Преподобни Поликарп Печерски

24. ЈУЛИ

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ

ПОЛИКАРПА,

архимандрита Печерског (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јули)

 

Блажени и славни Поликарп, по имену многоплодан[1], беше многоплодан и у врлинама, јер он роди многи род, о чему је Небески Делатељ рекао: Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди (Јн. 12, 24). Који буде у мени и ја у њему, он ће родити многи род (Јн. 15, 5). Овај блажени, сматрајући пролазну славу и обличје овога света за прашину, прими свети анђелски монашки лик у манастиру прослављеном пештерама, и на све могуће начине испосничким подвизима умртвљаваше тело своје као зрно у изораној земљи, и духом свагда борављаше у Богу. На тај начин он роди многе родове достојне покајања и показа на себи све пладове Духа: љубав нелицемерну према Богу и братији, радост беспрекорне савести, мир после победе над свима страстима, дуготрпељивост у напастима и невољама, благост у покорности свима, жалостиву милосрдност према невољнима, веру несумњиву у извршењу заповести, истину у испуњењу обета, кротост у непознавању гнева, уздржљивост у јелу и пићу и свима телесним жељама (ср. Гал. 5, 22-23).

Све ове плодове Бог узрасте у блаженом Поликарпу, а посади их свети Симон, епископ владимирски и суздаљски. Овај беше сродник Поликарпу по телу, и не хте да се Поликарп удаљава од њега ни по духу, него као добар корен он се стараше да и изданак његов буде добар. Стога када Симон би узет из светог манастира Печерског на престо владимирске и суздаљске епископије, он поведе са собом тамо и блаженог Поликарпа. Тамо он подстицаше Поликарпа на врлински живот и ради тога казиваше му душекорисне поуке, које је сам читао или слушао од очевидаца о ранијим светим црнорисцима печерским, како се они жестоко потрудише и толико Богу угодише, да чак и овде засијаше чудотворном нераспадљивошћу својих моштију, што је знак да су на небу примили нераспадљиви венац. А блажени Поликарп, послушањем изоравши земљу срца свог и посејавши тамо семе отачких поука, донесе стоструки плод. Он не само беше сам многоплодан у врлини него жељаше да и у свима православнима укорени такву исту плодност. Тога ради све што чу од блаженог епископа Симона о богоугодним подвизима преподобних отаца печерских, он се потруди те записа на корист и другима који се спасавају. На тај начин, живећи поред овог блаженог епископа, он изложи дивна житија многих светих у својој посланици блаженом Акиндину, архимандриту печерском.[2] Међутим блажени Поликарп, иако се потом удаљи телом од оца и наставника свог Симона вративши се из његове епископије у свој Печерски манастир, ипак својим врлинама не беше далеко од тог светог мужа. Јер добро укоренивши у срцу свом његове раније поуке, он се усрдно стараше чувајући их и узрастајући их. И свети Симон са своје стране не престаде ни ту поучавати га преко својих посланица, пуних богонадахнутих поука и описа врлинских живота многих печерских светаца. Имајући то свагда пред очима, блажени Поликарп све речи записиваше на таблицама срца свог, и прочитаваше их умом и испуњаваше на делу. Подвизавајући се тако строго, он достиже високи ступањ врлине.

Када архимандрит печерски блажени Акиндин, мудро и богоугодно пасавши стадо Христово, достиже дубоку старост, он се после многогодишњих трудова пресели ка Господу на вечни покој. Тада у богоизабраном броју свете братије не беше старијег и у монашким подвизима искуснијег од Поликарпа. Зато сва војска добрих војника Христових једногласно и једнодушно изабра себи за предводника и наставника овог блаженог, као достојног и способног да управља крмом свете велике лавре Пресвете Богородице и преподобних отаца наших Антонија и Теодосија Печерских. То би при великом кнезу кијевском Ростиславу Мстиславичу[3], а при митрополиту Јовану, четвртом митрополиту тога имена.[4]

Примивши управу над светом великом лавром Печерском,[5] блажени Поликарп се усрдно старао да се држе манастирска правила, предата преподобним Теодосијем, не додајући им ништа туђе. И он се показа искусан руководилац у делу спасења каквога је та чудотворна лавра стварно и захтевала, и њиме се дичила. Свуда се шираше слава о дивном поретку у њој под управом блаженог Поликарпа. Многи од високородних и моћних кнезова коришћаху се његовим поукама и одушевљаваху се за врлински живот, тако да остављаху своје славне престоле из жеље да живе заједно с њим, чега је очигледан пример незаборавни кијевски кнез Ростислав Мстиславич. Овај христољубац, веома се угледајући на врлински живот блаженог Поликарпа, заведе код себе овакав добри обичај: за време Великог Поста сваке суботе и недеље он је позивао к себи на обед дванаест монаха печерских и тринаестог – блаженог архимандрита Поликарпа, и нахранивши их отпуштао их не празних руку. Сам пак причешћиваше се сваке недеље Божанским Тајнама, лијући сузе, много уздишући и јецајући од срца, тако да се нико који га је видео у таком умилењу није могао уздржати од суза. А када се свршавао свети Велики Пост, онда је христољубиви кнез на Лазареву суботу сазивао све печерске блажене и светолике старце, постом просијале, срдачно их све гостио, дарове им давао и с чешћу отпуштао. Исто тако он је сазивао и угошћавао братију и других манастира, но нарочито братију печерску, јер је веома волео врлински живот свију њих, првенствено наставника њиховог Поликарпа који је на све могуће начине подражавао првобитне наставнике печерске Антонија и Теодосија. Стога кнез и говораше често блаженом оцу Поликарпу да га прими за монаха у свој манастир. Но блажени Поликарп му одговораше: Благочестиви кнеже! вама је Бог наредио да водите други живот: да праведно управљате, да праведни суд творите, и да непоколебљиво стојите у целивању крста. – На то му кнез Ростислав узвраћаше: Свети оче! кнезовање овога света не може бити без греха, и већ ми је додијало, и изнурило ме својим свакодневним бригама, стога бих хтео да бар мало у старости својој послужим Богу и угледам се на оне цареве и кнезове који тесним и мучним путем идоше и у царство небеско стигоше. – Чувши ово, блажени Поликарп рече: Христољубиви кнеже! ако ти то свим срцем желиш, онда нека буде воља Божја.

Мада кнез не успе да ову своју намеру приведе у дело, ипак се из следећег јасно види, да је он то истински од срца желео, одушевљен за то врлинама светог Поликарпа. Када се кнез тешко разболе у Смоленску и нареди да га возе у Кијев, сестра његова Рогњеда, видећи да јој је брат веома изнемогао, мољаше га говорећи: Остани овде у Смоленску, и ту ћемо те положити у својој цркви. – Он јој на то одговори: Нипошто то не чините, него иако сам врло слаб, нека ме ипак возе у Кијев. А ако ме Бог узме на путу, онда нека тело моје положе у манастиру светог Теодора, подигнутом мојим оцем. Ако ме пак Бог избави од ове болести и подари ми здравље, онда обећавам да ћу се замонашити у светом манастиру Печерском код блаженог Поликарпа. – Потом када му се болест силно погорша и већ беше на самрти, он рече своме духовном оцу, јереју Симеону: Ти ћеш одговарати Богу што ми ниси дозволио да ме постриже онај свети муж у Печерском манастиру, јер сам истински желео то, и нека ми Господ не упише у грех што не испуних обећање. – И тако кнез прими блажену кончину.

Почетак и повод тако врлинског живота овог незаборавног кнеза би не што друго него пример подвижничког живота и богонадахнуте беседе преподобног оца нашег Поликарпа, који за његова кнезовања бејаше достојни старешина у светој чудотворној лаври Печерској. Примером свога врлинског живота привлачећи угледању на њега не само братију него и благочестиве световњаке, он их упућиваше на пут покајања и спасења. И тако он мудро пасијаше поверену му Богом паству. И поживе дуго блажени Поликарп, и у дубокој старости престави се ка Господу двадесет четвртог јула 1182 године. И пошто опремише тело његово, погребоше га чесно са светим оцима.

После смрти блаженог Поликарпа настаде тешкоћа у манастиру: братија не могоше изабрати себи игумана. Иако многи од тадашњих блажених стараца беху достојни тога чина, ипак се ниједан не хте примити због смирења и безмолвија, молитвеног тиховања: изгледало им је боље бити потчињен и усрдно се држати молитвеног усамљеног тиховања, да не би своју ризницу врлина, стечену великим трудом, страћили бригама и главобољама које обично прате старешинство. И велика туга, жалост и мука обузе братију: јер тако велико стадо није требало ни једнога часа бити без пастира. Сутрадан ударише у клепало, и сва се братија сабраше у цркву, и стадоше се поводом своје невоље молити Пресветој Богородици и преподобним оцима Антонију и Теодосију, призивајући у помоћ добро подвизавшег се наставника свог, новопрестављеног блаженог Поликарпа, и просећи га да умоли Бога да им укаже на игумана место себе, и тиме им покаже да ли је угодио Богу. И догоди се чудо: као једним устима многи рекоше: Хајдмо к побожном свештенику Василију на Шчекавицу, нека нам он буде игуман и управља монасима Печерског манастира. – И отишавши сви поклонише се презвитеру Василију и рекоше: Ми сви, братија Печерског манастира, клањамо се теби и хоћемо да нам ти будеш отац и игуман. – Веома збуњен, свештеник Василије сам паде пред њима и поклони им се, и рече: Оци свети! ја сам само мислио на монаштво; како ја бедник могу бити игуман!

И дуго се он отказиваше, док напослетку не попусти на њихове упорне молбе. Онда га братија узеше и одведоше са собом у манастир. У петак пак на постриг овог Богом изабраног Василија дођоше: преосвећени митрополит кијевски Никифор[6], и богољубиви епископи, Лаврентије туровски и Николај полоцки, и сви пречасни игумани. Преосвећени митрополит Никифор постриже га својом руком. И тако он постаде наставник и пастир добрим иноцима светог манастира Печерског после блаженог Поликарпа. Подражавајући његов живот и помаган његовим молитвама, он свима беше образац свих врлина, у славу и част Небеског Наставника и Начелника пастира, Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа, коме са беспочетним Оцем и са Пресветим и Благим и Животворним Духом приличи од целокупне творевине непрекидно славословље и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.

————————————–
[1] Поликарп је грчка реч πολυκαρπος и значи: многоплодни.

[2] Та се житија налазе у другом делу Кијевопечерског патерика.

[3] Велики кнез у 1154. год. (једну недељу); по други пут велики кнез од 1158. до 1167. године.

[4] Јован IV митрополит Кијевски од 1164. до 1166. године.

[5] Блажени Поликарп изабран и посвећен за архимандрита Кијевопечерског манастира 1164. године.

[6] Никифор II, спомиње се у Летопису од 1182. до 1197. године.