[1]Текст настао новембра 2010.

[2] Сваки Епископ је властан у управљању од Бога му повереном Епархијом, и то потврђују како одредбе Устава СПЦ, утолико пре и много изричитије и одређеније Канони Цркве. Стога је вишегодишње „упадање“ у Епархију рашко-призренску ради нарушавања и укидања права надлежног Епископа Артемија, а све у циљу наметања своје воље, своје визије, својих одлука и решења (да ли баш „својих“, или „свише“ наметнутих? одговор на то питање данас и није толико тежак), од стране неколицине Архијереја, углавном чланова светог Синода, имало анти-канонски и нецрквени, секуларизовани, карактер.

О томе се јасно и недвосмислено изразио и Његово Преосвештенство Епископ Артемије у својој представци поднетој Светом Архијерејском Сабору маја 2010. године, где између осталог каже: „Стање у ЕРП, због којег Нас, наводно, Синод (иако неуставно) РАЗРЕШАВА права управљања Епархијом, створио је, смело тврдимо, управо Св. арх. Синод и појединци из овог сословија, својим ставом и делањем у протеклих шест година стварајући, подржавајући и одржавајући двовлашће у ЕРП, мешајући се противканонски и неуставно у надлежности Нас као Епархијског архијереја.“

Навешћемо овом приликом неколико ставова из свештених Канона, са појединим тумачењима, који јасно указују како на прогон, који против Епископа Артемија траје већ годинама, тако и на еклатантна кршења светих Канона од стране неколицине Епископа, који за своје антиканонско деловање, вапијућа је ка Небу потреба, морају достојно одговарати.

Тако 41. Канон Светих Апостола заповеда: „Наређујемо да епископ има власт над црквеним стварима. Јер ако су њему повјерене драгоцјене душе људи, то тијем више треба да је њему повјерено старање о новцима, тако да он има власт са страхом Божјим и свом побожношћу свијем управљати…“ (Епископ Никодим Милаш, Правила Православне Цркве с тумачењима, т. 1, стр. 105).

Епископ Никодим Милаш у тумачењу наведеног Канона каже: „Ово правило потврђује оно, што је казано у 38. апостолском правилу, да Епископ има лично сву власт над црквеном имовином и над управом њеном“ (Н. Милаш, т. 1, стр. 106), док свети Никодим Светогорац у тумачењу 38. Апостолског Канона наводи: „Ако се Епископу поверавају душе људи, којих читав свет није достојан, колико пре му треба поверити имовину Цркве. Због тога и наведени Канон одређује да Епископ брине о свој имовини Цркве, било земљишту и непокретној имовини, било о утварама и покретној имовини, и нека тиме управља са страхом и пажњом, имајући на уму да има над собом Бога који то надзире и испитује управљање имовином“ (Πηδάλιον, стр. 42).

У тумачењу пак 35. Канона Светих Апостола Епископ Никодим Милаш наводи следеће: „Сваки епархијски Епископ потпуно је самосталан у вршењу јерархијских права у својој Епархији. У томе га не може пријечити нико … нити ико смије улазити у унутрашње послове епархијске управе или утицати било посредно или непосредно у права дотичног епархијског Епископа. Ово је забрањено по правилима и првом обласном Епископу или Митрополиту (апостолско 34. и паралелна правила; под Митрополитом се подразумева Патријарх или Архиепископ у данашњем смислу), а тим већма има бити забрањено једном епархијском Епископу…“ (Н. Милаш, т. 1, стр. 97).

„34. Апостолски Канон налаже Епископима“, пише Епископ Артемије у једном допису још јануара 2005. „`…сваки нека предузимље само оно што се тиче његове Епархије и подручних места`. Насупрот томе, чланови Синода се итекако мешају у послове поверене Нам Епархије рашко-призренске, покушавајући да нам наметну своја виђења и своја решења када је у питању заштита црквене (епархијске) имовине“. Проблем између Тријумвирата и Епископа Артемија ескалирао је заправо још 2004. године. Још тада су они започели сасвим отворено, безочно, бескрупулозно, насилно, преварно, анти-канонско и анти-црквено мешање и упадање у Епархију рашко-призренску, када је Епископ Артемије јавно и званично показао окупаторима Србије из Вашингтона и Брисела где им је место. Тријумвират више није имао куд, није било више простора за прикривено деловање, и зато се отворено ставио на страну окупатора, на страну антихристовских снага, оличеном у тзв. међународном цивилном и војном присуству на Косову и Метохији и у дипломатским представницима западних сила, а против интереса и очувања Српства и Православља на Косову и Метохији и у Србији, тј. против канонског Епископа Српске Цркве, рашко-призренског Артемија. Зато је и покренута отворена, праћена адекватном медијском подршком, за време Владе Премијера Војислава Коштунице (чињеница не без значаја), кампања против Епископа рашко-призренског Артемија. Као добар орган искоришћен је млађани викар из Високих Дечана, жељан мало славе и новца, коме је, како се чуло, „обећат“ трон рашко-призренских Епископа. Свој интерес укључивањем у кампању нашли су и неки други, попут бивших настојатеља Сопоћана, Кончула, познате „црвене“ игуманије из Соколице, итд.

Већ поменути 34. Апостолски Канон завршава се речима: „Али ни онај први Епископ нека не чини ништа без знања свију осталих Епископа. Јер ће тако бити једнодушност и прославиће се Бог кроз Господа у Светоме Духу, Отац и Син и Свети Дух“ (Н. Милаш, т. 1, стр. 93).

Тумачећи речи 34. Канона Светих Апостола („Епископи свакога народа треба да познају првога између њих и да га сматрају као главу“), свети Никодим Светогорац дивно каже следеће: „Као што, када је глава болесна и не шаље из себе здраву енергију, тада су и остали чланови тела лоше, или чак бивају и потпуно некорисни; тако исто, и када онај, који има положај да буде глава у Цркви, нема достојну њој чест, тада и читаво преостало тело Цркве хаотично се креће“, настављајући нешто ниже „… тако исто и Митрополит (у данашњем смислу Патријарх, тј. Архиепископ), не треба да предузима ниједну заједничку ствар сам и од себе, без сагласности свих својих Епископа“ [колико само ова одредница изобличава и разобличава данашњег Патријарха српског г. Иринеја (и указује на анти-канонски и нецрквени начин његовог деловања), који је само неколико дана након ступања на трон Светога Саве, предузео корак који се тиче не само целокупног Сабора СПЦ, него и много шире – уклонио је одмах са трона Епископа рашко-призренског Артемија, уз сагласност само неколицине, тј. четворице у Синоду, Епископа, осведочених и јавних непријатеља Епископа Артемија; без иједне кривице, без иједног доказа за бесрамне оптужбе, засновао је свој акт на клеветама и неистинама; без процедуре, без суда и суђења, без могућности да оптужени и кажњени каже своју реч, при чему су тужиоци и судије били иста лица (то не раде чак ни Тадићеви пулени; и они се труде да испоштују какву-такву форму законитости); није се тада, Патријарх Иринеј, устручавао да саопшти у лице Епископу Артемију, 5. фебруара у Патријаршији – да „сазрева мишљење у Сабору да Вас треба уклонити“ са трона – док је први Сабор којим је требало да председава као Патријарх, и да чује мишљење „свих својих Епископа“, требало да уследи тек за три месеца(!); да би након само неколико месеци у изјави за медије у потпуности променио свој исказ, и Епископу Артемију на терет ставио сасвим нове кривице, овога пута још неодрживије него пре (да се „мало издвојио из Цркве“, итд), док о претходним кривицама више ни речи!]. „Јер ће се на тај начин успоставити једномислије и љубав, међу и Епископима, и Митрополитима, и Клирицима, и Лаицима. А из тог једномислија и љубави прославиће се Бог и Отац, кроз свога Сина, Господа нашега Исуса Христа…“. Какво је пак „једномислије и љубав“ завладало међу Епископима, Клирицима и Лаицима СПЦ након избора и непосредног деловања Патријарха Иринеја, није потребно подробније образлагати – видљиво је сваком оку.

Тумачећи наредбу 38. Канона Светих Апостола: „Епископ нека води старање о свима црквеним стварима и нека њима управља…“, Епископ Никодим Милаш дословно каже: „ово апостолско Правило наређује, да Епископ сам по својој увиђавности има управљати свом црквеном имовином, нити је дужан икоме давати рачуна о томе, као што ово исто каже и 41. апостолско Правило“ (т. 1, стр. 102).

Нешто ниже Епископ Никодим наводи: „као што је у Епископу усредсређен био сваки свештени и строго црквени посао у његовој цркви, тако је сасвим природно, морала зависити од њега лично, и економска управа исте цркве“, да би затим продужио - „препуштајући лично Епископу управу црквеном имовином, правило ово истиче оно каноничко начело, које је пуног израза нашло затим у 12. Правилу Седмог Васељенског Сабора, наиме, да неповређеним мора да остане оно што је власништво Цркве, и да се то не сме ни на који начин ни продати, нити употребити на нешто, што се не односи бар посредно смјеру, ради кога постоји црквена имовина“.

[3] Комисија из фебруара 2010. била је у саставу: Епископ Григорије херцеговачки и Митрополит црногорско-приморски – какве ли подударности (два оца и два сина; у оба случаја око њих се „мувао“ верни „слуга“ Т. Шибалић са „снажном“ пратњом из манастира Високи Дечани; треба ли било какво објашњење?)!

[4]Свети Кирило Александријски у 2. Канону наводи у погледу Епископа да не треба да се „истражују од њих рачуни у погледу различитих потрошака, што им се случавају“, из разлога што их то „прекомјерно смућује и највећу жалост наноси“, јер ће, додаје, „сваки од нас за своје вријеме дати рачун свеопћем Судији“ (Н. Милаш, т. 2, стр. 481).

Такође и Оци Седмог Васељенског Сабора у своме 12. Канону потврђују 38. Апостолски Канон позивајући се на њега, док Епископ Никодим Милаш у тумачењу каже: „Врховни управитељ црквене имовине у дотичној Епархији јесте Епископ. Ово му признају многа Правила, а посебно 38. Апостолско Правило, које се од ријечи до ријечи спомиње у 12. Правилу“ (т. 1, стр. 616).

Али и више чланова Устава СПЦ недвосмислено одређују надлежност и власт Епископа у својој Епархији.

Тако члан 102. потврђује: „Епархијски Архијереј, по своме архипастирском позиву, сагласно православном учењу и Правилима црквеним, има пуну јерархијску власт у пословима вере и морала, свештенодејствовања и архипастирског старања у својој Епархији“.

Члан 103. допуњује: „Епархијски Архијереј, као непосредни поглавар и представник своје Епархије, уз сарадњу свештенства и народа, управља и свестрано руководи целокупним, унутрашњим и спољашњим, верским и црквеним животом у Епархији“.

Члан 70. који говори о „Делокругу Светог архијерејског Синода“ (има 35 тачака) ни једним својим наводом или одредницом не помиње да свети Синод има власт над Епископом, или да му може наређивати или заповедати у стварима које се тичу управе подручне му Епархије.

Стога Епископ Артемије, у већ поменутом свом допису из јануара 2005. године констатује следеће: „Епископ није службеник светог Синода, нити га је Синод поставио, нити га може разрешити, нити му је наредбодавац“. Занимљиво је навести да је бивши Епископ херцеговачки Ат. Јевтић држећи у рукама наведени акт и говорећи о њему, тј. боље речено критикујући га, на седници Сабора 2005. године, упао у такво душевно стање – да га је коначно наочиглед свих присутних Архијереја револтирано исцепао на комаде, бацивши га на под.

[5]И овде треба учинити одмах на почетку напомену да наведена тврдња није тачна! Јесте г-дин АЈ упутио неколико писама Епископу Артемију, али сигурно не у толиком броју.

Поготово није тачно да их је затим све поднео/подносио Јерархији! Тиме као да се жели дати важност и значај том своме чину; који, наравно, нема никакве важности. Kаквог значајa уопште има што је АЈ упутио неколико – чак и да их је 8 – писама Епископу Артемију; по ком основу су она била упућена, по ком мандату? Запоставио је и одбацио своју Епархију, и ишао да се бесавесно меша у туђе Епархије! Хвалећи се тиме, заправо само открива своју срамоту (јер се тиме многи не би хвалили, напротив)!

Уосталом, када тај човек уопште говори истину!?

[6]Не треба бити нарочито мудар па схватити каквог су садржаја била поменутих 8 писама – какав вокабулар, какве претње, какве неистине, клевете, итд – тј. све оно што дотични изражава и у својим јавним писанијима, било је отприлике на исти начин примењено и у наведеним писмима.

[7]Зашто се, рецимо, није тако бавио неком другом Епархијом (нпр. црногорско-приморском, бачком…), испитивао шта тамо једе надлежни Епископ, мешао се у то ко ће да га вози, наметао му сараднике, забрањивао му сараднике, итд. Да ли је то, уосталом, уопште и посао једнога Епископа, и да ли је достојно узвишености епископскога чина и позива?

[8]Његов мандат је, заправо, био да се бави Епархијом која му је од Бога поверена била (Банатска) – он ју је међутим, врло брзо запоставио, напустио, оставио, и почео да одлази код/до друге (Херцеговачка), да би ускоро напустио своју и прешао у ту другу. Напустио је свој клир, напустио народ који му је Бог поверио да се брине о њему, и тражио да му се даде друга, коју је он накнадно изабрао. Убрзо је напустио и ту другу, и остао слободан. Затим је, као већ слободњак, могао да обилази остале, да се извесно време задржи у једној (Жичка), да се затим задржи у другој (Рашко-призренска), а да у међувремену посећује и обилази и остале, по нахођењу.

Основно, међутим, што би могао да му каже сваки верник (и свако дете) је – брини се о верницима које ти је Бог поверио, брини се о свештенству којему те је Бог одредио за Епископа, брини се о својој пастви од Бога ти датој на старање; гледај посла у својој Епархији, то ће се тражити од тебе, и за то ћеш свакако морати да дадеш одговор. Где је твоје свештенство, где је твоја паства, шта је са њима; како они живе, како се спасавају, где је твоја пастирска брига о њима; како можеш да ружиш и да хулиш Епископа Артемија, истинског пастира Цркве Христове, који живи по образу Првога Пастира, коме то достојанство признаје његово стадо, Црква, ти који си оставио и одбацио стадо од Бога ти поверено да бринеш о њему, који идеш и распуђујеш стадо по другим Епархијама; какву бригу и старање за Цркву можеш да проповедаш и показујеш (нпр. у Епархији Жичкој, или Епархији рашко-призренској, итд) ти који си претходно показао крајњу небригу и презрење (запечативши је својом оставком) према Цркви од Бога ти повереној, и према самом Богу који промишља и управља својом Црквом; није ли то лицемерје; где си научио да Епископ подноси оставку на своје достојанство (осим из духа црвеног, Брозовог, режимa; који међутим нема ни трунке заједничког са Духом Цркве), призивајући себи затим у помоћ и оправдање примере који немају никакве везе са тобом; и још после крстариш и проповедаш тај свој чин као врхунац икономије, домостроја, еклисиологије, мудрости [и јесте био мудар, али по духу мудрости овога света (1 Кор. 1, 20; 2, 6; 3, 19); да ли по мудрости неких световних високо-позициониранх планера и послодаваца?], чин који је од Отаца недвосмислено осуђен и жигосан (види како Свети Оци Трећег Васељенског Сабора пишу о Епископу Евстатију који је поднео оставку – „…непојмљивим за нас начином поднео је писмену оставку на своју катедру)…“?

Трагикомично и гротескно, стога, а изнад свега лицемерно, звуче речи које упућује Епископу Артемију; навешћемо овде неколико примера из (лицемерно названог) „Братског писма Епископу Артемију“:

- „Ти си и у Твојој краћој и широј `Практичној веронауци` уздигао тезу о духовнику/духовном оцу на пиједестал догме вере… Таква врста `духовништва` Твога и Твојих `духовника` (какав Ти је Николај Црноречки, Венедикт Архангелски, Симеон Виловски и слични њима) и довела је до неподношљивог духовног гушења у овој Епархији честитог и побожног а припростог верног Народа Православног, и скромног али уплашеног и застрашеног од таквог `духовног` тортурисања парохијског Свештенства, пониженог и згаженог, и једног и другог, псевдодуховном, управо психолошко-језуитском методиком и методологијом `духовништва` које личи на гуруизам, на вехабијско манипулисање вером, савестима и срцима људи, експлоатисању духовног руковођења за уцењивање савести…“

- „О том кључном духовном, пастирском и архипастирском, дубоко црквеном, еклисиолошком и литургијском проблему (подебљање АЈ), који сам овде видео и констатовао, писао сам пре овога укратко и Светом Синоду, јер је то главни проблем Твој и ове Епархије, а материјално-финансијске малверзације и пљачке сиротог страдалног Народа, само су последице, нус производи ове духовне оболелости“

- „Створио се псевдозилотизам, сличан Масалијанцима, Катарима, Богомилима – и сваки, ма и најмање, отпор томе, као например писмена изјава 5 Архијерејских Намесника поводом пуцања Твојих сарадника из „Рада Неимара“ на ђакона Срђана и његову малу децу… прогласили сте за побуну“

- „…види се како ти свештеници служе: не знају богослужење, јадни а добронамерни људи, јер их никада ниси поучавао, архипастирски окупљао на братске разговоре и саветовања“

- „Али не идеш да служиш као Архипастир по Епархији, мало посећујеш Народ и Свештенство, и зато су запуштени, препуштени сами себи, неуки и неискусни, и још преплашени, без смелости и иницијативе“

- „Неслобода, ропски дух, укоченост, збуњеност, нерасуђивање и скоро парализа влада у јадном и пониженом Свештенству“

Ко овде говори о духовништву, о духовнику, о његовом позиву, карактеристикама, и са којих позиција? Са којих позиција АЈ чита „лекције“ Епископу Артемију на тему духовног руковођења? Какве везе има г-дин АЈ и појам духовништва? Какво искуство? Какве плодове? Знамо сви какве. Отуда и такве речи излазе из срца његовог о духовном руковођењу, духовнику, његовом узвишеном позиву, као и о примеру данашњег духовника – Епископу Артемију. Речи које имају свега, само не духовне „соли“, мудрости и знања.

Откуда њему толики подаци о стању у Епархији рашко-призренској, о стању „честитог и побожног а припростог“ верног народа, о стању свештенства, о стању монаштва. Откуда толики увид, откуда толике анализе? Управо то сведочи да се он већ годинама меша (заправо „вршља“) у живот Епархије рашко-призренске, и покушава да наметне свој „програм“ живота и рада.

Зашто је напустио своју Епархију (тј. две Епархије – Банатску најпре, па затим и Херцеговачку), а затим се толико заузео и ангажовао, годинама, око Епархије рашко-призренске? По чијем задатку, по чијем налогу, за чији рачун? Од Бога сигурно му није то поверено. Оно што му је од Бога било поверено запоставио је, одбацио, напустио. И окренуо се другоме. Са којим циљем то ради већ годинама (много година је у питању), ко га је на то упутио, ко подстицао, ко подучавао? Зашто се спроводи такав „програм“, који није програм Цркве, нити програм Еванђелски, а нарочито није спровођен Еванђелским начинима и методама?

Са којим онда моралним и сваким другим правом чита „лекције“ канонском Епископу, он који је напустио своје Епископство и своју Епархију (што сагласно светим Канонима несумњиво доноси лишење епископскога чина)?

Много је таквих и сличних питања везаних за личност и деловање бившег Епископа захумско-херцеговачког Атанасија, која изазивају забуну, уносе немир, неспокојство, забринутост, неверицу у Цркву, међу верни народ и клир, која изазивају даље све нова и нова, све жеравичнија и неспокојнија питања. Нека сваки читалац покуша да сам размишља о одговорима.

Уосталом, г-дин АЈ недвосмислено изјављује да је кључни проблем Епархије рашко-призренске „духовни, пастирски“, уз то „дубоко црквени“, па још и „еклисиолошки и литургијски“; те да је он тај проблем „видео и констатовао“ још „пре овога“ , и да је о томе писао „Светом Синоду“! Ко му је, међутим, дао задатак да иде у Епархију рашко-призренску, да тамо „види и констатује“ какав проблем постоји (или можда, да нађе, произведе неки проблем?)? Ко му је дао мандат да пише о својим „констатацијама“ светом Синоду, да се упушта у решавање таквих „проблема“? Ко смишља и производи такве планове?

Уз то, обраћа се г-дин АЈ Епископу Артемију изјављујући да „је то главни проблем Твој и ове Епархије“, док су „материјално-финансијске малверзације и пљачке сиротог страдалног Народа“, у сасвим другом плану, другоразредног су значаја, тј. оне су само „последице, нус производи ове духовне оболелости“.

То је све писао г-дин АЈ 10. марта 2010. А само 20-ак дана пре тога, када је започињао „десант“ на Епархију рашко-призренску, говорио је сасвим другачије речи; причао је (у медијима, на телевизији, итд) о „добром, радном, вредном, честитом, поштеном“ Владици Артемију, и о „фаталном“ Симеону (и његовој мафији), који је злоупотребљавао Епископа Артемија и управљао њиме!

Сличне речи понављао је за њим тих дана, верно и доследно, и Његова Светост Патријарх Иринеј (да би затим испољио исту „доследну недоследност“ као и сам АЈ, мењајући исказе, замењујући тезе, „заборављајући“ шта је претходно заступао, и тврдећи затим сасвим супротно – као да нам је свима памет кратка 2 дана; каквог ли потцењивања!)!

Док је Епископ Иринеј бачки јавно(!) тврдио да је Епископ Артемије уклоњен зато што су утврђене страшне финансијске малверзације у пословању Епархије рашко-призренске, као и да Епископ Артемије није умешан у то, него да су то радили људи из његовог блиског окружења (тј. Симеон, и његова мафија), али да је његова одговорност у томе што није спречио те злоупотребе; да су га они већ опомињали и упућивали га шта треба да учини (да ли зато да би њихов план био спроведен у дело?), али да он није прихватао (и уместо да им олакша, само им отежавао „посао“?)!

Лако је уочљива страховита контрадикторност и антифатичност у изјавама актера похода и „десанта“ на Епархију рашко-призренску - како међусобним изјавама, тако и изјавама истих лица датих у различитим временским моментима.

То све, између осталог, јасно потврђује да нити је тачно једно (да постоји тобожњи духовни, еклисиолошки и тсл. „главни проблем Епархије рашко-призренске“), нити је тачно друго (да постоје „материјално-финансијске малверзације и пљачке сиротог страдалног Народа, као нус-производи ове духовне оболелости“).

Него да су прави мотиви и разлози прогона Епископа Артемија и његових сарадника, клира и верног народа Епархије рашко-призренске, сасвим друге природе и карактера – тј. ради се искључиво о прогону због политичких разлога и верских убеђења.

Ко заиста стоји иза овога прогона, ко је у позадини (невидљив за јавност), осим свима видљивих актера и егзекутора који су, очигледно, морали да преузму ту незахвалну улогу [зато и покушавају да је оправдају на сваки могући (нечасни) начин – лажима, клеветама, инсинуацијама, конструкцијама, измишљањима, монтирањима, итд], који су стварни налогодавци и доносиоци одлука, коме се „полажу рачуни“ и ко додељује „награде“…?

Одговори на ова, и многобројна слична питања, сукцесивно ће бити доступни.