Почетна / Преподобномученик Пахомије Руски

Преподобномученик Пахомије Руски

21. МАЈ

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА

ПАХОМИЈА – РУСКОГ (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за мај)

 

Родом из Мале Русије, син побожних родитеља. У младости ухвате га Татари и продаду једном Турчину кожару као роба[1]. Овај га одведе у своје место Усаки у Филаделфији (у Малој Азији), и труђаше се да Пахомија научи не само своме занату него и својој вери. Видећи како Пахомије одлично изучава његов занат, али мрзи његову веру, Турчин га бијаше, злостављаше, заплашиваше, лишаваше хране. А Христов дични војник све то с радошћу подношаше пуних двадесет седам година, колико проведе у ропству, и служаше свога господара веома ревносно и предано. То побуди његовог господара да му понуди своју кћер за жену и да га начини својим наследником, само ако се одрекне Христа. Но дивни младић, ватрени љу6итељ целомудрија, све то низашта не сматраше, држећи се апостолових речи: Ко ће нас раставити од љубави Христове? Невоља ли или туга? или глад? или гоњење? или голотиња? или мач? (Рм. 8, 35).

Када на крају крајева увиде да је Пахомије непоколебљив у својој вери, господар му дарова слободу, и дозволи му да иде куда хоће. Припремајући се за одлазак, Пахомије се разболе. Турци који га као болесна посећиваху, сковаше лаж како је Пахомије, тобож, рекао да ће се одрећи Христа и постати Турчин. Стога му после болести донеше турско одело и обукоше, али га не обрезаше. Пахомије оде одатле у Смирну; тамо збаци са себе турско одело, и отпутова у Свету Гору.

У Светој Гори при манастиру светог Павла, Пахомије нађе себи старца духовника у лицу јеромонаха Јосифа, човека добродетељна и мудра. Њему Пахомије исповеди сву душу своју, замоли га да га прими за свога послушника, и да га замонаши, – што и би. И тако Пахомије проживе са њим дванаест година, подражавајући га у свакој врлини. Потом проведе још шест година поред преподобног Акакија Капсокаливитског, човека чудесног живљења монашког. И као трудољубива пчела Пахомије скупљаше мед са цвећа разноврсних врлина, те тако свима тамошњим оцима постаде пример и узор монашког живота. При свем том Пахомије свим срцем жељаше да пострада за Господа Христа: на то га је потстицала с једне стране божанска љубав, а с друге – то што је, можда, за време његове болести у Усаки из његових уста непажњом изашла нека реч одречења, ради које га Турци и обукоше у њихово зелено одело.

Ову своју жељу за мучеништвом он откри своме старцу. Старац га силно изружи и изгрди, сматрајући да му је то дошло од гордости. Али пошто ова жеља не напушташе Пахомија, старац га годину дана испитиваше помоћу разних послушања и тескоба. И када нађе да је Пахомије свим срцем готов на страдање, онда њих двојица стадоше постом и бдењем молити Бога да им покаже да ли је то Њему по вољи. Затим о тој ствари распиташе већину врлинских отаца светогорских, и нађоше да се сви они слажу са Пахомијевом жељом.

Наоружани молитвама и саветима ових отаца, Пахомије и његов старац Јосиф отпутоваше у Усаки, завичај бившег Пахомијевог господара. Тамо старац Јосиф остаде у стану, а Пахомије журно оде кући свога господара, а затим на трг, не би ли га препознали. Турци га препознаше и одмах зграбише, и одведоше пред судију говорећи: То је онај роб што се у болести одрече Христа и коме ми после болести обукосмо наше зелено одело, а сада, гле, како је обучен! – Судија упита Пахомија, да ли је то истина. А Пахомије сав радостан неустрашиво изјави: да се никада ни речју ни мишљу није одрекао Господа Христа, и да исповеда Христа – савршеног Бога и савршеног човека, и да је за то своје вероисповедање готов поднети безброј мука и сваку врсту смрти.

Слушајући то и гледајући Пахомијеву неустрашивост, судија стаде страховито претити Пахомију и грдити га. Затим му рече: Пошто си се једном одрекао хришћанске вере, ти више не можеш носити то хришћанско одело. Него бирај једно од двога: или се одреци Христа, или буди готов на најстрашнију смрт. – Христов мученик одговори: Не допусти, Христе Царе, да се ни у најситнијој мисли својој не одрекнем пресветог имена Твог! Ево, готов сам ради љубави Твоје и у огањ и у смрт!

Када то чу, судија нареди да мученика баце у најмрачнију тамницу, у којој Пахомије остаде као усред другог раја, у посту, у бдењу, без икакве људске утехе, храњен једино божанском надом. Трећега пак дана Пахомије би осуђан на смрт. Када тамничар донесе мученику ову вест, он је прими као најслађу посластицу; и прекомерно радостан он слављаше име Господње, и сву ту ноћ проведе на молитви. „Ујутру одведоше светог мученика пред судију. Судија му рече: Због своје непопустљивости ти мораш у смрт; пази да ти кајање не дође сувише касно. – На то преподобни Пахомије одговори са пређашњом неустрашивошћу: Судијо, ја се никада нећу одрећи Христа мог, макар ме ти предао на хиљаде најљућих смрти. Што имаш да чиниш, чини брже.

Чувши то, судија изрече завршну пресуду. Присутни Турци везаше мученика и одведоше на губилиште изван града. Њима се путем придружише други Турци, и неки хришћани. Једни Турци исмеваху светитеља, други га пљуваху, а трећи га наговараху да се одрекне Христа. Међутим мученик, сав погружен у молитву, хиташе многожељеним путем мучеништва. Када стигоше на губилиште мученик клече, но џелат му и тада саветоваше да се одрече Христа, и тако сачува живот. Међутим сјајни јунак Христов му рече: Изврши што ти је наређено, и немој узалуд губити време.

Тада му џелат отсече главу, и тако блажени Пахомије прими венац мучеништва[2]. А чесне мошти његове узеше хришћани после три дана и погребоше их. Џелат пак после тога обесомучи се, и викаше, и бацаше пену, и јураше по граду, док након неколико дана не издахну бедно.

За све то време старац духовник светог мученика јеромонах Јосиф налажаше се у граду; и кад сазнаде за мученичку смрт свога ученика, он са радошћу и сузама захвали Богу. Затим оде на место где лежаше тело светог мученика, и видевши га рече му са сузама радосницама: Ето, Пахомије мој, доживео си за чим си одавно жудео; молим те, моли се за мене Господу, и за све који те буду призивали. – И то се стварно поче збивати после неколико дана. Овог преподобног Јосифа обузе неки силан страх и малодушност, а мученик Пахомије јави се у сну своме старцу сав светао и радостан, и рече му: Не бој се, старче; никакво те зло неће задесити. – И тог часа ишчезе из старчева срца страх и малодушност, Исто тако једна хришћанка из тог места, која је од ране младости боловала од неизлечиве главобоље, призвавши са вером у помоћ светог преподобномученика Пахомија и помазавши крвљу његовом главу своју, потпуно се исцели од своје дугогодишње болести. Молитвама светог преподобномученика Пахомија нека се и ми исцелимо од својих духовних немоћи и удостојимо Царства Небеског. Амин.

———————————————–
[1] Заједно са светим Пахомијем и другима тада би заробљен и продан у Малу Азију и св. нови исповедник Јован Руски, који се слави 27. маја.

[2] Пострада свети Пахомије на св. Вазнесење 7. маја 1730. године, због чега се његов спомен у Светој Гори и слави тога дана. Његове св. мошти почивају на Патмосу.