Почетна / Охридски Пролог (Свети Николај Охридски и Жички)

Охридски Пролог (Свети Николај Охридски и Жички)

12. ОКТОБАР

 

1. Свети мученици Тарах, Пров и Андроник. Тарах беше родом из Клавдиопоља у Сирији; Пров из Сиде Памфилијске, а Андроник – син знаменитог грађанина Ефеског. Мучени сва три заједно од антипата Нумерија Максима у време цара Диоклецијана. Тараху беше 65 година у време мучења. Када га антипат три пута упита за име, он сва три пута одговори: хришћанин. Најпре их тукоше штаповима, па их крваве и рањаве бацише у тамницу. По том их поново изведоше на истјазање. Када антипат саветоваше Прова да се одрече Христа обећавајући му почасти од цара и своје пријатељство, одговори Пров свети: „нити цареве почасти хоћу, нити твоје пријатељство желим“. А када прећаше св. Андронику још већим телесним мукама, одговори млади мученик Христов: „тело моје пред тобом је, чини што хоћеш“. После дуготрајних мучења по разним местима ова три света мученика беху бачени у позоришту пред зверове. Пре њих беху неки други осуђеници у истом позоришту растргнути од зверова. Но зверови не хтеше шкодити светитељима, него се и медвед и лавица љута умиљаваху око њих. Видећи то многи повероваше у Христа Бога и викаху на антипата. Бесан од љутине, и љући од зверова, антипат нареди војницима, те уђоше и мачевима исекоше Христове војнике на комаде. Тела им осташе помешана са мртвим телима осталих осуђеника. Три хришћанина: Макарије, Феликс и Верије, који присуствоваху убиству св. мученика, дођоше те ноћи да узму тела њихова. Но како тела беху помешана, а ноћ беше врло тамна, они, у недоумици како да распознају тела мученичка, помолише се Богу, и на једанпут појавише се три свеће над телима светитељским. И тако они их узеше и чесно сахранише.

2. Свети Мартин, епископ Турски. Рођен у Панонији, у једноме граду Штајерске 316. год. од родитеља незнабожаца. Отац му беше римски официр, и тако и млади Мартин и преко воље буде дат на службу војничку. Међутим он већ беше „оглашен“ у цркви хришћанској, коју свим срцем љубљаше од раног детињства. Путујући једне зиме са друговима ка граду Амиену, он виде пред капијом града једног просјака где без мало наг дрхти од мраза. Сажали се Мартин, изоста од другова, скиде са себе свој војнички огртач и сабљом пресече га на двоје: једну половину даде просјаку, а другом се он огрте, и оде. Те ноћи јави му се у сну Господ Христос, огрнут у ону половину огртача његовог, и рече ангелима Својим: „Мартин је тек оглашен, и ево обуче ме својом одећом!“ Изишавши из војске Мартин се одмах крсти, и крсти мајку своју. По том се замонаши у епархији св. Иларија Поатијског, и провођаше живот пун истинског подвига. Беше изванредно смирен, те му због смирења даде Бог обилати дар чудотворства, тако да и мртве васкрсаваше, и зле духове изгоњаше. На супрот његовој вољи би постављен за епископа у граду Туру. После обилатог рада у винограду Господњем, после мучне борбе и са незнабошцима и са јеретицима аријанцима, св. Мартин предаде душу своју свету у руке Господу своме 397. год.

3. Преподобни Козма Мајумски. Родом из Јерусалима. Друг св. Јована Дамаскина, чији га родитељи узеше као сироче и васпиташе. Као монах помагао св. Дамаскину саставити Октоих. И сам је испевао много канона светитељима. Нарочитом красотом и дубином одликују му се канони на Лазареву Суботу, на Цвети, на Страсну Недељу. Био епископ у граду Мајуму, близу Газе Палестинске. Надживео св. Дамаскина и скончао у дубокој старости.

 

Свети Мартин, чедо Паноније,
И велико светило Галије,
Презре части цара земаљскога,
Слуга поста Цара небескога.
Јаке воље ка’ у неког дива
Беше Мартин срца милостива.
Пепелом се Мартин посипаше
На пепелу злехудом спаваше
Из љубави према Богу своме,
За грехове људи распетоме.
И Мартин се сав разапе свету
Само да би достигао мету,
Борбу веде Мартин с демонима
Не даде се њихним кушањима,
Борбу веде с људима обесним,
С јересима мрачним и нечесним
Витез беше Мартин православни
И победник чудесни и славни.
Борба прошла, витез се одмара
С мислима покрај Христа Цара,
Но молитве и сад Богу диже,
И у помоћ невољнима стиже.

 

РАСУЂИВАЊЕ

Чиме су се светитељи највише толико узвисили и прославили у очима неба и људи? Поглавито смирењем и службом. Св. Мартин још пре крштења, као официр, имао је једнога слугу, кога је он више сматрао братом него слугом. Често пута он је служио свога слугу не стидећи се тога него, на против, радујући се томе. Када га св. Иларије хтеде произвести за свештеника, он са сузама одби ту почаст, и умоли епископа, да му само дозволи да буде монах у неком забаченом месту. Једном путоваше св. Мартин из Француске за Панонију, да обиђе своје родитеље. Када је прелазио Алпе, ухвате га разбојници и хтедоше га убити. Када један разбојник замахну да га посече, Мартин се не уплаши и не трже и не замоли за поштеду, него беше потпуно миран, као да се ништа не догађаше. Зачуди се разбојник таквом понашању, опусти мач, и упита Мартина, ко је он? Мартин рече, да је он хришћанин, и да се за то није уплашио, што зна да Бог по великој милости увек је близу људи, а нарочито у часовима опасности. Сви се разбојници удивише реткој врлини овога Божјег човека, и онај, који беше замахнуо мач на Мартина, поверова у Христа, крсти се, и доцније замонаши. – Када се упразни столица епископа у Туру, сви хтедоше св. Мартина узети за епископа, али Мартин не хте о том ни чути. Но неки грађани Тура лукавством га изазваше из манастира и одведоше. Наиме: они дођоше пред капију манастира Мартиновог и јавише игуману, да неки болесник чека пред капијом и моли да изађе и благослови га. Када св. Мартин изађе, они га узеше и одведоше у Тур, и учинише епископом. Предвидевши своју скору смрт у старости он то објави братији својој, и ови се врло расплакаше молећи га, да их не оставља. Светитељ, да би их утешио, помоли се Богу пред њима и рече: „Господе, ако ја још требам људима Твојим, ја се не отказујем труда. Нека буде Твоја света воља!“

 

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно дело апостола Петра и Јована (Дела Ап. 3), и то:
1. како један просјак, хром од рођења, потражи милостињу од светих апостола.
2. како Петар рече, да сребра и злата они немају;
3. како га апостол узе за руку и рече: у име Исуса Христа устани и ходи! и како болесник оздрави.

 

БЕСЕДА

о вечерњем плачу и јутарњој радости

Вечером се усељава плач а јутром радост. (Пс. 29, 6)

Бог кара, и Бог весели. Једна покајна помисао већ ублажава гнев Божји. Јер се Бог не гневи на људе као што се непријатељ гневи, него као отац на децу своју. Његов је гнев тренутан, Његова милост бесконачна. Ако вечером покара, јутром већ обрадује. Да би Га људи познали и у карању и у миловању. О браћо моја, кад би људи стално познавали и признавали Бога као добротвора, не би Га ни знали као каратеља и судију. Гле, и Бог се више радује, да Га ми познамо по милости него по гњеву. Но има људи врло неблагодарних и немислених, који се Бога никад не сећају, када Бог даје и милује, него Га се само онда сете, када их Он почне бити и карати, било болешћу, или смрћу у породици, или неуспехом и срамом међу људима, или огњем, или мачем, или земљотресом, или поплавом, или многобројним другим прутовима и прутићима, којима Он шиба непробуђене, опомиње неблагодарне, приводи разуму затупеле, и подсећа све и свакога, да је Он Творац и Господар и Дародавац и Судија.

Вечером се усељава плач а јутром радост. Још ове речи значе, да је ноћ за плач и молитву и покајање и богоразмишљање. Нарочито је ноћ за покајање, а правог покајања нема без плача. Ноћу човек несметано мисли о делима својим, о речима и мислима својим, и каје се за све што учини против закона Божјег. Ако човек ноћу покајнички плаче, дању ће се радовати, радоваће се као новорођени, као окупани, као олакшани од бремена греха. Ако ли пак ноћ проводи у греху и безумном весељу, освануће му дан жалостан и плачеван.

О Господе Исусе, Спаситељу и Учитељу наш, карај нас, но опрости нам; шибај нас, но спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.