је одговор сасвим јасан, и може се очитати и из начина управљања Епархијом бачком (где, сагласно многим, и писаним, сведочанствима, постоји страховлада) и Митрополијом црногорско-приморском (где је такође незамисливо да неко, без последица, подигне глас против пастира ове Митрополије).

^[9] Потпуно се јасно оцртава, данас, седам месеци након започињања удара („пуча“) на Епархију рашко-призренску, што заправо представља удар на устројство и светоотачко-канонски поредак СПЦ [са циљем ли њеног слабљења, растакања, па и нестајања са историјске сцене као Православне Цркве, а претварања у једну Унијатску заједницу? о томе најјасније и најверодостојније сведоче недавне изјаве Патријарха српског Иринеја у Бечу пред угледницима папистичке фондације Pro Oriente и високим папистичким прелатима, који су са нескривеним ентузијазмом и одобравањем прихватили наступе и изјаве Патријарха Иринеја - не из другог разлога, него само зато што те изјаве у потпуности иду у прилог остварењу вишевековног сна римских Папа – потчињавању Православних под власт римске Тијарe! исто важи и за недавне изјаве учесника Мешовите Богословске Комисије за Дијалог између Православних и Римокатолика, која је заседала такође у Бечу у периоду 17-24. септембра о.г, непосредно након посете Патријарха српског Иринеја Бечу, и чији представници су, од стране Православних, (испред СПЦ у раду Комисије учествовали су Епископ бачки Иринеј Буловић и браничевски Игњатије Мидић), давали изјаве о предстојећем уједињењу Православних и Римокатолика у једну „Цркву“, чија историјска „глава јесте Епископ Рима“! да ли, такође, и са циљем рашчлањивања СПЦ на поједине „етничке“, тј. такозване „државне“ Цркве - као што је Косовска Православна Црква, чије стварање је већ започето (са препознатљивим протагонистима), затим Црногорска Православна Црква, Хрватска Православна Црква…?], да је један од темељних, почетних циљева „акције“ био – ставити Симеона у затвор, и тако му онемогућити свако деловање, сваку јавну реч, и сваки контакт и сарадњу са Епископом рашко-призренским г. Артемијем.

Да би се тај циљ постигао направљена је прилично једноставна, али ефикасна, методологија – поднети Кривичну пријаву државним органима против Симеона, са измишљеним, непостојећим кривицама, а остало је ствар режима и његових институција. Свети Синод је спремно извршио потребне радње, а свој потпис на лажну Кривичну пријаву радо је ставио Митрополит црногорско-приморски, зетско-брдски и скендеријски, и егзарх Пећког трона, Амфилохије. Очигледно да је присуство и деловање Архим. Симеона било велика (непремостива?) препрека и сметња у остваривању зацртаних планова, иначе се према њему не би предузимале тако драконске мере, базиране на очигледним неистинама, тј. не би се Тријумвират упустио у толико опсежну акцију (уз учешће већег броја Епископа, који су сложно и систематично радили на томе), засновану на отвореним и безочни неистинама, јавно изрицаним и пласираним, да за то није било заиста горуће и преке потребе. Речит доказ томе је и стављање у притвор г-на Предрага Суботичког, вредног прегаоца Епархије рашко-призренске, пожртвованог радника на очувању Српства на Косову и Метохији, оданог сарадника Епископа рашко-призренског Артемија, који није жалио себе када је требало радити за добробит Цркве у Епархији рашко-призренској, и који је због тога доживео да и против њега буде поднета Кривична пријава са лажним подацима и поведен монтиран судски процес.

^[10] Карактеристично је да је грчки свештеник Јован Никопулос (студирао на Теолошком факултету у Београду и имао за професоре, између осталих, АЈ, Иринеја Буловића и Амфилохија Радовића), који је на свом сајту www.nikopoulos.blogspot.com 22. јула 2010. започео превод, у наставцима, већ наведеног памфлета АЈ Криво (=неправославно) схватање Цркве и спасења…, (претходно је био објавио већ неколико текстова истога аутора, које је писац упутио грчкој Агенцији Ромфеа током јуна и јула 2010) прекинуо објављивање превода закључно са четвртим наставком (објављеним 24. августа), не окончавши превод до краја (да ли је разлог томе што су поменути текстови почели да служе за „увесељавање” и исмевање у грчкој црквеној јавности, како због садржаја - мноштва неистина, лако проверљивих, и клевета, најразноврснијих и најнемогућијих оптужби, тако и због самога начина изражавања, што је изазвало скандал и открило право лице поменуте Тројке, не знамо; али су карактеристични многобројни коментари које су изазвали поменути текстови, од којих један указује да Тројка има више „лица“ – једно за Грчку, друго за Србију, треће за екуменистичке скупове, итд, те да према потреби користи свако од њих). Доста је заинтересованих у Грчкој који би желели да стекну увид у целину поменутог памфлета (нада је да ће свештеник Јован Никопулос окончати свој значајан труд), такође се са нестрпљењем и заинтересованошћу ишчекују и нови „радови“ АЈ и г-дина Иринеја Буловића, који су већ објављивали своје текстове у Грчкој поводом прогона Епископа Артемија и наше маленкости, како би пружили нове, увек драгоцене, елементе, који ће потпуније осветлити читав случај.

^[11] Г-дин АЈ, на свој већ добро познати и проверени начин, образложио је ослобађајућу пресуду Ареопага следећим речима: „Он је, иначе, сад ослобођен на суду у Грчкој, благодарећи - опет и много пута, нажалост - лажном сведочењу епископа Артемија“ (види његово писмо од 14. јула 2010. грчком интернет-порталу Ромфеа на сајту www.spc.rs; стекао би се утисак да он сматра како га „ништа не кошта“ да даје такве изјаве).

До ког степена „окамењености срца“ треба стићи да би се давале овакве изјаве!? Изјаве, које немају ништа заједничког са архипастирским позивом и црквеном свешћу (па и са људским достојанством?), које најмање приличе једном пастиру (а поготово Архипастиру!?), које немају ниједну додирну тачку са истином, нити са Истином! Шта очекивати надаље од онога који само говори неистину, који плете интриге, сплетке, који се служи лукавством (и тиме као да признаje за оца истога кога и Јудеји – Јн, 8, 44)?

Али, и Патријарх Српски није каснио са изјавом о ослобађајућој пресуди Ареопага; ни његова изјава не заостаје много, нажалост, за изјавом г-динa АЈ. Он је, каже, очекивао такву пресуду, „али се ипак надао да ће бити другачија“ (надао се, дакле, да ће успети да смести Симеона у затвор, без иједног доказа и кривице, на основу лажне оптужбе и монтираног процеса; заиста племените, „хришћанске“, достојне Патријарашког достојанства, наде)!

Није се устручавао Његова Светост да дода да је вероватно „у питању нека интервенција“ (види www.pressonline.rs од 14. јула 2010)!

Уколико је, као што логично произилази, мислио на интервенцију коју је Симеон извршио у смислу притиска на судије Врховног Суда Грчке - то је заиста срамна изјава, тиме је безазорно oклеветаo грчко Судство и њихов Врховни Суд - Ареопаг (можда је очекивао да ће грчки Ареопаг реаговати на њихову Кривичну пријаву на исти начин као што је реаговао Тадићев режим преко свога судства и полиције, на челу са министром полиције?). Са друге стране, није непозната чињеницa да су вршени велики притисци да се обави изручење Архим. Симеона Србији. Наведени коментар Патријарха Српског, уосталом, изазвао је неверицу и згражавање у грчкој јавности.