Јеромонах Бенедикт: Благодат се умножава ПДФ Штампа Ел. пошта
АУТОРИ - Јеромонах Бенедикт
Aутор текста Јеромонах Бенедикт   
субота, 19 фебруар 2011 19:41

 

Прођите се ових људи и оставите их;
јер ако буде од људи ово дело, поквариће се;

ако ли је од Бога, не можете га уништити; 
чувајте се да се како не нађете као
богоборци
(Д.А. 5, 38-39)

Ово су премудре речи Светог Гамалила упућене Синедриону Јудејском, чији су Првосвештеници на сваки начин хтели да спрече проповед о Христу, благовештену од Светих Апостола. Гамалило је био праведан човек и није у његовом срцу било места мржњи, зависти, подозрењу и осуђивању. Зато је и овако премудро посаветовао Синедрион, верујући чврсто у промисао Божији и предајући се Богу свом душом својом.

У то време, исто као и данас, правоверни су називани сектом, али не зато што су они заиста били секта, већ зато што су проповедали Еванђеље, и тиме се смртно замерили онима, који су до крајњих граница искоришћaвали душе оних који им се предају, и правили од њих синове пакла[1] - фарисејима и Првосвештеницима.

Неко ће рећи историја се понавља. Наравно, историја се не понавља, већ се испуњава Еванђеље. Христос није рекао - „Не бој се велико стадо“, већ - „Не бој се мало стадо“ (Лк. 12, 32). Дакле, те речи Христове не односе се на поунијаћене народне масе, већ на мало стадо које ће бити прогоњено, исто као што су некада у време Св. Гамалила били прогоњени Свети Апостоли и они који су ишли за њима, а који су од богопротивника били називани сектом.

У ове наше дане, како видимо, Бог је одабрао, и још увек одабира, оне који ће чувати пламен вере. Као што су у првим вековима Хришћани од Јевреја били клеветани и називани разним погрдним именима, тако и данас Синодалци (данашњи састав Светог Синода) и њихови ученици, вређају, клеветају и омаловажавају све правоверне, који се не уклапају у екуменистички шаблон Иринеја Гавриловића и Буловића, већ се труде да сачувају своју веру онакву какву су је наследили од Светих Отаца, а ови од Светих Апостола.

Некада су ученици Синедриона Хришћане клеветали Римљанима да су канибали, јер једу и пију тело и крв Христову - што је била смишљена клевета, која је имала за циљ да се побије што више Хришћана и да се одвраћа народ од Еванђељске проповеди (Канибализам су Римљани кажњавали смрћу У својој првој апологији, гл. 66. О Евхаристији, Св. муч. Јустин Философ, оспорава овакве тврдње).

Док данас Св. Синод и ученици њихови, правоверне називају наркоманима, лудацима, лоповима, секташима и ко зна како све како још.

Узалуд савремени Синедрион, (актуелни Свети Синод) лажући, пише како код оних који су кренули за Истином, предвођени еп. Артемијем, нема Божије благодати. А где има благодати ако код еп. Артемија нема? Није никаква тајна да је еп. Артемије неправедно свргнут, протеран и „рашчињен“. Није тајна да поступак никакав и никада против еп. Артемија није вођен. Није тајна да је све урађено по ђаволском плану и устројству. Шта има заједничко Светлост са тамом? Нема ништа! И зато Бог данас у изобиљу шаље Своју благодат еп. Артемију. Сигурно да је пред Богом Артемије и даље епископ рашко -призренски, Српске Православне Цркве, а како видимо, и правоверним епископима из других помесних православних цркава, Бог тако исто открива.

Будући да је еп. Артемије свргнут и рашчињен мимо закона, чак противно закону - Светим Канонима, који су Духом Светим дати Цркви да се њима руководи, може ли се онда рашчињење сматрати валидним? Не може! Да ли Бог прихвата рашчињење које је издејствовано противно закону који нам је Он Сам дао, да се по њему руководимо? Не прихвата, јер Он је праведни Судија, а не неправедни. Па како је онда еп Артемије рашчињен? Рећи ће неко: „гласањем“ - надгласавањем. Исто као када су сви повикали у глас: Распни га!“ (Лк. 15, 15). Да ли то значи да је Распети био крив? Никако! Да је био крив Он би биo пријатељ фарисеја и Првосвештеника. Али пошто је био исправан, као такав им je сметао; требало га је уклонити, како се под Његовом бљештавом Светлошћу не би видела зла дела фарисеја и Првосвештеника. Далеко од тога да поредим еп. Артемија са Христом, већ само сведочим веродостојност речи: Ако мене гонише, и вас ће гонити“ (Јн. 15, 20).

У Сабору који је донео одлуку о „рашчињењу“ еп. Артемија био је и мањи број епископа који су се изјаснили против неправедног рашчињења. Исто као што: Јован, Марија, и остали ученици Христови нису могли да зауставе безакону одлуку о убиству Исусовом[2], тако ни ови епископи нису могли зауставити безакону одлуку о „рашчињењу еп Артемија, ма колико да су то желели. Одлука је изгласана и еп. Артемије је „рашчињен“.

Видећи да еп. Артемије поново не жели да прихвати неканонску одлуку, овог пута о неправедном и нарученом рашчињењу (свом рашчињењу), Св. Синод је похитао да изда саопштење у којем наводи да су еп. Артемије и његови клирици - секташи. Притом додајући да свештени обреди, које он и клирици рашко-призренски у егзилу врше, нису валидни, те да су безблагодатни.

Изгледа да се Синод са патријархом на челу, сав погружен у дочек „светог оца“, уживео у папски догмат о „непогрешивости“, и решио да на неки нови начин - до сада непознат православној Цркви, заврне славину „Светога Духа“ над еп. Артемијем, како се благодат не би више изливала на њега и његове клирике.

Да ли је Св. Синод тај који је позван да одређује ко има благодат, а ко нема? Да је тако, онда по учењу - делању Св. Синода са патријархом на челу, они, чији су очеви разапели Христа, имају благодат, и са њима није забрањено палити свеће у Синагоги и молити се. Док, Онај кога су њихови очеви разапели, као и они који Њему нелицемерно и свесрдно служе, немају благодати и народ верујући треба да их се клони! Свети апостол Јован Богослов нам указује са ким не треба да палимо свеће у Синагоги, и то лепо појашњава: „Ко је лажљивац ако не онај који пориче да Исус јесте Христос. Тај је антихрист, који одриче Оца и Сина. Сваки који одриче Сина ни Оца нема; а који признаје Сина, има и Оца!“ (1. Јн. 2, 22-23). По речима Светог апостола Јована Богослова Патријарх Иринеј и Буловић су са антихристима, који не признају заједницу Оца и Сина, ни Светога Духа, палили свеће и молили се у Синагоги. Тим чином (паљењем свећа у Синагоги) они су се одрекли Свете Тројице.

Еп. Артемије и они који га подржавају у великој су благодати Божијој, чак и већој благодати него што је то био случај ранијих година, јер апостол објављује: А закон усто дође да се умножи пријеступ; а гдје се умножи гријех ондје се још већма умножи благодат (Рим. 5, 20).

Они који делају противно благодати Божијој и противно савету Гамалиловом, они прете верницима, примењују силу над слободном вољом човековом, угњетавају верне! Ко застрашује верујући народ претњама? Нико други до чланови Св. Синода и њихови ученици!

Да заиста еп. Артемије иде душегубним путем, не би ли он био пријатељ непријатељима Божијим? Будући да еп. Артемије није пријатељ, а ни брат богопротивницима, свакако да путу Божијем учи и води све нас. Свако ко има и мало сумње у благодатно дејство свештених радњи еп. Артемија и клирика епархије рашко-призренске у егзилу, нека узме код себе освећену воду од стране поменутих клирика и видеће да ли је вода кварљива или је благодат Божија чува некварљиву; дајући јој исцељујуће дејство. Свако ко је био на Литургији у Љуљацима или катакомбама на КиМ, није отишао са Литургије испуњен осећајем празнине. Пре неколико дана један верујући човек био је код нас Штрпцу) и испричао нам како његовом детету никако није могла да спадне висока температура; ни лекари нису успели да помогну. Тада је решио да своје дете покропи водом која је освећена од стране клирика еп. Артемија, и за сат времена температура је спала потпуно. Дете је сада, хвала Богу добро.

Синодско саопштење о „безблагодатности“ и „невалидности“ Свештених Тајни „рашчињеног“ еп. Артемија и његових следбеника преставља само мртво слово на папиру, које је објављено по дејству ђавола, како би се смутио верујући народ. Такође, такав начин „рашчињења“ и „одузимања благодати“ био је непознат православној Цркви у протеклих 2010. година.

Погледајмо шта Преп Јустин Ћелијски између осталог пише о благодати и вери:

У ту чудесну благодат ми имамо приступ вером, не нечим другим: не знањем, не имањем, не науком, не богатством, не звањем, нити ичим другим. А веру може имати сваки човек, само ако хоће: зависи од његове добре воље. Али самим тим што смо од Хри­ста „под благодаћу“, то је и сам подвиг наше слободне ве­ре озарен том благодаћу. Зато свети апостол благовести: „благодаћу сте спасени кроз веру; и то није од вас, дар је Божји; не од дела, да се нико не би похвалио. Нема људског дела које би могло спасти род људски од смрти и ђавола. Па и сва дела људска, ако би имала тај циљ и стопила се у једно огромно дело, не би могла ту ништа учинити. Спасење од греха, смрти и ђавола неизмерно премашава све људске силе и дела; оно је по свему потпуно и савршено дело сведоброте, свељубави и свемоћи Христове. А кад је тако, људи немају права да се хвале никаквим својим де­лом, ни индивидуалним ни колективним, јер ту ништа не значе ни култура, ни цивилизација, ни наука, ни техника, ни философија, ни уметност. Да, ништа не значе, јер су комарачки немоћне и језиво беопомоћне пред страшилном стварношћу смрти. Једино људско дело, које би овде и мо­гло имати значаја, јесте вера у Богочовека, вера у дело спасења које је Он извршио, и непрестано га врши у Цркви. То је сав наш прилог спасењу нашем од греха, смрти и ђавола. Па и за то наше дело потребно нам је много благодати Божје, да би се оно могло усавршавати. Христов богочовечански подвиг спасења је тако безгранично огроман, да је наша вера увек мала, увек премала, да га обухвати и схвати, зато се често с апостолима молимо: Господе, увећај нам веру, а каткад и очајнички вапијемо: „Верујем, Господе, помози моме неверју“. На свима ступњевима на­ша је вера увек: „по чињењу превелике силе Божје“ која неумањиво дела у Богочовечанском телу Цркве од оваплоћења Бога Логоса у нашем земаљском свету[3].

Управо та благодат дејствује у Цркви Божијој, на Светој Литургији еп. Артемија и клирика рашко-призренских у егзилу - у Љуљацима и катакомбама, као и у сваком човеку који правилно исповеда веру у Свету Тројицу; који поштује догмате Свете Цркве православне, који се држи Светих Канона и Светог Предања, који житија Светитеља Божијих не сматра за бајке.

Иста та благодат Божија везује мноштво верујућег народа са еп. Артемијем и његовим клирицима. Само захваљујући исправном исповедању вере, благодат Божија обитава у свима нама. Када неко западне у јеретичко умовање, тада Бог повлачи своје благодатне дарове од таквог човека. Дакле, ако по сведочењу Преп. Јустина, имамо вером (преданом нам од Светих Апостола и Св. Отаца Цркве) приступ у благодат, како онда деловање еп. Артемија може да се окарактерише као безблагодатно, и како свештене тајне, неправедно „рашчињених“ због очувања вере православне, догматског учења и канонског поретка православне Цркве[4], могу да буду безблагодатне? Какав парадокс! Видимо у Еванђељу како су и Свети Апостоли постали сапричасници благодати вером у Господа Христа [5].


А ево шта пише Преп Јустин Ћелијски о врховном закону у Цркви - о вери у Тројичног Бога:

У Богочовечанском домостроју спасења све бива од Оца кроз Сина у Духу Светом. То је врховни закон у Богочовечан­ском телу Цркве; врховни закон у животу Цркве; врховни закон у животу сваког члана Цркве. Шта је спасење? Жи­вот у Цркви. А шта је живот у Цркви? Живот у Богочовеку. А шта је живот у Богочовеку? Живот у Светој Тројици, jep je Богочовек - Друго Лице Пресвете Тројице, увек једносушно и једноживотно са беспочетним Оцем и животворним Духом. Тако је спасење, у ствари, живљење у Светој Тројици. Све у свему: спасење је благодатни подвиг уцрквљења и оцрквљења, убогочовечења и обогочовечења, утројичења и отројичења. Све што је у Цркви богочовечно је и тројично је, и кроз Богочовека увек одводи Тројичном Божанству [6].

Дакле, свако друго учење, осим учења о вери у Тројичног Бога, остаје безблагодатно и противно је учењу Цркве и мрско пред Богом, јер Бог не жели да се Његовом Славом кити неки други бог или мноштво богова, (ђаво и демони, који стоје иза сваког јеретичког и паганског умовања) већ да се правом Створитељу - Светој Тројици, клањамо и верујемо у Њега - Тројичног Бога, и Њему одајемо славу и хвалу у све векове. Свако друго учење, па макар било и учење о Светој Тројици, али изврнуто - латинско=папско, Свети Оци једнодушно - Светим Духом, анатемишу. (Никејско-Цариградски Сабор, анатемише сваку новотарију у погледу Символа Вере. Нешто касније, у деветом веку, тачније 880 године, одржан је помесни сабор у Цраиграду (Помесни Велики Сабор у Цркви Св. Софије) који је додатак исповедању вере филиокве, као и новачења у западној цркви, анатемисао. Сабор је сазвао Свети Фотије Патријарх Цариградски).

Да ли је паљење свећа од стране двојице Иринеја у Синагоги, дело благодати Божије? Није!!! Кршење закона не доноси плодове, већ погибао. Иринеј Гавриловић и Буловић одласком у Синагогу свесно су прекршили следећа правила Светих Апостола[7]:

64  Правило Светхи Апостола које гласи:

Ако који клирик, или свијетовњак пође у синагогу јудејску, да се моли, нека буде и свргнут и одлучен

70 Правило Светих Апостолиа које гласи:

Ако који епископ, или презвитер, или ђакон, или други из именика клирика, буде постио заједно са Јудејима, или светковао с њима празнике, или примао од њих њихове празничне дарове, као пријесне хљебове или шта сличнога, нека буде свргнут; а ако то учини свијетовњак, нека се одлучи.

71 Правило  Светих Апостола које гласи:

Ако који хришћанин принесе уље у светилиште незнабожачко, или у једејску синагогу, или свијеће пали кад су њихови празници, нека се одлучи.

Могу ли се ова двојица Иринаја, који се праве мудрији и просвећенији од Светих Апостола, назвати ученицима Христовим? Не могу, јер на себе навлаче анатеме истих - Светих Апостола као и Васељенских Сабора; а који објављује:

Пошто је то тако, и пошто смо ми то потврдили, ми се радошћу и љубављу примамо божанствена правила, и потпуно и непоколебљиво држимо установљење тих правила, изложених од стране труба Духа Светога — свеславних Апостола, и Шест Светих Васељенских Сабора, као и Помесних Сабора који су се састајали ради доношења таквих заповести, и најзад од стране светих Отаца наших. Сви су они били просвећени једним и истим Духом, и озаконили оно што је корисно. И кога они предају анатеми, те и ми антемишемо, а кога свргнућу, те и ми одлучујемо; кога пак они подвргавају епитимији, те и ми исто тако подвргавамо.“[8]

Да ли је дело благодати Божије то што патријарх, Св. Синод, као и поједини eпископи, желе да се уједине са јеретицима? Није!

Да је у питању покајање папе са целим својим „клиром“, и одбацивање јеретичких учења папске „цркве“, то би био велики и Свети догађај. Међутим, пошто се тражи наше прихватање јереси папске „цркве“, онда бисмо уједињењем отпали од вере коју су нам предали Свети Апостоли, и били бисмо под анатемом Светог апостола Павла који каже: „Али ако вам и ми или анђео с неба проповеда јеванђеље другачије него што вам проповиједасмо, анатема да буде!“ (Гал. 1, 8). Ако је анатема за онога који проповеда јерес, можемо само да замислимо колико је већа АНАТЕМА за онога који прелази са спасоносног пута на богомрски-адски пут, прихватајући проповедану јерес.

Преп. Јустин Ћелијски нас овако учи да останемо утемељени у вери која нам је предана од Светих Апостола:

Речено је: „ако само останете. Значи: од вас зависи све: и утемељеност у вери, и чврстина, и нада еванђелска. Шта је то утемељеност у вери? Утемељеност вашег ума у вери, вашег срца, ваше савести, ваше воље, вашег целокупног бића. И још је утемељеност у вери — све заснивати на вери: сав свој живот, и све своје односе: према људима и анђелима, према биљкама и животињама, према небу и земљи, према свету и световима, према истини и правди, према смрти и животу, према добру и злу, према бесмртности и вечности, према Богу и ђаволу; једном речју: према свему и свачему. Јер: ,,што год није од вере — грех је“. „Ако само останете — непокретни од наде еванђеља у свима невољама и страдањима и ранама и тамницама за Христа, увек „гледајући на Оснивача и Завршитеља вере Исуса, увек хитајући „к мети, ,,к награди вишњега звања Божјега у Христу Исуcy. „Ако само останете у вери утемељени и чврсти — у свима њеним истинама и светињама и светим тајнама, и светим врлинама, и светим силама, оне ће вас осветити и вас „свете и непорочне и беспрекорне пред Христа изве­сти, и још у такве благовести и радости, какве око људско никада не виде, нити срце наслути [9]

Данас, нажалост, наш Патријарх Иринеј и поједини епископи, свесно и намерно крше Свете Каноне, стављајући некакву лажну љубав и заједништво изнад преданог нам закона Божијег. Патријарх Иринеј и остали новатори вере труде се да својим преступничким примером допру до свести малодушних и млаких у вери, не би ли им сами показали како се крше правила и учење на којима почива Света православна Црква. Они неутврђени у вери то одмах прихватају; неверници одобравају; хуманисти се радују, а ђаво све више ликује. Патријархов преступ после свима постаје изговор! Ако Патријарх Иринеј жели да буде уз папу и да служи са њим, да се грли и целива са њим, онда нека прими латинско „крштење“ и „хиротонију“, па када постане кардинал, моћи ће да се дружи са папом по цео дан, док му не досади, а притом неће ширити саблазан. Ако неће да буде православан, нека буде римокатолик - нико му не брани. Само, нема право да у име свих православних верника СПЦ признаје папу; клања му се и уводи целу Српску Цркву у екуменизам = свејерес, и да тако погубљује душе оних који му као патријарху верују. На патријарха Иринеја и његове истомишљенике односи се оно што је Духом Светим пророковано преко апостола који упозорава: „Јер ја знам да ће по одласку моме ући међу вас грабљиви вуци који не штеде стада; И између вас самих устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике за собом“ (Д.А. 20, 29).

Такође, против новачења у Цркви говори и посланица Светих Отаца Седмог Васељенског Сабора упућена јерејима и клирицима Цариградским:

Ми смо последовали Предању Васељенске (=Католичанске = Саборне) Цркве, и ништа нисмо ни одузели ни додали, и с љубављу примамо све што је испочетка примила писмено и усмено света Васељенска Црква, па у томе и живописане иконе. Оно пак што су одбацивали божанствени Оци, то одбацујемо и ми, и сматрамо то за непријатељско Цркви. Истинити и најправилнији суд Цркве састоји се у овоме: не допустити у Цркви новачења, а исто тако и не одбацивати ништа. И тако, следујући Отачким законима, и добивши благодат од једнога Духа, ми смо све што се односи на Цркву сачували непромењено и без одузимања, као што су нам предали Светих Шест Васељенских Сабора; и што су они оставили у Цркви достојно поштовања, све то ми примамо без икаквог колебања. Оне пак који ишта додају учењу Католичанске (= Васељенске = Саборне) Цркве, или ишта одузимају од њега, ми анатемишемо[10].

После свега горе наведеног јасно је као дан да у екуменистичко= свејеретичким плановима о „помирењу“, а не покајању јеретика, никако не саучествује благодат Божија!

Свакако је благодат Божија све обилнија, осетљивија и делотворнија код еп. Артемија и његових клирика, који ради очувања православне вере у Свету Тројицу и неодступне борбе за очување канонског учења Цркве, страдају, и из дана у дан постају жртве све страшнијег гоњења.

Овде би ваљало упоредити шта о Седам Светих Васељенских Сабора пише Преп. Јустин Ћелиjски, а шта на то каже његов „ученик“ еп. Атанасије Јевтић, који је ових дана опет започео кампању својих искривљених предавања и тумачења на разне теме.

Преп Јустин Ћелијски о Васељенским Саборима пише следеће:

Васељенски Сабори су, нема сумње, савест Цркве Христове. Они најсавршеније и имају и знају и виде и исповедају Истину Христову. И бране је. Пошто је Богочовек Господ Христос оваплоћење Истине = Свеистине, то је за њих свако одступањe од ње и иступање против ње, у ствари, одступање од Христа и иступање против Христа. Α такво је сво делање Антихриста и његових претеча. Свети Оци, те најсветије и највидовитије очи Цркве, скроз наскроз виде и тврде да су јеретици — „претече Антихриста“. Као што ће долазак и делатност Антихриста бити сва — „по чињењу Сатанину“,  тако је увек делатност сваке јереси — по чињењу ђаволову. Богоносни Оци Првог Васељенског Сабора тврде да јеретици — „понесени ђаволом који дела у њима“, и раде свој безумни и душегубни посао. Светоотачко је сведочанство: у свакој јереси, и иза сваке јереси, таји се и скрива ђаво. Зато су свети Оци Саборски тако непомирљиви противници сваке јереси. Зато их тако једнодушно и једногласно анатемишу[11].

Еп. Атанасије Јевтић за Васељенске Саборе, тачније, за одлуке и правила-каноне православне Цркве, донесене и потврђене на Васељенским Саборима, каже: „Окачите господо каноне мачку о реп“.

Они који покушавају да нам наметну нова учења, нису ништа друго до слуге и претече антихриста, чији дух делује у свету још од апостолских времена.

Верујући горе наведеном тексту Преп. Јустина, еп. Атанасије Јевтић није његов ученик, већ претеча антихриста (ово се не односи само на еп. Атанасија Јевтића, већ на свакога ко жели да дода или одузме учењу Светих Апостола и Светих Седам Васељенских Сабора, а таквих у нашој СПЦ није мали број). Заиста је тешко овако писати о епископима своје Цркве, али истина треба да се зна, и ово је време када све треба да се назове својим правим именом - без увијања. Благодат Божија не обитава тамо где је већина, већ тамо где је истина и чистота вере.

Само они који искрено и нелицемерно верују у Бога, и чувају исправно и неискривљено догматско учење наше Свете Цркве, могу да виде и да осете присуство благодати Божије; а они који су непостојани у вери, двоједушни и млаки, ако се не поправе и не почну да ревнују за чистоту своје душе, свакако ће поћи за екуменистичком - безблагодатном религијом мира и толеранције; лажне љубави и изопачене ђаволске науке, где ће име бог бити само прикривена заменица за њиховог правог господара - ђавола.

Штрпце
Јеромонах
Бенедикт
0
1/14.02.2011. год.


[1] Мт. 23, 15

[2] Јн. 19, 25-28

[3] Преп. Јустин Ћелијски: Догматика Православне Цркве том III - ЕКЛИСИОЛОГИЈА - УЧЕЊЕ О ЦРКВИ- Благодат и вера

4 Често се у јавности пласира прича како је епископ Артемије наводно почео да ревнује за чистоту вере и да иступа против отвореног екуменизма тек пошто је насилно смењен са епархије. Што никако није тачно, јер епископ Артемије је деценијама уназад неуморни чувар чистог догматског учења и очувања канонског устројства Православне Цркве. Такође и клирици који су пошли за епископом Артемијем нису прихватали неканонске одлуке о смени епископа Артемија. Еп. Артемије је неканонске одлуке прихватао ради мира у Цркви, (верујући да ће ипак на крају доћи до канонски исправног решења и одлуке која је у духу Светих Канона православне Цркве), увек наглашавајући да их прихвата, али да се са таквим одлукама не слаже; а није се слагао јер одлуке нису биле утемељене на Светим Канонима и донесене су по политичкој директиви, као и на основу лажних и недоказаних оптужби.

5 Мт. 10, 1

6 Преп. Јустин Ћелијски: Догматика Православне Цркве том III - ЕКЛИСИОЛОГИЈА - УЧЕЊЕ О ЦРКВИ- О врховном закону у Цркви

7 Никодим Милаш: Правила православне Цркве – Правила Светих Апостола

8 Преп. Јустин Ћелијски: Догматика Православне Цркве том III - ЕКЛИСИОЛОГИЈА - УЧЕЊЕ О ЦРКВИ - Васељенски сабори – извод из посланице коју ο своме раду на Сабору, свети Оци Седмог Васељенског Сабора упућују јерејима и клирицима Цариградским.

9 Преп. Јустин Ћелијски: Догматика Православне Цркве том IIIЕКЛИСИОЛОГИЈА - УЧЕЊЕ О ЦРКВИ – Утемељеност у вери

10 Преп. Јустин Ћелијски: Догматика Православне Цркве том III – Еклисиологија – Учење о цркви - Васељенски сабори - извод из посланице коју ο своме раду на Сабору, свети Оци Седмог Васељенског Сабора упућују јерејима и клирицима Цариградским.

11 Преп. Јустин Ћелијски: Догматика Православне Цркве том III - ЕКЛИСИОЛОГИЈА - УЧЕЊЕ О ЦРКВИ – Васељенски Сабори о јересима.

 
pantokrator1

БЕЗАКОЊЕ СИНОДА И САБОРА

Епископ Артемије (Радосављевић) постављен је за Архијереја Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске  1991. године.

Безаконом и неканонском одлуком Синода СПЦ суспендован је са  места епархијског Архијереја у фебруару 2010. године.

Маја 2010. године трајно уклоњен одлуком СА Сабора СПЦ са управе Епархије рашко-призренске.

Неканонском одлуком СА Сабора СПЦ, без саслушања и суђења, у одсуству, лишен је епископског чина у новембру 2010. године.

Пријава за мејлинг листу

info@eparhija-prizren.org

Архива

+ + +