Света мученица Јулија

16. ЈУЛИ

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ

ЈУЛИЈЕ ДЕВИЦЕ (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јули)

 

Када Персијанци заузеше у Африци славни град Картагену[1] они одведоше у ропство мноштво народа, међу њима и ову малу девојчицу, о којој је реч, блажену Јулију, ћерку једног знаменитог човека по имену Аналсона. Она би одвезена у палестинску Сирију и продана некоме трговцу незнабошцу. Иако беше код незнабожног господара, девојчица се ипак чврсто држаше своје свете вере у Христа, у којој се родила, и хришћанских добрих обичаја којима од колевке беше научена, често се молећи и постећи. Поставши пак пунолетна, она будно чуваше своју девичанску чистоту, живећи у целомудрију и у великом уздржању, и верно служаше своме господару, по речи апостола: у простоти срца, не само пред очима радећи као човекоугодници него као пред очима Божјим благоразумно извршујући све наложене јој послове[2], који не беху противни Богу и њеном целомудреном животу, а који беху противни, нико је на њих не могаше приморавати. Њен господар је упорно сиљаше да се одрекне Христа и да незнабожно живи по њиховим паганским обичајима, али је никаквим претњама не могаде приволети на то, јер она беше готова радије умрети него од Христа одступити или се свога целомудрија лишити. И много пута долазило је господару њеном да је убије, али видећи како она верно служи и усрдно ради, поштеди је; и дивљаше се њеној доброј нарави, кротости, смирењу и строгом пошћењу. Јер он је видео да она пости сваки дан, сем суботе и недеље, а слободно од послова време проводи не у нераду и одмору, него или у топлим молитвама к Богу или у читању књига, чему се беше научила од детињства; ретко се кад и ноћу предавала сну. У лицу она беше вазда бледа, а тело јој беше мршаво и измождено од трудова и уздржања. Господар њен се веома дивљаше томе, и видећи да она непроменљиво води такав живот, поче је сажаљевати, волети и уважавати: јер Бог, очински чувајући Своју угодницу, свету Јулију, приклањаше на милостивост к њој сурово срце незнабожног човека.

Јулији беше преко двадесет година када господар њен, као трговац, намисли да са много робе отплови у Галију. Он поведе са собом и верну робињу своју Јулију, пошто виде да се имање његово увећава под њеним надзором, јер ради ње Бог благослови трговчев дом, као некада у Египту Пентефријев дом ради Јосифа. Стога он са скупоценом робом својом поведе и слушкињу своју, или боље – Христову, која беше скупоценија од сваке робе, и отисну се морем. А када пловљаше поред острва Корзике[3], он пристаде тамо. Иако на том острву беху хришћански градови, ипак беше и не мало незнабожаца. И када овај трговац пристаде уз то острво, он угледа у близини пристаништа скуп својих истоверних многобожаца који празноваху и приношаху жртве демонима. Он онда изађе к њима са свима својим слугама, купи утовљеног телца, принесе заједно са незнабошцима погану жртву, па стадоше сви јести, пити и веселити се. А света Јулија остаде на лађи, и из дна душе уздисаше и плакаше, тугујући због заблуде и погибли тих људи.

Један из тог скупа дође на лађу, и угледавши Јулију где плаче и уздише, познаде да је она хришћанка, па оде и тајно рече старешини тога скупа који је руководио приношењем жртава: На лађи што је пристала налази се једна девојка која хули наше богове и осуђује нас што им приносимо жртве. – Старешина тог незнабожног скупа одмах упита палестинског трговца: Зашто сви твоји са лађе не дођоше на наш празник и жртвоприношење? – А кад трговац рече да су дошли сви, старешина узврати: Ја чујем да на твојој лађи има нека девојка која се руга боговима нашим и хули имена њихова. – Трговац одговори: За робињу ли моју говориш? Та ја је ни на који начин, ни ласкама ни претњама, не могох одвратити од хришћанске заблуде и привести к нашој вери. И да ми није верна и веома корисна у пословима, ја бих је разним мукама давно уморио. – Старешина му на то рече: Приморај је сада, да се заједно с нама поклони боговима и узме учешћа у жртвоприношењу; или ћу ти место ње дати четири робиње своје, или да ти дам новаца колико она кошта, па ћу је ја натерати да се поклони боговима нашим. – Трговац одговори: Ја ти рекох да је њу немогуће приморати на то, јер она воли радије умрети него од своје вере одступити. А да ти је продам, и то је немогуће: јер када би ми ти све своје имање дао за њу, ипак се то не би могло упоредити са њеном службом; стварно, она је веома одана, и моје се имање увећава у њеним рукама, због чега јој поверих све.

Тада старешина скупа, договоривши се тајно са својим људима, приреди због гостију још већу гозбу, и силно напи трговца, Јулијиног господара. А када он напивши се заспа тврдо, и сви његови пијани заспаше, тада безбожни многобошци тога острва отрчаше на лађу, изведоше свету Јулију на земљу и доведоше своме старешини. И рече јој старешина: Девојко, принеси боговима жртву, па ћу те ја откупити од твога господара и пустити на слободу. – Светитељка одговори: Моја слобода је ово: служити Христу, коме ја сваки дан служим чистом савешћу; а ваше заблуде се гнушам.

Тада старешина нареди да је бију по образима. И говораше мученица: Када Господ мој Исус Христос мене ради претрпе бијење по образима и пљување у лице, зар да ја не претрпим то исто Њега ради! Нека ме бију за Њега по образима, и место упљувака нека по лицу моме теку сузе! – Мучитељ нареди да је чупају за косу, и да је нагу жестоко бију по целоме телу. А мученица, док је бијаху, громко говораше: Исповедам Онога који мене ради би бијен! Господ мој претрпе трнов венац и расиеће на крсту; стога нека и ја, слушкиња Његова, будем заједничарка и подражаватељка Његових страдања, да бих се и ја прославила с Њим у царству Његовом!

Затим нареди мучитељ да се мученици одрежу њене девојачке груди; а она све те љуте муке јуначки трпљаше из љубави према Христу. Желећи да је погуби пре но што се господар њен пробуди, мучитељ нареди да се одмах направи крст и на њему распне мученица, као што некада Јевреји распеше Христа. И света Јулија се у страдању свом за Христа уподоби самоме распетоме Христу Господу, удостојивши се да за Њега буде распета на крсту.

Када света Јулија висијаше на крсту и већ беше близу краја, пробуди се од спавања господар њен, и угледавши је распету, – о, како се велике жалости испуни срце његово! али јој ништа не могаше помоћи, јер невеста Христова већ беше на последњем издисају. А када се света душа њена ослободи телесних уза, онда сви видеше како из њених уста излете голубица беља од снега и одлете у висину, ка небу; осим тога мучитељи њени видеше анђеле поред ње; и све их спопаде велики страх, те сви побегоше одатле, само мртво тело свете мученице остаде да виси на крсту.[4] Али га не остави Христос Господ, јер заповеди анђелима Својим да га чувају док не устроји чесно погребење на следећи начин.

Не много далеко од острва Корзике има малено острвце, које се раније звало Маргарита, а сада Горгона; на њему беше мушки манастир; тамо се анђео Господњи јави монасима, обавести их о свему односно свете мученице Јулије, и нареди им да брзо отиду лађом до острва Корзике, скину са крста многонапаћено тело свете мученице, пренесу у свој манастир и чесно погребу. Монаси седоше у лађу, разапеше једра и кренуше. А кад стигоше у пристаниште, они нађоше све онако како им анђео Господњи каза. Скинувши са крста свето тело, они га увише у чисто платно. Они нађоше и одрезане груди њене, бачене недалеко од ње поред једног камена; узеше их и придружише телу на њихово место, па унеше тело у лађу, вратише се у свој манастир, и чесно погребоше у цркви свето тело свете мученице, славећи Христа Бога који укрепи слушкињу Своју на такав мученички нодвиг. И збиваху се чудеса на гробу њеном, и даваху се исцељења од свих болести.

Исто тако збиваху се чудеса и на оном месту где света Јулија пострада. Хришћани, житељи острва Корзике, сазнавши за страдање свете мученице, подигоше у њено име на самом месту где она беше распета малу цркву, пошто то место беше тесно. А онде где беху бачене одрезане груди њене, ту испод камена изби извор воде слатке и целебне: јер сви болесници, који пијаху од те воде или се њоме умиваху, добијаху оздрављење. А збиваше се још и ово чудо: онај камен кога се дотакоше груди светитељкине (и испод кога изби извор), у она времена, сваке године у дан њеног спомена точаше из себе као неки зној, капље млечне и уједно крваве, за сведочанство девичанства и мучеништва свете Јулије, која се девичанском чистотом убели као млеком, и обагри крвљу проливеном за Христа. И капаху такве капље цели тај дан, од јутра до вечера; и који се мазаху њима, добијаху исцељења.

Након много година она црква у име свете мученице, подигнута на месту њеног распећа, орону и делимично паде. Тада људи хтедоше да светитељки подигну нову и већу цркву на пространијем месту, недалеко од првог, које беше веома тесно. И када спремише за зидање камен, цигле, креч и све остало, и већ хтедоше сутрадан да поставе темељ, они изјутра нађоше сав тај припремљени материјал на пређашњем месту где је лежала стара црква. Зидари беху у недоумици. Али ипак после извесног времена они опет пренесоше сав тај материјал на то ново место где намераваху подићи нову цркву; но идуће ноћи све то би понова пренето на пређашње место. Те ноћи стражари видеше светлу девицу где на колима, у која беху упрегнута два бела вола, превози сав припремљени материјал на пређашње место; и они разумеше да светитељка жели да се храм обнови на пређашњем месту, и учинише по њеној вољи.

Биваху и друга многа чудеса на обадва острва, Корзици и Горгони, док не беху узете одатле чесне мошти светитељкине и пренете у Бресчију.[5] Но и после пренесења моштију житељи Корзике долазе са вером у храм свете мученице, не лишавају се њене помоћи, и сачувавају се од нападаја вражијих њеним светим неразрушивим молитвама и милосрђем Господа нашега Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

————————————-
[1] То је било око 625. године.

[2] Ср. Еф. 6, 5-6.

[3] Острво Корзика у Средоземном Мору.

[4] Света Јулија пострада око 640. године.

[5] Око 763. године.