— католичност = καθολικότης Цркве —

Молитвена саборност

У Богочовечанском телу Цркве: сви смо ми срцем у једном срцу — саборном срцу Цркве; умом у једном уму —саборном уму Цркве; сви смо ми душом у једној души - саборној души Цркве; сви смо ми животом у једном животу — саборном животу Цркве. Откуда то? Отуда што смо сви у једном телу Цркве, у једном Христу, у једном Богочовеку, који је и вечна Глава тог свечудесног тела. Сви чланови Цркве, у свима световима, повезани су том светом и свеобухватном и животворном богочовечанском саборношћу. Кроз свете тајне и свете врлине сваки од нас живи у свима и сви у свакоме.

Иначе не би било — једно тело, и то под једном Главом. Наша мисао, ако је саборна, ако је „са свима светима“, онда је Христова;1 тако и осећање, и хтење; тако и сав наш живот у Цркви. Сви смо ми у Цркви благодатно-органски повезани кроз свете тајне и свете врлине. У томе увек стваралачки учествује наша слободна христочежњива воља. Отуда у нас православних она силна неодољива, чежња ка тој светој богочовечанској саборности и животу у њој.

Отуда у нас на свакодневним богослужењима тако честа молитва, и молитвени вапај: „Спомињући Пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију са свима Светима, сами себе и један другог и сав живот свој Христу Богу предајмо“. — То значи: све биће своје, све што је у нама боголико, богосаздано, богочежњиво, и сав живот свој предати Христу Богу. Зато што у Њему Богочовеку Васкрслом и Вазнесеном — и јесте једина Вечна Радост боголиког бића човековог, једина Вечна Истина, и Правда, и Блаженство, и Рај, и свако савршенство. То нам сведочи сва Историја Исуса Назарећанина, као и сва историја рода људског. Нема сумње, Богочовек Исус Христос је и најсавршенији Бог и најсавршенији човек. То нам нарочито посведочавају безбројни следбеници његове свете богочовечанске вере, првенственствено следбеници свети и христолики. Јер само је у светости права, истинска, бесмртна слобода, богочовечанска слобода човекове личности, и у њој божанска свевредност човекова бића. Свети пут богочовечанске вере јесте: „Са свима светима“ саборно мислити, саборно осећати, саборно живети, саборно веровати, саборно се молити, саборно врлиновати, саборно бесмртовати, и тако узрастати „у човека савршена, у меру раста висине Христове“2, висине којој нема краја ни у времену ни у вечности. Што црквенији човек, то он све светије и све саборније осећа шта бива у Богочовечанском телу Цркве и у њеној Божанској Глави. Јер свака света тајна и свака света врлина, понајпре молитва, сједињује, осаборњује човека најпре са „Богом врлине“ — Господом Христом Богочовеком. А кроза Њ са Пресветом Богородицом и „са свима светима“, и са сваком ћелијицом богочовечанског тела Цркве. Ово молитвено саборовање, ова молитвена саборност непрекидно траје кроз васцели богочовечански живот Цркве. У ствари, суштина Православља најверније и најречитије казује себе кроз то молитвено саборовање. Молитвени живот Цркве стално кружи кроз „Сабор“ светих Арханђела и Анђела, кроз „Сабор“ Светог Претече, кроз „Сабор“ светих Апостола, кроз „Сабор“ светих Отаца, кроз „Сабор“ свих Светих, кроз „Сабор“ свих православних.

Црква – једина свестварност свих светова

Према телу оваплоћеног Бога Логоса, према телу Богочовека Христа — Цркви, све су људске и земаљске стварности — сенка. Богочовек, као Бог у телу, као тело Божије, као човек, и јесте једина бесмртна и вечна, јер једина богочовечна стварност. Тачније: свестварност. И то постао победом над смрћу, грехом и ђаволом; постао целокупним Својим Богочовечанским домостројем спасења. Тек Богочовеком Христом и Његовим животом, смрћу, васкрсењем, вазнесењем = Црквом, једини истинити Бог је постао у човечанским световима очигледна стварност — свестварност; и Света Тројица постала очигледна стварност — свестварност; и Вечни Живот постао очигледна стварност — свестварност; и Вечна Љубав постала очигледна стварност — свестварност; и Вечна Истина постала очигледна стварност — свестварност. Речју: све Божје, „сва пуноћа Божанства“, Богочовеком Христом постало је σωματικώς, на телесан, вештаствен, опипљив, очигледан начин стварност — свестварност у свима човечанским световима3. Пре Богочовека Христа, пре историског Исуса, пре Цркве Његове, све су такозване стварности биле сенка — σκία. Са Њим, све се мења: тело Христово = Црква постаје свеобухватна историска свестварност. То нам громогласи Апостолова благовест: „све је било сенка од онога што је имало да дође, а то је тело Христово“4. Тело пак Христово је Црква. Значи: Богочовек = Црква је најочигледније и најопипљивије остварење свега Божјег: „у њему живи сва пуноћа Божанства на телесан начин — σωματικώς“5, живи као тело = као човек. Од тог тела, од те стварности биће људско, род људски не може замислити ништа стварније, ни истинитије, ни бесмртније. Тако је у телу Цркве Христове остварен идеал свега најузвишенијег у роду људском. Очигледна је историска стварност: од Богочовека Господа Христа ништа се у човечанским световима савршеније и боље и милије и лепше и човекољубивије не може замислити а камоли остварити.

У Богочовеку Христу и Богочовеком Христом човечанске стварности су се прошириле у богочовечанске бескрајности и непролазности. У Христу: сав Бог Логос, остајући Богом, постаје тело — Боготело, постаје човек — Богочовек. И тиме, и кроз то, и у томе: и сва Истина, и сва Правда, и сва Лепота, и сва Љубав, и свако савршенство; речју: „Сва пуноћа Божанства“. Нема сумње, у томе је и бесмртност и вечност Цркве, и свих чланова њених; у томе је и сва њена свепобедност и непобедивост, те јој ни врата паклена, ни сав пакао са свима злим дусима, не могу наудити, а камоли уништити је. Богочовеком Христом, Његовом Богочовечношћу нама је људима сва Божанска Вечност постала приступачна и наша6. Без Њега ми смо били слепи за њу и кукавно робље свих смрти. Њиме смо прогледали и све вечности угледали: и вечност живота, и вечност истине, и вечност правде, и вечност човека. И не само угледали, него их кроз Њега, ваистину Јединог Човекољубца, и добили: све, све, све.

Човек — Црква у маломе

Човек је створен као Црква у маломе, зато је он саборно биће, веома сложено и загонетно и тајанствено. Речју: човек је јединствено психофизичко биће; у исто време: и једно и множинско. Као личност, он је боголико један, боголико слободан, боголико целостан, боголико самосталан. Тело пак његово састављено је из безброј вештаствених елемената; само у мозгу његовом има преко 12 милијарди ћелијица; но самосвест му је ипак једна, „ја“ му је ипак једно. А душа његова? Боголика, христолика, духолика = тројицелика. И тиме истовремено и лична и саборна, са безброј стваралачких сила, и мисли, и осећања, и жеља. Али, иако тако неисказано сложен, човек се оссћа један као биће, као личност.

Богочовек је Црква у великоме, у свима бескрајним размерама, пространствима, величинама. Бог постаје човек, и тиме увећава, проширује до божанских размера људско биће, човека. Богочовечанска саборност Цркве је једина и објаснила саборност бића човекова. Тек у Цркви = Богочовеку, човек је по први пут свестрано осазнан, објашњен, казан у свој његовој божанској тројицеликој саборности и јединству. Кроз сутелесништво у Богочовечанском телу Цркве, човекова тројична саборност добија своје савршенство, а и његова једна и јединствена личност достиже: „у човека савршена, у меру раста висине, пуноће Христове“ — του πληρώματος του Χριστού.7 Стога се човек Богочовечанске вере, сутелесник Христов у телу Цркве, осећа бесмртан и вечан у свима психофизичким ћелијицама свога бића. Да, бесмртан и вечан, јер је богочовечан. У Цркви нема мртвих: јер је Богочовечанско тело Цркве Христове под главом Васкрслог Господа Христа. „Богу су сви живи“.8 „Христос зато и умре и васкрсе и оживе да овлада и мртвима и живима“.9 У Богочовеку Господу Христу = Цркви: све се реинтегрира, овасцељује, васпоставља, враћа свом логосном јединству, саоваплоћује свему Божјем, јер свако људско биће својом богочовечанском вером постаје „сутелесник“ Христов,10 саучесник свих васкрсних сила Васкрслога Господа. Свечовекољубиви Господ је Својим богочовечанским васкрсењем подарио роду људском богочовечанску бесмртност и живот вечни. У ствари, нема смрти више: сваки је бесмртан богочовечанском бесмртношћу, и има живот вечни.

Саборност времена у Цркви

У Цркви Христовој и време је саборно: апостолско доба је сво, живо и делатно, и у наше време. И сва доба, од апостолског до данашњег, жива су и делатна као Свето Предање Цркве; својим бесмртностима она живе и делају кроз нас, све до Страш нога Суда. Досадашња прошлост Цркве је сва у нашој садашњици. У Цркви се свако доба, свако време, учлањује, уживљује у вечност кроз богочовечност која претставља суштину васцеле Цркве и свега црквеног. Ми смо заиста потомци свих доба и свих чланова што су постојали до нас. Од свију њих има понешто у нама. То су оне ћелије бесмртности, које се на своме путу у вечност стално оваплоћују у све садашњице, носећи у себи све прошлости. Свака садашњост је бесмртност свих прошлости. Шта је Христова Црква временски? Сва прошлост увек присутна, кроз садашњост путује у будућност, која се завршава вечношћу. А у вечности су сва времена Цркве саборна, католичанска и просторно и временски, целостна. И још: Црква је богочовечанска радионица у којој се време прерађује у бесмртност и слива у вечност. У ствари, у Цркви постоји само садашњост — вечна садашњост.

Светоотачка богочовечанска саборност

Богочовечанска саборност Цркве сва извире из Богочовечанске Личности Господа Христа. Ипостасно сједињење у Господу Христу двеју природа, Божанске и човечанске, у ствари је „сабор“ σύνοδος двеју природа. То је, по светим Оцима, темељ богочовечанске саборности; то њена вечна категорија, и сва суштина, и сва природа, и сва делатност, и сва гносеологија, и сва савршеност. Ту благовест Богом је удостојен објавити Свети Максим Исповедник: „Ипостасно сједињење је, по светим Оцима, сабор двеју природа у једној ипостаси – η των ετέρων ουσιών (φύσεων) εις μίαν υπόστασιν σύνοδος“.11

То значи: сама саборност, и мерило саборности, јесте сам Богочовек Господ Исусу Христос, Друга Ипостас Свете Тројице. То нам благовесте и то нам сведоче и свети Апостоли, и свети Оци, и Свети Васељенски Сабори; благовесте и сведоче: Богочовек је Црква; Богочовек је све и сва у Цркви; Њиме она постоји и стоји; Њиме живи и бесмртује; Њиме спасава и обожује; Њиме обогочовечује и охристовљује; Њиме освећује и отројичује. Њиме је Црква — Истина, Вечна Истина; Њиме је и Правда — Вечна Правда; Њиме и Живот — Вечни Живот; Њиме и Љубав — Вечна Љубав. Због свега тога Црква је Њиме, као својом Главом, и непогрешива. А најречитији орган њене непогрешивости јесу Свети Васељенски Сабори, који делују по богоданом апостолском правилу богочовечанске саборности: „Нађе за добро Дух Свети и ми“.12

Васељенски Сабори

Самосвест Цркве Христове у основи је увек саборна, јер увек богочовечанска. Богочовек Господ Христос је и суштина и јемство једносности и јединствености црквене самосвести, јер је Он јединствена Глава Цркве. Све је у Цркви саборно: и ум, и срце, и савест, и воља, и живот, и молитва, и свака света тајна и свака света врлина. Ту благовест богонадахнуто изражава свети апостол Павле, говорећи: „Ми ум Христов имамо“.13 Та свестрана саборност има свој божанствени језик са Светим Васељенским Саборима. То је најсавршенија осматрачница саборне свести и самосвести Цркве; сврх свега: њене саборне богочовечанске савести и савесности. Бог „у светима обитава“; и у њима обожена, обогочовечена самосвест и савест Цркве. Црква као оваплоћени Бог Логос, и тиме оваплоћена Истина, самим тим је врховно мерило Истине, и врховни суд Истине14; и самим тим језик Истине. А Васељенски Сабори, по свему и у свему Богочовечни, и јесу тај богоречити језик и уста Истине. Васцелим бићем својим од Богочовека и Његовог Духа Истине,15 они знају, они имају, они казују сву Богочовечанску, Светотројичну Истину Цркве. Светотројична Истина казује себе кроз саборске свете Оце, те христоносце свете и те христоговорнике свете.

Све до сада речено о Цркви као Богочовеку и сачињава богочовечанску веру еванђелску, веру којом је Црква и бесмртна и свепобедна. Та еванђелска, та богочовечанска вера и јесте вера светих Апостола, светих Отаца, Светих Васељенских и Светих Помесних Сабора. Њоме Црква и јесте Црква, јесте и Богочовек, оваплоћена Друга Ипостас Свете Тројице. Том богочовечанском вером, која је Богочовеком Господом Христом „једанпут дана светима“,16 Црква и јесте саборна, католичанска, васељенска. То исповеднички све- убедљиво благовести Свети Максим Исповедник: „Православно и спасоносно исповедање вере сачињава католичанску (= саборну, васељенску) Цркву — καθολικήν εκκλησίαν.17 Ту апостолску истину неустрашиво и свемудро сведочи апостолски ученик, свети Игњатије Богоносац, благовестећи богооткривену апостолску истину о Цркви: „Где је Христос Исус, тамо је и католичанска Црква — η καθολική εκκλησία“,18 Свети Климент Римски апостолски громогласи: „Црква је објављена у телу Христовом“19 „Тринаести апостол“, Свети Атанасије Велики благовести: Црква је одраз и слика Христова — τύπος και εικώνα.20

Та богочовечанска вера у ствари је прва и једина права вера: Бог постаде Богочовек, постаде Црква, и тиме: спасење, освећење, обогочовечење, преображење, охристовљење, отројичење рода људског. Управо, о тој богочовечанској вери, као свесавршеној и свеопасоносној и јединој правој вери говори васцело Еванђеље христоносног и христомудрог апостола Павла, нарочито Посланица Галатима (3, 22—29) и Посланица Јеврејима. Ту веру Свети Игњатије Богоносац назива: „непроменљива вера“ — ακίνητος πίστις.21 Тој вери се нема ништа ни додати ни одузети; она је савршена у сваком погледу. Те богочовечанске вере и јесу богонадахнути сведоци и исповедници и чувари — Свети Васељенски Сабори.

У Word пребацио Монах Салаатил