Почетна / Преподобни Никита Затворник

Преподобни Никита Затворник

31. ЈАНУАР

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ

НИКИТЕ

затворника Печерског, епископа Новгородског (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јануар)

 

Више од других заслужују поштовање они храбри војници који немају обичај водити борбу са непријатељем у општем строју, него засебно јуришају на њега. Мада Господ много пута и попушта да такви привремено падну, да се не би преузносили, ипак их, због њихове раније ревности и храбрости, не оставља до краја без благодатне помоћи, него их понова подиже и чини непобедивима. Један од таквих храбрих војника Христових, после преподобног Исакија затворника, беше и овај блажени Никита у светом манастиру Печерском. О њему славни Поликарп, обавештен од светог Симона, казује следеће:

За време игумановања преподобног Никона, један брат светог Печерског манастира, по имену Никита, стаде молити игумана да му да благослов да се подвизава насамо, у затворништву. Игуман му брањаше говорећи: Чедо моје, неће бити корисно по тебе да млад седиш без посла. Боље ће бити да останеш са братијом радећи с њима, и награда ти неће пропасти. Сам си видео како брат наш Исакије пештерник би у затворништву саблажњен од бесова, и пропао би да га велика благодат Божја не спасе ради молитава преподобних отаца наших, Антонија и Теодосија. Никита на то одговори: Никада се, оче, ја нећу саблазнити у затворништву. Ја имам јаку жељу да чврсто стојим противу ђаволских искушења; и молићу човекољубивог Бога, да и мени подари дар чудотворства, као некада Исакију затворнику, који и до сада чини многа чудеса. Опет му игуман рече: Твоја жеља превазилази твоје моћи. Пази, чедо, да не паднеш због свог превазношења. Ја ти наређујем да пре служиш братији, и за послушање своје добићеш од Бога венац.

Но Никита не хте никако да послуша савете игуманове: он није могао да савлада у себи силну жудњу ка затворничком животу. Стога, за чим је жудео, он то и учини: затвори се у пештери, чврсто загради улаз, и борављаше у молитви насамо, не излазећи. Али, после не много дана он не избеже ђаволове замке: у време свог молитвеног певања он чу глас који се мољаше заједно с њим, и осети неисказани мирис. И саблазнивши се тиме, он размишљаше у себи: Када ово не би био анђео, онда се не би молио са мном, и не би овде било миомира Светога Духа. – И он се стаде приљежно молити, говорећи: Господе, јави ми се сам јасно да бих Те видео. На то би глас к њему: Нећу ти се јавити, јер си млад, да не би пао погордивши се. – А затворник са сузама рече: Никада, Господе, ја се нећу саблазнути. Мене је игуман научио да не слушам ђавоље саблазни; а све што ми ти наредиш, ја ћу извршити.

Тада душегубна змија, задобивши власт над њим, рече: Немогуће је човеку, док је у телу, видети мене. Стога, ево шаљем анђела свог да буде с тобом, а ти врши вољу његову. – И тог часа стаде пред њим ђаво у облику анђела. Никита паде на земљу и поклони му се као анђелу. Ђаво му онда рече: Од сада се ти немој више молити него читај књиге. На тај начин ти ћеш разговарати са Богом, и даваћеш корисне савете онима што долазе к теби, a ja ћу увек молити Творца свију за твоје спасење.

Затворник поверова овим речима и, саблажњен, он се већ више не мољаше, него ревносно читаше књиге. Притом, он виде ђавола где се непрестано моли за њега, и радоваше се држећи да се то анђео моли за њега. Са онима који му долажаху, затворник разговараше много на основу Светог Писма о корисним по душу стварима; а стаде и пророковати. И пронесе се слава његова на све стране, и сви се дивљаху како се речи његове испунише. Једном он посла кнезу Изјаславу[1] вест: Данас је убијен кнез Гљеб Свјатославич[2]; пошаљи одмах сина свог Свјатополка на кнежевски престо у Новгород.

И како рече, тако и би. Стварно, после неколико дана стиже вест о убиству кнеза Гљеба. Од тога времена стаде се још више говорити о затворнику да је пророк; и потпуно му вероваху и кнезови и бојари. – У самој ствари, ђаво не зна будућност, него објављује оно што ће сам учинити преко рђавих људи, подговоривши их или да убију, или да украду, или да учине које друго зло. Тако исто, када к затворнику долажаху људи да чују од њега реч утехе, онда му ђаво, тобожњи анђео, саопштаваше све што се с њима догодило. Никита је прорицао, и све се тако збивало.

Осим тога, нико се са Никитом није могао упоредити у познавању књига Старога Завета: све их је знао напамет: Књигу Постања, Изласка, Левита, Бројева, Судија, Царстава, и сва пророштва по реду. Уопште, све старозаветне књиге он је знао врло добро; а свете књиге Новога Завета: Еванђеља, Дела Апостолска, Посланице светих апостола, дате нам по благодати Божјој ради нашега спасења и утврђења у добру, он никада није хтео не само да чита, него ни да их види, нити да чује за њих; нити је другоме допуштао да разговара са њим о Новом Завету. По томе и постаде свима јасно, да је он прелашћен, саблажњен од ђавола.

Утучени због тога, к прелашћеноме дођоше преподобни оци: игуман Никон, Јован, који после њега би игуман, Пимен постник, Исаија, потоњи епископ ростовски, Матеј прозорљиви, Исакије затворник, Агапит лекар, Григорије чудотворац, Николај, касније епископ тмутаракански, Нестор Летописац, Григоје писац канона, Теоктист, доцније епископ черњиговски, Онисифор прозорљиви. Сви они, прослављени врлинама, дошавши узнесоше Богу молитве за Никиту и отераше ђавола од њега, тако да га Никита више не виде. Затим, извевши га из пештере, они га молише да им каже што из Старога Завета. А он се стаде клети да никада чак ни читао није те књиге, које је до малочас знао напамет. Поред тога, он ни једну реч није знао сада из њих, те га једва научише да чита и пише. Постепено дошавши к себи молитвама преподобних отаца, он исповеди свој грех, и горко се кајаше због њега.

После тога он наложи на себе велико уздржање и послушање, и провођаше строг и смирен живот, тако да све превазиђе врлинама. А човекољубиви Господ, видећи такве подвиге блаженог Никите, и не одбацујући ни раније врлине његове, које је још из младости упражњавао, прими његово истинско покајање, и као што је некада, примајући покајање светога Петра, који га се трипут одрекао, рекао Петру: Паси јагањце моје, паси овце моје (Јн. 21, 15.16.17), тако и овом блаженом Никити даде доказ да му је покајање примљено. Јер га због превелике љубави, коју показиваше држањем свих заповести, Господ учини пастирем Свога словесног стада, подигавши га на епископски престо Новгородски, 1096 године. Тако Господ, да би паству његову потпуно уверио и убедио да је светитељу опроштено његово раније поклизнуће, прослави његов врлински живот даром чудотворства. Тако једном у време суше он се помоли Богу и низведе кишу с неба, другом приликом он молитвама својим угаси пожар града; и многа друга чудеса он сатвори.

Пошто је тринаест година мудро управљао својом словесном паством, свети Никита пређе ка Господу у вечни живот 31. јануара 1108 године. И би чесно погребен у саборној цркви светих богородитеља Јоакима и Ане. Тело блаженог Никите лежало је у гробу сакривено четири стотине педесет година, а године 1558 у време цара Јована Васиљевича, митрополита Макарија и архиепископа Новгородског Теодосија, мошти светога Никите беху пронађене читаве и потпуно неповређене. До данашњега дана оне изливају многа исцељења онима који им са вером приступају. Богу нашем слава, сада и увек и кроза све векове, амин.

——————————————————————————————–
[1] Изјаслав Јарославич – велики кнез Кијевски од 1054-1068. г.

[2] Гљеб Свјатославич – кнез Новгородски, старији син великог кнеза Кијевског Свјатослава, био убијен од Финаца 1078. године.