Почетна / Охридски Пролог (Свети Николај Охридски и Жички)

Охридски Пролог (Свети Николај Охридски и Жички)

14. ЈУН

 

1. Свети пророк Јелисеј. Живео на девет стотина година пре Христа. Када је Господ хтео узети к Себи престарелог пророка Илију, открије овоме, да му је за наследника у пророчкој служби одредио Јелисеја, сина Сафатова, од племена Рувимова, из града Авелмаула. Илија каза Јелисеју вољу Господњу и огрну га својим огртачем и испроси од Бога двогубу пророчку благодат за њега. Јелисеј одмах остави дом свој и род свој и пође за Илијом. А када Господ узе Илију на огњеним колима, Јелисеј оста да продужи пророчку службу са још већом силом од Илије. По чистоти и ревности он је био раван највећим пророцима, а по чудесној сили, која му се даде од Бога, превазилазио их је све. Раздвојио је воду у Јордану као негда Мојсеј у Црвеном мору; горку воду у Јерихону учинио питком; низвео воду у ископане ровове за време рата с Моавићанима; умножио уље у лонцима бедне удовице; жени Соманићанки васкрсао умрлог сина; са двадесет хлепчића нахранио сто људи; исцелио од проказе војводу Немана; низвео проказу на слугу свога Гиезија због среброљубља; ослепио целу једну војску сиријску, а другу, опет, нагнао у бекство; предсказао многе догађаје, како народу, тако и појединцима. Представио се у дубокој старости.

2. Свети Методије, патријарх Цариградски. Родом из града Сиракузе у Сицилији. По свршетку светског школовања замонаши се и почне се подвизавати у манастиру. Патријарх Никифор узме га к себи на службу. У време иконоборачких царева прочуо се свуда као одлучни бранилац иконопоштовања. Опаки цар Теофило заточи га због тога на једно острво, у тамницу, са два обична разбојника, где проведе пуних седам година, у влази, без светлости и без довољно хране, као у гробу. У време благочестиве царице Теодоре и сина јој Михаила, ослобођен и изабран за патријарха (по ранијем пророчанству светог Јоаникија Великог). Прве недеље Великог поста Методије свечано унесе иконе у цркву, и написа канон у част иконе. Не могући му никако доскочити, скверни јеретици најмише неку жену, која изјави, да патријарх с њом има нечисте телесне односе. Цео се Цариград узбуни од те клевете. Не знајући како иначе да докаже своју невиност, патријарх пређе преко стида и свуче се наг пред судом, који је сам тражио, и показа своје сухо и од поста измождено тело. Суд се очигледно увери, да је патријарх оклеветан. Народ чувши за ово, обрадује се, а јеретици постиде. Тада и она жена призна, да је наговорена и плаћена, да ту клевету изнесе на светитеља Божјег. И тако они који су мислили нанети срам Методију, и нехотице му повећају славу. Овај велики исповедник вере мирно је скончао 846. године и преселио се у Царство Божје.

3. Свети Јован, митрополит Евхаитски. Прозван Маврон. Врло образован но у исто време и духован муж. Тек у старости при цару Алексију Комнену, постане митрополитом евхаитским. Прослављен нарочито тиме, што су му се јавили свети Василије, Григорије Богослов и Јован Златоуст (в. 30. јануар) и објаснили му, како су они сва тројица подједнако прослављени на небу. После тог виђења утиша се препирка у народу око тога, ко је од та три светитеља већи, а ко мањи. Још је свети Јован саставио познати канон Исусу Сладчајшем, и канон Ангелу Хранитељу, а поред тога оставио је и друге корисне списе. Скончао мирно 1100. године.

4. Преподобни Нифонт. Рођен у области Аргирокастра у селу Лукову од оца свештеника. Од младости вукла га жеља самоћи и молитви. Та га жеља најзад доведе и у Свету Гору, где се подвизавао најпре у пештери светог Петра Атонског а потом у пустињи свете Ане. Није хтео ни хлеб јести, него се хранио травом и корењем. Неки завидљивци оптуже га као да се он гнуша хлеба, од чега се он лако и брзо оправда. Најзад се здружи са светим Максимом на Капсокаливи. Због своје искрене љубави према Богу Нифонт буде обдарен од Бога даром чудотворства и прозорљивости. Исцељивао је болесне молитвом и помазањем уљем, а прозирао је у догађаје који се се збили и који ће се збити. Прорекао за себе да ће умрети уз Петров пост. И кад је освануо дан његовог упокојења, он рекне братији око себе: „Не плачите него радујте се, јер ћете у мени имати молитвеника пред Богом за спасење ваше“. Најзад рече: „Време је да идем!“ И предаде свету душу своју Богу 14. јуна 1330. године.

 

Шта помаже благо и свет овај убав,
Шта власт сва и сила кад је човек губав?
Војвода је Неман, но губом покривен
Сав од губе бео, ка’ од гноја сливен.
Па војвода жури к Божијем човеку,
Само још од њега надајућ се леку,
C целим караваном одела и злата,
To Божјем човеку нека буде плата!
Јелисеј му рече да Јордану ходи
И седам се пута окупа у води.
Расрди се Неман у својој несрећи:
– Немамо л’ ми’река, бистријих и већи?
И хоћаше хитно дома да се врати,
Но мудри га слуга од тога одврати.
Господару, рече, хитно не одступај,
Гле, Јордан је близу, иди се окупај!
Послуша га Неман, к Јордану пожури
И седам се пута у реку загњури.
Здрав постаде Неман, проказа одлете,
Здрав постаде Неман и чист као дете.
Бог је један, викну, Богу Израиљу,
Он чудеса славна чини у обиљу!

 

РАСУЂИВАЊЕ

„Неће нас спасти место, ако не творимо вољу Божју“, вели премудри Златоуст. За некога монаха прича се, како је живео у једном манастиру, где су га пет сабрата волели a један вређао. Због овог једног, који га је вређао, он се пресели у други манастир.

У том другом манастиру пак осморица су га волели a двојица вређали. Он побегне у трећи манастир. Но ту су га седморица волела a петорица вређала.

Он пође у четврти манастир. Но успут се размисли: „Докле ћу ја бежати c места на место? У целом свету нећу наћи покоја. Боље да постанем стрпљив,“ Извуче хартију и написа крупним словима:

„Све ћу да отрпим ради Исуса Христа, Сина Божјега.“ Када ступи у четврти манастир, и ту су га једни волели a други вређали, Но он је почео стрпљиво подносити увреде. И чим би га неко увредио, он би извадио ону хартију и читао: „Све ћу да отрпим ради Исуса Христа, Сина Божјега.“ И тако стрпљивошћу успео је да га сви заволе. И остао је на том месту до смрти.

 

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно хођење Господа по води као по суху (Мат. 14, 25) и то:
1. како Господ ходећи сам врхом воде зове и Петра: ходи! Петар полази но због мале вере почиње да тоне,
2. како и мене Господ призива да ходим поврх страсне влаге и буре, и како и ја полазим но тонем због мале вере

 

БЕСЕДА

о смерности као претечи славе

Прије славе иде смјерност. (Приче Сол. 75, 33)

Овде је реч о правој слави а не о лажној; о слави непролазној а не о слави умирућој. Слава која је од људи слава је умирућа, а слава која је од Бога слава је непролазна. Кога људи прославе, није прослављен, а кога Бог прослави, тај је прослављен. Ви примате славу један од другога, а славе која је од једнога Бога не тражите (Јов. 5, 44), рекао је Господ књижевницима јеврејским. Видите, како Господ разликује славу људску од славе божанске. А за Себе је Он рекао: Ја не примам славе од људи (Јов. 5, 41).

Ко тражи славу од људи, тај иде путем гордости, а ко тражи славу од Бога, тај иде путем смерности. Нико без смерности није прослављен од Бога. Светитељи Божји били су најсмерније слуге Божје. Превеликом смерноћшу одликовала се и Пресвета Богородица. Својој превеликој смерности она је приписивала избрање своје за Матер Божју: яко призрje на смиренiе раби своея. Но најсмернији од најсмернијих био је сам подвигоположник Господ наш Исус Христос. У Његовом земаљском животу смерност је увек ишла пре славе. И у нашем животу, браћо, мора тако бити, ако желимо истинске славе. Јер ако смерност не иде пре славе, слава никад доћи неће.

О Господе Исусе, узоре и учитељу смерности, славо наша једина, и Прослављачу свих смерних и кротких, надахни нас неизреченом смерношћу Твојом. Теби слава и хвала вавек. Амин.