Почетна / Охридски Пролог (Свети Николај Охридски и Жички)

Охридски Пролог (Свети Николај Охридски и Жички)

27. МАРТ

 

1. Света мученица Матрона. Као сирота девојка би служавка у кући једнога Јеврејина у Солуну. Жена тога Јеврејина непрестано се ругаше Матрони због њене вере у Христа, и нагоњаше је да одбаци Христа и да иде у синагогу. Но кротка Матрона савесно иђаше за својим послом и не одговараше госпођи својој ништа, а у потаји се мољаше Христу Богу. Једном дозна Јеврејка, да је Матрона кришом од ње ишла у цркву, па сва гневна упита је зашто није ишла у синагогу него у цркву? На што Матрона одговори: „Зато што у хришћанској Цркви Бог живи, а од синагоге јеврејске Он одступи“. Бесна због тако мужественог одговора, Јеврејка је истуче и затвори у једну мрачну одају, где је, поврх тога, још и веза. Но сутрадан нађе је одвезану силом Божјом како клечи на молитви и хвали Бога. После је у два маха поново затвараше док је најзад глађу не умори. Тада узе опака жена тело свете девојке и баци са висине своје куће на земљу. Хришћани узму тело мученице и чесно сахране, а Александар епископ, сазнавши за многа догођена чудеса од свете мученице, подиже цркву на гробу њеном. А злу Јеврејку ускоро постиже праведна казна: са оног истог места на кући, са кога је бацила доле тело Матронино, она се омакне, падне на калдрму и разбије се на мртво.

2. Преподобни Јован Прозорљиви. Беше дрводеља до своје двадесет пете године, а онда, гоњен неодољивом жељом за сталном молитвом, удаљи се у пустињу, где проживе до смрти своје, тј. до деведесете године. Телесан, но као бестелесан. Прозираше у срце свакога човека, који му се приближи, и могаше погодити његово име и његову жељу и мисао. Прорицао је цару Теодосију исход његових битака; прорицао војводама, монасима, и свакоме ко се нуждавао у томе да дозна шта се у тами будућих дана скрива за њега. Неки кнез мољаше га да прими његову жену, која нарочито пожели да га види. Не хте светитељ да удовољи празној радозналости, но на сну јави се жени кнежевој онакав какав је. И кад жена описа сновиђење, муж њен потврди да је, заиста, такав лик светитељев. Свакога посетиоца свога поучаваше смерности, као основној врлини, увек наводећи примере из живота, како је гордељивост многе узвишене карактере оборила у прах и навела на тешке грехе. Издржао је велике нападе од злих духова. Једном јави му се сатана са мноштво демона у виду сјајних ангела. И ови га гоњаху, да се поклони сатани, лажући га да је то Христос. А он одговори мудро: „Цару моме Исусу Христу ја се клањам сваки дан; да је то Он, не би потребовао од мене нарочито да му се сада поклоним“. После тих речи сва зла сила ишчезе као дим. Скончао мирно, клечећи на молитви, у деведесетој својој години.

3. Преподобни Пафнутије. Ученик светог Антонија Великог. Светошћу свога живота обратио је многе грешнике на пут покајања (као свету Таису, 8. октобра). Више је личио на бестелесног ангела него на телесног човека. Упокојио се крајем IV века.

 

Прозорљиви Јован, учитељ смерности.
O смерности рече, сa плачем радости:
– O љубезна чеда, децо правоверна.
Богу сте милија што сте више смерна
Без смерности подвиг ништа не помаже,
Охол душу своју ђаволу предлаже.
Ако душу своју испразниш од себе.
Тад ћe Господ живи испунити Тебе.
Шта смерније има од самога Бога?
Он нигде првенства не истиче Свога.
Потајно, без вике. Он свет сав успреми.
Зато луди мисле да Га чак и нема.
Ваздух да не дува, не цичи, не вије,
Луди би и за њ’га рекли да га није!
Ко смерност имаде, себе укорева,
У свакој врлини тај лако успева.
Смерност ништа није до нишчета духа,
Спасова је она блажена поука:
Немати у себе никаква уздања.
У Бога положит сва своја надања,
To je света смерност. Kо год њу наруши
Taj најцрњу пропаст спрема својој души,
Свих светаца мисли у томе су строге.
Нико се не спасе без смерности многе!
Смеран је радостан, јер Бог њиме влада.
Смеран што и спасен, o љубазна чада!

 

РАСУЂИВАЊЕ

„Ко помишља о злу, у том нема чистоте“, вели св. Симеон Нови Богослов, па додаје још: „Јер како може бити чисто срце у онога ко се прља нечистим помислима као што се огледало потамњује прашином?“ Видиш ли, на како недостижној висини стоји религија Христова над свима осталим верама и светским мудровањима? Ко о злу само и помишља, макар и не делао никакво зло, крив је пред Богом и пред својом душом. Јер Бога вређа, а душу своју губи. Бити хришћанин у правом смислу значи уложити дивовски напор на очишћењу срца свога, и ума свога, од злих помисли. Какав је то напор, о томе постоји читава наука, која је у наше дане постала готово сасвим закључана, чак и за хришћане, и једно огромно стварно искуство светих људи и жена, које ту науку оправдава. Очистити себе од злих и нечистих помисли, овога корена свију зала, био је циљ великих подвижника, пешчерника и безмолвника.

 

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам Господа Исуса у смрти и то:
1. како Он, који је васкрсавао мртве, виси на крсту мртав телом,
2. како је Он умро ради нас, да ми имамо више живота, и више истине о бесмртном животу.

 

БЕСЕДА

о хришћанима као царевима и свештеницима

И учинио си нас Богу нашему цареве и свештенике. (Откр. 5, 10)

Господ Исус хоће да све људе учини сличним Себи. Као Син Божји Он хоће да сви људи буду Богу усиновљени. Као Цар Он хоће и њих да Му буду сацареви. Као свештеник – да му буду сасвештеници. Као Свемоћан – да участвују у моћи Његовој. Као Бесмртан – да участвују у бесмрћу Његовом. Као Свети – да участвују у светости Његовој. Као Васкрсли – да сви буду деца васкрсења. То је Господ хтео, и зато је и сишао на земљу, да нас издвоји од животиња, да нас уздигне над животом животињским, и да нам да достојанство над свом видљивом твари, какво је достојанство Адам имао у Рају пре греха.

Због овог Свог човекољубивог и за људе спасоносног плана Господ је био од јеврејских старешина на крст распет, а и од нас хришћана Он је до данас пожњео небројено пута трње неблагодарности и неразумевања. Ми се показујемо неблагодарни и неразумни кад год подништавамо и газимо заповести Његове. Својим гресима сваки грешник плете нови трнов венац и ставља на свету главу Његову. Кад нас је то Он увредио, да тако чинимо? Кад је Он ма и једном од нас помислио зла, да Му злом враћамо? Он се спустио у нашу смрадну јаму, где смо ми привикли на живот са змијама и акрепима, и повукао нас навише, на висину, на светлост и чистоту, у царство. Он хоће да нас учини царевима и свештеницима, а ми отурамо спасавајућу руку Његову и враћамо се у јаму ка змијама и акрепима.

О браћо, доста и предоста овога понижавања Њега и потирања себе! Ухватимо се крепко за руку свога Спаситеља и хајдмо за Њим. Он нам добро жели. Он нам добро чини. Он је за наше добро пострадао. Он је једини, једини наш пријатељ који се не мења.

Господе, Теби слава и хвала вавек. Амин.