Преподобни Анин Чудотворац

18. МАРТ

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ

МОНАХА АНИНА, ЧУДОТВОРЦА (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за март)

 

Преподобни Анин беше родом из Халкидона[1] од родитеља благоверних; мален растом као древни Закхеј, но велики сасуд Светога Духа. Одмалена беше кротак и ћутљив, и без икаквог учитеља стремљаше добрим делима. Када му би петнаест година он остаде без родитеља. Одмах се одрече света, ступи у један свети манастир, и узе на себе анђелски образ. Затим, жељан потпуно безмолвног житија – пустињачког молитвеног тиховања, он оде дубоко у пустињу, где река Еуфрат раздваја Сирију од Персије. Тамо пронађе неког монаха Мајума, који је у пећини живео изванредним подвижничким животом, настани се код њега, и подражаваше га у пошћењу и посвуноћним молитвама. А њихово пошћење беше толико да целе свете Четрдесетнице све до Ускрса нису ништа јели. Но лица им беху светла као да се стално госте за царском трпезом. И ученик, блажени Авин, толики напредак показа, да и старца превазилажаше. Јер је много пута, и осим свете Четрдесетнице, по четрдесет дана проводио без хране, молећи се дан и ноћ. И дивљаше се старац таквом подвигу његовом.

Но где они живљаху не беше воде близу, јер река Еуфрат беше удаљена од њихове пећине пет попришта. И Анин је отуда доносио старцу воду у малом крчагу. Није хтео да доноси у великом крчагу, да би се што више трудио одлазећи по воду. А кад једном иђаше по воду, и беше одмакао од пећине једно поприште, Анђео му нали воду у крчаг, и он се врати и даде старцу. И старац се чуђаше како се он тако брзо врати, јер је знао да тамо нема друге воде. И схвативши каква је благодат Божја на ученику његовом, он зажеле да га има за свога учитеља и старца, али не могаде убедити у то светог Анина. Зато отиде од њега, не желећи да га служи такав угодник Божји, коме би он сам желео да служи. И дошавши у манастир, који се налазио на Еуфрату, исприча братији за светог Анина. И од тог часа свети Анин постаде познат, и почеше му долазити монаси.

По одласку старца Мајума, свети Анин остаде у тој пећини, говорећи у себи: Бог ме је упутио да дођем овде, зато ћу и остати овде до смрти своје. А много пута одлажаше у унутрашњу пустињу, и тамо провођаше понекад до двадесет а понекад до тридесет дана, па се опет враћаше у своју пећинску келију. И умртви све страсти тела свог, и потчини тело духу, због чега му Бог потчини дивље звери, да му служе. И за њим иђаху два лава свуда, куд год је он ишао. Једноме од њих он беше излечио рану на нози.

Но не само зверу него и људима он беше бесплатни лекар, јер му Бог даде благодат да исцељује сваку болест и немоћ по људима. И пронесе се глас о њему у том крају, и име његово постаде чувено. Стога му долажаху не само људи него и жене, доносећи своје болеснике. А он их све исцељиваше благодаћу Божјом која живљаше у њему, и отпушташе их здраве. И престаде да одлази у пустињу, и сећаше у келији због људи који су му долазили. Јер га Бог даде томе крају као извор исцељења. Он не одлажаше у пустињу, да не би долазиоци, не затекавши га у келији, враћали се празни и неутешни, него да сваки добије лек који тражи: једни исцељење својих телесних болести, а други ослобођење од душевних патњи помоћу духовних поука његових.

Али пошто место беше безводно, требало је имати много воде за многобројне посетиоце који су му долазили. Због тога ископа мали бунар за сакупљање кишнице. Но та вода је задовољавала потребу за неколико дана. Једном за време жеге дођоше к њему неки људи, и беху жедни. Он нареди једноме од својих ученика, којих беше шест, да захвати воду с бунара и напоји жедне. Но ученик га извести да у бунару нема ни капи воде. Преподобни му онда тихо рече: Надам се у дивно име Господње, да ћеш наћи воде у бунару, да би утолио жеђ наших гостију. Ученик оде и нађе бунар пун воде до врха. И он зачуђен, радујући се и славећи Бога, захвати воду и однесе је к оцу, казавши му за чудо учињено молитвама његовим. И довољно беше те воде за све потребе на много дана. Ово се чудо догоди у седамнаестој години подвижништва преподобног Анина.

Затим, пошто се та вода најзад потроши после дужег времена, а кише не беше, преподобни Анин не хтеде да поново иште од Бога такво чудо. Него, смиравајући ум свој, он стаде сам доносити ноћу са Еуфрата воду за потребе посетилаца. И тако сваке ноћи од вечера до сванућа он ношаше воду, славећи устима Бога, и сећајући се еванђелских речи Христових: Ако који напоји кога чашом воде у име моје, неће му плата пропасти (Мт. 10, 42). Но једнога дана се догоди да не беше воде, а дођоше к њему нека братија из манастира да га посете, и беху жедни од путовања. Преподобни онда дохвати крчаге и сам оде по воду на далеку реку. Но одмах се врати. Видевши га где се одмах враћа, они мишљаху да је блажени изнемогао телом, те на реку ни ишао није. Стога му потрчаше у сусрет, желећи да сами иду на реку по воду. И кад му стадоше скидати крчаге с рамена, они видеше да су тешки и пуни воде. И веома се удивише. Јер Анђео Господњи, као и први пут код старца Мајуме, напуни крчаге водом. И повикаше братија: Хвала Богу, ево из рамена светог оца истече вода жива и хладна! – И весели пише од ње. А смиреноумни светитељ рече им: Опростите ми, браћо, јер сам грешан. Ова се вода невидљива дарова не због мене него због ваше превелике жећи, да не бисте изнемогли док бих се ја вратио с реке.

Епископ града Неокесарије Патрикије волео је светог Анина и врло га много поштовао због његовог светог живота и чудеса која је благодаћу Господњом чинио, и често га посећивао, па га и рукоположи за презвитера силом. А кад епископ чу да се преподобни мучи носећи сам воду са Еуфрата за своје посетиоце, поклони му магарца да на њему доносе воду, како се светитељ не би мучио. Но после неколико дана дође к преподобноме један сиромашан човек, који није имао да врати дуг зајмодавцу, и моли светог да се смилује на њега и да му нешто чиме би могао исплатити дуг. А преподобни сам сиромашан духом и стварима, немајући шта да му да, рече му: Узми, брате, овог магарца, продај га и исплати свој дуг. – Сиромашак узе магарца и оде, а светитељ опет стаде сам доносити воду са далеке реке. Сазнавши за то, епископ му посла другог магарца, са оваквом поруком: Не поклањам ти магарца, него само да ти воду носи, а кад ми буде затребао, ја ћу га опет узети. -А Но после извесног времена опет дође неки сиромашак к преподобноме, просећи милостињу. А он, пошто ништа није имао, даде му магарца. Потом му дође у посету епископ. И кад не наће магарца, он нареди да се ископа дубок бунар. Онда доведе магарце, на којима се донесе воде с реке, и напуни бунар. Јер у тим сушним крајевима, пошто нема влаге у земљи нити унутра има водених жила, копају се суви бунари, и у њих се скупља вода од кише или снега, или се доноси с река. И тако, пошто епископ напуни бунар водом, узе своје магарце и одведе. И кад би се бунар испразнио, он је слао своје магарце, на којима се доносила вода и бунар пунио, па је опет узимао натраг магарце.

У апамијској крајини[2] беше неки столпник Пионије, који вођаше анђелски живот. Неки покварени људи из околине дођоше ноћу у његов манастир, надајући се да ће тамо наћи велико богатство. Они провалише зид, уђоше унутра, и онда лоповски и разбојнички обиђоше све одаје, тражећи што би могли узети. Али ништа не нађоше. При одласку један од њих се баци каменом на светог столпника, удари га силно по глави, и разби му главу. Пошто ти злочинци отидоше, столпник смишљаше да сиђе са столпа и иде да се тужи судијама. А преподобни Анин, прозревши Духом столпникову намеру, дозва лава који му служаше, даде му по обичају храну, и рече му: Добро се наједи, јер ћеш ићи на далек пут! Онда узе хартију, и написа овакво писмо: О, оче преподобни! познато ми је да си пострадао од зликоваца, па сад намераваш да сиђеш са столпа, желећи да се осветиш непријатељима својим. Но, одустани од такве намере, да не лишиш себе вечне награде за трпљење у небеском царству – Ово писмо свети Анин привеза лаву о врат, и говорећи му као човеку, посла га апамијском столпнику, запретивши лаву да никога не напада путем. Лав одјури. И кад стиже до столпниковог манастира, он стаде ноктима гребати капију. Вратар нагвири кроз прозорче и, угледавши лава, отрча к столпнику и извести га да велики звер стоји пред капијом. Сатворивши молитву, столпник нареди вратару да без страха отвори капију. И уђе лав, и притрчавши к столпу баци писмо пред столпника. Он га прочита, и удиви се прозорљивости преподобног Анина, који са такве даљине сазнаде његову намеру. И дивљаше се како Бог потчини зверове да служе угоднику његовом. И одустаде од своје намере, препуштајући ствар Богу.

Једна благочестива жена, која је боловала од неке болести, пође к светоме Анину да га замоли за исцељење. На путу је срете један варварин са копљем у руци. Он хтеде да је опљачка, али не нађе ништа код ње осим мало хлеба. И распаливши се греховном пожудом, он хтеде да је силује. Забивши копље у земљу, он је стаде приморавати на блуд. Она се отимаше, али пошто не могаше да му се отме из руку, она призва у помоћ име светог Анина, вичући: Свети Анине, помози ми! – И тог часа онај свирепи и неукротљиви варварин укроти се и задрхта, јер га спопаде страх. И хтеде да бежи, зато дохвати копље да га истргне из земље, али не могаде пошто се беше веома зарило у земљу. Видећи то, он се још више уплаши, па затим разјари.

Али жена, извукавши се из његових руку, побеже и дође к светоме Анину, и каза му све. И пошто је светитељ исцели од болести, она се врати дому свом. А дође к преподобноме и варварин онај, кајући се за сва своја зла дела. Свети Анин га исцели, и светој вери научи, и удостоји светог крштења. А после неког времена обуче га и у анђелски образ. И он би инок богоугодан. А оно његово копље укорени се у земљи, и Божјом силом израсте у велики храст.

Овај велики угодник Божји чињаше и многа друга чудеса: раслабљене исцељиваше, ђаволе из људи изгоњаше, и безбројне болеснике исцељиваше. И он беше исцелитељ не само људи него и животиња. Једнога дана беше се слегао к њему силан народ, а беше страшна жега. И нестаде воде, а жеђ их мораше све. Тада се светитељ помоли Богу, и одмах се појави у ваздуху кишни облак, и изненада удари необично јака киша, која испуни водом све јаме и долине.

Преподобни прорече и многе ствари које су се имале догодити: претсказа најезду варвара, провиде кончину многе братије, и сваког призиваше к себи засебно, и говораше: Чедо, побрини се о души својој, јер је твоје време близу.

Затим се преподобни Анин и сам приближи крају, пошто проживе сто и десет година. Предузнавши дан свога престављења, он сазва своје духовно стадо, јер имађаше доста братије, каза им многе поуке, и најзад показујући руком на најврлинскије међу њима, презвитера Вероникијана, рече им: Он нека вам место мене буде игуман!

После тога одболова седам дана, и беше при крају. Пред саму смрт уплаши се, и покуша да устане са одра. И приклонивши главу, говораше: мир вам, господо моја! И поћутавши мало, рече опет: Ко сте, господо моја? Поћутавши опет, рече: Нека буде воља Господа мог! Ево и ја идем с вама по наређењу Господњем. – Сви се присутни препадоше, и ничице падоше. А богољубиви презвитер Вероникијан, наименовани игуман, упита преподобнога: Господине мој, каква ти је нада, ради које си се трудио кроз све дане живота свог? Реци нам, шта то виде. Светитељ одговори: Видех Горњи Јерусалим отворен, и облак светли где излази, и на њему три светлоносна човека, који дођоше к мени и рекоше ми: Анине, Господ те зове, устани и пођи с нама! А ја их упитах: Ко сте ви господо моја? Они ми одговорише: Ми смо Мојсије, Арон и Ор.

Чувши то, братија се још више препадоше. А он им рече: Браћо моја, молите се за мене, да се не постидим када будем изведен пред Судију страшног. – Потом рече опет: Прими, Господе, дух мој! – И рекавши то, престави се, осамнаестог марта. И чесно га погребоше, славећи Оца и Сина и Светога Духа, једног Бога, слављеног од свију вавек, амин.

—————————————————
[1] Халкидон – главни град римске провинције Витиније у М. Азији, на обали Мраморног Мора, тј. на Босфору.

[2] У југозападној Сирији, дуж обале реке Оронта.