Почетна / Охридски Пролог (Свети Николај Охридски и Жички)

Охридски Пролог (Свети Николај Охридски и Жички)

18. ЈУЛ

 

1. Свети мученик Емилијан. У време Јулијана Одступника а у Тракијском граду Доростолу беше Емилијан младић, слуга у градоначалника. Када цар Одступник поче огњем и мачем да сатире хришћанство широм царства римског, дође царски изасланик и у Доростол, да убије хришћане. Но не нађе ни једног јединог. Обрадован тиме он даваше гозбу велику грађанима доростолским, и нареди жртвоприношење велико идолима и весеље по свему граду, дан и ноћ. Те ноћи зађе Емилијан свети по идолским храмовима, тржиштима и улицама градским, и маљем полупа све идоле. Сутрадан беше ужас у граду. Сви тражаху сокрушитеља богова својих. Ухваћен би један сељак, тога јутра видевши да пролази поред храма, Емилијан видевши да ће невин човек да страда рече у себи: „ако ја скријем своје дело, онда каква ми је корист од тога што учиних? Не ћу ли се наћи пред Богом као убица невина човека?“ Пријави се дакле, царском изасланику и признаде све. Овај разјарен упита Емилијана, ко га наговори да то учини? Одговори мученик Христов: „Бог и душа моја заповеди ми, да сокрушим оне мртве стубове, које ви називате боговима.“ Тада судија нареди да га шибају, и после шибања и других мука да га у огњу сагоре. Тако сконча свој земни живот св. Емилијан и пресели се у небесни 18. јула 362. год.

2. Преподобни Памво. Мисирац и подвижник на гори Нитријској. Савременик св. Антонија Великог, и сам велики у подвизима монашким. Познат је био нарочито због две особине: што дугим вежбањем закључа свој језик, да ниједну излишну реч не искаже, и што никад не једе други хлеб осим онога што је он својим рукама, плетући рогозине, заслужио. Беше сличан ангелу Божјем, и лице му под старост светло као некад у Мојсеја, тако да монаси не могаху гледати га у лице. Ни на најпростије питање не даваше брз одговор, без претходне молитве у срцу и размишљања. Једном патријарх Александријски Теофил посети монахе у Нитрији. Тада монаси молише Памва говорећи: „реци папи назидателну реч, која би му била од користи.“ Ћутљиви Памво одговори: „ако му моје ћутање не користи, то му ни моја реч неће користити.“ Путовао једном св. Памво са монасима по Мисиру. Када наиђоше поред неке групе људи, који сеђаху када монаси пролажаху поред њих, ослови их св. Памво и рече: „устаните и поздравите монахе, да благослов од њих примите, јер они непрестано беседе с Богом, и уста су њихова света“. Овај дивни светитељ прозираше јасно у судбе људи живих и умрлих. Упокојио се у Господу 386. год.

3. Преподобни Пајсије и Исаија. Браћа рођена, од богата рода. Обојица монаси. Један се посвети због подвига у пустињи, а други због дела милосрђа према људима. Обојицу виде св. Памво у Рају. Тиме се реши спор међу монасима око тога: шта је боље, подвиг или дела милосрђа. И једно и друго кад се врши у име Христово води у Рај.

4. Преподобни Јован многострадални. Затворник у пештери св. Антонија Кијевског. Кроз 30 година мучен блудном страшћу, против које се неодступно борио, док је није победио помоћу Божјом и додиром моштију св. Мојсеја Угрина (в. 26. јули). Победивши скверну страст св. Јован би обасјан светлошћу небеском изнутра, при којој је ноћу могао видети као и дању.

 

Питаху монаси Памва блаженога:
– Добро ли је, оче, хвалит’ ближњег свога?
Тад поћута Памво, па браћи одврати :
– Добро је хвалит, но боље ћутати.
Још питаху Памва: а савршен ко је?
– Ради воље Божје ко с’ одрекне своје
Ћутаху монаси, док ће један рећи:
– Још одговор један немој нам одрећи:
А одећу монах какову да има?
– Коју кад одбаци нико не узима.
Тако светац рече, и уста затвори,
Јер чуваше језик лишно да не збори.
Сав просветљен Памво на часу смртноме
Упитан изрече о животу своме:
– Хлеб незаслужени никада не куша,
– Нити за реч какву каја ми се душа.

 

РАСУЂИВАЊЕ

Шта је богоугодније: подвиг у пустињи или дела милосрђа? Молитвеници у пустињи мисле, да човек у народу ма колико чинио добра дела тешко може да очува чистоту срца и ум управљен к Богу. Добротвори људски опет говоре: човек у пустињи сувише је заузет само својим спасењем, и не помаже спасење других. Два Египћанина, два рођена брата, Пајсије и Исаија, наследе велико имање од родитеља, продаду то имање и свак узме своју половину новца. Један од њих одмах разда свој новац сиротињи, замонаши се и повуче у пустињу на подвиг, да трпљењем, постом, молитвом и очишћењем ума од злих помисли, спасава душу своју. Други се брат такође замонаши, но не хте ићи у пустињу, него сагради мали манастир близу града, и болницу за болне, и трапезу за бедне, и одмориште за тужне. И сав се предаде служењу својих ближњих. Када се оба брата упокојише, наста распра међу монасима египатским, ко од њих двојице испуни закон Христов? Не могући се сложити, дођоше св. Памву и упиташе њега о томе. Св. Памво одговори: „обојица су савршени пред Богом; гостопримац је сличан гостољубивом Авраму а пустињак св. Илији пророку, који подједнако оба угодише Богу.“ Но овим одговором не беху сви задовољни. Тада се св. Памво помоли Богу, да му открије истину. И после молитве од неколико дана рече св. Памво монасима: „пред Богом вам говорим, да видех оба брата, Пајсија и Исаију, заједно у Рају.“ И тим се спор реши, и сви беху задовољни.

 

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесни доживљај Валамов (VI Мојс. 22), и то:
1. како Валам пође да пророкује Валаку кнезу Моавском;
2. како се ангел јави на путу с мачем и спречаваше Валама да иде;
3. како магарица виде ангела пре него Валам, и проговори господару своме.

 

БЕСЕДА

о сећању на скори растанак с телом

Мислим да је право докле сам год у овоме тијелу
да вас опомињем, знајући да ћу скоро тијело
своје одбацити као што ми каза и Господ наш
Исус Христос. (II Пет. 1, 13-14)

Ево добре опомене телољубцима, који су због тела заборавили душу своју. Тело се мора одбацити. Ма како га скупим држали, ма колико драгоцености о њега обесили, ма колико га миловали и нежили, ми га морамо једнога дана одбацити. О како је силна и истинита ова реч – одбацити! Кад се душа одвоји од тела, душа одбацује тело као непотребно. Кад бродоломници достигну на дасци до обале, они излазе на обалу а даску одбацују. Кад гране пролеће, змија скида са себе свлак, и одбацује га. Кад лептир излети из чауре, чаура се одбацује.

Исто се тако и тело одбацује, кад душа из њега изађе. Неупотребљиво више и бескорисно, чак и штетно за друге људе, оно се одбацује од куће, одбацује од града, одбацује са сунца и – зарива се дубоко у земљу. Помислите на ово, о раскошни и окићени, охоли и прождрљиви!

Но док је душа у телу, она треба да искористи тело на своје спасење покоравајући се закону Божјем и вршећи дело Божје. Видите ли, како је апостолова душа трудољубива! Док сам год у овоме тијелу, да вас будим опомињањем. Тај посао дао му је Бог, и он хоће до краја да га савесно изврши, пре него што мораде одбацити тело. Потрудимо се, браћо, и ми прво да примимо апостолску опомену, и друго да и ми опомињемо остале, све остале, којима добра желимо. Журно се сви примичемо обали онога света, и журно се приближује час, када ћемо тела морати одбацити и с голом душом пред Суд Божји изаћи.

Шта ћемо рећи на Суду Божјем: на какве смо циљеве употребили у земном животу справу од земље, која се зове телом?

О Господе Исусе, Судијо праведни, управи ум наш да мисли о смрти и Суду. Теби слава и хвала вавек. Амин.