Обрезање Господње

Обрезање Господње, после Његовог очовечења, израз је додатног божанског снисхођења према роду људском. Једна химна, која се више пута понавља у служби овог празника, каже:

„Снисходећи Спасе наш роду људском, прихватио си да понесеш пелене и ниси се гнушао обрезања телесног“. Као што се, дакле, неки човекољубиви лекар, који жели да излечи смрдљиве ране болесног, не гнуша смрада болести људских већ прилази болесноме човеку и лечи га, тако чини и Христос.

Синаксар празника Обрезања Господњег говори да је Господ из два разлога примио обрезање. Прво, јер је желео да затвори уста јеретика, који су се усудили да устврде како Христос није примио истинско тело, него да се само привидно оваплотио. И друго, да ућутка Јевреје који су га осуђивали да крши Закон. Тако, Давалац Закона, ради нашега спасења, испуњава оно што је Закон предвиђао. Истовремено нас, међутим, уводи у земљу благодати. Јер се Закон даде преко Мојсеја, а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа.

Истина којој нас води обрезање Христово јесте тајна нерукотвореног обрезања, тј. тајна светога крштења. Господ је уместо нас испунио оно што је Закон налагао, ослободио нас законског ропства и дао нам свето крштење уместо обрезања. Свети Јован Дамаскин каже да је обрезање било праобраз светог крштења. Као што је обрезањем одсецан један некористан део тела, тако и светим крштењем одсецамо од себе грех.

Тајном светог крштења, животодавни Крст Христов се утискује у срце и ум човеков. Човек постаје Христос по благодати. Тако Бог у лицу човековом види лице Свога детета, а човек у лицу Божијем препознаје свога Оца. Ово је обрезање срца.

Ово посвећивање Богу сада савршава свето крштење. Свети Златоусти говори: „Обележени су и Израиљци, али обрезањем како се и бесловесне животиње обележавају. Обележени смо и ми, али као синови – у Духу Светоме“.

Сагласно светим оцима, духовно обрезање јесте целосно одбацивање греха, укидање трулежности, икона наше слободе у Христу, узрок нашег освећења и пут којим постајемо домаћи Божији. Да бисмо ми задобили ове божанске дарове, које нам приноси духовно обрезање, тј. тајна светог крштења, Господ је и Сам прихватио да буде обрезан.

Православни хришћани улазе у тајну духовног обрезања и примају печат животодавног Крста и печат дара Духа Светога. Тако примају дар освећења и сродства са Христом и тако постају деца Божија по благодати.

Празник Христовог обрезања није ушао у број великих празника иако је јеванђелски догађај, али је добио службу истог ранга. Припада групи непокретних празника и нема ни предпразништво ни попразништво. Вероватно зато што се нашао стешњен између Божића и Богојављења.

Први помени празника Обрезања на Истоку потичу из VIII, а на Западу из VI века.

Тропар, глас 1

На престоље огњезрачњем во вишњих сједјај со оцем безначалним и божественим Твојим Духом, благоволил јеси родитисја на земљи, от отроковици неискусомужнија Твојеја матере, Исусе: сего ради и обрезан бил јеси, јако человјек осмодневниј. Слава всеблагому Твојему совјету, слава смотренију Твојему, слава снисхожденију Твојему, једине Человјекољубче.

На престолу огњевидном, на висини седећи са безпочетним Оцем и божанским твојим Духом, благоволео си да се родиш на земљи, од девице безбрачне твоје матере Исусе. Тога ради био си обрезан као човек осмодневни. Слава свеблагом твоме савету, слава домостроју твоме, слава снисхођењу твоме, једини човекољубче.

Кондак, глас 3

Всјех Господ обрјезаније терпит, и человјеческаја прегрјешенија, јако благ обрјезујет, дајет спасеније днес миру: радујетсја же в вишњих и Создатељев јерарх и светоносниј, божествениј тајник Христов Василиј.

Господ свију трпи обрезање, и људске грехе као добар обрезује: данас даје спасење свету, а радује се међу вишњима Архијереј Творчев и светлоносни божанствени тајник Христов Василије.

Свети Василије Велики

Овај знаменити отац родио се око 330 године у Кесарији, главном граду Кападокије. Припадао је боље стојећој породици, боље рећи горњој друштвеној класи, која је генерацијама била хришћанска и која је пре Василија давала мученике, исповеднике, светитеље. Јединствена је била и по томе што је дала три брата који су постали епископи и светитељи Божији: Василије, Петар и Григорије. Отац му се звао Василије, а мајка Емелија. Василије је био увек нежног здравља и мезимац породице. У детињству се одликовао великом бистрином ума, због чега је врло рано изучио философију. Желећи савршеније образовање одлази у Атину, која је у то време била мајка целокупне мудрости јелинске. Ту му је учитељ био славни Евул; поред њега имао је и друге учитеље: Химерија и Проересија. Још као ученик у мудрости се такмичио са својим учитељима, па их чак и превазилазио. Његов разум, целомудреност, чистота живота, ревност у стицању божанске љубави задивљавали су и саме његове учитеље. Школски другови су му били: Григорије Богослов и Јулијан (касније цар римски и грчки, и отпадник од Бога) и Ливаније софист. Провео је по школама у Атини петнаест година, изучио сву јелинску мудрост: граматику, реторику, астрономију, философију, физику, медицину и природне науке.

Желећи да се научи и Божанској мудрости овај дивни Божији угодник одлази у Египат. У Египту од архимандрита Порфирија измоли свете књиге из којих упознаје веру истиниту и божанске догмате. После годину дана, са благословом оца Порфирија, одлази у Јерусалим да види света места и чудеса што се тамо дешавају а одатле поново у Атину. Ту, својом божанском проповеђу, приводи Богу свог учитеља Евула. Заједно са њим се враћа у Јерусалим и ту обојица примају Свето Крштење у Јордану од патријарха Максима. Када епископ приђе да Крсти Василија муња огњена сиђе на крштаване и из муње излете голуб, сиђе у Јордан, узмути воду, и узлете на небо.

У Јерусалиму проводи годину дана. Затим одлази у Антиохију, где га архиепископ Мелетије произведи за ђакона, и где Василије пише тумачење Прича.

У Кесарији, Свети Василије је водио подвижнички живот - какав је раније видео код многих подвижника када је обилазио Египат, Палестину, Сирију и Месопотамију. Ту га, због његовог врлинског живота архиепископ кесариски Ермоген рукоположи за презвитера. У то време постао је наставник многим монасима у Кесарији. По смрти Ермогена управо Василија предлагаху за новог епископа као достојног и од Бога предуказаног, али он, избегавајући положај, скрива се. За архиепископа се тада поставља Јевсевије, човек врлинаст, но мало учен и у књижној мудрости невичан. Због зависти Јевсевијеве, Василије се удаљава у пустињу у Понт, куда писмима пуним љубави привуче и друга свог светог Григорија Назијанзина. Ту заједно сабирају мноштво монаха и, научени од Светога Духа, пишу уставе монашког живота, и воде анђелски живот на земљи.

У време када је аријанска јерес смућивала Цркву Свети Василије напушта усамљеништво, и долази у Кесарију где са великим трудом, речима и списима очишћава правоверје од јереси.

У том периоду Свети Василије бива изабран и посвећен за архиепископа Кесарије. После извесног времена измоли од Бога благодат, мудрост и разум којима написа Свету Литургију властитим речима. Сам Господ му је у чудесном виђењу објавио да му је молитва услишена.

Својом молитвом овај угодник Божји Василије Велики учини те се злочестиви цар Јулијан отступник, уништитељ хришћана и богохулник, не врати жив из рата са Персијанцима.

Свети Василије Велики имао је и ову благодат: када је за време Свете Литургије уздизао свете Дарове, распознавао је благодат Светога Духа где долази по овоме знамењу: златни голуб, који је са Божанским Даровима висио над светим престолом, покретан Божјом силом три пута се затресао.

Као непомични стуб оделевао је Свети Василије и безумним нападима јеретика аријанаца да га приволе на своје зловерје, које и сам цар Валент држаше (Валент је царовао од 364. до 378. године). На претње царевих поданика светитељ је знао да одговори: Да ли ћеш ми узети имање? Тиме нећеш себе обогатити, а мене нећеш осиромашити. Мислим да ти нису потребне ове моје вете хаљине и нешто књига, које сачињавају све моје богатство. Прогонства се не плашим, јер је сва земља, на којој боравим, моја, или боље, Божја. На муке и не гледам, јер ће ме одвести жељеном крају, и тиме ћеш ми добро учинити, јер ћеш ме брже послати Богу моме. – На примедбу царевог поданика: Нико ми тако смело није говорио. - Светитељ је говорио: Јер ти се није десило да разговараш с епископом: ми у свему осталоме понашамо се смирено и кротко, али када неко хоће да нам узме Бога и правду његову, ми тада не гледамо ни на кога. Када због непокоравања цар хтеде да потпише одлуку о прогонству не успе јер му се три пера при томе поломише.

Доведен у Антиохију епарховом суду и упитан, зашто се не држи цареве вере, он је неустрашиво исповедио своју Православну Веру: Не дај Боже, да скренем од праве хришћанске вере, и пођем за безбожним аријанским учењем, јер сам од Отаца примио да држим и славим веру у једносушност. Ни судијина претњу смрћу није га поколебала: Дао Бог да за истину пострадам, и да се од окова тела разрешим, јер то одавно желим, само се ви не одреците свога обећања.

Блажени Григорије Назијанзин спомиње да је свети Василије и епарха Модеста, који је био суров према светитељу, исцелио молитвом када се овај тешко разболео и за време болести своје смерно тражио помоћ од његових светих молитава.

Као велики поборник Православља, моралне чистоте и ревности, велики богословски ум, велики строитељ и стуб Цркве Божије – Свети Василије се справом назива Великим. У црквеној служби назива се пчелом Цркве Христове, која носи мед вернима и жаоком својом боде јеретике.

Сачувана су многобројна дела овога оца Цркве, богословска, апологетска, подвижничка и канонска. Његова Литургија се служи десет пута у години и то: уочи Божића и Богојављења, 1. јануара (на његов спомен), у све недеље Часног поста осим Цветне, на Велики четвртак и на Велику суботу. Организовао је монашки живот и написао Монашка правила. Делом О Духу Светом поставио је темељ православне пневматологије, тј. православног учења о Духу Светом. Свети Василије је био архиепископ Кесарије близу десет година а мирно се преселио у Небеску отаџбину 1. јануара 379. године после многотрудног испосничког живота, прогона, борбе са јеретицима. За десет година своје пастирске службе учинио је више него десет епископа заједно. Његова сахрана је била величанстен тријумф, јер народ, посебно сиротиња, уме да препозна Божијег угодника.

Празновање успомене Светог Василија 1. јануара почело је у старини, а касније је на тај датум додан празник Обрезања.

Тропар, глас 1

Во всју земљу изиде вјешчаније твоје, јако пријемшују слово Твоје, имже богољепно научил јеси, человјеческија обичаји украсил јеси, царскоје свјашченије, оче преподобне: моли Христа Бога спастисја душам нашим.

По свој земљи пронесе се глас о Теби, јер она прими благовест твоју којом си богодолично изложио догмате, природу си бића објаснио, а људски живот Богом украсио, царствени свештениче, оче преподобни Василије, моли Христа Бога да спасе душе наше.

Кондак, глас 4

Јавилсја јеси основаније непоколебимоје Церкве, подаја свјем некрадомоје господство человјеком, запечатљеја твојими вељенми, небојављене Василије преподобне.

Небовесниче, Василије преподобни, показао си се непоколебљив темељ Цркве, свима си људима дао неукрадиво господство, запечативши га својим догматима.