— католичност = καθολικότης Цркве —

Свети Оци Трећег Васељенског Сабора изјављују: Овај свети Сабор учинио је својим претседником и својом главом самога Христа. Општом сагласношћу свих Светих Отаца Сабор је осудио Несторијево учење и посведочио чистоту и преимућство еванђелског и апостолског Предања.1 Исти Оци благовесте: Каква је запремина оваплоћеног Бога Логоса? Црква. А шта је Он сам? Глава тела Цркве.2

Црква је неимар, јер руководи схватањима наше вере.3 Свети Оци Четвртог Васељенског Сабора благовесте: Црква је тело верних.4 Сви који су Христови повезују се у једно Христово тело.5 Христос је глава, а ми смо, према томе, удови, и треба да сачињавамо једио тело због нашег једномислија и једноверја.6

Свети Оци Шестог Васељенског Сабора изјављују: Ми смо удови међу собом, и сачињавамо једно тело Христово једномисленошћу својом према Господу Христу и један према другоме, и вером.7 Исти Оци веле о светом Символу вере: У Никеји на великом и знаменитом Сабору Света Тројица је сама издиктирала Символ вере и осудила Аријево злоумље.8

Исповедати и чувати неокрњеном апостолско — светоотачку веру и јесте брига над бригама свих Светих Васељенских Сабора. Тако је најглавнија брига светих Отаца Шестог Васељенског Сабора ово: сачувати у целости и неповређености апостолско и еванђелско правило вере.9 Свети Оци Петог Васељенског Сабора прописују: следовати у свему што су претходни Васељенски Сабори урадили за заштиту вере.10 Јер једна је и иста вера коју су исповедали Четири Сабора, а и Пети с њима.11 Свети Оци Петог Васељенског Сабора изјављују: „Ми у свему следујемо светим Оцима и Учитељима свете Цркве Божије, тојест Атанасију, Иларију, Василију, Григорију Богослову и Григорију Ниском, Амвросију, Проклу, Лаву, и примамо све што су они написали и објаснили о правој вери и на осуду јеретика. Ми смо свагда држали и држимо веру, од почетка предану Богом и Спаситељем нашим Исусом Христом светим Апостолима, и од њих проповедану целоме свету и објашњену од стране светих Отаца, и то нарочито оних који су учествовали на Четири Васељенска Сабора, којима ми у свему и потпуно следујемо. Дакле, ми објављујемо да смо држали и држимо све што су горе поменута Четири Васељенска Сабора решили и прописали, јер су они, иако држани у разна времена, ипак сачували и обнародовали једно и исто исповедање вере. Ради слоге у црквама, неопходно је држати се потпуно Светих Четири Сабора, и неприкосновеним чувати оно што су они прописали.12 А свети Оци су то прописали под руководством Светога Духа који је говорио из њих“.13

Догмати су вечне богочовечанске светиње. Њих ум људски нити може свеобухватно схватити нити измислити. „Светиње светима!“ Догмати се могу само донекле схватити, и то умом Христовим, умом охристовљеним. Свети Оци Седмог Васељенског Сабора громогласе: Догмати су дело не царева већ архијереја, пошто ми имамо ум Христов.14 Председник Седмог Васељенског Сабора, свети Тарасије патријарх, изјављује на Сабору: Што се тиче догмата то, погрешити у малом или у великом, свеједно је; јер се и у једном и у другом случају нарушава закон Божји.15 Међу Светим Оцима нема никаквих несугласица; напротив, сви они, имајући као једну душу, проповедају једно и исто, и уче једном и истом.16 Све што је у црквама Божјим установљено у славу и у част Бога, све је то свето и треба да се поштује.17 Свети Оци наши су стражари Васељенске Цркве; они непрестано страже над мисленим бедемима њеним; они су прогнали све војске непријатеља и мачем духа уништили древне јереси и заблуде. Свети Седми Васељенски Сабор изјављује: „Нека нас исправе учења богоглагољивих Отаца. Црпући из њих, ми смо се напили истине; следујући њима, ми смо прогнали лаж; научени од њих, ми с љубављу примамо чесне иконе. Оци проповедају, а ми остајемо послушна чеда и хвалимо се пред лицем матере Предањем Васељенске Цркве. Верујући у једнога Бога, у Тројици слављенога, ми с љубављу примамо чесне иконе, а они који то не примају нека буду под анатемом; и нека буду далеко изгнани из Цркве. Ми следујемо древном законодавству Васељенске Цркве. Ми држимо заповести Отаца. Ми анатемишемо како оне који ишта додају учењу Васељенске Цркве, тако и оне који ишта одузимају од тога учења. У свему држећи се учења богоносних Отаца наших, ми проповедамо то учење једним устима и једним срцем, ништа не додајући и ништа не одузимајући од онога што нам је предано; напротив, ми се утврђујемо у њему и окрепљујемо њиме. Ми исповедамо и учимо онако како су прописали и утврдили Свети и Васељенски Шест Сабора.18

Пошто је Седми Васељенски Сабор донео потребне одлуке, и сваки учесник ставио свој потпис, рекавши: „прописао и потписао“, Свети Сабор проглашава: „Сви ми тако верујемо; сви тако мислимо; сви смо ми у томе сагласни, и ставили смо овоје подписе. То је вера апостолска; то је вера православна; та је вера утврдила васељену“.19

У Посланици, коју о своме раду на Сабору, свети Оци Седмог Васељенског Сабора упућују јерејима и клирицима Цариградским, вели се: Ми смо последовали Предању Васељенске = (Католичанске = Саборне) Цркве, и ништа нисмо ни одузели ни додали, и с љубављу примамо све што је испочетка примила писмено и усмено света Васељенска Црква, па у томе и живописане иконе. Оно пак што су одбацивали божанствени Оци, то одбацујемо и ми, и сматрамо то за непријатељско Цркви. Истинити и најправилнији суд Цркве састоји се у овоме: не допустити у Цркви новачења, а исто тако и не одбацивати ништа. И тако, следујући Отачким законима, и добивши благодат од једнога Духа, ми смо све што се односи на Цркву сачували непромењено и без одузимања, као што су нам предали Светих Шест Васељенских Сабора; и што су они оставили у Цркви достојно поштовања, све то ми примамо без икаквог колебања. Оне пак који ишта додају учењу Католичанске (= Васељенске = Саборне) Цркве, или ишта одузимају од њега, ми анатемишемо. Пошто је то тако, и пошто смо ми то потврдили, ми се радошћу и љубављу примамо божанствена правила, и потпуно и непоколебљиво држимо установљење тих правила, изложених од стране труба Духа Светога — свеславних Апостола, и Шест Светих Васељенских Сабора, као и Помесних Сабора који су се састајали ради доношења таквих заповести, и најзад од стране светих Отаца наших. Сви су они били просвећени једним и истим Духом, и озаконили оно што је корисно. И кога они предају анатеми, те и ми антемишемо, а кога свргнућу, те и ми одлучујемо; кога пак они подвргавају епитимији, те и ми исто тако подвргавамо.20

Васељенски Сабори о јересима

Васељенски Сабори су, нема сумње, савест Цркве Христове. Они најсавршеније и имају и знају и виде и исповедају Истину Христову. Пошто је Богочовек Господ Христос оваплоћење Истине = Свеистине, то је за њих свако одступање од ње и иступање против ње, у ствари, одступање од Христа и иступање против Христа. А такво је сво делање Антихриста и његових претеча. Свети Оци, те најсветије и највидовитије очи Цркве, скроз наскроз виде и тврде да су Јеретици — „претече Антихриста“.21 Као што ће долазак и делатност Антихриста бита сва — „по чињењу Сатанину“,22 тако је увек делатност сваке јереси — по чињењу ђаволову. Богоносни Оци Првог Васељенског Сабора тврде да јеретици — „понесени ђаволом који дела у њима“, и раде свој безумни и душегубни посао.23 Светоотачко је сведочанство: у свакој јереси, и иза сваке јереси, таји се и скрива ђаво.24 Зато су свети Оци Саборски тако непомирљиви противници сваке јереси. Зато их тако једнодушно и једногласно анатемишу.25

Пошто су сви присутни Оци Шестог Васељенског Сабора подписали Саборске одлуке — „Свети Сабор ускликну: Сви тако верујемо; једна је вера; сви тако мислимо; сви смо подписали сложно и саосећајно. Ово је вера Апостола; ово је вера Отаца, ово вера Православна. Несторију, Евтихију, Диоскору анатема! Аполинарију и Севиру анатема! Једномишљеницима њиховим анатема! Теодору Фаранскоме анатема! Сергију и Хонорију анатема! Пиру и Павлу анатема! Киру и Петру анатема! Макарију, Стефану и Поли- хронију анатема! Свима уопште јеретицима анатема!26

Свети Васељенски Сабор у Халкидону донео је ову одлуку: Не дозволити никоме да изговара, или пише и саставља другу веру осим одређене од светих Отаца, сабраних Духом Светим. А ко се дрзне или саставити другу веру или произнети, то такви, ако је то епископ или клирици, нека буду одлучени: епископ од епископства, клирици од клира, а световњаци нека се подвргну анатеми.27 Суд Цркве је свагда сматрао да заслужује одлучење онај који или што одузме од вере или што дода вери. Јер вера, потпуно и јасно нам предана од Апостола, не допушта ни додавање ни одузимање.28

Јерес је душегубна сила која човека потапа у све смрти, јер га одваја од Цркве Христове, у којој се једино и налази бесмртност и живот вечни за људско биће. Свети Оци Седмог Васељенског Сабора благовесте: „Очигледно је: јерес одваја од Цркве свакога човека“.29 Јеретици обично узимају понека места из богонадахнутог Светог Писма, и својим безбожним расуђивањима унакажују оно што је правилно изречено Духом Светим. На то указује апостол Петар говорећи: „које ненаучени и неутврђени изврћу“ по својој жељи; јер јеретицима је својствено извртати, по својој жељи,30 смисао истинитих и божанских догмата.31

Они хоће да нас хришћане заплаше као децу својим софизмима.32 Они болују од несхватања црквених предања, и подчинивши се тој смртоносној болести, покварили су ум свој.33 Одпадање од истине јесте ослепљење ума и разума.34 Спасове речи: „врата паклена“,35 по тумачењу светих Отаца Петог Васељенског Сабора означавају: „смртоносна уста јеретика“.36

Свети канони и богочовечанска вера

Свети канони су свети чувари светих догмата; свети чувари богочовечанских светиња богочовечанске вере православне. У Богочовечанском бићу и животу Цркве они су неопходни и обавезни. То посведочавају и потврђују сви Свети Васељенски Сабори, сви Свети Помесни Сабори, и уопште свети Оци. Прво правило Светог Четвртог Васељенеког Сабора гласи: „Установљујемо, да морају важити правила, која су од светих Отаца до сада на сваком сабору изложена била“.37 Тако се једино може сачувати истинита и неповређена вера богочовечанска, православна. Свети Оци Светог Шестог Васељенског Сабора, у првом правилу, наређују: да се има чувати чиста од сваког новачења и неповређена вера; да се ништа не додаје и не одузима.38 У другом правилу исти свети Оци прописују: „Печатом засведочавамо и сва остала света правила, која су изложена од светих и блажених Отаца наших.39 „И нико не сме горе споменута правила мењати или укидати, или осим изложених правила имати друга, која су под лажним насловима измишљена од неких који су хтели да тргују истином“.40 Свети Оци у 21. правилу Гангрског Сабора веле: „Ми желимо да буде очувано у Цркви све што јој је Светим Писмом и Апостолским Предањем предано“.41 У својој Првој Канонској Посланици Светом Амфилохију Иконијском, Правило 1., Свети Василије Велики вели: Они који су одступили од Цркве, нису више имали на себи благодати Духа Светога, јер је предавање исте код њих престало услед тога што се прекинуло прејемство, наследност.42

Свети Оци у првом Правилу Светог Другог Васељенског Сабора наређују: „Мора бити предана анатеми свака јерес“.43 Правило 33. Лаодикијског Сабора прописује: „С јеретицима, или расколницима, не треба се заједно молити“.44

Правило 45. светих Апостола заповеда: „Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи“.45 Правило 10: „Који се заједно са одлученима, ма било и у кући, буде молио, нека се одлучи“.46 Правило 46. светих Апостола гласи: „Заповедамо да се свргне епископ, или презвитер, који призна крштење или жртву (= Евхаристију) јеретика“.47 Свети Василије Велики у Првој Канонској Посланици Светом Амфилохију Иконијском, Правило прво вели: „Древни су установили, да се крштење јеретика има сасвим одбацити; оно расколника, пошто припадну Цркви, признавати“.48

Саборност Цркве? — Сва зависи од богочовечанске апостолности, од богочовечанске светости, од богочовечанског јединства. И још: од богочовечанске вере наше, од богочовечанске љубави наше, од богочовечанског живљења нашег, од богочовечанске молитвености наше, од богочовечанске врлинскости наше, од богочовечанске охристовљености наше. Речју: саборност Цркве сва зависи од Богочовека Господа Христа: „све и у свему Христос“ (Кол. 3, 11); „сви једно у Христу Исусу“ (Гал. 3, 28). „Јер кроз њега би саздано све што је на небу и што је на земљи, што се види и што се не види. Све се кроза њ и за њ сазда. И Он је пре свега, и све је у њему. И Он је глава телу Цркве, да буде он у свему први“ (Кол. 1, 16-18). „Црква је тело његово, пуноћа онога који све испуњава у свему“ (Еф. 1, 23).

У Цркви Христовој, која је тело Христово, све има своје богочовечанско место; све је усклађено, све богочовечански уграђено и учлањено. Господ Христос – глава Цркве држи у богочовечанској саборности све светове видљиве и невидљиве. У самој ствари: Богочовек Господ Христос и јесте сва дубина, сва висина, сва ширина саборности. Он је све у нама, и све у свему нашем: све у вери, све у љубави, све у свакој врлини нашој, све у свакој светој тајни нашој. Кроза Њ, и Њиме свака врлина наша постаје богочовечански саборна, богочовечанеки апостолска и светоотачка. Господом Христом ми смо небоземна бића, и док смо на земљи – ,,наше живљење је на небесима“ (Флб. 3, 20).

Све наше Господ Христос осаборњује својом богочовечанском силом. У Цркви, телу Христовом, ми увек живимо саборно – „са свима светима“ (Еф. 3, 18); сваки наш молитвени уздах благодаћу Христовом претвара се у саборни уздах; свака наша врлина преображава се у саборну, богочовечанску врлину; све наше у богочовечанском, саборном телу Цркве претвара се у апостолско-светоотачко живљење; све се помоћу животворних сила богочовечанских ухристовљује и охристовљује, обогочовечује и обожује. У Цркви, сваки хришћанин постаје богочовечански саборно биће; постаје своје врсте благодатни свечовек, богочовечански свечовек. Једном речју: постаје благодатни богочовек. У богочовечанском телу Христовом – Цркви сва се творевина доживљује у свима њеним логосним, богочовечанским размерама. И у свом том саборном подвигу обогочовечења доживљује се благовест – свеблаговест еванђелска: Богочовек Господ Христос: „Алфа и Омега, Почетак и Свршетак, Први и Последњи, Сведржитељ“ (Откр. 1, 8. 10. 17; 21, 6).

Таквим Богочовеком – „Сведржитељем“ – у Цркви и кроз Цркву остварује се богочовечанска саборност Цркве; и то остварује светопредањским, апостолско — светоотачким силама. А сврх свега: најчудеснијом и најсавршенијом Личношћу ове планете: Богочовеком Христом Исусом. Отуда и спасоносни савет светог Благовесника: „Зато и ми, гледајући око себе толику гомилу сведока, да одбацимо свако бреме и грех који је за нас прионуо, и с трпљењем да трчимо у битку која нам је одређена, гледајући на Оснивача и Извршитеља вере Исуса, који место одређене себи радости претрпе крст, не марећи за срамоту, и седе с десне стране престола Божјега“ (Јевр. 12, 1 – 2). – И тако оствари богочовечанску саборност свих богочовечанских благовести и свих богочовечанских стварности у телу свом – Цркви својој.

Богочовек и јесте та свемоћна и свесавршена осаборњујућа сила која савршено осаборњује сву твар и Творца телом својим — Црквом. Но исто тако Он осаборњује све светове, видљиве и невидљиве. У ствари, најсавршенија саборност у нашем човечанском свету остварена је у Богочовеку Христу, у богочовечанском телу његовом – Цркви. А душа те саборности је свето Предање, апостолско и светоотачко. Сва је твар заступљена у Богочовеку Христу. Отуда је сва тајна твари у Богочовеку Христу, али и сва тајна Бога. Нема сумње, човек је човек Богочовеком, али и Бог је Бог Богочовеком. Тако је у Богочовеку једина права антроподикеја; но исто тако и једина права теодикеја. У Њему, једино у Њему је и савршени Бог и савршени човек. Ван Њега Богочовека нема ни истинског Бога ни истинског човека.

У Word пребацио Монах Салаатил