Почетна / Свети Јона Московски

Свети Јона Московски

31. МАРТ

ПРЕСТАВЉЕЊЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ

ЈОНЕ,

митрополита Кијевског и целе Русије (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за март)

 

Свети Јона је родом из града Галича, у близини Казанске области. Његов благочестиви отац звао се Теодор. У својој дванаестој години Јона се обуче у монашки лик у једном од манастира Галичке покрајине. Одатле он оде у Москву у Симонов манастир.[1] Ту се он много година труђаше у манастирским послушањима.

У то време митрополит у Москви беше Фотије.[2] Када једном дође у Симонов манастир, митрополит Фотије отслужи молепствије у цркви Пресвете Богородице. И пошто даде благослов архимандриту и братији, њему се прохте да види и манастирске послушнике и да их благослови. Он сврну у пекару и угледа блаженог Јону где је од великог труда заспао, а десна му рука савијена као да њоме благосиља. Митрополит не нареди да га пробуде, него га тако спавајућег благослови, пророчки рекавши присутнима: „Овај ће монах бити велики светитељ земље Руске и многе ће упутити на пут спасења“. Ово се пророчанство архијереја Божјег касније ипуни. Неколико година после тога, по Божјем благоволењу, по избору од стране свештеног сабора и по жељи цара, блажени Јона би постављен за епископа града Рјазања и Мурома, где он обрати к Богу и крсти многе невернике, идолопоклонике.

Када блажени митрополит Фотије отиде ка Господу, велики кнез Василије Васиљевич[3] сазва архиепископе и епископе Руске земље и сав свештени сабор, и нареди им да достојног мужа изаберу за велики престо Руске митрополије. И по једнодушној жељи свих би изабран блажени Јона, епископ Рјазањски; јер га сви знађаху као мужа добродетељна и света.

Блажени Јона са посланицом великога кнеза отпутова у Цариград к цару Јовану Палеологу и к свјатјејшем патријарху Јосифу, да прими постављење за митрополита. Али пре но што он стиже у Цариград, злоумни Исидор (каснији унијата), родом из Солуна, већ беше посвећен за Руску митрополију и испраћен из Цариграда за Русију. По његовом одласку, свети Јона допутова у Цариград и предаде цару и патријарху посланицу великог кнеза. Прочитавши је, они веома жаљаху што су похитали са постављењем Исидора, кога већ беху послали за Русију. И говораху светом Јони: „Шта сада да радимо? Ти си закаснио са својим доласком к нама; ми смо већ поставили другога на Руску митрополију, Исидора, и то не можемо изменити: Исидор је већ митрополит Руски. Стога се ти врати на свој епископски престо, и чекај, шта ће Бог устројити односно Исидора. Када он или умре, или га на неки начин смене, тада ћеш ти, благословом патријаршиског престола Цариградског бити постављен за митрополита Кијева и целе Русије“. – И тако они испратише светог Јону дрма.

Исидор пак најпре дође у Кијев; потом у пролеће отпутова у Москву, где проведе све до јесени; у јесен крену на Запад на Флорентиски сабор (1437-9. г.), тобож ради утврђења православне вере. Провевше тамо три године, он се врати у Кијев као отступник од свете православне вере, али тамо не би примљен. Тада се он упути у Москву, да тамо шири своје отступничко учење. Велики пак кнез Василије Васиљевич, дознавши за његово отступништво, сазва све архијереје и сав духовни чин Руске митрополије ради расмотрења те ствари. Саставши се и расмотривши света правила, они видеше да је Исидор донео са Флорентиског сабора туђе и противно Православљу учење, и не хтедоше да га имају за свог митрополита. А велики кнез нареди Исидору да живи у једном манастиру, док он не извести о томе свјатјејшег патријарха у Цариграду.

Исидор, видећи да се његово отпадништво обелоданило, испуни се стида и, не сачекавши ништа, кришом побеже у Рим, где од папе би ласкаво примљен. А на Руску митрополију опет би изабран свети Јона. По благослову свјатјејшег патријарха Цариградског Григорија Мелисине он би посвећен својим архијерејима у Москви у саборној цркви, 15. децембра 1448. године. И тако, он би први митрополит посвећен од стране руских архијереја, по благослову апостолског престола цариградског.

Ступивши на престо Сверуске митрополије, свети Јона се стаде двоструко јаче подвизавати и труд на труд прилагати, силно се старајући да свуда утврди побожност. Тога ради он одушевљено распростираше богонадахнуто учење шаљући посланице. Као истинити пастир, он утврђиваше православну веру, што се јасно види из самих посланица његових. Уопште, он улагаше огромно старање да неповрећеном сачува поверену му Богом паству.

Бог дарова светом Јони благодат чудотворства: да исцељује недуге и да претсказује будућност. Тако, молитвом својом он подиже са одра и оздрави кћер великога кнеза Ану, која беше на самрти. А један човек, обузет ђаволском завишћу према светитељу, говораше да велику кнегињу није исцелила митрополитова молитва, него је болест сама по себи прошла. Блажени митрополит призва к себи тога човека, поучи га да не хули на благодат Светога Духа, и говораше му: „Чедо, не сумњај ни најмање, јер „што је у људи немогуће у Бога је могуће“ (Лк. 18, 27); Бог дарова живот девојчици по вери, но нарочито по нади, њених побожно владајућих родитеља“. Али овај не послуша, него стаде говорити још хулније речи. Тада му свети Јона рече: „Нека се завеже твој зли језик! нека се запуше твоја богохулна уста! уместо оне девице која је била на самрти, умрећеш ти!“ И тог тренутка богохулник паде на земљу онемевши, неспособан да ишта проговори; само је очима унезверено гледао, и за кратко време испусти душу, јер се дрзнуо похулити на дар Светога Духа који се налазио у овом великом архијереју.

Код овог великог оца бејаше подрумаром неки инок Пимен. Њему је било наложено да даје пиће болешљивој сиротињи која буде долазила. Једном к њему дође једна убога удовица и мољаше га да јој да мало медовине, пошто је болесна. Но он јој љутито одговори: „Одлази, жено, још није време да се даје пиће“. И удовица оде са тугом. Дознавши за то, светитељ Божји призва Пимена и рече му: „Брате, ти не знаш какву си удовицу ожалостио; она је угодница Божја. Зато те Бог кажњава смрћу. Иди дакле, покај се брзо за грехе своје, јер дође време твоје смрти“. И нареди свети Јона своме духовнику да Пимена постриже у схиму. И у дан у који би пострижен у схиму Пимен се престави, као што рече светитељ Божји.

Једном приликом свети Јона даде много новаца једном свом послушнику, наредивши му да даје милостињу убогима. Но овај раздаде један део новаца, а други утаји за себе. Једна убога удовица дође к светом митрополиту и пожали му се на послушника, говорећи: „Свече Божји, твој послушник ми ништа не даде од новаца који си наменио сиротињи“. Светитељ дозва послушника и упита га: „Зашто си се огрешио о ову удовицу, не давши јој ништа?“ Послушник одговори: „Давао сам јој много пута, али она бестидно проси опет“. Удовица то порицаше и упорно тврђаше, да ништа није добила од њега. Послушник викну на њу са гневом: „Одлази! Умрећеш зато што лажеш!“ Тада светитељ рече послушнику: „Неће бити тако^ јер ова удовица говори истину а ти крадеш и лажеш. Зато ће удовица остати жива, а ти ћеш умрети“. И тог часа послушник се разболе од врућице и умре.

Бољарин Василије Кутуз није веровао у чудотворну силу светог Јоне, није одлазио к њему, и није тражио благослов од њега. Но он се једном разболе од силне зубобоље; и љуто паћаше од ње, не могући се никако излечити. А када једнога, дана архијереј Божји свети Јона служаше божанствену литургију у саборној цркви, деси се у цркви и овај зубоболни бољарин. По завршетку свете литургије свети Јона призва к себи овог бољарина Василија, благослови га, даде му нафору и, пошто га поучи из Светога Писма, изненада га удари својом руком по образу тако, да многи у цркви чуше тај шамар. Василије силно зајаука: „О, како ме боли! ти ми и последње зубе изби!“ И тог тренутка осети да је оздравио, и да му је зубобоља прошла. И отиде дому свом радујући се и славећи Бога, и хвалећи великог угодника Његовог светитеља Јону.

Године 1451, по попуштењу Божјем, би за грехе предака наших најезда безбожних агарјана на Руску земљу. Један сараценски кнез са мноштвом Татара изненада ее приближи Москви, запали њена предграђа, и стаде са свих страна притискивати сам град. Блажени митрополит Јона са целокупним клиром, узевши часне крстове и свете иконе, у литији обилажаше бедеме градске, чинећи молепствије, при чему свети митрополит многе сузе проливаше узносећи к Богу усрдне молитве за град и за људе. Угледавши једнога инока, старца манасткиа Чудова, по имену Антонија, који се одликовао подвижничким врлинским животом и кога је познавао, свети Јона му се обрати овим речима: „Сине и брате Антоније, помоли се милостивоме Богу и Пречистој Богородици да избави град и све православне хришћане од ових безбожних агарјана“. На то му Антоније одговори: „Превелики архијереју, благодаримо Бога и Пречисту Матер Његову, крепку и брзу помоћницу нашу: јер Она услиши молитве твоје, и умоли Сина свог Господа нашег Исуса Христа да ради тебе буде спасен овај град и сви православни хришћани. Ови агарјани скоро ће невидљивом силом бити побеђени и прогнани; само је једино мени суђено од Господа да будем убијен од непријатеља“.

Тек што старац Антоније изговори то, изненада долете стрела од Татара и устрели старца Антонија, од чега старац убрзо издахну. Митрополит Јона са целим сабором чесно погребе убијеног подвижника. А када наступи празник Полагања ризе Пресвете Богородице, другога јула, међу Татарима настаде пометња: изненада их спопаде некакав страх и ужас, те побегоше од града гоњени невидљивом силом Божјом. Свети митрополит нареди онда да се у његовом двору што пре сазида црква у част Полагања ризе Пресвете Богородице, а у спомен избављења од агарјана молитвама Божје Матере, пошто се тога дана град ослободи варварске опсаде.

Затим, пошто прође много година, преблажени отац наш Јона, достигавши дубоку старост, приближи се чесној кончини својој, поводом које би овако откривење од Бога. Стражар саборне цркве Максим, по стражарској дужности својој обилазећи једне ноћи око цркве, угледа цркву отвореном, и у њој свеће горе и свештеници певају. Препавши се од тога, он отрча да извести о томе црквеног ризничара, јереја Јакова. Овај хитно дотрча, али нађе цркву затвореном, као што је и била, само се унутра видела светлост. Он откључа врата, уђе у цркву, и не нађе у њој никога, само су свеће гореле. Од тога се он препаде, и чу из олтара глас који му говораше: „Јакове, иди, реци слузи моме, митрополиту Јони, пошто он ради спасења душе своје иште од мене болест телу свом, ја сам услишио његову молбу: послаћу му рану на ногу, и он ће од те ране умрети. Само нека што пре мудро посвршава све послове око поверене му пастве, пошто ће се скоро преставити“.

Чувши тај глас, Јаков се испуни страха и ужаса; и сав збуњен, он никоме не каза за своје виђење, па ни самом светитељу, коме је дужан био казати. Сутрадан пак, свети пастир Јона призва к себи Јакова и упита га: „Јакове, где си ти ноћас био, и шта си видео и чуо? Зашто ме не извести о ономе што ти би откривено о мени?“ Поражен и дршћући од страха, Јаков паде пред ноге светитељу и рече: „Опрости ми, владико, ја нисам смео да ти то кажем, но видим да ти је то открио Дух Свети“. Светитељ му рече: „Бог нека ти опрости, чедо! Но обавештавам те, да ће Бог узети од тебе супругу твоју. Стога пожури и побрини се око њене душе, да би она скончала у чистом покајању“. – Супруга пак јереја Јакова била је до тога часа потпуно здрава. Но када се он врну дома, затече је већ тешко болесну. И кроз три дана она умре по хришћански, пошто се исповеди и причести Светим Тајнама Христовим.

После тога и сам велики светитељ Јона поживе неко кратко време. Преиспуњен благодати Светога Духа и добрих дела, и сатворивши „светињу у страху Божјем“ (2 Кор. 7, 1), он се у дубокој старости удостоји блажене кончине: разболе се од ране на нози и, изнемогавши телом, не изнеможе духом, јер се и у болести својој не одвајаше од цркве. Спремајући се да своју свету душу преда у руке Богу, он даде мир и благослов великоме кнезу, његовом потомству, и свему народу. И са молитвом на устима разреши се од тела, и отиде ка Господу 31. марта 1464. године. Он је пасао Цркву Божију дванаест и по година. Чесно пак тело његово би положено у саборној цркви Пресвете Богоматере.

Неколико година по престављењу светог Јоне, престави се и велики кнез Василије Васиљевич. После њега на престо ступи његов син, велики кнез Јован Васиљевич,[4] самодржац Руске земље. По благоволењу Божјем, а са благословом преосвећеног митрополита Геронтија,[5] он зажеле да место старе сазида нову саборну цркву. Стога, узевши чесне мошти светог чудотворца митрополита Петра,[6] пренесоше их привремено у другу цркву. По разрушењу старе цркве,[7] када стадоше копати ровове за темељ нове велике цркве, пронађене бише мошти осталих митрополита: Теогноста,[8] Кипријана,[9] Фотија, и овог светог Јоне Чудотворца.

Када у време проналаска ових чесних моштију стадоше вршити саборне парастосе, донесоше ту једног седмогодишњег дечка, по имену Симеона, који беше раслабљен од Рођења. Он беше син свештеника Петра, који је служио при храму светог Јована Лествичника. Презвитер саборне цркве Алексије, узевши на руке тог раслабљеног дечка, положи га до ногу крај раке светога Јоне и, држећи га, наложи му да се моли. Подржаван овим јерејем, малишан се мољаше, па громко узвикну три пута: „Киша иде!“ Међутим, дан је био ведар, и на небу није било ни једног облака. И тог часа малишан постаде здрав, и без ичије помоћи сам оде дому свом, док се сви дивљаху овоме чуду и прослављаху Бога и Његовог угодника, светога Јону.

Године 1479. би завршено зидање саборне цркве Успенија Пресвете Богородице. Пошто црква би свечано освећена, пренесоше у њу чесне мошти светих митрополита: чудотворца Петра, Теогноста, Кипријана, Фотија и овог угодника Христовог Јоне. А пошто мошти његове беху целе и нетрулежне, положише их у кивот и поставише отворене у саборној цркви, где и сада на исти начин почивају, и удостојавају прошене благодати многе који им са молитвом приступају.

Неки човек, по имену Јован, беше нем и не могаше ништа говорити. Он дође једном код кивота светога Јоне и поклони се чесним моштима његовим, целивавши његову свету руку. Не зна се, како се томе човеку по неисказаном промислу Божјем, показа да светитељ пружи своју руку, ухвати га за језик и чврсто га држаше, те он стаде громко запомагати. Свештеници и народ који се тада налажаху у цркви, притрчаше к њему на његово запомагање, и беху у недоумици зашто немча запомаже. Затим видевши да светитељ испусти из своје руке његов језик, Јован престаде запомагати, и стаде. јасно говорити и казивати пред свима о томе како му се на чудесан начин разреши језик од немила. Све присутне спопаде страх и ужас од овог преславног чуда, и заједно са исцељеним Јованом слављаху велика дела Божја и величаху великог чудотворца светитеља Јону.

И друга многа чудеса догађаху се, и сада се догађају, од светих моштију светог митрополита Московског Јоне, свима који им прибегавају са вером, у славу Христа Бога нашег, слављеног са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове, амин.

——————————————–
[1]Симонов манастир – на левој обали реке Москве, основан 1370. год. учеником и нећаком преподобног Сергија Радонешког Теодором, са благословом митрополита Алексија. Свој назив манастир је добио од места, које се, по имену свога поседника, називало Симоново.

[2] Био митрополит од 1408. до 1431. г.

[3] Владао од 1425-1434. г.

[4] Владао од 1462. до 1505. године.

[5] Митрополитовао од 1437. до 1489. године.

[6] Био митрополитом од 1308. до 1326. године.

[7] То је било 1472. године.

[8] Митрополитовао од 1328. до 1353. године.

[9] Два пута био на престолу Руске митрополије; први пут: од 1381. до 1382. године; други пут: од 1390. до 1406.